Стварност неминовно поставља нова биоетичка питања и дилеме пред нашу Помесну Цркву.
11. 2019. је објављено да је с благословом Митр. Амфилохија у подгоричком Храму Васкрсења крштена транс особа, Вук Аџић, који у личној карти има женско име, и „који још увијек није прошао кроз цјелокупну транзицију“. Тим поводом председница Управног одбора ЛГБТ Форума Бојана Јокић је изјавила: „Нема ријечи којом бих описала овај осјећај среће и поноса. Данас је хришћанска љубав према човјеку побиједила све разлике. Хвала Митрополији на раширеним рукама спремним за загрљај за сву своју дјецу“.
Уследиле су, међутим, осуде благослова Митр. Амфилохија. На сајту Српско уједињење, у тексту под насловом „У Митрополији црногорско-приморској Бог не одређује пол, него екуменисти прихватају евроатлантску прогресивну ‘доњу операцију’ и ‘суспендују’ Божију вољу“, у закључку пише: „У Црној Гори је, изгледа, ‘суспендован’ Бог. Иако је људска срећа и патња у његовој власти и плод његове воље, макар тако учи Православна црква, у Митрополији су изгледа ријешили да уведу убитачну новотарију – Бог не одређује пол, него екуменисти, еврофанатици, евроатлантисти, они који папу сматрају ‘другим плућним крилом’ и новотарци који прихватају прогресивну ‘доњу операцију’“. И додаје се: „Брука и срамота!“
Затим су објављене одбране поступка Митрополита од стране Ј. Маркуша и прот. В. Џомића. Први брани Митрополију од оптужби за либерализам, тврдећи да је реч о крштењу транс особе која је из медицински оправданих разлога променила пол. Други, пак, каже да је пре десет година био сличан случај трансродне особе која је променила пол, и када није било дозвољено склапање црквеног брака. Овде, међутим, морам рећи да Прот. Велибор не говори истину, тј. прикрива чињеницу да је у случају пре десет година била у питању особа хермафродит, док у овом актуелном то није реч.
На крају је 07. 11. објављено Саопштење Митрополије црногорско-приморске. У њему Митрополија, тј. Митрополит (јер благослов није дала Митрополија већ Митрополит), позивајући се на Патр. Павла и бранећи се од осуда за модернизам и либерализам, говори о разлозима за благосиљање крштења транс особе: „случајеви промјене пола из оправданих и врло специфичних медицинских разлога представљају потпуну другачију стварност од пропаганде и правдања истополних односа, безумне родне идеологије и слично, којима смо свједоци посљедњих деценија, а који су, без икакве сумње, гријех…“. У наставку се критикује Вук (или Вучица) Аџић што је обавестила јавност о томе, и на посредан начин даје духовна поука: „Никоме, па ни младој особи која је несрећно изабрала да, поред обећања да то неће чинити, јавно проговори о свом здравственом стању и црквеном статусу, вјероватно изманипулисана од некога, Свето Крштење не може бити на спасење, ако се не одвоји од гријеха, који се, између осталога, огледа и у учешћу у разорној ЛГБТ пропаганди“. Сазнајемо, дакле, да је Митрополит дао благослов за крштење особе која је променила (тачније, мења, јер је поступак у току) пол „из оправданих и врло специфичних медицинских разлога“, и да је та особа дала обећање да неће говорити ни о свом здравствено стању, ни о крштењу, па је због тога сада Митрополит укорева.
Случај крштавања Вука (или Вучице) Аџић је, као што је подсетио Прот. В. Џомић, наставак приче из 2009. г., када је у питању било венчање особе која је рођена као хермафродит. Осим формалне сличности, постоји суштинска разлика: у првом случају је био у питању хермафродит, док је у овом садашњем транссексуална особа.
Објаснићу разлике.
Хермафродит је особа која се роди са оба полна органа. Постоје више могућности и, рецимо, особа може имати и јајнике и семенике истовремено, као и мужни и женски полни орган. По саставу хромозома, међутим, оне имају мушку (46ху) или женску (46хх) генетику. Приликом одређивања пола код хермафродита, кључни критеријуми су генетика и присуство унутрашњих органа за размножавање, јер није могуће да органи истовремено производе и јајну ћелију и семе. Дилема је у случају када је особа генетски мушкарац, а има функционалне јајнике, односно када је генетски жена, а има функционалне семенике. Лично сматрам да је важнији критеријум за одређивање пола плодна функционалност, због њеног будућег заснивања брака и рађања. Остали недостаци се хируршки уређују.
Патр. Павле, на кога се, као што рекли, позива Митр. Амфилохије у свом Саопштењу, још је као Епископ рашко-призренски 1986. г. писао о случају крштавања хермафродистске особе којој је при рођењу одређен један пол, а потом се одрастањем уобличио други. Он је предложио да се са одговарујућом медицинском документацијом и променама у грађанским документима, врши измена пола и имена и у Књизи крштених.
О хермафродитима се изјаснила и РПЦ 2000. г.: „Од транссексуализма треба разликовати погрешну идентификацију полне припадности у раном детињству која је резултат лекарске грешке, проистекле из патологије развоја полних обележја. У таквом случају, хирушка корекција нема карактер промене пола“.
Потпуно је супротан случај тзв. транссексуалаца, трансџендера или трансродних. Код њих нема дилеме око њиховог физичког пола, већ се због психичких разлога код њих јавља потреба за променом пола, која се врши хормонским терапијама и хируршким захватима, уз напомену да се њоме не може постићи плодност новоизабраног пола.
Црква је у лику РПЦ дала своје мишљење о транс особама: „Повремено се изопачења људске сексуалности испољавају у форми болесног осећања припадности супротном полу, чији је резултат покушај да се промени пол (транссексуализам). Тежња за одрицањем од припадности оном полу који је Творац подарио човеку може да има искључиво погубне последице за даљи развој личности. ‘Промена пола’ посредством хормонског дејства и спровођења хируршког захвата у највећем броју случајева не доводи до решавања психолошких проблема него до њиховог удвостручења, рађајући дубоку унутрашњу кризу. Црква не може да одобри ту врсту ‘побуне против Творца’ и да за стварну призна вештачки измењену полну припадност. Ако је човек извршио ‘промену пола’ пре крштења, он може приступити овој Св. Тајни као и сваки други грешник. Међутим, Црква га крсти као припадника оног пола, у којем је рођен. Рукоположење таквог човека и његово ступање у црквени брак су недопустиви“.
Дакле, неоспорно је да и хермафродити и трансродни имају право на Крштење, само под уловима које Црква прописује: за хермафродите су могуће накнадне корекције пола, као исправљање раних грешака, и Црква крштава ту особу са коригованим полом, или прихвата послекрштењску измену пола и имена; на другој страни, трансродни се крштавају искључиво у полу који им је одредио Бог.
Будући да се и у наслову прве новинске вести, и у речима Бојане Јокић, и од стране Ј. Маркуша и Прот. В. Џомића, и од стране самог или саме Вука/Вучице Аџић она помиње само као транс особа, тј. није реч о хермафродиту, већ о особи која је рођена као женско, и која је у процесу измене пола, свештеници у Храму Васкрсења у Подгорици су је могли крстити само као женско. Другим речима, из свега реченог је недвосмислено јасно да је Митр. Амфилохије могао дати благослов Вуку Аџићу да се крсти, али искључиво као жена, тј. као Вучица. О постојању оправданих здравствених разлога за промену пола Вука/Вучице не може бити речи, јер да они постоје Митрополит би имао медицинску документацију, којом би особа доказала оправданост свога поступка, и коју би Митрополит објавио као доказ оправданости његовог благослова. Осим тога, верујем да би у случају оправдане промене пола била велика прилика, коју Митрополит не би пропустио, да се види како Црква има решење за савремене биоетичке проблеме, и да мајчински брине за душе читаве Божије творевине. Напротив, сама чињеница да је Митрополит хтео да се све догоди у тајности, упућује на недостатак потврда за оправданост њихових поступака: и Вука/Вучице Аџић, и Митр. Амфилохија, и, посредно, свештеника који су Крштење извршили.
На другој страни, уместо накнадног укоравања и духовне поуке, Митрополит је требало да Аџићку поучи да су њене помисли о промени пола нашапатавање од лукавог демона, и да она од тога треба да одустане, да се крсти и да у Цркви добије благодатне дарове којима ће отерати деловање лукавога, населити мир и радост као Христова невеста, формира брак и породицу, и, коначно, заједно са својим ближњима задобије Царство Небеско. Уместо свега тога, он је Аџићку још дубље погрузио у грех, притом посредно сваљујући сву одговорност на њу, за шта ће, ако се не покаје и исправи, дати одговор на Страшном суду.
На основу свега реченог можемо закључити да се Митр. Амфилохије директно успротивио Божијој вољи и благослову и тако од онога који твори Његову вољу постао неко ко се њој противи, тј. постао је богоборац. Већ овај учињени чин је крупан, с могућношћу да његове последице постану још теже. Наиме, теоријски, али и практично, Вук Аџић би, према Митр. Амфилохију, могао, опет с митрополитовим благословом, да ступи у црквени брак (јер формално за то нема препреке), и тиме би митрополит благословио једнополне бракове. И на крају, и још страшније, транс особа из Матешева би могла сутра да постане (зашта, понављам, нема формалних прекрека), опет с митрополитовим благословом, свештеник, чиме би првојерах Митрополије црногорско-приморске, попут протестаната, увео женско свештенство у Православну Цркву.
Како се може објаснити овако погрешно расуђивање Митр. Амфилохија? Пре свега, тиме што је он хуманиста. Основа и мера сваког хуманисте није Богочовек, већ човек, тј. он сам. Реч је о нездравој љубави према човеку, тзв. човекоугађању, које иде на уштрб љубави према Богу, Божијој истини и правди, Божијим заоповестима. Све јереси које проповеда и упражњава Митр. Амфилохије, екуменизам и новообновљенство пре свих, имају за основу јерес хуманизма. На другој страни, проповедање и спровођење ових јереси од стране Митрополита, њега лишавају благодати Светога Духа, јер Дух Истине не може обитавати у лажи јереси. Зато, као што истина рађа правду, тако и лаж рађа неправду: без благодати Митрополит расуђује својим умом, људски, а не богочовечански, па зато и даје благослове који су сагласни, тачније пло његових догматских лажи јереси, а супротне Божијој вољи и истинама православне вере, израженим у Светом Писму и свештеним догматима и канонима.
Дакле, још једном се потврђује законитост, да догматске лажи неизоставно воде и погружују у канонско безакоње.
(+Видео)
