Nađoh se u snu u jednom selu… U autobusu sam bila, vozač zaustavi autobus, te poče da pokazuje lepote prirode: silne livade, zelene, brdovite, voćnjake i potoke, lepota gledati. Vidim banju, termalne izvore, dušu da napojim. Vozač je tajni monah, krije to. Raduje se svemu, pa neće da vozi, nikako da krene… Kažem u snu: “Slava Tebi Gospode kad ovakvu lepotu tvoriš!”
Rekoh: “Ajmo, trebalo bi krenuti.”
Međutim, umesto dalje, nađoh se na brdašcetu u nekom blagoslovenom domaćinstvu. U njemu, gle čuda, na vrhu brdovitog placa, tako prelepo drvo beše. Toliko je bilo staro i široko, a na pola stabla je bila rupa, ali u obliku oka, ili kruga. Odatle je bujicom izvirala voda, i oticala u širokom potoku niz brdo, i ulazila u druga dvorišta. Ljudi su neverovatno bili srećni zbog te vode, a ona je svuda oko temelja kuće pravila potok i sve je okolo bilo zeleno i rodno kao u raju.
U tom vidim stiže tu jedan čovek, domaćin kuće iz nekog drugog sela, i traži nekoga radi saveta. Hoće, kaže, da se razvede od žene.
Prođe pored mene, i uđe u jednu staru drvenu kućicu koja je bila u onom rajskom dvorištu gde je bilo drvo – izvor vode bistre, u prostranstvu zelenila i voćnjaka. Sede taj visoki muž za sto, vidi se radan je i vredan, sede tu i njegova žena, i ona vredna i domaćica. Ona sa desne strane starca, on sa leve. Oboje rešeni da se razvedu.
Starac nije ni reč izustio. Sve je tiho, blagodatno. Odjednom ispred nje, nađe se nafora, isečena nožem na pravilnih nekoliko kockica (4-5). Uze starac te parčiće desnom rukom i stavi na svoj levi dlan. Onda pođe rukom i ispred muža, tu je umesto parčića stajala izgnječena nafora, izgledala je kao kad se mala deca igraju hlebom. Stavi i nju na levi dlan. Poklopi nežno desnom rukom, i poče da okreće dlanom preko dlana, kao da mesi, ali ništa ne pritiskajući. Onda spusti sa dlana na sto između njih odjednom, to celo parče potpuno zaceljenog hleba, sveže i mekano, kao da nije bilo gnječeno niti sečeno.
Muž i žena se u čudu pogledaše.
Sada starčić uze ispred muža iseckanu naforu, isto tako u 4-5 kockica, a ispred žene ugnječenu. Stavi ponovo na levi dlan pa premesi nežno, pre bih rekla okrećući u dlanu, koliko pažljiv beše. I opet, otvori hleb ceo, kao sunđer mekan, beo, i spusti na sredinu stola.
Pogledaju se muž i žena koji behu pre toga spremni na razvod zbog silnih nesuglasica i svađa. Počinju da shvataju…
U to starčić odjednom brizne u plač.
Gorak, gorak, jecajima srce razdire.
Prepoznah u njemu Gospoda našega Isusa Hrista! Koja blagodat iz Njega izlažaše! A kako je plakao, koliko je jecao! Razdirao mi je i dušu i srce! Pomislima im je rekao sa toliko ljubavi koju samo Gospod može imati: “Niti jedan treba da pritiska niti drugi da se rastavlja… Jedno ste telo.”
Toliko gorko je jecao, ridao da ne mogoh da izdržim bol i stradanje Gospodnje, probudim se i ja plačući, još dugo, dugo ne mogući da isplačem bol Njegov…
