Na stranicama Svetog Pisma se govori o tome gde se prvobitni Raj nalazio i kada je i zbog čega zatvoren, a šta se s njim posle dogodilo i gde se sada nalazi ne piše određeno, nego se moraju skupljati i sklapati detalji.

            O prvom jasno piše: „I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i onde namesti čoveka, kog stvori... A voda tečaše iz Edema natapajući vrt, i odande se deliše u četiri reke“ (1. Moj. 2, 8-10). Prema Sv. Jefremu Sirinu, Raj se nalazio na velikoj visini. I nakon prestupa naših praroditelja i njihovog izgona iz Raja, on je postao nedostupan za čoveka: „I Gospod Bog izagna ga iz vrta edemskog da radi zemlju, od koje bi uzet; i izagnav čoveka postavi pred vrtom edemskim heruvima s plamenim mačem, koji se vijaše i tamo i amo, da čuva put ka drvetu od života“ (1. Moj. 3, 23-24).

            Šta je posle bilo sa Rajom, Sveto Pismo ne govori, ali, po Predanju, on je uklonjen sa zemlje i preseljen na nebo. Znamo da su nakon izgona Praroditelja sved do dolaska Sina Božijeg u telu duše svih upokojenih, počevši od Adama i Eve i zaključno sa Sv. Jovanom Krstiteljem, završavale u carstvu smrti, u Adu. Sudeći po priči o Bogatašu i ubogom Lazaru, u Adu su bila dva dela: jedan za grešnike u kome su se oni mučili, i drugi u kome su boravili pravednici bez muka, a između je bila pregrada: „A kad umre siromah, odnesoše ga anđeli u naručje Avraamovo; a umre i bogataš, i sahraniše ga. I u paklu, nalazeći se u mukama, podiže oči svoje i ugleda izdaleka Avraama i Lazara u naručju njegovu. I on povika i reče: Oče Avraame, smiluj se na me i pošalji Lazara neka umoči u vodu vrh od prsta svoga da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. A Avraam reče: Sinko, seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš. I povrh svega toga, postavljena je među nama i vama provalija velika, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu; niti oni otuda k nama prelaze.“ (Lk. 16, 22-26).

            Ovo nam potvrđuje i ikona Hristovog silaska u ad, na kojoj On pruža ruke izbavljenja našim Praroditeljima, oko kojih su okupljeni svi starozavetni Pravednici, Patrijarsi, Proroci i Carevi. Svi su oni čekali izbavljenje iz Ada i preseljenje u Raj.

            Neki smatraju da je Hristos obnovio Raj u času svog Vaskrsenja. Pre nego što je sišao u Ad, On je na Krstu razbojniku obećao da će biti s Njim u Raju: „I reče mu Isus: Zaista ti kažem, danas ćeš biti sa mnom u raju“ (Lk. 23, 43). Međutim, zbog vaznesenih Enoha i Ilije Raj je morao postojati i pre Hristovog Vaskrsenja. Očito je, dakle, da je Raj, Edemski vrt, nakon izgona naših Praroditelja preseljen sa zemlje na nebo, i da nije uopšte ukidan, jer je morao da postoji, da bi u sebe primio navedene starozavetne pravednike, a nakon Hristovog Vaskrsenja i Presvetu Bogorodicu sa, što moramo posebno naglasiti, njihovim telima: prvu dvojicu još ne prošavših kroz vrata smrti, a Majku Božiju prošavšu kroz njih.

Znamo da je i Sv. Ap. Pavle bio u Raju na trećem nebu: „Znam čoveka u Hristu koji pre četrnaest godina – da li u telu, ne znam, da li izvan tela, ne znam, Bog zna – bi odnesen do trećega neba. I znam da taj čovjek – da li u telu, da li izvan tela, ne znam, Bog zna – bi odnesen u raj i ču neiskazane reči koje čoveku nije dopušteno govoriti“ (2. Kor. 12, 2-4).

            I sada dolazimo do drugog pitanja istaknutog u naslovu članka: gde se na nebu nalazi Raj, neodređeno ili na sasvim određenom mestu?

            O ovome je pisao Patr. Pavle u Glasniku SPC u maju 1985., a potom je objavljeno u prvoj knjizi Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere (https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/10/). Pitanje je glasilo: „Kad u vasioni ne postoji 'gore' i 'dole', gde su onda raj i pakao o kojima se kaže da je raj gore, a pakao dole?“ Prihvatajući heliocentrični relativizam u vasioni, Patr. Pavle ga priznaje i na zemlji, pa na početku odgovora kaže: „Ne bismo morali ići čak 'gore' u vasionu da bismo sagledali relativnost naših pojmova prostora 'gore' i 'dole'. Možemo ih uočiti već ovde 'dole' na zemlji. Kad npr. kažemo da se ptica, ili avion digao sa zemlje i uzleteo gore, to je za antipode, ljude 'ispod' nas, s druge strane zemlje, upravo suprotno, 'dole', baš kao što njihovo 'gope' za nas označava 'dole', i obratno. Ovi prostorni odnosi važe za svaku tačku na zemlji i za sve ljude na njoj“. Polazeći, dakle, od ovog heliocentričnog relativizma i aksioma da je Bog apslolutni Duh, i da će po vaskrsenju ljudi njihova tela biti duhovna, on zaključuje da raj i pakao nisu određena mesta, već ih treba shvatiti u duhovnom smislu: „U tome smislu, dakle, da je raj u osobitoj blizini Božjoj, tj. moralno odvojen od svega nečistog i grešnog, misli se kada se kaže da je on 'gore', na nebu gde nikakvo zlo nema pristupa, 'jer je Bog naš oganj koji spaljuje' (Jevr. 12, 29) svako zlo. Kako je pakao sama grešnost, nečistota, mržnja, odvojenost od Boga, sušta protivnost raju, on se onda uzima da je nasuprot raju, tj. dole, u Adu. Tako su shvatali već stari Grci i drugi neznabožački narodi. Za njih je stanište bogova u visini, gore na Olimpu, u svetlosti; Ad je čak dole u mračnim dubinama zemlje. Kako su oni i život bogova i život grešnika u Adu shvatali čulno, antropomorfistički, u telesnom obliku, tako su i raj i pakao shvatali kao određena mesta, a 'gore' i 'dole' u pravom prostornom smislu. Za nas hrišćane, kao što smo izneli, pravednici su svojom svetošću i čistotom u zajednici sa Bogom i svima Svetima, u radosti i blaženstvu raja shvaćenog ne u prostornom, nego u duhovnom, moralnom smislu. Grešnici pak, suprotno tome, svojim gresima, mržnjom, duhovno i moralno udaljeni od Boga ljubavi, nalaze se u muci večnoj, u paklu takođe shvaćenom ne u prostornom smislu“.

Još dodaje da u Otkrivenju ne piše gde će biti Nebeski Jerusalim: „Novo nebo i nova zemlja, kao i vaskrsla tela, imaće nove dimenzije, drugačije nego naše sadašnje, koje će se meriti novom, zlatnom merom, 'čovečijom, koja je i anđelova' (Otkr. 21, 15, 17). Gde će se nalaziti Novi Jerusalim, a gde jezero ognjeno, u Svetom Pismu se ne kaže. Nesumljivo da će im se nepogrešivo uputiti i vaskrsli pravednici i vaskrsli grešnici, nemajući potrebe u koordinatama ni našeg 'gore', ni našeg 'dole'“.

            Pre svega, Patr. Pavle greši u prihvatanju heliocentričnog sistema. Kao što sam pokazao i dokazao u knjizi Ipak se ne okreće, Sveto Pismo i Sveti Oci znaju za geocentrični sistem, u kome su „gore“ i „dole“ apsolutni, a ne relativni pojmovi i odrednice. Besmisleno je da apsolutni Bog stvara bilo šta relativno. Dakle, u geocentričnom sistemu Raj mora biti „gore“, a pakao „dole“. Prvobitni Raj je bio materijalno-duhovan, zato što je čovek bio sazdan od materije. Sv. Amvrosije Milanski kaže: „Imajte na umu da Bog čoveka nije nastanio (u Raju) zbog obraza Božijeg nego zbog čovekovog tela. Bestelesni ne obitavaju na jednom određenom mestu. On je čoveka postavio u Raj, kao što je sunce postavio na nebesa“. Raj je, dakle, kao materijalno-duhovno stanište pravednika, kao takav prenesen na nebo.

            Dalje, Patrijarh greši i pri polaženju od dogmata da je Bog apsolutni Duh, previđajući dodatak koji je usledio ovaploćenjem Sina Božijeg. Otada, i posle Vaskrsenja i Vaznesenja, Gospod Isus Hristos je seo na Božanski presto na nebu. Iako obesmrćeno i oduhovljeno, Njegovo telo je posle vaskrsenja prostorno ograničeno, i zauzima tačno određeni prostor i mesto, tj. ne može da telom bude svuda prisutan. On je u prostornom smislu kao Bog beskonačan, a kao Čovek konačan. Zato Njegov presto u nebeskom duhovnom beskonačnom prostoru mora zauzimato jedno, i samo jedno određeno mesto. Za obitavanje materijalnih, ograničenih, telesnih bića potreban je materijalan, ograničen prostor, određeno mesto. I pošto je sa mestom Njegovog telesnog obitavanja povezano i prisustvo Raja, onda i on mora zauzimati tačno određeno mesto, još i zbog navedene činjenice da Enoh i Ilija u njemu obitavaju sa svojim, još kroz smrt ne prošlim, telima, a Presveta Bogorodica, kao i Njen Sin, u njemu obitava sa Njenim obesmrćenim telom. Još da dodam da Hristov božanski presto ne treba zamišljati kao materijalni nameštaj, već je to živo duhovno biće, iz anđelskog reda Prestola. U Otrkivenju piše: „I sedmi izli čašu svoju na vazduh, i iziđe glas veliki iz hrama nebeskog od prestola, govoreći: Svrši se!“; „I od prestola iziđe glas koji govori: Hvalite Boga našega sve sluge njegove, i koji ga se bojite, mali i veliki“ (Otkr. 16, 17; 19, 5). Jasno je da to nije glas Božiji, Koji sedi na prestolu, jer ne može On samog sebe da hvali. Dakle, govorio je presto. (Imamo na drugom mestu da govori žrtvenik: „I čuh žrtvenik gde govori: Zaista, Gospode Bože Svedržitelju, istiniti su i pravedni sudovi tvoji“. (Otkr. 16, 7)) Presto Božiji će biti i u materijalno-duhovnom Nebeskom Jerusalimu: „I više neće biti nikakvoga prokletstva; i presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i sluge njegove služiće Mu, i gledaće lice Njegovo, i Ime Njegovo biće na čelima njihovim“ (Otkr. 22, 3-4).

            Isto tako, po opštem vaskrsenju mrtvih, tela svih ljudi će, kao i Hristovo, biti oduhovljena, ali, kao i Hristovo, jasno ograničena i prostorno smestiva. Zato i prostori gde će oni večno obitavati, Raj i Pakao, moraju biti jasno određeni u odnosu na Novo nebo i Novu zemlju. Čudno je da Patr. Pavle kaže da Sveto Pismo ne govori gde će Nebeski Jerusalim i „jezero ognjeno“, tj. pakao biti. U Otkrivenju čitamo: „I videh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše, i mora nema više. I videh Sveti grad, Jerusalim novi, gde silazi sa neba od Boga, pripremljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas gromki sa neba koji govori: Evo Skinije Božije među ljudima, i On će stanovati s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima“ (Otkr. 21, 1-3). Gde silazi Nebeski Jerusalim sa neba? Pa na novu zemlju. Zemlja je u geocentričnom sistemu jedini materijalni svet, i na njoj i u njoj će večno obitavati sve materijalno: ljudi i Nebeski Jerusalim, a u njenoj utrobi, gde je sada užarena lava i ad, će biti „ognjeno jezero“, tj. pakao. Upravo blaženstva Gospoda Isusa Hrista govore o budućem stanju pravednika. Prema Sv. Simeonu Novom Bogoslovu, „Blaženi krotki srcem, jer će naslediti zemlju“ (Mt. 5, 5) treba shvatiti u bukvalnom smislu, ali ne u ovom, već u budućem veku. 

            Da zaključimo: nakon izgona naših Praroditelja iz Raja, on je premešten na nebo, i nije ukidan. U njemu do Hristovog vaskrsenja obitavaju Enoh i Ilija u neobesmrćenim telima, a nakon Vaskrsenja Hristos duše svih starozavetnih pravednika, računajući i pokajanog razbojnika na krstu desno od Njega, seli u Raj, koji će biti na nebu sve do posle opšteg vaskrsenja mrtvih, kada će ga zameniti Nebeski Jerusalim, ali ne na nebu, već ovde na novoj zemlji. U Raju se sa obesmrćenim telom jedina nalazi Presveta Bogorodica, jer je bilo pravedno da Njeno telo ne pretrpi truljenje. Kao što je prvobitni Raj bio materijalan i zauzimao određeno mesto, prostor na zemlji, to isto važi za njega i na nebu, jer ne postoji beskonačna materija i svaka materijalna tvorevina zauzima tačno određeno mesto, tj. prostor. Pakao, ognjeno jezero, će biti gde i sadašnji ad, u utrobi zemlje.

Arhim. dr Nikodim Bogosavljević