Питање електронских докумената пратим и изучавам прилично дуго. Још 2008. г. објавио сам текст у Православљу бр. 986 под насловом Још о електронским личним документима. После тога наставио сам да читам текстове и гледам видеа на ову тему. Могу са великом увереношћу да тврдим да сам упознат са већином од онога што је  с овим у вези објављено на србском и руском језику.

Поводом овог питања преовлађују два, међусобно супротстављена и искључујућа, става. На једној страни је већински епископат и свештенство, који су потпуно незаинтересовани за њу, не схватају њену важност, чак са презиром и лакомисленом наивношћу одбацују сваку расправу о њој, и самим тим не схватају опасност која вреба њих и њихово стадо. То су самоуверени „учени“ либерали и модернисти, који својим умовима, помраченим самопревазношењем, не могу трезвено и објективно да сагледају стварност, да уоче и критички процене процесе који се незаустављиво одвијају у савременом свету.

На другој страни су низ живих и упокојених стараца, руских, србских и грчких, који су, насупрот првој групи, будно мотрили на нове технологије и појаве у информатици и њиховој практичној примени, и благовремено уочили духовну и практичну опасност од њих. Њима је било јасно да је реч о иновацијама које су стављене у службу контроле и поробљавања свог становништва на земљи, и стварања предуслова за остваривање последње фазе тог процеса, са зацарењем антихриста и давањем његовог жига на десну руку или на чело људи.

Питање електронских докумената обухвата неколико елемената: идентификациони број (ИНН, ЈМБГ), код и чип у личној карти, пасошу, банковним и за превоз картицама, и, коначно, чип у тело, који је почео добровољно да се уграђује у неким државама на западу. Сви они су припрема за последњи жиг или печат, који ће људи примати у време антихриста, и требало је да СПЦ благовремено реагује и да искористи све своје моћи да спречи њихово увођење. Нажалост, успавана и трома она то није учинила.

Идентификациони или матични број у електронској документацији замењује име и презиме особе, не укидајући их у документима.

Постоје различите врсте кодова и само се бар код, са две дуже линије на крајевима и у средини, које имају вредност шестице, може довести непосредно у везу са антихристовим бројем 666. Колико је мени познато, овај бар код се налази само на прехрамбеним производима, док су у личним документима друге врсте кодова. О овоме је Преп. Гаврило Грузијски проповедао: „Производи, на које стављају број антихриста, не могу вам наудити. То још није печат антихриста. Потребно је изговорити молитву „Оче наш“, прекрстити се, покропити освештаном водом – тако се освећује свака храна“.

У чипу личних карти, пасоша и осталих картица се налазе подаци о њиховим власницима.

И међу старцима постоји разлика у расуђивању. Умеренији благосиљају узимање бројева и докумената, а коренитији тврде да се то не сме чинити. Ови други тврде да се примањем ИНН бројева особе добровољно одричу од имена које су добили на Крштењу, и да су свеукупно код и чип у личним електронским документима већ антихристов жиг. Зато се особа која прима сво троје лишава крштењске благодати, и сви они који их сада имају неће моћи да не приме будући антихристов жиг или печат. Неки ову фазу називају веридбом са антихристом, првом фазом неизбежног крајњег венчања са њим, израженог кроз примање жига.

Реч је, дакле, као што сам рекао на почетку, о две супротстављене и међусобно искључујуће крајности. Моје, пак, мишљење заснивам, пре свега, на духовној законитости и правилу, које је открио и предао сам Господ Исус Христос, а које гласи да истина по својој природи никада не обитава у крајностима, зато што је сам Христос – Истина средиште, сабирна тачка читаве творевине. Он је увек у средишту, у мери, ни лево ни десно, никада ни у премалом ни у премногом, већ у довољном. Руководећи се најпре, дакле, овим духовним правилом може се претпоставити да нису у праву ни једна од обе наведене крајње позиције: ни они који искључују било какву духовну и практичну опасност од електронских докумената, али ни они који ту опасност преувеличавају, већ они који стоје између крајности, који упозоравају на опасност, али благосиљају да се прими број и електронска документа.

Покушаћу да докажем ову моју тврдњу. Претходно морам да кажем да се приликом писања овог текста нисам ослањао на лично расуђивање, већ сам се молио Богу да ме просветли, да не бих погрешним закључцима доводио у духовну заблуду и опасност ни себе, ни оне који буду поверовали у њихову истинитост. Исто тако, при писању користио сам тумачења Светог Писма од стране Светих Отаца, као и мишљења савремених светитеља и богоносних стараца.

Што се тиче ИНН и ЈМБГ бројева, њиховим примањем наша имена добијена на Крштењу се не укидају, она и даље постоје у нашим личним документима. Друга би била ствар да се од нас тражи добровољно одрицање од имена ради добијања броја. То одрицање од имена би имало тежину одрицања од Христа, од Кога смо имена и добили. У том случају крштењска благодат би одступила од нас, јер би се тим чином одрицања посредно одрекли благодати, коју смо од Христа, заједно са Крштењем и именом, добили. То, међутим, нико од нас није тражио, па се, последично, ни одступање и губљење благодати није могло догодити. Губљење благодати не узрокује ни чињеница да, стављајући потпис приликом добијања докумената, прихватамо наведени број.

Овде је потребно да нагласимо важност добровољности у духовном животу, па и у области и односима о којима говоримо. У сведочанствима Преп. Нила Мироточивог стоји о међусобном добровољном прихватању антихриста и његовог слуге, односно добровољном примању његовог жига: „На печату ће бити написано: ‘Ја сам твој’. – ‘Да, ти си мој’. – ‘Добровољно долазим, а не присилно’. – ‘И ја те добровољно примам, а не присилно’. Ове четири речи биће урезане у средини тог проклетог печата.“ У случају добијања електронских докумената, иако се том приликом потписујемо да смо их примили, не постоји ни добровољно одрицање од Христа, ни добровљоно прихватање антихриста. Самим тим су тврдње о томе да се наведеним чином одричемо Крштења и губимо благодат, да престајемо да будемо Божије личности и сл. неосноване. „Уз савремене техничке могућности, могуће је да се и јавно и тајно сви народи запечате и ‘бројевима‘, и ‘чиповима‘, и ‘жиговима‘. Они, међутим, не могу да нашкоде људској души, уколико не буде свесног одрицања од Христа и свесног поклоњења непријатељу Божијем“, пише Старац Јован (Крестјанкин).

На другој страни, као што примање идентификационог броја није прихватање антихристовог броја, тако ни код и чип још нису антихристов жиг, већ припрема за њега. Ово становиште потврђује само Свето Писмо. У Откривању јасно стоји да ће друга звер, тј. лажни пророк, највероватније папа, учинити да сви приме печат сина погибли: „И видех другу звер где излази из земље, и имаше два рога као у јагњета, и говораше као аждаја. И сву власт прве звери чињаше пред њом; и учини да се земља и који живе на њој поклоне првој звери, чија се смртна рана исцели. И чињаше знамења велика, па учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима. И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која јој бише дана да чини пред звери, говорећи онима који живе на земљи да начине лик звери, која имаде рану од мача и оста жива. И би јој дано да лику звери даде дух, да лик звери и проговори и учини да буду побијени они који се не поклоне лику звери. И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звери или број имена њезина. Овде је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звери; јер је број човеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест“ (Откр. 13, 11-18). Дакле, не сада, већ тада, у време антихриста лажни пророк ће уредити да се људима даје жиг. Ако би и кодови и чипови у данашњим документима били жиг звери, онда би постојала два жига, што је само по себи апсурд, и о чему, као што смо видели, ни Свето Писмо не сведочи. Осим тога, у тексту Откривења јасно стоји да ће жиг бити даван на десну руку или на чело, а не у лична документа и картице. Из речи Преп. Пајсија Светогорца јасно се види да он електронска документа не сматра за атнихристов жиг: „После картица и личних карти, лукаво ће ићи на жиг, тј. присиљаваће људе да се жигошу на руку, или на чело“. „Могућност добровољног одрицања од ЛИПБ [= ЈМБГ] или његова замена приликом преласка у другу земљу не захтевају исповедништво или мучеништво у име Христово. Ми сада можемо слободно да проповедамо и исповедамо Христа, приликом примања ЛИПБ од нас не траже да се одрекнемо Господа. Ово је главна потврда да ЛИПБ још није печат антихриста“, каже о. Т. Кравченко.

Још пар речи о губљењу благодати. Ако би наведена тврдња, да се приликом прихватања ИНН броја, кода и чипа личних докумената губи крштењска благодат, онда би велики, тачније огроман број православаца био ње већ лишен, што би уз јавну и општу апостасију епископа и свештенства изазвало катастрофалне последице у Цркви и читавом свету. Наиме, код нас је „Закон о јединственом матичном броју грађана“ донесен још 1976. године, и ако рачунамо да је његова примена почела око 1980., онда су сви православни Срби који су тада рођени и крштени, добијањем овог броја и каснијим примањем докумената лишени благодати крштења. Шта више, они уопште нису ни крштени, јер се матични број добијао максимално 30 дана од рођења, а пошто је Крштење уобичајено после 40 дана, онда Крштења свих особа крштених после 1980. године нису важећа, тј. они нису ни крштени. И ако њима додамо половину православних Срба који су старији од 1980., а имају ЈМБГ и електронска докумената која су им поништила крштењску благодат, онда би се све то катастрофално одразило на стање у нашој Помесним Црквама, са катастрофалним и погубним последицама какве у Цркви изазивају јереси и расколи. То се, међутим, није догодило, и можемо говорити о несумњивој благодатности бројних побожних хришћана, оних који већ дуго имају ИНН број и код са чипом у документима. Дакле, сама стварност је та која такође потврђује или оповргава наша мишљења. Она у овом случају, међутим, говори у прилог мога становишта.

На другој страни, ако би примање наведених елемената изазивало губљење благодати, онда би оно по карактеру и последицама представљало отпадништво од Господа и православне вере, истоветно оном које чине јереси и расколи, који, као што је опште познато, лишавају благодати оне који их спроведе. Ако би речено било истинито, онда би сви они који не прихватају документа и проповедају њихово неузимање, доследности ради, требало да према нама, који поседујемо електронска документа, имају исти однос који имају према јеретицима и расколоцима, требало би, наиме, да са нама прекину свако општење. Они, међутим, не само да нас се не клоне и гнушају, што Свето Писмо заповеда („Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио“ (Тит 3, 10-11)), већ од нас (монаси) примају новчане прилоге, станују у нашим домовима, раде за надницу код имаоца докумената, возе се у нашим аутомобилима и јавном превозу којим управљају власници докумената, итд, итд. Дакле, ако би они били доследни, морали би да у потпуности напусте ову цивилизацију и да живе у шумама. Јер све наведено, и још много тога чега се они нису одрекли, не би, по њиховој вери и тврдњи, било од Господа, с Његовим благословом, те би, разумљиво, било од лукавога, неблагословено, тј. проклето. И пошто знамо, по другој духовној законитости, да је недоследност последица унутрашњег колебања и несигурности, а оно пак плод унутрашње неуверености у истинитост и исправност својих ставова и поступака, можемо закључити да истина није на страни оних који износе наведене тврдње. Додајмо још да би доследности ради свештеници, противници узимања бројева и докумената, требало да престану да причешћују све православне хришћане који имају идентификациони број и(ли) електронска документа!

Да греше они који примање матичног броја и електронских докумената сматрају за антипод Крштењу, показује Св. Иполит Римски, по коме је тек жиг антихриста замена за Крштење. Светитељ пише: „Господ даде печат онима који верују у Њега (Мт. 28, 19; Откр. 7, 2; 9, 4); на сличан начин ће и антихрист дати свој (печат)“. Не број или картица, већ само печат антихристов ће бити противвредност за Миропомазање, само он ће изазивати потирање печата Светога Духа, односно губљење благодати добијене на Крштењу.

Слично је сведочанство из виђења о Страшном суду Григорија, ученика Преп. Василија Новога, из 10. века. Он је о лукавима и онима који су се одрекли Христа видео следеће: „После тога Господ је одвојио многе на леву страну, и онда су дошли лукави; они су били гори од других. Очи су им тамније и мрачније него у осталих, на челу сваког од њих су били потписи сатане, у рукама су држали дашчице, на којима је било написано њихово одрицање. Њима се Господ обратио овим речима: ‘О нечастиви, зашто сте Мене оставили, и Моје Свето Крштење оскврнили, и обратили се антихристу и њему, који је чекао вашу погибао, предали? Које добро од њега ви очекујете? Послаћу вас заједно с њим да се мучите. Пошто сте га заволели, ето вам и награда за то!’ Свети Анђели су их ухватили по речи Божијој и одвели у бездан, у коме обитава сами сатана…“ Неки од тумача говоре како под дашчицом, на којој је написано одрицање оних који су прихватили антихриста, треба схватити електронску картицу. Међутим, јасно је да је у питању дашчица која се у средњем веку користила за писање, о чему на Википедији читамо следеће: „Воштана таблица је по средини издубљена (истругана) даска, испуњена воском (који може бити и обојен). Најчешће, то су биле букове таблице, споља пресвучене кожом, а коришћен је прљави восак, помијешан са салом... Метални штапић „стил“ (лат. stilus ; енг. stylus) је коришћен за писање по воску“. Дакле, као што се на фрескама светитељи сликају са свитком хартије на којој пише део Светог Писма, помоћу кога су се они посветили, тако и на дашчицама ових грешника пише кривица, тј. узрок њихове погибије. Осим тога, дашчице нису главни моменат у овом виђењу, већ, као у Откривењу, антихристов потпис, тј. име или жиг на челима одречених. Одрицање је последица и потврда антихристовог жига на челима, због кога се, као знак новог духовног савеза, поништава „печат дара Духа Светога“, сведочанство савеза Бога и верника кроз Крштење. Као и код Св. Иполита, и у виђењу Григорија потпис или жиг антихристов, према речима Христовим, оскврнио је и поништио Његово Свето Крштење. Опет се не помиње ни матични број ни електронска картица као узрок губљења крштењске благодати и задобијања вечних мука.

Како се треба односити према броју, коду и чипу у документима? Принцип је одредио сам Господ: „И упиташе га говорећи: Учитељу, знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем: Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не? А он, разумевши препреденост њихову, рече им: Што ме кушате? Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис? А они одговарајући рекоше: Ћесарев. А он им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Лк. 20, 21-25). Кушачи питају Господа, да ли давање пореза властима смета ходању путем Божијим. Он им одговара да живљење по закону не смета човековој духовној заједници са Богом. Материјално ћесару, а духовно Богу. Тако и ми сваки пут када  се од нас тражи, ћесару дајемо број који нам је он доделио, а носимо и задржавамо оно што смо добили од Господа: име. Дакле, ћесару ћесарево – број, а Богу Божије – име. У Закону о јединственом матичном броју грађана, у чл. 11 стоји: „Матични број грађана служи за вођење евиденције података о личности и повезивање с другим евиденцијама државних органа и корисника који имају законски основ за коришћење матичног броја“. Не стоји, дакле, никакво добијање бројчаног имена од антихриста, никаква веридба с њим, већ само „за вођење едиденције података о личности“.

По духу, зилотско осуђивање примања електронских докумената се може сматрати за врсту монтанизма, са којим их повезује ригоризам, крајња строгоћа у расуђивању, као последица претераног, неумереног стаха за вечно спасење. Сагласно наведеној јеванђелској причи, њихово осуђивање прихватања електронских докумената бисмо могли да поредимо са хипотетичким осуђивањем раних хришћана, који су користили новац на којима је био лик царева прогонитеља хришћана, и то из два разлога: што се уопште користе новцем који кују богоборачки владари, и још зато што су код себе држали предмет који на себи има лик антихриста, јер су сви римски цареви – противници Христови били претече антихриста, и што би, по тужиоцима, било равно идолопоклонству. Сагласно Св. Ап. Павлу они „имају ревност за Бога, али не по разуму“ (Рим. 10, 2). На њих се односе и речи Првоврховног Апостола о сујеверју, маловерју и формализму: „Ако, дакле, умресте са Христом за стихије света, зашто се држите прописа као да живите у свету? Не додирни, не окуси, не опипај! По заповестима и наукама људским; а то све пропада употребом“ (Кол. 2, 20-22).

Преп. Порфирије Кавсокаливит је о овоме слично говорио: „Полумесец је знак антихриста. Ако је полумесец знак антихриста, а Патријарх наш има на свом пасошу овај знак (а на печатима, колико печата лупају наопачке?), што ће рећи – да је наш Патријарх Антихрист!? [Патријарх цариградски је турски држављанин и има турски пасош са полумесецом на корици – прим. Н. Б.] Не, бре дете моје, не бре дете моје! Немојмо толико ограничавати еванђелску поруку! Није Христос толико ограниченог ума колико смо ми људи који желимо да одбранимо и заштитимо своја права. Тако да кажеш и Старцу и тако да говориш људима; нити антихриста да се бојимо, нити броја 666“. То исто важи и за наше дојучерашње пасоше са антихристовом петокраком на корицама!

Може се рећи да је неумерени страх за своје спасење плод сумње у моћ благодати Божије, и да доведе до одступништва управо оних који потцењују њену силу, како исправно на ову тему тврди о. Т. Кравченко: „Јер неверовање у силу благодати Божије лишава човека и саме благодати, и помоћи Божије. Ако таква вера нестане, ако срце постане малодушно, ако посумња у силу благодати Божије пред спољашњим демонским замкама, искушењима, знацима и печатима, то може да доведе до жалосних последица. Јер малодушност, страх и узнемиреност су први корак ка одступништву… То јест печат Христов престаје да спасоносно делује онда када човек почне да сумња и да добровољно одступа од Христа“. И додаје: „Нажалост, често видимо како они који ревнују не по разуму и дрско узимају на себе подвиг јуродства, одрицања од земаљских добара и ЛИПБ, падајући у крајност ‘ревности не по разуму‘, љуте се на браћу, падају у нетрпељивост и секташтво. За многе од њих ‘борба против ЛИПБ‘ постаје главни и једини циљ, смисао живота, и у срцу више нема места ни за Христа, ни за Његову Истину“.

Пошто сам претходно поменуо доба ране Цркве, можемо направити и поређење примања електронских докумената са приношењем идолских жртава хришћана у Римском царству. У овом другом случају, реч је о одступништву од Христа, које је било предмет осуде у бројним канонима Православне Цркве. Овоме насупрот, примање електронских докумената је прост административни чин и нема никакву суштинску и духовну сличност са примером отпадања од православне вере. Није ми познат, нити може бити познат, пример да је у наше време због примања електронских докумената неко напустао Православну Цркву, или потом тонуо дубље у неморал, јерес или раскол. Ту тежину и духовну и суштинску истоветност са одступништвом приношења жртава идолима у раној Цркви имаће тек примање антихристовог жига на десну руку или чело. Тек тада ће се православни хришћани тим чином одрећи од Христа и прихватити антихриста. Шта, дакле, спаја рано и крајње одступинштво, а недостаје примању матичног броја и електронских докумената? Оно што сам већ наглашавао: чин јавне присиле или уцене! Римске власти су присиљавале, а лажни пророк ће уцењивати хришћане на одрицање од Христа и прихватање лажних богова, односно антихриста. Тог чина у прихватању броја и електронских докумената нема, па самим тим он нема духовни, већ само административни садржај, важност и вредност. Његов духовни садржај, важност и вредност се састоји у томе што представља пред-предпоследњу фазу пред примање антихристовог жига.

И Св. Иполит Римски доводи у везу примање антихристовог жига са принишењем жртава идолима: „Заиста, будући лукав и надмен према слугама Божијим из жеље да их истреби и прогна из света због тога што му не приносе славу, он ће наређивати свима свугде да се постављају олтари тако да нико од Светих не би могао ни да купи, ни да прода ако претходно не принесе жртву. То ће бити тај жиг који ће бити утискиван на десну руку. А жиг на челу указује на то да ће сви бити овенчани и да ће носити на глави огњени венац, али не (венац) живота, већ смрти“.

Дакле, поред добровољности одступништво подразумева јавност и исповедање: јавно одрицање од Бога и исповедање и прихватање лажних богова, у овом случају антихриста, а њих, понављам, нема у прихватању идентификационог броја и електронских докумената. Из Откривења се јасно види повезаност добровољног и јавног поклоњења антихристу, исповедања њега за бога, одрицање од Христа и примања његовог печата: „Ко год се поклони звери и лику њезином, и прими жиг на чело своје или на руку своју, и он ће пити од вина гњева Божијег, које је непомешано наточено у чашу гњева његовог, и биће мучен у огњу и сумпору пред анђелима светима и пред Јагњетом. И дим мучења његовог уздизаће се у векове векова; и неће имати одмора дан и ноћ они који се клањају звери и лику њезином, и ко год прима жиг имена њезина“ (Откр. 14, 9-11). Епископ гадруметски Примасије (6. век) каже у тумачењу Откривења у вези стављања антихристовог жига на чело: „Чело означава исповедање вере“. Дакле, печаћење је потврда прихватања и исповедања антихриста за бога. Зато је Преп. Гаврило Грузијски могао да каже, да печат неће деловати на оне којима буде насилно стављан: „Ако девојка буде силована против своје воље она ће пред Богом остати девица. Исто тако ће бити и с антихристовим жигом – ако га ставе против човекове воље он на њега неће деловати“.

Поред реченог, да електронска документа нису антихристов жиг, показује и наведена фактографија Светог Писма: овај жиг је повезан са могућношћу и немогућношћу да неко купује или продаје, док приликом примања електронских докумената то није случај. Нико од нас не тражи у продавници документ ради куповине. Ово ће бити случај у следећој, предантихристовој фази, када буде уведена једна дигитална монета за читав свет, и када се неће моћи куповати без картице или чипа у телу, и, разумљиво, у време владавине сина погибли.

На крају ћу рећи шта је, по мом мишљењу, златна средина између две наведене крајности.

На основу реченог сматрам да у овој фази припрема за устоличење антихриста примање ИНН тј. ЈМБГ бројева, кодова и чипова са електронским личним документима не представља ни духовну ни практичну опасност по православне хришћане. Њима насупрот, следећа етапа, а то је примање чипа у тело – које ће као могућност пред нас (заједно са картицама) бити стављена после вештачки изазване економске и банкарске кризе, са увођењем једне дигиталне монете за читав свет – биће и духовно и практично опасно, чин који ће православне лишавати благодати. Наиме, пошто су наша тела, по Св. Ап. Павлу, храмови Духа Светога („Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“ (1. Кор. 6, 19)), онда на њих и у њих не може се стављати нити убацивати ништа што није од Господа. То се, дакле, у првом реду односи на тетоваже, пирсинге и чипове. Исто тако, примање чипа ће представљати и практичну опасност, јер ће у случају бежања у шуму, пошто не може да се извади из  тела, он бити локатор.

Дакле, црвена линија у етапама предантихристове контроле и поробљавања становништва јесте примање чипа у тело – ни по коју цену! И Преп. Гаврило Грузијски сматра да је чип у телу већ антихристов печат, с тим што се у наше време он прима доборовољно, а у време антихриста ће се то чинити насилно: „Место где ће стављати антихристов печат није длан, већ кажипрст. Уводиће га помоћу компјутера под кожу, и неће бити видљив. У почетку – по жељи. А кад се антихрист зацари и постане господар света, присиљаваће све да приме тај печат“. Слично тврди и о. Т. Кравченко: „Примена идентификационог микрочипа и ‘чиповање‘ људи – то је већ озбиљна опасност, која може да се надвије над свим људима у недалекој будућности. Ако ЛИПБ представља само припремни стадијум, те се стога његовим примањем човек још не лишава слободе избора и деловања, са примањем микрочипова људи ће бити лишени такве могућности. Могуће је да ће то и бити тај печат антихриста на десној руци и челу, јер се без микрочипа, као без печата антихриста, више заиста неће моћи ништа ни купити, ни продати (Отк. 13,16-18). А као резултат одбијања да им се стави чип, људи ће бити осуђени на изгнанство из ‘цивилизованог друштва‘, биће подвргнути лишавањима, гоњењима и увредама за име Христово“.

Наведено моје мишљење сагласно је расуђивању Старца Кирила (Павлова): „Мислим овако: сада, то је прва етапа, број, затим ће бити електронска картица. Сада је лакше, а потом ће бити теже искобељати се, а потом, после тих картица, већ ће бити печат. Када дође до отказивања од печата, тада ће већ бити јавна смрт, да. Или Христа издати, поклонити се антихристу, или обратно – примити смрт за Христа. Ја тако разумем“. Старац Кирило јасно разликује три фазе ахтихристовог система контроле и поробљавања становништва: број, картицу и печат. И за сваку од те три одвојене фазе, три елемента, разликује различита духовна стања и опасности: за број он каже само „сада је лакше“, за картицу каже да „ће бити теже искобељати се“, и тек печат повезује са издајом Христа и поклоњењем антихристу. Дакле, број и картицу старац не повезује са антихристовим бројним именом, нити са Крштењем и губитком крштењске благодати, нити са веридбом са антихристом, нити са одласком у пакао. Старац, очито, није био обавештен да ће између картице и печата бити чип у тело, па о њему не даје мишљење.

Према томе, закључујем: поздрављам све оне који не желе да приме матични број и електронска документа, сматрајући тај њихов чин врстом подвига, али се не слажем и не поздрављам њихову  тврдњу да су она већ жиг звери, да лишавају благодати добијене на Крштењу, као ни њихово осуђивање нас који другачије мислимо и чинимо. „Одрицање од ЛИПБ, понављамо, представља могући лични добровољни подвиг хришћанина, који у себи носи одјек некаквог јуродства Христа ради, односно представља добровољно лишавање земаљских добара, што је карактеристично за православну аскетику уопште. Управо такав треба да буде правилан однос према том подвигу“ (Прот. Т. Кравченко) Сви заједно, пак, треба да се припремамо за велика искушења којима ће сатанисти покушати да нас уцене, да због хлеба одбацимо крст. Те припреме треба да буду двоструке: духовне и практичне; духовне кроз молитву, пост и покајање, а практичне путем напуштања градова, или припремањем домаћинстава на селу.

За крај упозорење „ревнитељима не по разуму“, из пера Првојерарха РЗПЦ Виталија Устинова: „Никакво претходно знање, па ни најпедантније и најпотпуније познавање свих кривина зла, познавање свих подземних ходника ада, никога не спасава, никога не избавља, него само жива, лична, ватрена љубав према Спаситељу нашем Господу Исусу Христу. Имали смо у животу прилике да видимо како су најупућенији истраживачи мрачних сила жалосно завршавали своје постојање управо у њиховим редовима“.

(+Видео)