Радећи три видеа о духовној неопасности примања садашњих електронских личнх докумената, упознао сам се, највише преко коментара на Фејсбук групама и на мом каналу, као и преко личних порука на Месенџеру, са типом ревнитеља не по разуму, који су мимо свих доказа које сам износио, и у чему су ме подацима у коментарима помагали други, остајали учаурени и недодирљиви у тврђаву својих убеђења.

            Овај тип православаца одликује, пре свега, самовоља. Они немају духовне руководитеље, верују своме уму, уздају се своју интелегенцију и знање, и сами, без благослова Цркве, расуђују, и, што је најгоре, почињу да друге поучавају својим заблудама, проповедајући по друштвеним мрежама или снимајући своја видеа и објављујући их на Јутјуб каналима. Основни показатељ самовоље је одсуство благослова Цркве за њихову проповед. Они не знају, нити их интересује да сазнају, да благослов за учитељство, поучавање и проповед у Цркви имају само епископи, свештеници и свештеномонаси. Дакле, они који су се деценијама поучавали читањем и тумачењем Светог Јеванђеља, али не сами од себе, дакле, не као протестанти, већ читајући и учећи се помоћу тумачења Светих Отаца. Осим тога, они су се дуго обучавали и у тумачењу догмата и канона Православне Цркве, и тако су неки до њих, не сви, стекли дар расуђивања, дар да благодаћу Духа Светога знају, да, у светлу Светог Писма и Светог Предања, расуђују о стварима које стварност ставља пред Цркву, умејући да разликују десно од левог, истину од лажи, правду од неправде, пут спасења од пута погибли.

            Сви, дакле, који раде нешто без благослова Цркве су самовољни и непослушни самозванци.

            Даље, благослов за проповед у Цркви немају ни монаси и монахиње, ни лаици, тј. мирјани. А знамо да све што је без благослова јесте неблагословено, тј. не долази од Бога већ од ђавола, из простог разлога што без благослова нема благодати, а без благодати нема истине, правде, мира, радости, спасења. Дакле, ревнитељи не по разуму или не знају или заборављају да је устројство у Цркви хијерархијско, и да сваки чин у тој хијерархији има сасвим јасно и непроменљиво одређену и омеђену службу, и да према том поретку, тј. благослову, члан једног чина не може вршити службу другог чина: нпр., свештеник не може вршити службу епископа, лаик службу ђакона или свештеника, итд. Чин којим се добија благослов од Цркве за одређену службу јесте рукоположење. У овом смислу Крштење се може сматрати за рукоположење којим човек, творевина Божија, чином крштења и усиновљења, добија благослов за чин или службу лаика.

            Шта обухвата служба чина лаика, који се добија, слободно речено чином рукоположења у Св. Крштењу? То је служба изучавања Светог Писма и Светог Предања, у светлу тумачења древних и савремених Светих Отаца, али не самостално, већ уз надзирање и руковођење свештеника или духовника.

            Међутим, наши ревнитељи не по разуму, понављају грешке древних секташа, и, уздајући се у мању или већу своју интелегенцију и образовање, осамостаљују се најпре у изучавању, потом у тумачењу, и на крају, авај, у проповедању Светог Писма и Светог Предања. Понављају грешке свих протестантских секти или, рецимо, Лава Толстоја, који се није задовољио самосталним тумачењем Светог Јеванђења, већ је отишао тако далеко да је написао своје „јеванђеље“. Поређења ради, то је као када би „интелигентна“ овца одлучила да њој за старање о себи није више потребан пастир, и зато напустила стадо и почела сама да тражи пашу, појила и станиште. Разумљиво је да ће она ускоро, пре од неке друге овце у стаду, постати плен вука. За разлику од бесловсених оваца које бивају уграбљене од вука касније, словесне овце у овом случају бивају уграбљене од духовног вука одмах, на почетку, јер од самог почетка оне прихватају лукави савет лукавог, и, ако се благовремено сами или од неког другог не зауставе, они неминовно завршавају у секти, макар били формално у Цркви.

            У свом 1. правилу Св. Василије Велики разликује јереси, расколе и парасинагоге. Секташко учење се може суштински и формално сврстати у подгрупе прве две наведене антицрквене појаве. Суштински секташка учења су у супротности са учењем Цркве, али с обзиром да се директно не тичу догмата православне вере, онда се она могу сврстати у подгрупу јереси. Такво је, као што сам показао у својим видеима изврнуто, нецрквено учење о штетности примања садашњих електронских докумената и лажно учење, тачније, лажна пророштва отрока Вјачеслава. Формално, припадници и проповедници секташког учења су у расколу у Цркве, у почетку мањој мери унутар ње, а на крају у потпуности одвајањем од ње, јер се због погрешног учења лишавају благодати, и онда неблагословени и безблагодатни почињу да тврде да нема благодати у Тајнама Цркве, и удаљују се од Св. Причешћа. Такав је пример Валентине Крашенинове, мајке дечака Вјачеслава, која проповеда да уместо Причешћа треба користити земљу са гроба њеног сина, и што је без благослова Цркве на свом имању саградила храм, у коме ће, по „пророштву и благослову“ њеног сина, можда и сама „служити“. Или пример самозваног гуруа у нашој Помесној Цркви, који „проповеда“ на Фејсбуку, који је већ неколико година престао да се причешћује, тврдећи да у нашој Помесној Цркви, због екумениста, тобоже нема више благодати. Они су пример како ђаво самовољне и самоумишљене самозванце прелешћује најпре у малом и мање важном (у Цркви неважног нема), а на крају у оном највећем и најбитнијем.

Самоумишљени и самодовољни ревнитељи не по разуму тврде да и они изучавају Свете Оце и да њима пастири нису потребни. Ево примера из коментара на мом каналу: „Господ је рекао ако ви заћутите и камење ће прогорити... И ми 'самозванци' читамо свете оце и они су нам данас путеводитељи ка спасењу кроз њих је говорио Бог Дух Свети...“ Своје самопоучавање и руковођење оправдавају тиме што сматрају да су се испуниле речи Светих Отаца, и да правих пастира више нема: „Свети људи су нам и говорили да у последња времена у којима ми живимо нећемо имати истинске пастире (духовне људе) који ће нас руководити Духом Светим, него ће нас водити 'духовници' по свом разуму – духовно слепи... Свети Игњатије Брјанчанинов је говорио да смо сви ми људи у прелести, а да су се од те болести излечили само духовни људи – светог живота, а ми смо још увек телесни и душевни...“. Овде видимо пример самовољног и погрешног тумачења светитељевих речи. Наиме, Св. Игњатије Брјанчанинов није, нити је могао тврдити да патира неће бити, већ је говорио да ће бити мало, веома мало пастира. А да ће правих пастира до краја света и века бити, тј. да Христос Архипастир неће оставити своје стадо без пастира, потврђује сама природа Цркве, јер би без пастира, који осим што проповедају још и свештенослуже, Црква престала да буде Цркве, што је противно речима Господњим о њеној неуништивости (Мт. 16, 18).

Исто тако, ревнитељи не по разуму још не знају или заборављају да се Свето Писмо и Свето Предање може схватити и тумачити само Оним Којим су она писана и састављена – Духом Светим. А Дух Истине борави само код смирених, а смирење се стиче једино, понављам – једино и само послушношћу. Дакле, да би се задобила благодат Светога Духа потребно је бити син, а сина нема без оца, као код Пресвете Тројице. Син се учи од оца, отац предаје сину што је наследио од свога оца. То наслеђе, то Предање јесте наука, пут и истина спасења, тако да онај ко нема оца никада сам не може постати отац. То је, не само једини сигуран, већ једини благословен пут духовног узрастања, одрастања, сазревања и учења. Другог пута у Цркви, која је, слободно речено, икона Пресвете Тројице, нема.

Ови ревнитељи се често, као у случају питања електронских документа, кодова, чипова, броја и жига антихриста, поводе за бројним старцима, који су на ову тему у свом ревнитељству сектрашки претеривали. Понављам укратко, једно је не узимати документа и препустити се Господу на старање, што се може сматрати подвигом, али говорити да сви они који у овом моменту имају ова документа одлазе у пакао је бесмислица и учење страно расуђивању Цркве. Осим тога, по овом питању било је стараца и светитеља за и против узимања истих. У оваквим случајевима се као врхунски критеријум јавља откривење од Самога Господа. С овим у вези, поставља се питање: да ли постоји откривење, пророчанство, предато некоме од неких савремених канонизованих стараца у вези овога? Не постоји. То значи да су сви расуђивали од себе, не по откривењу. Рецимо, Преп. Лаврентије Черниговски помиње жиг антихриста, али, као и само Откривење (13, 11-18), тек у време његовог зацарења: „Антихрист ће бити научен сваким сатанским лукавством, њега ће видети и слушати читав свет. Он ће 'своје људе' жигосати жиговима. Мрзеће хришћане, пролиће се последња хришћанска крв по читавој земљи ради имена Искупитеља нашег Исуса Христа. Жигови ће бити такви, да ће одмах сви знати да ли га је човек примио или не. Хришћанин неће смети ништа куповати нити продати. Али Господ Своја чада неће оставити“. Ни речи, дакле, о тобожњој духовној опасности од узимања садашњих докумената. На овом примеру можемо видети колико треба бити опрезан и пажљиво проучавати одређено питање, да би се дошло до исправног расуђивања, и онда то понудити Цркви на коначно разматрање и доношење суда. Ревнитељи не по разуму раде управо сутротно – једносмерно, несаборно и искључиво.

Као последица њихове духовне помрачености, неизоставно иде претња адским мукама својим неистомишљеницима, у чему следе примере својих духовних узора, тачније гуруа и идола. Тако, као што сам наводио, прети мени горе поменути један од „проповедника“ на друштвеним мрежама:  „Е мој драги оче, боље ти је да никада ниси угледао овај свијет, већ што помажеш антихристу и гураш људе у његов тор. Људи који су мислили да одбаце заруке са сатаном ти си, оче, одвратио од те накане. То што си урадио је толико велики гријех, да тешко да те и крв мученичка може опрати. Господ нека те приведе покајању“.

Вратимо се питању учитељству и поучавању. Колико је све ово што сам овде говорио важно за Цркву, потврђује и чињеница да је она, преко Светих Отаца Шестог Васељенског сабора донела 64. канон, у коме поучава, али и упозорава и кажњава самовласно и неблагословено поучавање од стране самоуких, несмирених и тврдоглавих самозванаца. Канон гласи: „Не приличи лаику да држи говоре и поучава народ те тиме на себе узимати учитељско достојанство, него се он (лаик) мора покоравати установи коју је Господ предао, и слушати оне који су добили благодат учитељства и од њих се учити ономе што је истинито. Јер у једној је Цркви различите удове устројио Бог, по речи апостола (1. Кор. 12, 27); (свети) Григорије Богослов, тумачећи то казује: 'Браћо, овакав поредак поштујмо и овакав ред чувајмо: један нека буде ухо, а други нека буде језик; један нека буде рука, а други пак нешто друго. Исто тако, један нека учи а други нека се учи (поучава)... А онај који учи, нека то ради у послушности; онај који раздаје, нека то чини са радошћу; онај који служи, нека служи усрдно. И да не будемо сви језик (што је најбрже), а такође да сви не будемо апостоли или пророци, нити да сви тумачимо... Зашто се правиш пастир када си овца? Зашто се приказујеш да си глава, када си нога? Зашто се упињеш да будеш војвода, а уврштен си међу војнике?... Премудрост заповеда: 'Не буди брз на речи (Екл. 5, 1), и не прави се богатим, када си убог; не тражи да си мудрији од мудрих (Приче 23, 4)'. А који се затекне да је преступио ово правило, нека четрдесет дана буде одлучен од црквене заједнице“. Јасно је. Онај који поучава, а у чину је ученика, погордио се, превазнео и умислио да је учитељ. Нека се такви, дакле, смире и кажу као што су говорили многи светитељи Божији: „Ја сам црв, а не човек“, и нека похитају да исповеде овај грех, и нека се врате на место, чин и службу коју им Бог преко Цркве благосиља. Јер и они који поучавају, епископи и свештеници, учитељи Цркве, и они су по смирењу увек у улози ученика, јер не верују себи, него се уче непрекидно из Књиге живота од Учитеља свих учитеља, као и од учитеља Цркве, Светих Отаца, чије нам је спасоносне поуке она оставила у наслеђе.

Тако, дакле, драга браћо и сестре, ревнитељи не по разуму, смирите се док није касно, вратите се на почетак пута којим сте залутали, док још нисте отишли предалеко, без наде на повратак. Смирите се и вратите се у ученичку клупу, да би се Христос обрадовао вашем смирењу, и похитао да Вам опрости грех превазношења, покајањем просветлио ваше несмирењем и самомњењем помрачене умове, и одвео до истинитих учитеља и пастира науке спасења и вечног живота, којих има и којих мора бити до краја света и века.

Знам, рећи ће ми неко: „'Лекару, излечи се сам' (Лк. 4, 23). Сам си рашчињен и размонашен, сам си у расколу и секти, а друге поучаваш“. Таквима одговорно одговарам: као што сам у своме видеу „Рашчињење од јеретика је благослов“ рекао, позивањем на 15. равило Двократног сабора и другим канонима које сам тамо навео, ја сам себе оградио, и канонски ово рашчињење и размонашење је неважеће и недејствујуће. Нисам у секти, јер не проповедам нешто што је ново и страно учењу Цркве, него следим бројне Свете Оце, почевши од Преп. Максима Исповедника и Теодора Студита, преко Св. Григорија Паламе и Марка Ефеског, до небројених свештеномученика који су после 1927. прекинули општење са Митрополитом и потоњим Патријархом Сергијом (Страгородским). Нисам у расколу јер нисам, као неки истинити ревнитељи не по разуму, изашао из СПЦ и основао нову „цркву“. Послушао сам савет Цркве, изложен у наведеном 15. правилу, и узео крст исповедништва, заједно са својим верним духовним чадима. Дакле, нисам ни секташ, нити расколник, већ исповедник; не без разума као наши ревнитељи о којима говорим, већ благоразумно објављујући пут у Цркви, који је сама Црква пропутила, и позивајући и друге епископе, свештенике и нарочито свештеномонахе, не да следе мене, већ наше Свете Исповеднике.

VIDEO: О несмиреним, тврдоглавим и секташки настројеним ревнитељима не по разуму