(23. 12. 2021.)

У трпезарији је био постављен дугачак сто. За столом су седели исповедници вере Христове. 

Текао је разговор, осећала се дубока побожност ових људи. Било је и младих...

Свако је износио неке своје утиске, нешто значајно је претходило трпези.

Седела сам на ћошку стола. Поред мене је била мати Јелена, игуманија манастира Н. Вазнесење код Чачка, чије сестринство је заједно са њом у непомињању јеретика по 15 канону већ низ година.

До ње је седео архимандрит Никодим Богосављевић на челу, мој духовни отац.

На столу испред њега се налазило парче бордо-црвеног платна, на чијим ивицама је био златни вез, а у средини одштампана слика са ликовима.

Пођох према њему, да додирнем и погледам боље, називајући га убрусом. Заправо, по изгледу, то је био антиминс.

Отац Никодим устаде: "Не, не сме се додиривати - на њега је бачена анатема!"

Повукох се.

Сада, рече он: "Свако ко га је додирнуо, да се исповеди!"

 Многи устадоше. На оцу су биле две црвене хаљине. Сви који су пришли, клекли би испред њега, и он би спољну, тању хаљину пребацивао преко глава и исповедао их.

Тако учиних и ја.

Тек што клекох, он ми рече: "Реци нешто пророчки!"

Осетих силу Духа Светога и погледах кроз прозор:

Далеко, далеко, као у ваздуху, видим слику: упокојени владика Милутин лебди и извија се да избегне пламен.

Пламен није ватрени, већ је тежак као талас реке. У висину се као језик пружа, два-три метра изнад његове главе, у преливима црвене и жуте боје, као усијана лава. Врх се као змија увија и лови да га опече, а он се свим силама трза, не би ли бар једном избегао тешки бол.

Узвикнух: "Владика Милутин је у паклу, мучи се!"

Повукох се поново за сто.

Кажем: "Дајте да извезем нови убрус (антиминс), овај стари мора да се спали. Но,  окренем се, и видим мати игуманија је већ нови спремила и ставила на сто.

Био је већи и лепши. На ободу, златним нитима и у прелепој орнаментици извезен, на средини на нови начин урађени ликови. Испред њега је поново сео отац Никодим на челу трпезе. Дуго сам посматрала лепоту новог антиминса и са свечаним осећајем да је започето нешто ново, боље и здравије за све нас, виђење се заврши...

ТУМАЧЕЊЕ

            Виђење се догађа у Ман. Н. Вазнесење, непосредно изнад старог Вазнесења у Овчарско-кабларској клисури. Иг. Јелена је била раније у с. Вазнесењу и још за живота упокојеног Вл. Хризостома прекинула је општење с њим због његових увођења новотарија у Св. Литургију. Након прогона основала је нови манастир на брегу изнад старог. Дакле, она је прва понела исповеднички крст и зато је логично да се виђење одиграва у њеном манастиру. После прогона она је ступила у општење са Вл. Артемијем, а после неслагања с њим и мог прекида општења са покојним Вл. Милутином и покојном Патр. Иринејом 09. 07. 2018., ја им служим.

            Антиминс је настао од две речи – „анти менсис“, у значењу „уместо трпезе“. То је платно у које се ушивају мошти мученика, кога потписује и освештава надлежни епископ, и без кога се не може служити Св. Литургија.

            Анатема бачена на антиминс је, уствари, анатема на епископе наше СПЦ који шире јереси екуменизма, сергијанизма и короноверства. Анатема има два значења: епископи јеретици су сами себе јересима изопштили из Цркве, тј. изложили анатеми; друго значење је то што сам ја бацио анатему на лжепатријарха Порфирија због његовог непосредног саучествовања у моралном, духовном и физичком геноциду над нашим народом, и сваки епископ који општи са њим подлеже истој осуди.

            Дакле, забрана додиривања јеретичког антимиса је заправо забрана општења са епискипима јеретицима.

            Доношење пак новог антимиса означава чишћење цркве од јеретика и јереси, и долазак нових православних епископа и свештеника. Зато је нови антиминс већи и лепши од старог! Молимо се и верујемо да ће се то догодити ускоро, са доласком Руског Цара који треба да ослободи све православне државе и народе, а Цркву да очисти и ослободи од јеретика и јереси. Амин, Боже дај!

            Што се тиче виђења покојног вл. Милутина у пакленом огњу, верујемо да је и оно тачно. Према обавештењима из прве руке, он се укопојио тако што су се његова плућа и тело испунили водом. Тако се испунила Божија правда: он сам ништа није предузео да спаси Ваљевску Грачаницу од потапања, па је било праведно да се и он сам утопи, односно удави у води свога греха. Он лично није био јеретик, па се зато молимо за покој његове душе.

            Нека би Господ дао, молитва свих Светитеља из нашег рода, да се ово пророчанство из виђења с. В. што пре оствари! Амин, Боже дај!