Na moj prethodni video, Vladika Artemije je u raskolu 2 – Analiza komentara, stigao je komentar Fejsbuk grupe Istina je samo jedna-Vladika Artemije, koji je neko od sledbenika Vl. Artemija postavio ispod mog videa. Međutim, odgovor na ovaj Odgovor ću izneti u sledećem videu, a u ovom smatram najpre za potrebno da vidimo dve stvari: kada je raskol Vl. Artemija počeo i kakva je kanoničnost njegove objave tim povodom.

Dakle: kada je raskol Vladike Artemija počeo? Da li od njegovog služenja u Dubokom Potoku? Svakako ne. U svom prvom videu sam počeo od služenja u Dubokom Potoku, zato što sam komentarisao izmišljenu priču kako je on doneo odluku o prekidu opštenja dok je još bio u Man. Šišatovcu, zatim je sproveo na službi u Dubokom Potoku, a objavio tek posle toga. Međutim, raskol je počeo davno pre toga, još u vreme boravka Vl. Artemija u Sremskoj eparhije. Naime, raskol su neposredno počeli monasi Crne Reke, duhovna čada Vl. Artemija, kada su najpre zapretili nekanonskim napuštanjem manastira, a potom i činjenjem istog. Posle odluke SA Sinoda o zabrani njihovog duhovnog rukovođenja od strane Vl. Artemija, u svom obraćanju javnosti od 30. 05. 2010., bratstvo Crne Reke izjavljuje da je navedena odluka za njih neprihvatljiva i objavljuju ultimatum za svoje napuštanje Eparhije, sa ili bez kanonskog otpusta. Na kraju svog obraćanja javnosti, oni pišu: „U slučaju da ne dobijemo kanonski otpust bratstvo će i bez kanonskog otpusta kolektivno napustiti manastir 3. juna 2010.godine (Sveti car Konstantin i carica Jelena). Pri tome prihvatamo svaku kaznenu meru crkvenih vlasti ne odvajajući se na taj način od tela Crkve kao njena verna čada“. Tako je počeo raskol, čiji je neposredni tvorac i posredni učesnik Vl. Artemije, koji je dao tajni blagoslov za nekanonski postupak svojih čada. Povodom Objave bratstva Crne Reke pisao sam u knjizi Prilog izmirenju raskola Ep. Artemija sledeće: „Kao što smo rekli, jedino pravo koje su oni imali, bilo je pravo da se žale regularnim putem unutar Crkve. Umesto toga, oni se obraćaju javnosti koja nije pravni subjekt u upravno-pravnom telu Crkve. Time oni neposredno pokazuju da prekidaju pravne i administrativne veze sa Crkvom i uspostavljaju odnose sa subjektom koji za njih postaje jedino merodavan i nadležan – a to je javnost, tj. svet, bez obzira što gro te zainteresovane javnosti, tj. sveta, čine članovi Crkve. Po svom pravnom značenju i vrednosti, već sam ovaj akt ima formu i sadržaj razlaza, raskida i raskola sa Crkvom. Njega prati i pojačava čin samovoljnog i nekanonskog uzimanja suda i pravde u svoje ruke, izjavom o bezuslovnom napuštanju Manastira i Eparhije. Poslednja navedena rečenica: „Pri tome prihvatamo svaku kaznenu meru crkvenih vlasti ne odvajajući se na taj način od tela Crkve kao njena verna čada“, znači isto što i: „ostaćemo u Crkvi, makar po cenu da ostanemo i dalje samovoljni i neposlušni“. Dokaz o protivrečnosti poslednje rečenice jeste činjenica da nijednu od „kaznenih mera crkvenih vlasti“, koje su potom dobijali, nisu ni „prihvatili“, ni, razumljivo, izvršili. Konačno, u ovoj rečenici je izdat program raskola: samovlasno ćemo delovati, prihvatićemo svaku kaznu od crkvene vlasti, koju zbog naše samovolje i samododeljene „samovlasnosti“ ne priznajemo, a ostaćemo, pri svemu tome, u Crkvi“.

15. pravilo Svetih Apostola propisuje: „Ako koji prezviter, ili đakon, ili koji drugi iz imena klirika, ostavi svoju eparhiju i pođe u drugu, te premestivši se sa svijem, nastani se u drugoj eparhiji bez znanja svog episkopa, zapovijedamo, da takav ne smije više obavljati svetu službu; naročito pak ako bude pozvan od svog episkopa da se povrati, i ne posluša, nego ostane uporan u tome neredu, neka ima tamo općenje samo kao svetovnjak“. „Bez znanja“ znači isto što i „bez blagoslova, tj. kanonskog otpusta“.

 U 13. pravilu Dvokratnog Sabora jasno stoji da nema prekida opštenja sa nadležnim episkopom pre konačne odluke suda: „Sveti Sabor, da bi na samom početku uništio ova nastojanja, naređuje: da ako u buduće neki sveštenik ili đakon okrivi svoga episkopa zbog nekih prestupa, pre nego što je to saborno razmotreno i ispitano, i pre nego što je protiv istoga izrečena konačna odluka, te se usudi prekinuti zajednicu s njim, i ne bude po predanju Crkve, spominjao njegovo ime na svetim molitvama i Liturgiji, takvi moraju podleći svrgnuću i lišiti se svake svešteničke vlasti. Jer, koji je postavljen u činu sveštenika i prisvaja sebi sud mitropolita, i pre suda okrivi sam po sebi svog oca i episkopa, takav nije dostojan ni časti niti imena sveštenika. A koji stanu uz takvoga, ako imaju svešteni čin, neka i oni budu lišeni časti; ako su monasi ili laici, neka se u potpunosti odluče od Crkve, dok ne prekinu vezu sa raskolnicima i ne vrate se svome episkopu“. Dakle, izričito zabranjivanje uzimanje u svoje ruke suda od strane sveštenika, monaha i laika.

Posle toga usledio je odlazak i Vl. Artemija u raskol. On je to učinio svojim pismom SA Sinodu od 13. 09. 2010, u kojem je odbacio dalju poslušnost eventualnim nekanonskim odlukama Sinoda, pri čemu, treba primetiti, da on samom sebi pripisuje vlast da određuje koje jesu, a koje nisu kanonske. U pismu, između ostalog, kaže: „S obzirom na sve to, braćo moja u Hristu, izjavljujemo i pokajnički priznajemo da nismo dobro činili kada smo naglašavali i objavljivali da se Vašim odlukama 'povinujemo ali se sa njima ne slažemo'. Naše 'povinovanje' pred Vama, dakle, nije donelo očekivani, s Naše strane, mir Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. Naprotiv. Posle svega toga, dužni smo da zvanično povučemo sve Naše, do sada date, izjave o 'povinovanju', jer vidimo da za njih moramo Gospodu da odgovaramo… Zato s pravom tražimo da nam vratite otetu katedru Episkopa raško-prizrenskog, čime i u SPC vraćate kanonski poredak i mir. U protivnom, ovim obznanjujemo da se od sada pa ubuduće oslobađamo osećaja sopstvene krivice zbog ranijih 'povinovanja', jer smo Mi u Crkvi i pred Bogom doživotni kanonski arhipastir Eparhije raško-prizrenske. U tom svojstvu, nikakvoj se, ubuduće, Vašoj nekanonskoj odluci nećemo povinovati, posebno imajući u vidu da su i sve prethodne donete po diktatu necrkvenih, političkih i neprijateljskih činilaca... U tom kontekstu, dođe li do RASKOLA u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, što da ne da Bog, budite spremni da primite i ponesete odgovornost za isti i sve posledice koje će nastupiti posle toga. O raskolu u našoj Crkvi niti ko govori, niti ko na njemu radi do članovi Svetog arhijerejskog sinoda, počev od 11. februara ove 2010. godine pa sve do danas. Tu istinu svet vidi i prepoznaje. Ona se ne može zakopati niti zataškati. Niti se odgovornost prebaciti na drugoga“.

Pri tome, Vl. Artemije ne navodi kanonsku osnovu za ovu svoju odluku u navedenom pismu, a što će učiniti u svom obraćanju SA Saboru, u pismu od 16. 11. 2010., dakle, dan uoči početka Sabora, u kome se „on već samovoljno i samozvano potpisuje sa Episkop raško-prizrenski u egzilu, što znači u raskolu. On ne koristi svoje pravo da se u formi kanonski utemeljene i obrazložene žalbe obrati SA Saboru, kao najvišoj sudskoj vlasti u SPC, sa molbom da se preispitaju i ponište sve dotadašnje odluke SA Sinoda i SA Sabora, već svom obraćanju daje savetodavni i naredbodavni ton i smisao, čime pokazuje svoje duhovno-pravno stanje i status episkopa koji je iznad i izvan Crkve“. Posle poređenja svoga slučaja sa Sv. Jovanom Zlatoustim, on iznosi kanonsko uporište svoje odluke: „Dodatno ističemo da je takav Naš stav u skladu, između ostalog, i sa sledećim istinama: –       sa 21. kanonom Antiohijskog sabora: 'Episkop… mora ostajati pri crkvi (tj. episkopskoj oblasti), za koju je iz početka od Boga izabran, niti smije istu ostavljati…' (N. Milaš, knj. II, Novi Sad 1896, str. 67); –       sa članom 8. stav 3. Ustava Srpske pravoslavne crkve: 'Episkopska vlast u zajednici sa sveštenstvom i narodom preko svojih upravnih predstavnika i organa, uređuje i upravlja poslovima imovinskim, zadužbinskim (zakladnim), fondovskim, kao i drugim poslovima koji se ovim Ustavom predviđaju'; –       sa članom 13. stav 3. Ustava Srpske Pravoslavne Crkve: 'Na čelu svake eparhije stoji eparhijski Arhijerej, kao njen NEPOSREDNI POGLAVAR. On je, po crkvenokanonskim propisima, glavni predstavnik i rukovodilac svega crkvenoduhovnog života i crkvenog poretka u eparhiji, i upravlja eparhijom uz pomoć svoga sveštenstva i naroda'; –       sa članom 69. tačka 9. Ustava Srpske Pravoslavne Crkve, po kojoj Sveti arhijerejski sabor u svom delokrugu 'objašnjava kanonsko-crkvene propise, opšte obavezne i posebne…', što znači da će nepristrasno preispitati istinitost navoda u odlukama donetim protiv Nas, ali i istinitost i Naših navoda u odgovorima od 13. septembra i 13. oktobra ove 2010. godine; –       sa članom 55. tačka 3. Ustava Srpske Pravoslavne Crkve, po kojoj Patrijarh, kao vrhovni crkveni poglavar, 'održava jedinstvo u jerarhiji Srpske pravoslavne crkve', što znači da će se istinski založiti za poštovanje i striktnu primenu Crkvenih kanona i Ustava Srpske pravoslavne crkve. 'Jer će tako biti jednodušnost i proslaviće se Bog kroz Gospoda u Svetome Duhu, Otac i Sin i Sveti Duh', po rečima 34. Apostolskog pravila (N. Milaš, knj. I, Novi Sad 1895, str. 93)“.

U knjizi Prilog izmirenju raskola Ep. Artemija sam ovim povodom napisao: „Bogoslovski i kanonološki je neutemeljeno pozivanje vl. Artemija na gore navedena pravila i članove Ustava. 21. pravilo Antiohijskog sabora skraćuje, da bi izostavljanjem bitnog dela došao do njemu potrebnog smisla. Puno pravilo glasi: „Episkop ne treba da se premešta iz jedne oblasti u drugu, bilo po samovolji, bilo da ga na to prisiljava narod, bilo da ra prinuđuju episkopi, nego mora ostati pri crkvi za koju je od početka Bogom izabran. On tu crkvu ne sme ostavljati, shodno ranije ustanovljenom pravilu o tome“. Episkop, dakle, treba da ostane pri crkvi za koju je izabran zato da se ne bi po samovolji, ili prisilom naroda i prinude episkopa, premeštao iz eparhije u eprhije, a ne zato bi na njoj ostao doživotno. Ako bi se ovo pravilo na način kako ga vl. Artemije shvata, nijadan episkop ni pod kojim okolnostima, pa ni zbog osude, ne bi mogao da se ukloni sa episkopije. Ne vidimo ni vezu čl. 8 st. 3 Ustava SPC sa njegovom odlukom da ne prizna saborsku presudu o trajnom uklanjanju sa trona raško-prizrenskog. Ovo isto važi i za čl. 13. st. 3 Ustava SPC. U vezi čl. 69. tač. 9. Ustava SPC, „po kojoj Sveti arhijerejski sabor u svom delokrugu 'objašnjava kanonsko-crkvene propise, opšte obavezne i posebne…'“, dve primedbe. Prva: jedno je objasniti „kanonsko-crkvene propise“, a nešto sasvim drugo primeniti iste u sudskom postupku; druga: kako vl. Artemije očekuje da SA Sabor nepristrasno preispita „istinitost navoda u odlukama donetim protiv“ njega, kao „i istinitost i Naših navoda u odgovorima od 13. septembra i 13. oktobra ove 2010. godine“, kada se istom nije ni obratio zvaničnom i validnom molbom ili žalbom da to on učini? Vidimo, dakle, da se vl. Artemije dosledno žali na odluke-presudne SA Sinoda i SA Sabora, ali na, isto tako, dosledno neletigiman, propisima nepropisan, način. I pozivanje na uopšteni stav čl. 55. tač. 3. Ustava, u vezi konkretnog crkveno-pravnog pitanja je neodgovarajuće. Na kraju, vl. Artemije, ipak, moli od Arhijerejskog Sabora nešto što, međutim, nema nikakvu pravnu vrednost ni značaj; on, naime, moli da se ovo njegovo pismo naglas pročita na Saboru: „Na kraju, bratoljubivo molimo Arhijereje, Našu braću u Hristu, prvenstveno onu braću što predvode u optužbama protiv Nas, da se ovo Naše pismo naglas pročita pred celim Saborom. Isto to učiniti i sa prethodnim Našim obraćanjima Svetom arhijerejskom sinodu“.

Glavna odlika ovog dopisa je što pokazuje doslednost vl. Artemije da se na svoje presude žali van odgovarujeće crkveno-pravne procedure, na uopšten i pravno nevalidan način. To je u saglasnosti sa njegovim pisanjem otvorenih pisama i davanjem intervjua sredstvima javnog informisanja. Ovo se može objasniti na dva načina: nepoznavanjem crkveno-pravnog postupka, što je teško poverovati i prihvatiti ili svesnim izbegavanjem crkveno-pravnog postupka, što se samo po sebi nameće“.

Možda bi Sabor do kraja svoga rada, bez obzira što je drugog dana već izabrao Ep. Teodosija za Raško-prizrenskog, razmatrao dopis Vl. Artemija. Međutim, on to nije mogao da sačeka, uzeo je sud u svoje ruke i presudio samome sebi.

Dakle, Vl. Artemije se samovoljno odvojio od Sinoda i Patrijarha, tj. otišao u raskol još 13. 09. 2010., a mogli bismo čak reći i 03. 06. 2010., dakle, znatno pre upada u Duboki Potok 19. 11. 2010. Razlozi zbog kojih Vl. Artemije odlazi u raskol su kanonske prirode, da bi se na dogmate, tj. jeresi pozvao tek 08. 12. 2010., što, dakle, čini neosnovano, jer njegovo sporenje sa SA Sinodom i SA Saborom nije bilo dogmatske, već kanonske prirode, i sa kašnjenjem, tj. neblagovremeno, što je jedan od osnovnih principa svakog sudskog, pa, razumljivo, i crkveno-kanonskog postupka. Umesto drugog dela 15. Pravila Dvokratnog sabora, na njega se odnosi njegov prvi deo, koji ga tereti za nekanonsku neposlušnost, samovolju i odvajanje od Sinoda i Patrijarha, i koji glasi: „Ono što je određeno u pogledu sveštenika, episkopa i mitropolita, to još više mora imati značaja u pogledu patrijarha. Prema tome, sveštenik, episkop ili mitropolit, koji se usudi da prekine zajednicu sa svojim patrijarhom, i ne bude, kao što je naređeno i ustanovljeno, spominjao njegovo ime na svetoj Liturgiji, nego pre saborne odluke i njegovog konačnog suda, načini raskol, u pogledu takvog ovaj sveti Sabor naređuje: da takav sasvim bude isključen iz sveštenstva, samo ako se dokaže takav njegov bezakoniti postupak. U ostalom, ovo se naređuje i potvrđuje u pogledu onih, koji samo pod izgovorom nekih prestupa odstupaju od svojih predstojnika i čine raskol, te ruše jedinstvo Crkve“.

Kao što sam na početku rekao, odgovor na Odgovor Fejsbuk grupe Istina je samo jedna – Vladika Artemije, sledi u sledećem videu. Ovom prilikom im mogu samo unapred poručiti, ono što se iz svega do sada rečenog moglo zaključiti, a potvrdiće se i narednim videima: Istina je samo jedna – Vladika Artemije je u raskolu.