У име Оца и Сина и Светога Духа, амин.

Првославни хришћани имају два Устава: небески, који је Свето Јеванђеље, и земљаски Устав и Закон о црквама и верским заједницама у РСрбији. Слава Богу, овај земљаски Устав и Закон нису у супротности, шта више, омогућавају нама светосавцима да у слободи живимо Христов небески Устав.

Чак и у време комунизма верници су могли ићи у храмове на службе. Јуче, 02. 04. 2019. г. Кризни штаб ванредног стања је донео одлуку о забрани кретања од суботе у 13, па до понедељка у 5 часова, којом се нама православним Србима и Србкињама узурпирају права загарантована и Светим Јеванђељем и Уставом и Законом о црквама и верским заједницама државе Србије.

Члан 43. Устава гласи:
„Јемчи се слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору. Нико није дужан да се изјашњава о својим верским и другим уверењима. Свако је слободан да испољава своју веру или убеђење вероисповедања, обављањем верских обреда, похађањем верске службе или наставе, појединачно или у заједници с другима, као и да приватно или јавно изнесе своја верска уверења. Слобода испољавања вере или уверења може се ограничити законом, само ако је то неопходно у демократском друштву, ради заштите живота и здравља људи, морала демократског друштва, слобода и права грађана зајемчених Уставом, јавне безбедности и јавног реда или ради спречавања изазивања или подстицања верске, националне или расне мржње. Родитељи и законски стараоци имају право да својој деци обезбеде верско и морално образовање у складу са својим уверењима.“.

Јасно стоји да се испољавање вере може ограничити „ради заштите живота и здравља људи“ само одређеним Законом, а никакво наредбама Кризних штабова у време ванредних стања.
Ово потврђује и чл. 202, којим говори о одступањима од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању, и који гласи:

„По проглашењу ванредног или ратног стања, дозвољена су одступања од људских и мањинских права зајемчених Уставом, и то само у обиму у којем је то неопходно. Мере одступања не смеју да доведу до разликовања на основу расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла. Мере одступања од људских и мањинских права престају да важе престанком ванредног или ратног стања. Мере одступања ни у ком случају нису дозвољене у погледу права зајемчених чл. 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62 , 63, 64. и 78. Устава“.
Дакле, чл. 202 гарантује да у време ванредног стања нису дозвољена одступања од наших права загарантованих чл. 43.

У истом духу су и одредбе Закона о црквама и верским заједницама.

У чл. 1 овог Закона стоји: „Свакоме се, у складу са Уставом, јемчи право на слободу савести и вероисповести. Слобода вероисповести обухвата: ...слободу да се појединачно или у заједници са другима, јавно или приватно, испољава веровање или верско уверење учествовањем у богослужењу и обављањем верских обреда, верском поуком и наставом, неговањем и развијањем верске традиције...“. Јасно, дакле, стоји да се Уставом и овом Законом јемчи слобода, јавног или приватног, учествовања у богослужењу и обављања верских обреда.

Чл. 2, који забрањује верску дискриминацију, гласи:
„Нико не сме бити подвргнут принуди која би могла угрозити слободу вероисповести... Нико не може бити узнемираван, дискриминисан или привилегован због својих верских уверења, припадања или неприпадања верској заједници, учествовања или неучествовања у богослужењу и верским обредима и коришћења или некоришћена зајемчених верских слобода и права“.
Дакле, све јасно.

Први став чл. 3 гласи:
„Слобода вероисповести или верског уверења може бити подвргнута само оним ограничењима која су прописана Уставом, законом и ратификованим међународним документима, а неопходна су у демократском друштву ради заштите јавне безбедности, јавног реда, морала и заштите слободе и права других“.
Овај део одговара чл. 43 и 202 Устава, које сам навео и протумачио.
Чланом 5 овог Закона обезбеђује се слобода доласка у православне храмове:
„Грађани имају слободу приступања црквама и верским заједницима у складу са законом“.

Чл. 6 јемчи унутрашњу аутономију Српске Православне Цркве у односу на државу:
„Цркве и верске заједнице имају право да самостално уређују и спроводе свој поредак и организацију и да самостално обављају своје унутрашње и јавне послове“. Све јасно.

Трећи и четврти став чл. 8 говори о аутономији свештеника у обављању богослужбених радњи, и да то не може бити повод за њихово позивање на одговорност пред државним органима:
„Свештеници, односно верски службеници су слободни и независни у обављању богослужбене делатности која се врши у складу са законом и аутономним правом цркве или верске заједнице. Свештеници, односно верски службеници не могу бити позвани на одговорност пред државним органима за своје поступање при обављању богослужбене делатности која се врши у складу са ставом 3. овог члана“.

Коначно, трећим ставом чл. 31 обезбеђује се неповредивост простора и времена богослужења:
„Богослужбени простор и време су заштићени и неповредиви, у складу са Уставом и законом и аутономним правом цркава и верских заједница“.

Према томе, из наведеног је јасно да је наведена наредба која ограничава право православних хришћана да одлазе на недељна богослужбена неуставна и противзаконита.
У светлу друге наредбе, којима се власницима кућних љубимаца, против којих немамо ништа против, одобрава њихово извођење недељем од 08 до 10 часова – које случајности, управо у време када се одржавају православне Литургије -, јасно је да је овој антихришћанској и антихристовској власти више стало до права кућних љубимаца, него до права нас православних хришћана!

Да видимо шта каже наш небески Устав, Свето Писмо, како поступити у оваквим случајевима.
Св. Ап. Петар и Јован, који су добили заповест од Господа Исуса Христа да Га проповедају, одговарају старешинама који им то забрањују: „Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап. 4, 19). Када су због проповеди били касније бачени у тамницу, Анђео им је откључао врата и рекао им да иду у храм, и да проповедају народу „речи живота“. Поново их доводе пред старешине, и на њихово питање зашто чине супротно њиховој забрани, Св. Ап. Петар им одговара: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29).

Дакле, када нам неко неуставно и противзаконито забрани да због „речи и Хлеба Живота“ одлазимо на недељно богослужење, онда им ми одговарамо истим речима:
„Богу се треба покоравати више него људима“.
Зато позивам најпре све епископе у Србији да покажу своју верност Христу, Цркви и својим стадима, и да благослове свештеницима у свим храмовима и манастирима њихових епархија да служе Св. Литургије у недељу, и да позову своја светосавска стада на њих.

Ако се уплаше епископи, немојте ви свештеници и свештеномонаси издати Христа, Цркву и своја стада, по цену да будете лишени својих чинова, јер то неће бити важеће, с обзиром да можете, као и ја, да се позовете на 15. правило Двократног сабора и прекинете општење са епикопима – Јудама.

На крају, позивам и све вас, драга браћо Срби и сестре Србкиње, да се одазовете заповести Светог Писма и кренете у своје храмове на недељну службу. То је наше право и обавеза, дата нам од Господа и Цркве. Ако храмови буду закључани, ви одстојите сат времена испред врата или капија, исповедите своју православну веру и верност Господу, и добићете велику награду од Њега. Ако сви будемо исповедали православну веру и бранили нашу Цркву и наше слободе, нека антихристовске власти онда похапсе пола Србије.

Истовремено, позивам све оне који су у могућности да у недељу у 9 часова, дођу овде у Манастир Часног Крста, у с. Рајковић, 10 км од Мионице и 15 км од Ваљева, на Св. Литургију.
Покажимо да смо синови и кћери достојни својих предака: Св. Патријараха, Епископа, Мученика и Мученица, Св. Саве и Симеона Мироточивог, Св. Лазара Косовског, Св. Пајсија и Авакума, Св. Николаја Србског и Преп. Јустина Ћелијског.

Ево шта Преп. Јустин каже о непокоравању безбожним властима: 'Покоравати се Богу већма него људима', - то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав - Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став - Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп. 5, 17-42); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто - издајство Цркве Христове“.
Слично говори и Преп. Пајсије Светогорац: „Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешким годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?“.

Тако, дакле, драга браћи и сестре. Немојмо ћутати, немојмо пристајати на антихристовско ропство. Ако се данас не одупремо, сутра ће бити још горе. Онда ће нам укинути и службу за Васкрс, онда наметнути обавезно вакцинисање, чиповање... Јасно је да су власти које уводе овакве противцрквене мере претече антихриста, који ће отпочети потпуни прогон Цркве. Очито је, дакле, су последња времена стигла, да је отпочео почетак краја.

Дужни смо да мало пострадамо за нашег Господа Исуса Христа, који је, иако безгрешан, за нас примио страшна страдања, срамну, али искупљујућу и спасоносну смрт на Крсту. Ако будемо кажњавани, привођени, осуђивани, треба да се радујемо заједно са Св. Апостолима, који су се због добијених шиба радовали „што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово“ (Дап. 5, 41).

Јасно је, исто тако, да је све ово Бог попустио због наших грехова. Зато је заједно са исповедањем, тачније пре њега, потребно да се исповедимо и покајемо због истих, да би нас Господ помиловао и заштитио.
Оваплоћени, распети, погребени и васкрсли Син Божији, Господ и Спас наш Исус Христос, кога поново издају и разапињу епископи Јуде, а забрањују, прогањају и утамничују антихристовске власти, нека нас помилује, укрепи и сачува, заједно са Својом Богомајком и Увекдјевом Маријом, Св. Савом Србским и Преп. Симеоном Мироточивим, и свима светима из рода србскога.
Амин, Боже дај

ВИДЕО: Позив православним Србима поводом забране одласка на Недељну службу