„Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима“ (Јуда, 1, 3).
Црквени календар је и канонско и догматско питање. Канонско јер је календар део свештеног Предања Православне Цркве, а догматско, јер је он везан за питања православне вере.
Најпре о канонском виду питања црквеног календара.
С обзиром да је Јулијански календар од времена Апостола предат Цркви као богослужбени, затим је од стране Отаца Првог Васељенског Сабора, заједно са Пасхом, уграђен у канонско-догматске одлуке Цркве, он је постао део писаног Предања Православне Цркве. На чување и немењање Предања упозорава најпре Св. Ап. Павле: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1. Кор. 11, 2); „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15); „Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3, 6); „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере“ (1. Тим. 6, 20-21); „Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене у вери и љубави у Христу Исусу“ (2. Тим. 1, 13); „И што си чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити“ (2. Тим. 2, 2). Дакле, држање Предања је апостолска заповест.
Исто то чине и озакоњују бројни свештени ороси и канони. У Оросу Седмог Васељенског Сабора се каже: „...Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаним нам писаних и неписаних предања... Пошто је, дакле, то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу светих Отаца наших и предању саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светог Који обитава у њој...“. На „древна предања“ позивају се 7. правило Првог Васељенског Сабора, 8. правило Четвртог Васељенског Сабора, 29, 32, 55. и 69. правило Шестог Васељенског Сабора, 7. правило Седмог Васељенског Сабора, 13. Двократног Цариградског, 15. правило Св. Петра Александријског, 91. и 92. правило Св. Василија Великог, 6. и 8. правило Св. Григорија Ниског. У 1. правилу Шестог Васељенског Сабора стоји: „А ко не чува и ко не прихвата све поменуте догмате побожности, и ко не мисли и не исповеда (веру) на овај начин, него жели да оповргава догмате, нека буде анатемисан по наредби која је већ издата од поменутих светих и блажених Отаца; такви нека буду избрисани из имена хришћана, нека буду као туђинци, нека буду изопштени и избачени. И после овога, ми коначно утврђујемо да се не сме ништа додавати ономе што је већ установљено, као и то да се ништа не одузима. Другачије од овога нисмо могли ни поступити“. А у 21. правилу Гангријског сабора се каже: „И да кажемо у најкраћем: желимо да у Цркви буде сачувано све што је предато Светим Писмом и апостолским предањем“.
О неизмењивости календара, као део неписаног Предања, сведочи и Св. Кирило Јерусалимски: „Духом Божијим утврђена, Света Црква не треба да мења дане и месеце у свим својим предањима. Она неизоставно чува јединствени устав и чин предања Св. Апостола и Св. Отаца и држаће све до краја времена“.
У светлу наведеног, за Еп. Теофана Полтавског увођење новог календара од стране паписта и од неколико Помесних Цркава, „представља крајње безакоње и црквени раскол, који отуђује од општења и јединства са целом Црквом Христовом, који лишава благодати Светог Духа онога који колеба догматско јединство Цркве и подобно Арију раздире нешивени хитон Христов, то јест који свуда раздељује православне лишавајући их једномислија и раскида везу са црквеним свештеним предањем, те потпада под саборну осуду за презирање Предања - по горе наведеном догматском одређењу 7. Васељенског Сабора“. И додаје да „православни са њима не смеју да имају никакво молитвено општење чак и пре њихове црквене осуде“ (Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена).
При разматрању догматског вида календарског питања, почећемо од тога да је појединим одлукама Васељенских Сабора оно пребачено из канонске у догматску област, тиме што је њима бачена анатема на оне који, супротно Предању, уводе новотарије. Тако се у 8. акту Шестог Васељенског Сабора баца анатема на новотарије које су противне Предању Цркве: „Три пута анатема на сваку новотарију и дејство против црквеног предања и учења и правила светих и блажене памјати Отаца“. У Актима истог Сабора се још каже: „Анатема, ако неко наруши било које записано или незаписано Предање Цркве“. Исто се говори и у Актима Седмог Васељенског Сабора: „Све што је против црквеног Предања, учења и писања Светих и приснопамјатних Отаца установљено или се установљује и оно које ће се у будуће установљавати – анатема“; „Ако неко одбаци било које црквено Предање, писано или неписано, нек је анатема“. Видимо, дакле, да се овим одлукама Предање одогмаћује, а са њим, као његов нераскидиви део, и црквени календар.
У наставку наводимо да у самом средишту богословља календарског питања стоји његова христоцентричност. Пошто је Богочовек Исус Христос у себи спојио и сјединио, нераздељиво и несливено, Творца и творевину, духовни и материјални свет, читава васељена, као и Црква у њеном средишту, јесу христоцентрични. Још тачније, у самом средишту Цркве јесте Света Литургија, па је отуда и календар, по коме се одвија годишњи богослужбени круг, христоцентричан, тачније и најтачније пасхалоцентричан. У средишту богослужбеног годишњег круга стоји Пасха, као догађај над догађајима, као Празник над празницима, као средиште Св. Литургије.
Зато су Свети Апостоли донели правило да хришћани своју Пасху не смеју славити са јудејима. Њихово 7. правило гласи: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон буде празновао свети дан Пасхе пре пролетње равнодневице заједно са Јудејима, такав нека буде свргнут“. Ова наредба је сагласна са чињеницама Христовог васкрсења: Он је васкрсао у недељу, први или осми дан седмице, три дана после јудејске Пасхе која је слављена у петак, четрнаести дан месеца нисана. Већ овде се види јасан догматски карактер питања датума слављења Пасхе, као разликовање хришћанске вере од јудејске.
Међутим, пошто је у хришћанској васељени Пасха слављена различитим датумима, Свети Оци Првог Васељенског Сабора су донели Орос о времену слављења Пасхе, желећи тиме да се у читавој Цркви она слави истог дана. Пошто је Васкрсење Христово одогмаћено у Оросу (Символу) вере, онда је и са питањем времена његовог слављења у богослужбеном кругу учињено исто. Његов текст није сачуван, али је сачуван текст Посланице којом Св. равноапостолни Цар Константин Велики обавештава све епископе о одлукама Сабора. Дакле, тада су Свети Оци одогматили да се Пасха слави после јеврејске, прве недеље после пуног месеца после пролећне равнодневнице.
Колики је значај овог питања показује чињеница да Оци Првог Васељенског Сабора нису о њему донели један од канона (донето их је 20), већ је направљен Орос, догмат о непроменљивом начину слављења Пасхе, чији значај додатно потврђује 1. правило Антиохијског сабора, којим се унапред искључују из Цркве сви они, свештеници и мирјани, који буду празновали Пасху заједно са јудејима: „Сви који се усуде повредити наредбе великог и светог Сабора, који је био у Никеји, у присуству благочестивога и Богу омиљеног цара Константина, о светом празнику спаситељне Пасхе, морају бити одлучени од заједничарења (општења) и искључени из Цркве, ако наставе да својевољно устају против онога што је по добру установљено. И ово овде, речено је и у погледу лаика. А ако се међу предстојатељима Цркве неки од епископа, свештеника или ђакона нађу да после овога што је одлучено, ради саблазни (узмућења) народа и узнемиравања Цркве, поступају по своме и празнују Пасху заједно са Јудејима, такве свети сабор већ сада сматра за издвојене из Цркве, јер не само да су себе увели у грех, него су били узрок томе да и многи други уђу у грех, те да се покваре и да се изопаче. Свети Сабор такве разрешује од свештенослужења, и не само њих, него и оне, који после њиховог свргнућа, буду у заједници са њима. Свргнути морају бити лишени и спољашње части коју су они имали, по светом правилу и свештенству Божијем“.
Као што се може приметити, у Оросу Првог Васељенског Сабора о времену слављења Пасхе не спомиње се календар. Не спомиње се зато што се он подразумевао, јер се све наведено, и летња равнодевница, и пун месец и прва недеља после њих, одређивало помоћу тада важећег календара који је направљен по наређењу Јулија Цезара, уочи Христовог Оваплоћења, без претпоставке да ће он икада бити мењан. Посредно, дакле, зато што се све наведено: и време одржавања и време рачунања слављења Пасхе одређивало према Јулијанском календару, овај је календар на самом почетку одређивања свих догмата православне вере, не сам по себи, већ управо због величине и значаја Пасхе, постао и остао саставни део непроменљивог догмата Цркве. Због Пасхе је, дакле, Јулијански календар непроменљив и незаменљив.
Да је овако наше догматско поимање питања календара исправно показали су Оци Помесног Цариградског сабора из 1583. г., тиме што су бацили анатему на оне који мењају, сада, не само датум слављења Пасхе, већ и сам Јулијански календар. Када је папа Григорије 13. увео нови календар 1582. г., он је следеће године послао писмо Цариградском патријарху Јеремији 2., предлажући му да га уведе на Истоку. Патријарх је у новембру исте године сазвао Сабор, на коме су учествовали Александријски патријарх Силвестер, Јерусалимски Софроније и други епископи. На Сабору је донесен Сигилион, у чијој 7. тачки је бачена анатема на оне који се буду дрзнули да мењају пасхалију и сам календар: „Ко год не следи црквене обичаје проглашене од стране седам васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су они добро установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену пасхалију и нови календар безбожних папиних астронома (звездара), па противећи се жели да одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца – нека свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван заједнице верних“. Оно што нису рекли Оци Првог Васељенског Сабора допунили су и дорекли Оци Помесног Цариградског сабора 1583. г. Потврђен је догматски карактер пасхалије, али и календара по коме се рачуна и слави Пасха. Вредност и пуноснажност анатеме за све који се не повинују овој одлуци је неоспорна, јер је донесена у духу и истини православне вере, а потврђена је и Помесним Саборима у Цариграду 1587, 1593. и 1756. г.
У Синђелији Цариградског патријарха Кирила 5., из 1756. пише: „Поводом нових саблазни које су произвели паписти, а које се тичу промене наше Свештене пасхе и календара (објављујемо) – ОДЛУЧЕЊЕ ОД ЦРКВЕ: Јереј или мирјанин, који прими григоријански календар – да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне но да пребива у вечним мукама... Анђео Божији да их прогони са мачем у све дане живота њиховог: да подлегну свим проклетствима Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин! Да буде!“.
Истим разлозима се руководио и Цариградски патријарх Антим 6., када је 1848. г., заједно са Александријским Јеротејом, Антиохијским Методијем и Јерусалимским Кирилом и њиховим синодима у Окружној посланици одговорио папи Пију 9. на позив да православни прихвате нови календар. Том приликом је поново бачена анатема на оне који уводе новотарије, укључујући и новотарију новог календара: „Тако су се сви они који се за новотарије, јерес или раскол заузимају, својевољно обукли, по речима Псалмопевца 109, 18, ‘у клетву као у хаљину’, па били они папе или патријарси или клирици, или световњаци, пак био и сам анђео са неба, и он нека је проклет, ‘ако вам благовести што нисте примили’. Тако су расуђивали наши Оци слушајући душеспаситељне речи Павлове, пак су остали, с колена на колено непоколебиви, и стални у вери, сачували су је посред толиких јереси чисту и неизменљиву, и предали нама целовиту и неповређену, као што је из уста првих служитеља Речи произашла. Тако расуђујући, и ми ћемо њу исту савршену предати будућим нараштајима без икакве измене, као што смо је и примили, да би и они, као и ми, без стида и прекора могли говорити о вери својих предака“.
Дакле, све наведено недвосмислено говори о томе да питање црквеног календара, због његове повезаности са средиштем Цркве – Пасхом, поред канонског има и догматски карактер. И још је јасно да под горе изречену анатему потпадају све Помесне Цркве које су прихватиле григоријански календар за непокретне празнике, а задржале пасхалију по јулијанском, као и Финска која је променила обоје.
Из овог угла посматрано, очито је да је циљ увођења новог календара, противно одредбама и анатемама Помесних Сабора, имање заједничког календара са папистима, односно, у крајњој мери, сједињење с њима. Зато питање новог календара представља део екуменистичког програма, односно један од темеља екуменистичке јереси.
Старац Филотеј Зервакос је о новокалендарској Грчкој Цркви писао: „Званична Црква дужна је да себе најпре ослободи од две анатеме под које потпада. Једна је анатема Седмог васељенског Сабора, која одређује: 'онај ко било које предање писано или усмено одбацује нека је анатема'. Свети Први Васељенски Сабор од 318 Богоносних Отаца предао нам је стари календар. Нови је предао папа Григорије и масон Мелетије Метаксакис. Званична Црква га је прихватила без тешкоћа, презрела је и преступила предање Првог Васељенског Сабора, дакле, потпала је под горњу анатему Седмог Васељенског Сабора, и под следећу Анатему истога Сабора: 'свима противно учењу и примерима Преславних Светих Отаца новотаријама или учењима или која ће после овога бити учињена, анатема три пута'“ (О календару).
На основу свега реченог могу се извући два закључка, међусобно повезана као узрок и последица: 1. да су све Помесне Цркве које су прихватиле нови календар за непокретне празнике направиле и канонски и догматски преступ, раскол и јерес, и да су под анатемом, укључујући и Финску која је прихватила и пасхалију по новом календару, и 2. да су сви они који су се у појединим од новокалендарских Помесних Цркава одвојили од њих поступили исправно, јер су се од њих одвојили и због раскола изазваног кршењем канона, и због јереси, преступањем догмата вере. Такво нешто омогућује и препоручује 15. правило Двократног Цариградског сабора, које прописује да је одвајање могуће у случају да предстојатељи и епископи проповедају јерес која је осуђена од стране Сабора или Отаца. Као што смо навели, неколико Помесних Сабора је бацило анатему на оне који мењају календар, па самим тим је и овај услов у овом случају испуњен. Међутим, тзв. старокалендараци су погрешили у томе што су се одвојивши од новокалендараца, одвојили и од Цркве и основали нове, тзв. Истините Цркве, што је и њих, исто као и новокалендарце, одвело у раскол у односу на Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Зато имамо парадоксалну ситуацију да су у односу на Православну Цркву у расколу и новокалендарци и старокалендарци, тзв. истинити православци.
Једно од питања на будућем Васељенском Сабору, за који верујемо да ће бити сазван и одржан од долазећег Руског и Свеправославног Цара, бити и питање црквеног календара. Тада ће новокалендарци бити позвани на одбацивање новог календара и покајање, а ако остану упорни, онда ће заједно са својим претходницима, предвођеним несрећним Мелетијем Метаксакисом, бити предати вечној анатеми, као јеретици и као расколници. На другој страни, и старокалендарци ће бити позвани да се врате из раскола у крило Православне Цркве.
Молимо се Богу да тако буде. Амин!
ВИДЕО: Црквени календар - канонско или догматско питање?
