„И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи;
да буду осуђени сви који не вероваше истини,
него заволеше неправду“ (2. Сол. 2, 11-12).

Православна Црква, нажалост, хронично и, чини се, неизлечиво, касни за стварношћу. Она је трома, успорена и не делује благовремено зато што су њени архипастири и пастири, епископи и свештеници, око и уста Цркве, троми и успорени, не бдију над повереним им стадом, и не прате и не расуђују о појавама у свету да би заштитили своје стадо, Цркву – Невесту Христову, од лукавства лукавога, од савремене цивилизације која је привидно хуманистичка, а дубље, суштинскије посматрано, сатанска.

 

            Једна од области у којој Црква не даје благовремене одговоре на нова и нова питања, која стварност хумано-сатанаске цивилизације пред њу ставља, јесте и област биоетике. Осим појединачних покушаја, Црква нема општеприхваћених ставова по питању клонирања, давања крви, пресађивања и завештавања органа, промене полова и др. Једно од тема која је у Србији посебно добила на актуелности јесте питање завештања органа. Наиме, код нас је недавно изгласан Закон о пресађивању људских органа, по коме је сваки покојник у Србији обавезни донатор, осим у случају да се он за живота на посебном образцу изјаснио против донаторства. Уместо званичног става наше Помесне Цркве, које би донеле њене одговарајуће богословске комисије, располажемо само са изјавама појединих архијереја, који су се изјаснили у прилог завештавања органа, односно објавили да ће они бити донатори. Познате су изјаве у корист донирања патр. Иринеја, еп. Лаврентија и митр. Амфилохија. За патријарха је завештавање органа „посмртно доброчинство“ (Донирање органа је хумано, Вести.рс), а митрополит је неуспешно покушао да буде духовит, јер је тема исувише озбиљно да би се шалило у вези ње, и ишао је чак дотле да је поредио даривање органа са Христовом жртвом: „Како је казао за Антену М, Закон је у духу изворног јеванђељских правила, мишљења и живљења. Јеванђеље се, додаје, заснива не само на ономе који, не само што је даровао неки свој орган или своју ријеч, него који је даровао себе за живот свијета без остатка. 'На том даривању Христовом почива хришћанска црква кроз вијекове', поручио је Амфилохије“ (Донираћу своје органе, Вијести.ме). Типично језуитско-двосмислена комбинаторика познатог агностичког релативисте и хуманисте, који је спољашњом привидном сличношћу, израженом у понављању речи, привидно и безуспешно покушао да премости онтолошку провалију између Христове жртве и жртве која се, као што ћемо у наставку видети, приноси сатани.

            Нас не чуди лажни хуманизам (истинити не постоји) наших архијереја, јер су сва тројица промотери или саучесници јереси екуменизма, сергијанства и необновљенства, које су такође ишчадија хуманизма. Нас, међутим, чуди површност у давању одговора на ову тему угледног антимодернистичког и антилибералног богослова, архим. Рафаела (Карелина), који такође има потпуно материјалистичко поимање телесних органа човека, при чему он вештачки разликује тело од органа који су „материјали тела“. Додајући томе чињеницу да сваке секунде у човековом организму нестаје и настаје милион ћелија, он органе претавара у „потрошни“ „материјал тела“, тврдећи да ће тако „пресађено срце кроз неко време већ имати друго материјално ткиво. Оно ће у материјалном погледу већ постати друго, тако да ће ту остати нека организација органа коју условно можемо назвати 'енергетски план тела'“ (Пут спсења у 21. веку). Уситњавањем и разликовањем тела од телесних органа, а ове од ћелија, као и сматрањем органа за бездушевне, а у случају православног донатора, безблагодатне, о. Рафаел вештачки релативизује апсолутну целовитост човековог тела, о чему ће бити више речи ниже, и посматра делове човековог тела само на његовом физичко-материјалном плану постојања.

Размотримо, дакле, подробније питање завештавања и пресађивања органа, које је с њим неодвојиво повезано, на богословском, онтолошко-етичком плану. Најпре ћемо укратко рећи о природи поменутог Закона и њиховим састављачима и доносиоцима, затим ћемо указати на разлике у поимању основних етичких категорија из ове области између хришћанства и хумано-сатанизма. Након тога ћемо показати разлике ове две религије (јер хумано-сатанизам јесте вера у човека, и дубље у сатану) у односу на поимање човека, и коначно дати неке завршне закључке.

            Рецимо најпре да су овакав Закон могли донети само безбожни, неверујући људи, људи материјалсти по свом схватању човека и света. Они не верују у постојање човекове бесмртне душе, и човека доживљавају као животињу, која се после његове физичке смрти, која је тачка на његово постојање, може искасапити и његови органи делити потребитима. Они не знају да је достојантво човека у томе што је он непоновљива личност која је створена по лику и подобију Божијем, створена од Бога да би постала син Божији. Ништа од овога не знају матаријалисти, чија етика иде заједно са њиховом вером – до ивице гроба, која је радионица повратка човека у небиће. Овакво безверје и из њега рођени Закон завршна су фаза сатаноизмишљених теорија на којима почива данашња хумано-сатанистичка цивилизација. То су теорије великог праска, хелиоцентричног система, еволуције и интелигентног дизајна. Све ове четири теорије искључују Бога као Творца света и човека. Конкретно, донирање и пресађивање органа је по духу плод веровања у теорију еволуције: ако је човек настао од мајмуна, онда је он само разумна, али смртна животиња, чије достојанство се, као што смо рекли, сахрањује у гроб заједно са његовом етиком и моралом, која се своди на народне: „једном се живи, једном се мре“, „узми све што ти живот пружа“, „у се, на се и пода се“... Или, по речима Св. Филарета Вознесенског: „ужас пред лицем смрти, која се сматра за апсолутни нестанак живота и уништење личности, и држање за земаљски живот – живети, живети, живети, живети, по било коју цену и на било који начин продужити земаљски живот, после кога нема ничега!“ (Православни поглед на пресађивање срца).

            Као што смо рекли, потребно је да укажемо на потпуно разликовање поимања хришћанске од данашње хумано-сатанистичке етике. Често оно што је добро за хришћане лоше је за хуманисте, и обратно. Разлика има своје порекло од различитих извора и критеријума етике: за хуманисте извор, мера и ауторитет јесте човек, а за хришћане Бог. За нас хришћане ништа само по себи није ни добро ни лоше, већ му својства одређује Бог, односно Божији благослов, који објављује и предаје Црква. Критеријум по коме врховни ауторитет – Бог одређује етику јесте да ли је нешто корисно или не човековом спасењу. Узмимо на пример појмове битне за наше разматрање: здравље, болест, смрт.

            Здравље је, само по себи, добро; оно је синоним за живот и за вечни живот. Оно је, међутим, појам везан за палог човека, јер да наши прародитељи, Адам и Ева, нису сагрешили не би се појавила болест, као непосредна последица греха и као весник, почетни и видљиви знак смрти, и, самим тим, они не би ни знали шта значи здравље. Здравље је настало, дакле, тек као супротност болести, која се са грехом услелила у човекову палу природу. У хришћанској етици здравље није само по себи циљ, већ своје значење, смисао и вредновање добија у односу на човеково спасење: оно треба да буде у служби човековог спасења, и зато га, као дар Божији, треба одржавати и није дозвољено бити немаран према њему, јер оно треба да омогући човеку да буде крепак у труду на свом спасењу. Осим тога, човек треба да води рачуна о свом здрављу због одговорности према заједници, да не би некоме пао на терет, да због његовог немара према здрављу постане брига и оптерећење ближњим. Коначно, на Страшном суду - у који, наравно, хумано-сатанисти, као ни у Бога, првородни грех и грех уопштено, не верују – православни хришћанин ће дати одговор о односу према здрављу; они који су према њему били немарни биће кажњени као својеврсне самоубице, јер су дуготрајно, постепено и одложено убијали себе (слично пушачима). Дакле, за хришћане здравље није само по себи добро, већ само ако је у служби њиховог и спасења ближњих.

            На другој страни, за хумано-сатанисте здравље је императив, оно је апсолутно добро, од кога они праве идола и све приносе њему на жртву. Савремени човек је хипохондар, који жели да живи под стакленим звоном, у инкубатору, плашећи се бацила, вируса и свега материјалног, што може нарушити и срушити његово здравље. На њега се непотребно троше огромне количине новца, и зато оно великим делом чини индустрију запада. То су, пре свега, производња здраве хране и лекова, медицинска заштита. У хумано-сатанистичкој цивилизацији главни бог и жрец јесте лекар. Идол здравља је видљиви део култа самољубља и самообожења.

            Слично је и са болешћу, која је неодвојива од здравља. Пре свега, будући да је човек састављен од душе и тела, православље разликује болест душе од болести тела, при чему је друга последица прве. Иако је на теоријском плану болест лоша, за хришћане она добија својство, као што смо нагласили, у односу на спасење. Људи се разбољевају због грехова, јер је болест видљива последица тајног или јавног греха. Бројни су случајеви када Бог попушта болести да би се помоћу ње човек спасио, по примеру крвоточиве жене из Јеванђеља. Особен је пример рака. За ралику од већине православаца који проклињу рак, Св. Порфирије Кавсокаливит га благосиља. Он каже: „Блажен рак који напуни Царство небеско“. Наравно да је светитељ у праву. У овом случају видимо да је телесна болест лек за душевну болест, помоћу ње добија се помоћу покајања душевно здравље, очишћење и ослобођање од греха.  Дакле, у односу на спасење, рак, и болест уопште, су добри. Од нас зависи како ћемо болест искористити, односно ми одређујемо да ли ће за нас она бити добра или лоша, на спасење или вечну погибију.

            Наравно, хумано-сатанисти имају потпуно другачије, искривљено поимање болести, с обзиром да не знају њено порекло. За њих је болест највећи човеков непријатељ, и против ње се треба борити на сваки начин. Не верујући у Бога као Творца, они не верују у Њега ни као Лекара, и зато је у нашој (тачније, њиховој) цивилизацији лекар бог. Тужна је, међутим, и трагична истина да лекари нису никога излечили, већ су само ублажили бол, односно залечили човека, јер га не могу излечити од главне болести - смрти.

            Исто је када је реч о смрти. За православце није страшна смрт, већ неприпремљеност за смрт. Осим тога, ми разликујемо две смрти: смрт тела и смрт душе. Прва је када душа напусти тело, а друга је када душу напусти благодат Божија (зато су некрштени телесно живи, а душевно-духовно мртви). За нас је страшна и опасна ова друга смрт, а прву прихватамо као последицу преступања заповести Божије од стране наших прародитеља, и за нас она није више страшна, трагична и безизлазна, јер ју је васкрсењем победио Христос, и ми верујемо у опште васкрсење мртвих, и са трудом око молитве и поста, покајања и Св. Причешћа, ми се, с надом у милост Божију, мирно спремамо за своју кончину, и, самим тим, као што смо рекли, смрт зато за нас није страшна. За нас је страшан смртни грех, који рађа смрт душе, односно одвајање човека од Бога, сада привремено, а у вечности вечно. Смрт је, дакле, само прелазак из привременог у вечни живот. Хришћани често добровољно прихватају смрт, да би задобили вечни живот.

            Ништа од овог не знају, нити признају, нити верују хумано-сатанисти. За њих је смрт највећи и најстрашнији непријатељ. Верућуји у себе, по наговору сатане, хумано-сатанисти верују да ће успети да сами победе трагизам смрти и обезбеде бесмртност. Наравно, реч је о највећој утопији у историји људског рода (и зато долази на њеном крају), која је последица, по наговору нашаптача, потцењивања (искључивања) Бога и прецењивања (самообожења) човека.

            Не само наведени појмови, већ читаво поимање човека и света је супротстављено између хришћанске и богоборачке, хумано-сатанистичке цивилизације. Прва почива на испуњавању проклетства-благослова које је Бог рекао нашим прародитељима. Адаму: „У зноју лица свог, јешћеш хлеб свој“ (1. Мој. 3, 19), и Еви: „С мукама ћеш децу рађати“ (1. Мој. 3, 16) Хришћански смисао живота јесте да се кроз поновно рођење у Цркви, преко молитве, поста, телесних трудова, дела милостиње и Св. Причешћа човек поново врати у изгубљени Рај, тј. поново сједини с Богом, Пресветом Тројицом, кроз усиновљење и обожење постане син Божији у Царству Небеском. Хришћани се, дакле, спасавају трима течности: знојем (трудова), сузама (покајања и бола за ближњима) и крвљу (мучеништва или недобровољног страдања у несрећама, убиствима и ратовима). Друга, пак, богоборачка и хришћаноборачка почива на томе да је човек бог, и да све подређује себи, укључујући и другог човека, и да преко свога ума и науке савлада смрт и обезбедни себи бесмртност. Савремена наука, уметност, култура и тзв. прогрес у служби су ослобађања човека од трудова, бола, болести и смрти. Благослов Божији је да отац на селу у зноју обрађује земљу и једе хлеб са породицом, а мајка у болу порађа синове и кћери (које отац рађа). А, не! Његово божанство човек не сме да се мучи, да трпи бол и болест, да умре! Зато га је сатана наговорио да оде у град, који је измислио за њега, да се бави науком, уметношћу, културом, политиком, трговином, али и рмбачењем у индустрији ради олигарха, а жена, ако уопште хоће да рађа, порађа са ублаженим болом, помоћу епидуралне анестезије! Пред крај историје и света, када се зацари син погибли, син сатанин – антихрист, тада ће се ова цивилизација од хумано-сатанистичке обратити у сатано-хуманистичку, да би после Страшног суда самообожени и ђавопреварени човек завршио као вечни роб лажног бога у вечном царству таме, мука, бола и смрти – паклу (уп.: „Идите од мене, проклети,  у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мт. 25, 41)).

            После овог неопоходног увода, приближавајући се нашој теми, морамо неизоставно још да се осврнемо и на основне разлике у поимању човека између хришћанске и хумано-сатанистичке религије.

            По нелажном богооткривеном учењу Православне Цркве, човек је разумно биће, створено по лику и по подобију Божијем (1. Мој. 1, 27). Бог је створио човека да би га родио, да буде Његов син. Зато је човек по назначеном достојанству виши од анђела, који нису створени ради усиновљења, већ да би биле слуге Божије. Бог је Личност, и боголики човек је личност. А личност је јединствена, целовита, непоновљива и неприкосновена. Човек је позван на светост („Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48)). Човек је дводелан: створен је из душе и тела, и заједно тело и душа су човек. Зато је потпуни човек његова душа и тело. Зато су јединствени, целовити, недодирљиви и непоновољиви и човекова душа и тело. И као што се не може дирати човекова душа, то исто важи и за његово тело. Оно што је јединствено, целовито, непоновљиво и недодирљиво, истовремено је и неотуђиво. Човеково тело има своје удове и спољашње и унутрашње органе, који су због његове непоновљивости и недодирљивости само његови, и не могу се отуђити, не могу припадати неком другом. Није, дакле, човеково тело магацин резервних делова, већ, као што објави Св. Ап. Павле, „храм Духа Светога“, који се не може разарати: „Ако неко разори храм Божји, разориће њега Бог, јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1. Кор. 3, 17). Речи Св. Ап. Павла говоре да су тела (са органима) православно крштених хришћана света и да она код њих имају, макар потенцијално, исту вредност моштију светитеља. Зато није неодговарајуће поређење и питање: да ли би се, да су којим случајем сачувани и употребљиви, и унутрашњи органи из моштију светитеља могли донирати и пресађивати?!

            Не мање важна је чињеница да је православно крштени хришћанин уд Тела Христовог, он је биће богочовечанске заједнице, које има одговорност према истој. Он не може поступати са собом самовољно, по свом нахођењу, тим пре, као што каже Св. Ап. Павле, човек није свој, он припада Богу: „Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо. Прославите Бога, дакле, телом својим и духом својим, јер су Божији“ (1. Кор. 6, 19-20). Може ли се, дакле, оно што је искупљено богочовечанском Христовом крвљу и што не припада само појединцу, већ Богу и богочовечанском телу – Цркви, делити?

            Најбољи и највећи доказ јединствености, целовитости, непоновљивости, недодирљивости човека, и из тога происходеће неотуђивости човекових телесних органа, јесте опште васкрсење мртвих, када ће свака честица човековог тела, развејана на честири стране земаљског круга, доћи на своје место и васкрснуће обесмрћено и одуховљено човеково тело у свој његовој јединствености, непоновљивости, недодирљивости и неотуђивости.

            На другој страни, хумано-сатанисти поимају човека потпуно материјалистичко-механистички, само као енергетски живо тело без бесмртне душе, биће које је еволуцијом природе словесни потомак бесловесног мајмуна. Такав мајмунолики човек, чији је крај у смрти, и јесте достојан да буде складиште резервних делова, које се после смрти може рашчеречити, истранжирати, разаслати и употребити уместо дотрајалих органа богатог времешног или болесног примаоца. Православци који сматрају да се човекови органи могу пресађивати, даривати и завештавати, сматрају само човекову бесмртну душу боголиком, док је тело материја, која није носилац боголикости и светости (мошти светитеља их у томе побијају), па се његови органи, као потрошни и трулежи подложни делови, могу вадити и пресађивати. Они, дакле, поимају човекову душу православно, а тело неправославно. Оваквим дуализмом себе објављују као крипто манихејце.

            Коначно, стигли смо до питања пресађивања и завештавања органа. Прво је временски старије од другог. Зато ћемо поставити питање: да ли би медицина православних, у претпостављеном несметаном и самосталном развоју, дошла до пресађивања? Одговор је на основу свега до сада реченог једноставан – не би. Не би, зато што оно прелази границе хришћанске етике, оно чак прелази и границе самог лечења. Има случајева када је Христос видљиво стварао слепима орган вида – очи; невидљиво је на чудесан начин лечио и обнављао и унутрашње органе, као што је урадио и Четвородневном Лазару, чији су унутрашњи органи почели већ да се распадају. Није, међутим, вршио пресађивање истих.

            Дакле, пресађивање телесних органа излази из области лечења и прелази у област власти над животом и смрти. Материјалисти хумано-сатанисти и „православни“ материјалисти сматрају пресађивање и завештавање органа делом медицине, облашћу лечења. Међутим, она то нису. Православна Црква, као што се из горе реченог може закључити, није против лечења, у истој оној мери колико је и за чување здравља. Лечио је и лечиће све до краја света и века Архилекар Христос, Који је још и Себе предао Цркви као савршени Лек бесмртности; лечили су и Свети Апостоли, после њих и Свети врачи; и данас светитељи, и за живота и после упокојења, лече Божијом благодаћу и душе и тела оболелих. Међутим, пресађивање и завештавање органа прелазе границе које је Бог поставио лечењу. Није исто лечити срце хируршким захватима, чак и бајпасовима и пејсмејкерима, што и заменити га другим. Прво јесте лечење, друго није; друго је продужавање живота. Циљ православног поимања медицине није у продужавању живота, већ у томе да живот победи смрт. Продужавањем живота човек неблагословено и дрско задире у област живота и смрти, која припада искључиво Богу. Власт над животом, над његовим ранијим или каснијим узимањем, припада искључиво његовом Творцу, Даваоцу, и једино Он има право да пошаље смрт у човеков живот. Узимајући дрско и неблагословено надлежности које припадају Богу, горди човек се објављује за господара живота и смрти, објављује себе за бога (макар условног и релативног)!

            Понавља се опет грех прародитеља у Рају! Сви актери и све околности су поново ту, уз једну новину. Човек преступа неукинуту заповест да не једе без благослова са дрвета разликовања добра и зла, тиме што без благослова улази у област скраћивања и продужавања живота и превладавања смрти. Поново лукава змија, сатана, навлачи маску човекољубља (хуманизма), нашаптава и клевеће Бога да Он намерно неће  да дозволи човеку „да постану као богови“, тј. не дозвољава човеку да не умре, да буде бог (бесмртно биће) без Бога. И поново Бог отвара суд у Рају (=Цркви) и пита ново-старог Адама: „Ко ти каза да (ни)си го“ (1. Мој. 3, 11) (тј. да ћеш бити као бог)? Једина је, нажалост, новина у томе што у нашаптавању и клеветању, на страни змије, учествују православни архијереји! Коначно и разумљиво, различита је и казна за преступање заповести: први пут је био привремени изгон на земљу, а овог пута ће бити вечни изгон у пакао!

Речено говори да чин пресађивања и завештања органа сведоче да безбожни, сада већ од мајмуноликог преображени сатанолики човек, без обзира што себе и даље сматра за потомка мајмуна, има жељу за вечношћу: он, наиме, жели да се вечно телесно и чулно наслађује, жели да вечно граби материјална богатства. Зато је ова појава сродна клонирању, нанотехнологијама и стварању киборга – човек жели да оствари бесмртност без Бога, што је највећа утопија изумљена и подметнута самозаљубљеном, безбожном и самообоженом човеку од, сада већ његовог духовног оца, сатане.

Постоји још читав низ етичких доказа које поткрепљују, горе богословски, онтолошко-етички, доказану тврдњу да је пресађивање телесних органа без Божијег благослова, односно да је изум човекове неблагословене жеље за бесмртношћу и похлепе за зарадом. На првом месту, органи се морају узимати од живог човека, јер након његове смрти они су неупотребљиви. Ту се дошло до решења увођењем појма клиничка смрт, или смрт мозга: мозак не ради, сви остали органи раде, два лекара потписују клиничку смрт покојника и настаје касапљење. За разлику од хумано-сатанистичке антропологије, која душу сматра за енергију, православље у њој разликује суштину и енергију. При том, мозак није сместиште душе, већ њен орган, и ако он не ради не значи да се душа одвојила од тела. Из Светог Писма, као и савремних случајева, познати су бројни примери повратка душе у тело, односно преживљавања клиничке смрти, и зато за Православну Цркву смрт наступа по престанку дисања и рада срца.

При извлачењу органа пацијенту се даје парализујуће средство, док се анестезија не примењује, да се не би оштетили органи. Просечно, вађење органа захтева 3-4 часова операције, током које срце продужава да куца, крвни притисак остаје у нормали, дисање не престаје, јер је пацијент прикључен на вештачка плућа. Органи се секу, а затим се зауставља срце ради његовог вађења. Без анестезије, покрети касапљеног мученика су од бола толико жестоки, да многи лекари, анестезиолози и медицинске сестре одбијају да учествују у овим убиствима, која нису ништа друго до хумано-сатанистички крвави пирови, жртвоприношење сатани! Мучно је читати и писати о бројним случајевима у САД, када је вађење органа рађено при видљивим активностима мозга. (Да сатански сарказам буде већи, лекари и особље који у току године извуку највише органа, добија премију за Божић!)

Познате су и цене органа у САД: срце – милион долара; оба плућа – 800 хиљада, јетра – 850 хиљада, бубрег – 275 хиљада долара. Очито, у питању је огроман и уносан бизнис!

Све речено доводи до јединог закључка: пресађивање човекових телесних органа је безбожно, богоборачко, нехумано и антихришћнско. (Ништа, дакле, од патријарховог посмртног доброчинства!)

У светлу свих горе изнетих чињеница, јасно је да Црква не може благословити да њени верници пресађивањем примају туђе органе, па самим тим је такво чињење од стране православних хришћана грех. Постоји, међутим, изузетак од овог начелног правила, када се може благосиљати личносно, узајамно давање-примање унутрашњих органа. Данас, када је пресађивање органа технички изводљиво, односно постоји, реч је о икономији, која се врши као испуњавање Христове заповести: „Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13). Као што изузетак не укида и не постаје правило, већ га потврђује, такав је однос икономије према догматској акривији: реч је о изузетку, о снисхођењу, које не укида дух и правило акривије. Дакле, полагање душе је давање живота, примање смрти ради спасења ближњег. То се догађа у случају када блиски рођаци или блиски познаници, јеванђељски речено ближњи, дају и примају орган ради продужавања живота, као продужавања могућности спасења, могућности задобијања вечног живота. Љубављу према ближњем ово бесплатно пресађивање давањем-примањем се извлачи из области сатанског продужавања живота ради живота и стицања добити. Осим тога, ово давање-примање није безлично него личносно – одређена личност помаже одређеној личности. А принципи целовитости и неотуђивости делова човековог тела се не нерашувају, јер су у питању телесни сродници, који су кост од костију, тело од тела. Чак и када давалац и прималац нису у сродству, ови принципи се не нарушавају, јер су сви људи међусобно браћа и сестре, будући да смо сви потомци заједничких прародитеља, а у случају православних хришћана реч је о духовном сродству. И овде важи наведени принцип односа правило-изузетак, акривија-икономија.

Треба још нагласити један изузетак од реченог: изузетак је срце. Оно се, наиме, ни у каквим околностима не може пресађивати. Према православној антропологији, срце је духовно-физичко средиште човека; средиште, дакле, не само тела, већ и човекове душе. Као што смо видели, Св. Ап. Павле каже да је тело храм Духа Светога, а Св. Николај Србски каже да је срце „место где се човек сусреће са Богом“. Ово потврђује читаво искуство Цркве бављења Исусовом молитвом, када се нестворена светлост јавља управо у срцу. Коначно, а заправо на почетку, Сам Господ каже: „Царство Божије унутра је у вама“ (Лк. 17, 21). Унутра, дакле, у срцу човековом је Царство Божије. Осим тога,  најновија истраживања доказују да срце има посебну меморију, независну од меморије ума (The human heart has a mind of its own, scientists find, Learning-mind.com). И, наравно, није тешко погодити шта срце памти. Позваћемо речи Господње у помоћ: „Јер из срца излазе зле помисли, убиство, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле“ (Мт. 15, 19). Срце, дакле, памти духовни живот душе: грехе, помисли, кајање, покајање и сл... Доказ за ово је познати феномен из Жуте куће – прича о Јохановом срцу. Из овога следи питање да ли се са преузимањем нечијег органа, преузимају и његови греси?! Не чуди што ово негирају материјалисти, хумано-сатанисти, али зашто ово не знају или прелазе преко овога православни архијереји и богослови?!

Стигли смо, на крају, до питања завештавања телесних органа. Из свега реченог, сматрамо да се православним хришћанима оно ни у ком случају не може благословити, без обзира што већина завештача (посебно болесни и стари) неће бити и обавезни даваоци. Као што смо већ рекли, оно има за циљ да старим и богатим продуже (они би желели у недоглед) живот, а да многима донесе зараду. Цела замисао, као и пресађивање органа, припада богоборачком и антихришћанском, хумано-сатанистичком пројекту продужавања живота и, по могућности, обезбеђивања бесмртности елити овде на земљи. Поређење неупоредиве Христове Жртве са тобожњом жртвом завештавања органа од стране митр. Амфилохија, не само да је апсурдно, већ је и својеверсна хула. Пре свега, Христос је жртвовао Себе ради задобијања вечног, а донори ради продужавања привременог живота. Такође, Христос је Себе принео Богу Оцу ради искупљења, ослобођења, исцелења и освештавања људске природе, и потенцијално читавог људског рода, а завештавалац приноси себе на жртву сатанистима ради остваривања њихових болесних, богоборачких страсти задобијања бесмртности без Бога. Христос је Себе принео Богу Оцу на Крсту, тј. на наднебеском Жртвенику, а завештачи, као што смо показали, приносе себе сатани на жртвоприношење у крвавом пиру вађења органа из још живог човека, са тобожном клиничком смрћу. Поређење, дакле, не само неодговарајуће, већ и богохулно.

До одречног одговора на питање о завештавању органа од стране православних можемо доћи и посредним путем. Пошто је наше боголико биће позвано да живи на начин који је Христос живео на земљи, позвано да Му се уподобљава, постављамо питање: Да ли би Христос, да је којим случајем дошао данас међу људе, завештао Своје органе за пресађивање? Ако би смо ово питање поставили лично Спаситељу, мислим да би чули добро познате речи: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Дакле, завештавање телесних органа од стране православних хришћана Црква не може благословити, а оно што није благословено, грех је.

            Према томе: 1. пресађивање органа неблагословено и дрско преступа границе лечења и прелази у област продужавања живота, које припада само Даваоцу живота; 2. пресађивањем се нарушавају принципи јединствености, целовитости, непоновљивости, неприкосновености и неотуђивости човека и његових делова као личности створене по лику и по подобију Божијем; 3. пресађивање је део хумано-сатанистичког утопијског покушаја остваривања вечног живота на земљи без Бога; 4. органи се ваде од живог човека у крвавом пиру жртвоприношења сатани; 5. данас, када је пресађивање технички могуће, иако православна медицина никада до њега не би стигла, по икономији Црква може благословити само личносно давање и примање органа од стране ближњих, јер се тиме испуњава заповест Господња о, из љубави, полагању душе за ближњег; 6. срце, као духовно-физичко средиште психо-соматског човека, не може се пресађивати ни у ком случају; 7. коначно, завештавање телесних органа од стране православних хришћана је грех.

+ + +

Нас не чуди што су безбожни материјалисти, комунисти и деца комуниста, једном речју хумано-сатанисти, донели овакав душегубни и сатаноизумљени Закон, али нас чуди да га поједини епископи СПЦ јавно подржавају и поздрављају! Не треба бити посебно паметан и учен да се схвати да иза читавог овог пројекта стоје сатанисти, владари света из сенке, којима није довољно што годишње у култовима жртвоприношења једу органе и пију крв два милиона деце, већ желе да знају ко је у умреженим банкама медицинских података најбољи донатор бубрега, срца или плућа за њихове истрошене органе, и од чега се прави огромна зарада. Православни епископи немају право да то не знају. Они морају да знају тачно шта се у овом тренутку догађа у свету, не због себе, већ због заштите свога стада. Али, авај!, они давно нису више пастири, а позивањем верних својим личним примерима да учествују у сатанским пировима, касапницама и жртвоприношењима, показују да нису више чак ни дојучерашњи најамници, већ, свесни или несвесни (свеједно) вуци у овчијим кожама, који гоне своје стадо на физичко и духовно погубљење! Св. Филарет Вознесенски се у његово време чудио над безумљем света, а ми данас, нажалост, већ морамо да се чудимо над безумљем православних архијереја!

Галопирајућа суноврат и апостасија!

Према тома: православна браћо и сестре, Срби и Србкиње, немојте слушати наговор нашаптача, лукаве змије, и понављати првородни грех преступања границе установљене од Бога, макар он долазио и из уста архијереја! Разобличавајте и одбијајте Закон о пресађивању људских органа, потписујте образце против завештања, објашњавајте и убеђујте своје ближње да то исто учине! Уколико не желите да чините грех пред Богом и будете жртве хумано-сатанистичких заблуда и сатанистичких ритуала, кажите НЕ ЗАВЕШТАЊУ ОРГАНА!

           

            Архимандрит др Никодим (Богосављевић)