U mojoj Obajvi prekida pominjanja i opštenja sa Ep. Valjevskim g. Milutinom i Patr. Srbskim g. Irinejom, osuđujući ovog prvog za jeres sergijanizma, pisao sam:

„I Vi, Preosvećeni G. Milutine, podležete osudi zbog jeresi sergijanstva, jeresi ’straha od judejaca’ (Jn. 20, 19), jeresi pokoravanja i služenja bogoboračkim režimima. Vi spadate u one plašljive i ćutljive. Niste prstom mrdnuli da sprečite potapanje Manastira Gračanica, iako ste imali obavezu i pravnog prostora da to učinite. Povodili ste se Patrijarhovim savetom, koji Vam je rekao: „Ništa nisi potpisivao, ništa nemoj potpisivati“. Divimo se Vašoj naivnosti, sličnoj onoj Pontija Pilata, s tim da je razlika ogromna: on je bio neznabožački upravnik, a Vi pravoslavi episkop!

Zajedničko Vašoj i naivnosti Pontija Pilata je tragičan kraj kome ona vodi. Katastofalne poplave 2014. g., koje su najviše pogodile Valjevsku eparhiju, bile su opomena i izliv gneva Božijeg. Umesto da poslušate savet, tj. zapovest Hristovu da budete mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi (Mt. 10, 16), Vi ste izabrali da budete i bezazleni i mudri kao golubovi, za razliku od Patrijarha, koji se odlučio da bude mudar i bezazlen kao zmije. Zato ćete, ako se javno ne pokajete, biti osuđeni od strane Gospoda Isusa Hrista, jer niste ništa učinili da Njegovu Nevestu, Valjevsku Gračanicu, za koju je On prolio Svoju bogočovečansku krv, zaštitite od silovatelja, silovanja i pogrebenja. Pred Hristom Vam neće pomoći ni poetske žalopojke koje ste, takođe naivno, pisali“.

Proširiću ovu optužbu.

Vi ste, Preosvećeni Vladiko, samo apelovali, molili i preporučivali, i najviše što ste učinili bila je izjava da se Eparhija valjevska „nikada nije saglasila sa izgradnjom brane i potapanjem manastirske crkve“, da bi, odmah zatim, usledilo pomirljivo prihvatanje potapanje Gračanice, praćeno pesničkom tužbalicom, „da se dostojno, ljudski pripremi i isprati u večnost, bez ponižavanja, bez zatrpavanja, okivanja i kamenovanja. Neka to bude polako, bez mučenja i povređivanja, uz poj ptica, na krilima sunčevih zraka koji nestaju u vodi koja je polako umiva i miluje joj zidove. Zidove i lice. Lice koje nestaje“.

U istom Saopštenju iz 2013. g., Vi ste probali da operete ruke, kao nekada Pontije Pilat, od odgovornosti za potapanje Gračanice. Pisali ste: „Eparhija valjevska opet i iznova izražava svoju zabrinutost oko problema ‘potapanja i izmeštanja’ ove bogomolje sa kojom se nerado, nevoljno i ne svojom krivicom suočila odmah po svom vaspostavljanju 2006. godine…“. Stupanjem na tron obnovljene Eparhije valjevske 2006. g., Vi ste u nasleđe dobili i nasledili odgovornost i krivicu Ep. Lavrentija, i trebalo je da je skinete sa sebe, a ne da je se odričete.

Sa poezijom ste nastavili i u Saopštenju 2015. g.: „Posmatrajući sa jednog brežuljka ovih dana lepotu grada Valjeva, života koji vrvi u njemu, njegove škole gde se naši mladi ljudi obrazuju i formiraju u zrele ličnosti, njegovu bolnicu gde se leče naši bolni i nejaki, svete hramove Božije koji nas čuvaju od raznih demonskih uticaja i opasnosti oblikujući nas u bogoljude, institucije, kao i istorijske znamenitosti njegove, alarmirani smo ravnodušnošću prema ogromnoj pretnji koja se nadvila nad našim gradom, njenim žiteljima, njenim vodama, njenom ekologijom, njenom Svetinjom – unikatnom valjevskom „Gračanicom“, od hidroakumulacijskog jezera „Brane-rovni“ iza čijih bedema na koti 375 mnv će se nalaziti preko 50 miliona kubika vode!“.

Nije bilo dovoljno što ste samo govorili („Kazah svoje pred nebom i zemljom, pred večnošću i istorijom!“), trebalo je nešto i da preduzmete. Rat se vodi iz svog oružja, a ne samo iz praćke, plašljivca i vazdušne puške. Dakle, umesto što ste pisali poeziju, umesto što ste uzaludno i nepotrebno puštali glas „vapijućeg u duhovnoj pustinji ovoga sveta, sveta gluvog za duhovne realnosti“, trebalo je da vidite ima li prostora da protivnicima Crkve i pripretite, a, ako ima prostora, i da se javno s njima borite. A tog prostora je bilo i još uvek ga ima na pravnom polju. Trebalo je da sa svojim pravnim savetnicima tražite mogućnost da oborite Ugovor koji je sa JP Rovni Kolubara potpisao Episkop šabačko-valjevski Lavrenitije 15. 06. 2003. g. Vama je dobro poznato da je za otuđenje crkvenog imanja potrebna saglasnost svih jedinica u sklopu SPC vlasničko-pravnog sistema: crkvene opštine ili manastira, Eparhijskog Upravnog Odbora i, konačno, Patrijaršijskog Upravnog Odbora. U postojećoj dokumentaciji nedostaju tri odluke: saglasnost Crkvene opštine Gračanica (prvobitni njen ugovor sa JP Kolubara od 27. 03. 1991. g. o izmeštanju crkve, poništen je odlukom Crkvenog odbora CO Gračanica, od 05. 11. 1995. g.), saglasnost EUO tadašnje Šabačko-valjevske eparhije i saglasnost PUO SPC. Pošto pravni sistem RSrbije priznaje unutrašnji pravni sistem SPC, to bi na Vaše podizanje tužbe za obaranje Ugovora iz 2003. g., odluka morala biti u korist SPC. Međutim, kao što smo gore videli, vi ste se opredili za apele, molbe i predloge, a odustali od pretnji i pravnog delovanja. Niste želeli da se mešate u svoj posao, ali ste se zato mešali u posao pesnika. Umesto da slušate Gospoda Isusa Hrista, Vi ste poslušali Patr. Irineja, i niste hteli da do kraja stanete u odbranu Gračanice. A na Strašnom sudu Vam neće suditi Patr. Irnije, već Sudija vaseljene, Isus Hristos. Time ste pokazali obolelost od jeresi sergijanizma, koji se izražava u strahu i pokoravanju državi i njenim organima. Odbijanjem da branite prava Epahije koja Vam je poverena, stavili ste se u službu služenja interesima bogo- i crkvoboračkim državnim vlastima.

Za jeres sergijanizma Vas tereti i ćutanje o ključnim projektima države koji su upereni protiv ljudskih i verskih prava vernika Vaše eparhije i SPC. Niste javno ni reč rekli, i samim tim ste odobravali i omogućavali, sledeće nepravoslavne projekte državnih vlasti u Srbiji: a) protiv „parada srama“ u glavnom gradu; b) protiv izdajničke delatnosti A. Vučića u vezi izdaje i prodaje Kosova i Metohije; v) protiv Zakona o obaveznom vakcinisanju dece, koji narušava prava pravoslavnih roditelja da iz verskih razloga odbijaju isto, niti stajanje u zaštitu onih kojima se deca zbog toga oduzimaju; i g) protiv doniranja i zaveštavanja telesnih organa.

Sve ovo upućuje na to da ste nemi iz straha od državnih vlasti, odnosno da bolujete od jeresi sergijanizma, koja se i sastoji u strahu i podaničkom odnosu prema državnim vlastima.

Kao što sam pisao, svi sergijanci potpadaju pod osudu reči Samog Gospoda Isusa Hrista, Koji je rekao: „Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima. A ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima“ (Mt. 10, 32-33). I još: „Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, i Božije Bogu” (Mt. 22, 21). I još: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Mt. 6, 24). Sergijanci će biti osuđeni na Strašnom sudu kao plašljivi: „A strašljivima i nevernima i nečistima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udeo u jezeru koje gori ognjem i sumporom, što je druga smrt“ (Otkr. 21, 8). Sergijanizam osuđuju i reči Svetih Apostola: „Sudite, je li pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga?“ (Dap. 4, 19); „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima“ (Dap. 5, 29). „Ljudima se treba pokoravati sve dok nisu protiv Boga i Božijih zakona. No čim istupe protiv Boga i Njegovih zakona, Crkva im se mora odupreti i suprotstaviti. Ne radi li tako, zar je Crkva? I predstavnici Crkve, ne rade li tako, zar su apostolski predstavnici Crkve? Pravdati se pri tome takozvanom crkvenom ikonomijom nije drugo do prikriveno izdavati Boga i Crkvu. Takva ikonomija je prosto naprosto – izdajstvo Crkve Hristove“ (Memorandum Oca Justina). Kao i osudi Sv. Ap. Pavla, koji uzvikuje: „Ne uprežite se u isti jaram s nevernicima; jer šta ima pravednost sa bezakonjem; ili kakvu zajednicu ima svetlost s tamom? A kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Ili kakav dio ima verni s nevernikom?” (2. Kor. 6, 14—15). I još: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude!” (Gal. 1, 8). Kao i osudi Sv. Ap. Jakova: „Jer koji sav zakon održi a sagreši u jednome, kriv je za sve“ (Jk. 2, 10).

Jeres sergijanizma je osuđenija od većeg broja svetitelja nego jeres ekumenizma. Nju je osudilo bezbroj ispovednika, sveštenomučenika i mučenika, koji su se za života odvojili od Mitr. Sergeja pozivanjem na 15. pravilo, a svojim mučeničkim končinama stavili pečat na ovu lažnu veru, pre nego lažno učenje.

Ovu jeres osudili su i sabori episkopa. Prvi koji je to učinio bio je Sveruski Crkveni Sabor 1918. g., koji je prihvatio Poslanicu Sv. Patr. Tihona i tako promisaono unapred bacio anatemu na sve bezbožnike i bogoborce – židomasone i židoboljševike, ali i na sve njihove saradnike, tj. na sve sergijance. U Poslanici se kaže: „Vlašću, danoj nam od Boga, zabranjujem vam da pristupate Hristovim Tajnama, anatemišem vas, iako još samo nosite hrišćanska imena, mada po rođenju svome pripadate Pravoslavnoj Crkvi. Zaklinjemo i sve vas, verna čada Pravoslavne Hristove Crkve, ne stupajte s takvim izrodima roda ljudskoga u bilo kako opštenje, ‘izbacite zloga između vas samih‘ (1. Kor. 5, 13)” (Anafema kommunistam, sovetskoй vlasti, vsem součastvuющim s nimi).  „Tu anatemu niko nikada nije skinuo, ona je naložena zakonitom vlašću, i do sada ona ostaje punovažna“ (O novomučenikah i bezblagodatnosti sovetskoй lžecerkvi).

Jeres sergijanizma je anatemisana i od strane lenjingradske parohije josifovaca (1928-29.), koji su u Sinodik Nedelje Pravoslavlja uneli: „Onima koji bezumno učvršćuju obnovljensku jeres sergijanstva; onima koji uče da zemaljsko postojanje Crkve Božije može biti osnovano na odricanju istine Hristove, i koji tvrde kako služenje bogobornim vlastima i vernost njihovim bezbožnim odlukama, gazeći sveštene kanone, svetootačko predanje i božanstvene dogmate i rušeći svo hrišćanstvo, spašava Hristovu Crkvu, i poštujući antihrista i sluge njegove i njegove preteče i sve njegove bliske, kao zakonitu vlast od Boga; i bogohustvuju protiv novih ispovednika i mučenika…: anatema“ (Sergianstvo kak эkklessiologičeskaя eresь).

Osuđujući Deklaraciju Mitr. Sergija, Sabor RPZC je u svojim Poslanicima 1927, 1933, 1938. i 1953. g. osudio i jeres sergijanizma (Otvet na deklaraciю m. Sergiя; Okružnoe poslanie Sobora RPCZ 8/21 iюlя 1933 g.).

Duboko verujem da će za našeg života sa dna jezera vaskrsnuti Valjevska Gračanica. Da bi Vaša duša vaskrsla, Preosvećeni Vladiko, pre nego bude večno potopljena u jezeru ognja i sumpora, pokajte se, javno ispovedite svoj greh plašljivosti, siđite sa episkopskog trona i povucite se u manastir radi kajanja.

Arhimandrit dr Nikodim (Bogosavljević)