На страницама Светог Писма се говори о томе где се првобитни Рај налазио и када је и због чега затворен, а шта се с њим после догодило и где се сада налази не пише одређено, него се морају скупљати и склапати детаљи.
О првом јасно пише: „И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и онде намести човека, ког створи... А вода течаше из Едема натапајући врт, и оданде се делише у четири реке“ (1. Мој. 2, 8-10). Према Св. Јефрему Сирину, Рај се налазио на великој висини. И након преступа наших прародитеља и њиховог изгона из Раја, он је постао недоступан за човека: „И Господ Бог изагна га из врта едемског да ради земљу, од које би узет; и изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1. Мој. 3, 23-24).
Шта је после било са Рајом, Свето Писмо не говори, али, по Предању, он је уклоњен са земље и пресељен на небо. Знамо да су након изгона Прародитеља свед до доласка Сина Божијег у телу душе свих упокојених, почевши од Адама и Еве и закључно са Св. Јованом Крститељем, завршавале у царству смрти, у Аду. Судећи по причи о Богаташу и убогом Лазару, у Аду су била два дела: један за грешнике у коме су се они мучили, и други у коме су боравили праведници без мука, а између је била преграда: „А кад умре сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умре и богаташ, и сахранише га. И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста свога да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену. А Авраам рече: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се теши, а ти се мучиш. И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама прећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе.“ (Лк. 16, 22-26).
Ово нам потврђује и икона Христовог силаска у ад, на којој Он пружа руке избављења нашим Прародитељима, око којих су окупљени сви старозаветни Праведници, Патријарси, Пророци и Цареви. Сви су они чекали избављење из Ада и пресељење у Рај.
Неки сматрају да је Христос обновио Рај у часу свог Васкрсења. Пре него што је сишао у Ад, Он је на Крсту разбојнику обећао да ће бити с Њим у Рају: „И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Међутим, због вазнесених Еноха и Илије Рај је морао постојати и пре Христовог Васкрсења. Очито је, дакле, да је Рај, Едемски врт, након изгона наших Прародитеља пресељен са земље на небо, и да није уопште укидан, јер је морао да постоји, да би у себе примио наведене старозаветне праведнике, а након Христовог Васкрсења и Пресвету Богородицу са, што морамо посебно нагласити, њиховим телима: прву двојицу још не прошавших кроз врата смрти, а Мајку Божију прошавшу кроз њих.
Знамо да је и Св. Ап. Павле био у Рају на трећем небу: „Знам човека у Христу који пре четрнаест година – да ли у телу, не знам, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити“ (2. Кор. 12, 2-4).
И сада долазимо до другог питања истакнутог у наслову чланка: где се на небу налази Рај, неодређено или на сасвим одређеном месту?
О овоме је писао Патр. Павле у Гласнику СПЦ у мају 1985., а потом је објављено у првој књизи Да нам буду јаснија нека питања наше вере (https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-i/10/). Питање је гласило: „Кад у васиони не постоји 'горе' и 'доле', где су онда рај и пакао о којима се каже да је рај горе, а пакао доле?“ Прихватајући хелиоцентрични релативизам у васиони, Патр. Павле га признаје и на земљи, па на почетку одговора каже: „Не бисмо морали ићи чак 'горе' у васиону да бисмо сагледали релативност наших појмова простора 'горе' и 'доле'. Можемо их уочити већ овде 'доле' на земљи. Кад нпр. кажемо да се птица, или авион дигао са земље и узлетео горе, то је за антиподе, људе 'испод' нас, с друге стране земље, управо супротно, 'доле', баш као што њихово 'гope' за нас означава 'доле', и обратно. Ови просторни односи важе за сваку тачку на земљи и за све људе на њој“. Полазећи, дакле, од овог хелиоцентричног релативизма и аксиома да је Бог апслолутни Дух, и да ће по васкрсењу људи њихова тела бити духовна, он закључује да рај и пакао нису одређена места, већ их треба схватити у духовном смислу: „У томе смислу, дакле, да је рај у особитој близини Божјој, тј. морално одвојен од свега нечистог и грешног, мисли се када се каже да је он 'горе', на небу где никакво зло нема приступа, 'јер је Бог наш огањ који спаљује' (Јевр. 12, 29) свако зло. Како је пакао сама грешност, нечистота, мржња, одвојеност од Бога, сушта противност рају, он се онда узима да је насупрот рају, тј. доле, у Аду. Тако су схватали већ стари Грци и други незнабожачки народи. За њих је станиште богова у висини, горе на Олимпу, у светлости; Ад је чак доле у мрачним дубинама земље. Како су они и живот богова и живот грешника у Аду схватали чулно, антропоморфистички, у телесном облику, тако су и рај и пакао схватали као одређена места, а 'горе' и 'доле' у правом просторном смислу. За нас хришћане, као што смо изнели, праведници су својом светошћу и чистотом у заједници са Богом и свима Светима, у радости и блаженству раја схваћеног не у просторном, него у духовном, моралном смислу. Грешници пак, супротно томе, својим гресима, мржњом, духовно и морално удаљени од Бога љубави, налазе се у муци вечној, у паклу такође схваћеном не у просторном смислу“.
Још додаје да у Откривењу не пише где ће бити Небески Јерусалим: „Ново небо и нова земља, као и васкрсла тела, имаће нове димензије, другачије него наше садашње, које ћe се мерити новом, златном мером, 'човечијом, која је и анђелова' (Откр. 21, 15, 17). Где ћe се налазити Нови Јерусалим, а где језеро огњено, у Светом Писму се не каже. Несумљиво да ћe им се непогрешиво упутити и васкрсли праведници и васкрсли грешници, немајући потребе у координатама ни нашег 'горе', ни нашег 'доле'“.
Пре свега, Патр. Павле греши у прихватању хелиоцентричног система. Као што сам показао и доказао у књизи Ипак се не окреће, Свето Писмо и Свети Оци знају за геоцентрични систем, у коме су „горе“ и „доле“ апсолутни, а не релативни појмови и одреднице. Бесмислено је да апсолутни Бог ствара било шта релативно. Дакле, у геоцентричном систему Рај мора бити „горе“, а пакао „доле“. Првобитни Рај је био материјално-духован, зато што је човек био саздан од материје. Св. Амвросије Милански каже: „Имајте на уму да Бог човека није настанио (у Рају) због образа Божијег него због човековог тела. Бестелесни не обитавају на једном одређеном месту. Он је човека поставио у Рај, као што је сунце поставио на небеса“. Рај је, дакле, као материјално-духовно станиште праведника, као такав пренесен на небо.
Даље, Патријарх греши и при полажењу од догмата да је Бог апсолутни Дух, превиђајући додатак који је уследио оваплоћењем Сина Божијег. Отада, и после Васкрсења и Вазнесења, Господ Исус Христос је сео на Божански престо на небу. Иако обесмрћено и одуховљено, Његово тело је после васкрсења просторно ограничено, и заузима тачно одређени простор и место, тј. не може да телом буде свуда присутан. Он је у просторном смислу као Бог бесконачан, а као Човек коначан. Зато Његов престо у небеском духовном бесконачном простору мора заузимато једно, и само једно одређено место. За обитавање материјалних, ограничених, телесних бића потребан је материјалан, ограничен простор, одређено место. И пошто је са местом Његовог телесног обитавања повезано и присуство Раја, онда и он мора заузимати тачно одређено место, још и због наведене чињенице да Енох и Илија у њему обитавају са својим, још кроз смрт не прошлим, телима, а Пресвета Богородица, као и Њен Син, у њему обитава са Њеним обесмрћеним телом. Још да додам да Христов божански престо не треба замишљати као материјални намештај, већ је то живо духовно биће, из анђелског реда Престола. У Отркивењу пише: „И седми изли чашу своју на ваздух, и изиђе глас велики из храма небеског од престола, говорећи: Сврши се!“; „И од престола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики“ (Откр. 16, 17; 19, 5). Јасно је да то није глас Божији, Који седи на престолу, јер не може Он самог себе да хвали. Дакле, говорио је престо. (Имамо на другом месту да говори жртвеник: „И чух жртвеник где говори: Заиста, Господе Боже Сведржитељу, истинити су и праведни судови твоји“. (Откр. 16, 7)) Престо Божији ће бити и у материјално-духовном Небеском Јерусалиму: „И више неће бити никаквога проклетства; и престо Божији и Јагњетов биће у њему, и слуге његове служиће Му, и гледаће лице Његово, и Име Његово биће на челима њиховим“ (Откр. 22, 3-4).
Исто тако, по општем васкрсењу мртвих, тела свих људи ће, као и Христово, бити одуховљена, али, као и Христово, јасно ограничена и просторно сместива. Зато и простори где ће они вечно обитавати, Рај и Пакао, морају бити јасно одређени у односу на Ново небо и Нову земљу. Чудно је да Патр. Павле каже да Свето Писмо не говори где ће Небески Јерусалим и „језеро огњено“, тј. пакао бити. У Откривењу читамо: „И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима“ (Откр. 21, 1-3). Где силази Небески Јерусалим са неба? Па на нову земљу. Земља је у геоцентричном систему једини материјални свет, и на њој и у њој ће вечно обитавати све материјално: људи и Небески Јерусалим, а у њеној утроби, где је сада ужарена лава и ад, ће бити „огњено језеро“, тј. пакао. Управо блаженства Господа Исуса Христа говоре о будућем стању праведника. Према Св. Симеону Новом Богослову, „Блажени кротки срцем, јер ће наследити земљу“ (Мт. 5, 5) треба схватити у буквалном смислу, али не у овом, већ у будућем веку.
Да закључимо: након изгона наших Прародитеља из Раја, он је премештен на небо, и није укидан. У њему до Христовог васкрсења обитавају Енох и Илија у необесмрћеним телима, а након Васкрсења Христос душе свих старозаветних праведника, рачунајући и покајаног разбојника на крсту десно од Њега, сели у Рај, који ће бити на небу све до после општег васкрсења мртвих, када ће га заменити Небески Јерусалим, али не на небу, већ овде на новој земљи. У Рају се са обесмрћеним телом једина налази Пресвета Богородица, јер је било праведно да Њено тело не претрпи труљење. Као што је првобитни Рај био материјалан и заузимао одређено место, простор на земљи, то исто важи за њега и на небу, јер не постоји бесконачна материја и свака материјална творевина заузима тачно одређено место, тј. простор. Пакао, огњено језеро, ће бити где и садашњи ад, у утроби земље.
Архим. др Никодим Богосављевић