Pitanje elektronskih dokumenata pratim i izučavam prilično dugo. Još 2008. g. objavio sam tekst u Pravoslavlju br. 986 pod naslovom Još o elektronskim ličnim dokumentima. Posle toga nastavio sam da čitam tekstove i gledam videa na ovu temu. Mogu sa velikom uverenošću da tvrdim da sam upoznat sa većinom od onoga što je s ovim u vezi objavljeno na srbskom i ruskom jeziku.
Povodom ovog pitanja preovlađuju dva, međusobno suprotstavljena i isključujuća, stava. Na jednoj strani je većinski episkopat i sveštenstvo, koji su potpuno nezainteresovani za nju, ne shvataju njenu važnost, čak sa prezirom i lakomislenom naivnošću odbacuju svaku raspravu o njoj, i samim tim ne shvataju opasnost koja vreba njih i njihovo stado. To su samouvereni „učeni“ liberali i modernisti, koji svojim umovima, pomračenim samoprevaznošenjem, ne mogu trezveno i objektivno da sagledaju stvarnost, da uoče i kritički procene procese koji se nezaustavljivo odvijaju u savremenom svetu.
Na drugoj strani su niz živih i upokojenih staraca, ruskih, srbskih i grčkih, koji su, nasuprot prvoj grupi, budno motrili na nove tehnologije i pojave u informatici i njihovoj praktičnoj primeni, i blagovremeno uočili duhovnu i praktičnu opasnost od njih. Njima je bilo jasno da je reč o inovacijama koje su stavljene u službu kontrole i porobljavanja svog stanovništva na zemlji, i stvaranja preduslova za ostvarivanje poslednje faze tog procesa, sa zacarenjem antihrista i davanjem njegovog žiga na desnu ruku ili na čelo ljudi.
Pitanje elektronskih dokumenata obuhvata nekoliko elemenata: identifikacioni broj (INN, JMBG), kod i čip u ličnoj karti, pasošu, bankovnim i za prevoz karticama, i, konačno, čip u telo, koji je počeo dobrovoljno da se ugrađuje u nekim državama na zapadu. Svi oni su priprema za poslednji žig ili pečat, koji će ljudi primati u vreme antihrista, i trebalo je da SPC blagovremeno reaguje i da iskoristi sve svoje moći da spreči njihovo uvođenje. Nažalost, uspavana i troma ona to nije učinila.
Identifikacioni ili matični broj u elektronskoj dokumentaciji zamenjuje ime i prezime osobe, ne ukidajući ih u dokumentima.
Postoje različite vrste kodova i samo se bar kod, sa dve duže linije na krajevima i u sredini, koje imaju vrednost šestice, može dovesti neposredno u vezu sa antihristovim brojem 666. Koliko je meni poznato, ovaj bar kod se nalazi samo na prehrambenim proizvodima, dok su u ličnim dokumentima druge vrste kodova. O ovome je Prep. Gavrilo Gruzijski propovedao: „Proizvodi, na koje stavljaju broj antihrista, ne mogu vam nauditi. To još nije pečat antihrista. Potrebno je izgovoriti molitvu „Oče naš“, prekrstiti se, pokropiti osveštanom vodom – tako se osvećuje svaka hrana“.
U čipu ličnih karti, pasoša i ostalih kartica se nalaze podaci o njihovim vlasnicima.
I među starcima postoji razlika u rasuđivanju. Umereniji blagosiljaju uzimanje brojeva i dokumenata, a korenitiji tvrde da se to ne sme činiti. Ovi drugi tvrde da se primanjem INN brojeva osobe dobrovoljno odriču od imena koje su dobili na Krštenju, i da su sveukupno kod i čip u ličnim elektronskim dokumentima već antihristov žig. Zato se osoba koja prima svo troje lišava krštenjske blagodati, i svi oni koji ih sada imaju neće moći da ne prime budući antihristov žig ili pečat. Neki ovu fazu nazivaju veridbom sa antihristom, prvom fazom neizbežnog krajnjeg venčanja sa njim, izraženog kroz primanje žiga.
Reč je, dakle, kao što sam rekao na početku, o dve suprotstavljene i međusobno isključujuće krajnosti. Moje, pak, mišljenje zasnivam, pre svega, na duhovnoj zakonitosti i pravilu, koje je otkrio i predao sam Gospod Isus Hristos, a koje glasi da istina po svojoj prirodi nikada ne obitava u krajnostima, zato što je sam Hristos – Istina središte, sabirna tačka čitave tvorevine. On je uvek u središtu, u meri, ni levo ni desno, nikada ni u premalom ni u premnogom, već u dovoljnom. Rukovodeći se najpre, dakle, ovim duhovnim pravilom može se pretpostaviti da nisu u pravu ni jedna od obe navedene krajnje pozicije: ni oni koji isključuju bilo kakvu duhovnu i praktičnu opasnost od elektronskih dokumenata, ali ni oni koji tu opasnost preuveličavaju, već oni koji stoje između krajnosti, koji upozoravaju na opasnost, ali blagosiljaju da se primi broj i elektronska dokumenta.
Pokušaću da dokažem ovu moju tvrdnju. Prethodno moram da kažem da se prilikom pisanja ovog teksta nisam oslanjao na lično rasuđivanje, već sam se molio Bogu da me prosvetli, da ne bih pogrešnim zaključcima dovodio u duhovnu zabludu i opasnost ni sebe, ni one koji budu poverovali u njihovu istinitost. Isto tako, pri pisanju koristio sam tumačenja Svetog Pisma od strane Svetih Otaca, kao i mišljenja savremenih svetitelja i bogonosnih staraca.
Što se tiče INN i JMBG brojeva, njihovim primanjem naša imena dobijena na Krštenju se ne ukidaju, ona i dalje postoje u našim ličnim dokumentima. Druga bi bila stvar da se od nas traži dobrovoljno odricanje od imena radi dobijanja broja. To odricanje od imena bi imalo težinu odricanja od Hrista, od Koga smo imena i dobili. U tom slučaju krštenjska blagodat bi odstupila od nas, jer bi se tim činom odricanja posredno odrekli blagodati, koju smo od Hrista, zajedno sa Krštenjem i imenom, dobili. To, međutim, niko od nas nije tražio, pa se, posledično, ni odstupanje i gubljenje blagodati nije moglo dogoditi. Gubljenje blagodati ne uzrokuje ni činjenica da, stavljajući potpis prilikom dobijanja dokumenata, prihvatamo navedeni broj.
Ovde je potrebno da naglasimo važnost dobrovoljnosti u duhovnom životu, pa i u oblasti i odnosima o kojima govorimo. U svedočanstvima Prep. Nila Mirotočivog stoji o međusobnom dobrovoljnom prihvatanju antihrista i njegovog sluge, odnosno dobrovoljnom primanju njegovog žiga: „Na pečatu će biti napisano: ‘Ja sam tvoj’. – ‘Da, ti si moj’. – ‘Dobrovoljno dolazim, a ne prisilno’. – ‘I ja te dobrovoljno primam, a ne prisilno’. Ove četiri reči biće urezane u sredini tog prokletog pečata.“ U slučaju dobijanja elektronskih dokumenata, iako se tom prilikom potpisujemo da smo ih primili, ne postoji ni dobrovoljno odricanje od Hrista, ni dobrovljono prihvatanje antihrista. Samim tim su tvrdnje o tome da se navedenim činom odričemo Krštenja i gubimo blagodat, da prestajemo da budemo Božije ličnosti i sl. neosnovane. „Uz savremene tehničke mogućnosti, moguće je da se i javno i tajno svi narodi zapečate i ‘brojevima‘, i ‘čipovima‘, i ‘žigovima‘. Oni, međutim, ne mogu da naškode ljudskoj duši, ukoliko ne bude svesnog odricanja od Hrista i svesnog poklonjenja neprijatelju Božijem“, piše Starac Jovan (Krestjankin).
Na drugoj strani, kao što primanje identifikacionog broja nije prihvatanje antihristovog broja, tako ni kod i čip još nisu antihristov žig, već priprema za njega. Ovo stanovište potvrđuje samo Sveto Pismo. U Otkrivanju jasno stoji da će druga zver, tj. lažni prorok, najverovatnije papa, učiniti da svi prime pečat sina pogibli: „I videh drugu zver gde izlazi iz zemlje, i imaše dva roga kao u jagnjeta, i govoraše kao aždaja. I svu vlast prve zveri činjaše pred njom; i učini da se zemlja i koji žive na njoj poklone prvoj zveri, čija se smrtna rana isceli. I činjaše znamenja velika, pa učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima. I obmanjuje one koji žive na zemlji čudesima, koja joj biše dana da čini pred zveri, govoreći onima koji žive na zemlji da načine lik zveri, koja imade ranu od mača i osta živa. I bi joj dano da liku zveri dade duh, da lik zveri i progovori i učini da budu pobijeni oni koji se ne poklone liku zveri. I učini sve, male i velike, bogate i siromašne, slobodnjake i robove, da im dadu žig na desnoj ruci njihovoj ili na čelu njihovom, da niko ne može ni kupiti ni prodati, osim ko ima žig, ime zveri ili broj imena njezina. Ovde je mudrost. Ko ima um neka izračuna broj zveri; jer je broj čovekov, i broj njezin je šest stotina šezdeset i šest“ (Otkr. 13, 11-18). Dakle, ne sada, već tada, u vreme antihrista lažni prorok će urediti da se ljudima daje žig. Ako bi i kodovi i čipovi u današnjim dokumentima bili žig zveri, onda bi postojala dva žiga, što je samo po sebi apsurd, i o čemu, kao što smo videli, ni Sveto Pismo ne svedoči. Osim toga, u tekstu Otkrivenja jasno stoji da će žig biti davan na desnu ruku ili na čelo, a ne u lična dokumenta i kartice. Iz reči Prep. Pajsija Svetogorca jasno se vidi da on elektronska dokumenta ne smatra za atnihristov žig: „Posle kartica i ličnih karti, lukavo će ići na žig, tj. prisiljavaće ljude da se žigošu na ruku, ili na čelo“. „Mogućnost dobrovoljnog odricanja od LIPB [= JMBG] ili njegova zamena prilikom prelaska u drugu zemlju ne zahtevaju ispovedništvo ili mučeništvo u ime Hristovo. Mi sada možemo slobodno da propovedamo i ispovedamo Hrista, prilikom primanja LIPB od nas ne traže da se odreknemo Gospoda. Ovo je glavna potvrda da LIPB još nije pečat antihrista“, kaže o. T. Kravčenko.
Još par reči o gubljenju blagodati. Ako bi navedena tvrdnja, da se prilikom prihvatanja INN broja, koda i čipa ličnih dokumenata gubi krštenjska blagodat, onda bi veliki, tačnije ogroman broj pravoslavaca bio nje već lišen, što bi uz javnu i opštu apostasiju episkopa i sveštenstva izazvalo katastrofalne posledice u Crkvi i čitavom svetu. Naime, kod nas je „Zakon o jedinstvenom matičnom broju građana“ donesen još 1976. godine, i ako računamo da je njegova primena počela oko 1980., onda su svi pravoslavni Srbi koji su tada rođeni i kršteni, dobijanjem ovog broja i kasnijim primanjem dokumenata lišeni blagodati krštenja. Šta više, oni uopšte nisu ni kršteni, jer se matični broj dobijao maksimalno 30 dana od rođenja, a pošto je Krštenje uobičajeno posle 40 dana, onda Krštenja svih osoba krštenih posle 1980. godine nisu važeća, tj. oni nisu ni kršteni. I ako njima dodamo polovinu pravoslavnih Srba koji su stariji od 1980., a imaju JMBG i elektronska dokumenata koja su im poništila krštenjsku blagodat, onda bi se sve to katastrofalno odrazilo na stanje u našoj Pomesnim Crkvama, sa katastrofalnim i pogubnim posledicama kakve u Crkvi izazivaju jeresi i raskoli. To se, međutim, nije dogodilo, i možemo govoriti o nesumnjivoj blagodatnosti brojnih pobožnih hrišćana, onih koji već dugo imaju INN broj i kod sa čipom u dokumentima. Dakle, sama stvarnost je ta koja takođe potvrđuje ili opovrgava naša mišljenja. Ona u ovom slučaju, međutim, govori u prilog moga stanovišta.
Na drugoj strani, ako bi primanje navedenih elemenata izazivalo gubljenje blagodati, onda bi ono po karakteru i posledicama predstavljalo otpadništvo od Gospoda i pravoslavne vere, istovetno onom koje čine jeresi i raskoli, koji, kao što je opšte poznato, lišavaju blagodati one koji ih sprovede. Ako bi rečeno bilo istinito, onda bi svi oni koji ne prihvataju dokumenta i propovedaju njihovo neuzimanje, doslednosti radi, trebalo da prema nama, koji posedujemo elektronska dokumenta, imaju isti odnos koji imaju prema jereticima i raskolocima, trebalo bi, naime, da sa nama prekinu svako opštenje. Oni, međutim, ne samo da nas se ne klone i gnušaju, što Sveto Pismo zapoveda („Čoveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i greši; samoga sebe je osudio“ (Tit 3, 10-11)), već od nas (monasi) primaju novčane priloge, stanuju u našim domovima, rade za nadnicu kod imaoca dokumenata, voze se u našim automobilima i javnom prevozu kojim upravljaju vlasnici dokumenata, itd, itd. Dakle, ako bi oni bili dosledni, morali bi da u potpunosti napuste ovu civilizaciju i da žive u šumama. Jer sve navedeno, i još mnogo toga čega se oni nisu odrekli, ne bi, po njihovoj veri i tvrdnji, bilo od Gospoda, s Njegovim blagoslovom, te bi, razumljivo, bilo od lukavoga, neblagosloveno, tj. prokleto. I pošto znamo, po drugoj duhovnoj zakonitosti, da je nedoslednost posledica unutrašnjeg kolebanja i nesigurnosti, a ono pak plod unutrašnje neuverenosti u istinitost i ispravnost svojih stavova i postupaka, možemo zaključiti da istina nije na strani onih koji iznose navedene tvrdnje. Dodajmo još da bi doslednosti radi sveštenici, protivnici uzimanja brojeva i dokumenata, trebalo da prestanu da pričešćuju sve pravoslavne hrišćane koji imaju identifikacioni broj i(li) elektronska dokumenta!
Da greše oni koji primanje matičnog broja i elektronskih dokumenata smatraju za antipod Krštenju, pokazuje Sv. Ipolit Rimski, po kome je tek žig antihrista zamena za Krštenje. Svetitelj piše: „Gospod dade pečat onima koji veruju u Njega (Mt. 28, 19; Otkr. 7, 2; 9, 4); na sličan način će i antihrist dati svoj (pečat)“. Ne broj ili kartica, već samo pečat antihristov će biti protivvrednost za Miropomazanje, samo on će izazivati potiranje pečata Svetoga Duha, odnosno gubljenje blagodati dobijene na Krštenju.
Slično je svedočanstvo iz viđenja o Strašnom sudu Grigorija, učenika Prep. Vasilija Novoga, iz 10. veka. On je o lukavima i onima koji su se odrekli Hrista video sledeće: „Posle toga Gospod je odvojio mnoge na levu stranu, i onda su došli lukavi; oni su bili gori od drugih. Oči su im tamnije i mračnije nego u ostalih, na čelu svakog od njih su bili potpisi satane, u rukama su držali daščice, na kojima je bilo napisano njihovo odricanje. Njima se Gospod obratio ovim rečima: ‘O nečastivi, zašto ste Mene ostavili, i Moje Sveto Krštenje oskvrnili, i obratili se antihristu i njemu, koji je čekao vašu pogibao, predali? Koje dobro od njega vi očekujete? Poslaću vas zajedno s njim da se mučite. Pošto ste ga zavoleli, eto vam i nagrada za to!’ Sveti Anđeli su ih uhvatili po reči Božijoj i odveli u bezdan, u kome obitava sami satana…“ Neki od tumača govore kako pod daščicom, na kojoj je napisano odricanje onih koji su prihvatili antihrista, treba shvatiti elektronsku karticu. Međutim, jasno je da je u pitanju daščica koja se u srednjem veku koristila za pisanje, o čemu na Vikipediji čitamo sledeće: „Voštana tablica je po sredini izdubljena (istrugana) daska, ispunjena voskom (koji može biti i obojen). Najčešće, to su bile bukove tablice, spolja presvučene kožom, a korišćen je prljavi vosak, pomiješan sa salom... Metalni štapić „stil“ (lat. stilus ; eng. stylus) je korišćen za pisanje po vosku“. Dakle, kao što se na freskama svetitelji slikaju sa svitkom hartije na kojoj piše deo Svetog Pisma, pomoću koga su se oni posvetili, tako i na daščicama ovih grešnika piše krivica, tj. uzrok njihove pogibije. Osim toga, daščice nisu glavni momenat u ovom viđenju, već, kao u Otkrivenju, antihristov potpis, tj. ime ili žig na čelima odrečenih. Odricanje je posledica i potvrda antihristovog žiga na čelima, zbog koga se, kao znak novog duhovnog saveza, poništava „pečat dara Duha Svetoga“, svedočanstvo saveza Boga i vernika kroz Krštenje. Kao i kod Sv. Ipolita, i u viđenju Grigorija potpis ili žig antihristov, prema rečima Hristovim, oskvrnio je i poništio Njegovo Sveto Krštenje. Opet se ne pominje ni matični broj ni elektronska kartica kao uzrok gubljenja krštenjske blagodati i zadobijanja večnih muka.
Kako se treba odnositi prema broju, kodu i čipu u dokumentima? Princip je odredio sam Gospod: „I upitaše ga govoreći: Učitelju, znamo da pravo govoriš i učiš, i ne gledaš ko je ko, nego zaista učiš putu Božijem: Da li nam je dopušteno davati danak ćesaru ili ne? A on, razumevši prepredenost njihovu, reče im: Što me kušate? Pokažite mi dinar; čiji je na njemu lik i natpis? A oni odgovarajući rekoše: Ćesarev. A on im reče: Podajte, dakle, ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu“ (Lk. 20, 21-25). Kušači pitaju Gospoda, da li davanje poreza vlastima smeta hodanju putem Božijim. On im odgovara da življenje po zakonu ne smeta čovekovoj duhovnoj zajednici sa Bogom. Materijalno ćesaru, a duhovno Bogu. Tako i mi svaki put kada se od nas traži, ćesaru dajemo broj koji nam je on dodelio, a nosimo i zadržavamo ono što smo dobili od Gospoda: ime. Dakle, ćesaru ćesarevo – broj, a Bogu Božije – ime. U Zakonu o jedinstvenom matičnom broju građana, u čl. 11 stoji: „Matični broj građana služi za vođenje evidencije podataka o ličnosti i povezivanje s drugim evidencijama državnih organa i korisnika koji imaju zakonski osnov za korišćenje matičnog broja“. Ne stoji, dakle, nikakvo dobijanje brojčanog imena od antihrista, nikakva veridba s njim, već samo „za vođenje edidencije podataka o ličnosti“.
Po duhu, zilotsko osuđivanje primanja elektronskih dokumenata se može smatrati za vrstu montanizma, sa kojim ih povezuje rigorizam, krajnja strogoća u rasuđivanju, kao posledica preteranog, neumerenog staha za večno spasenje. Saglasno navedenoj jevanđelskoj priči, njihovo osuđivanje prihvatanja elektronskih dokumenata bismo mogli da poredimo sa hipotetičkim osuđivanjem ranih hrišćana, koji su koristili novac na kojima je bio lik careva progonitelja hrišćana, i to iz dva razloga: što se uopšte koriste novcem koji kuju bogoborački vladari, i još zato što su kod sebe držali predmet koji na sebi ima lik antihrista, jer su svi rimski carevi – protivnici Hristovi bili preteče antihrista, i što bi, po tužiocima, bilo ravno idolopoklonstvu. Saglasno Sv. Ap. Pavlu oni „imaju revnost za Boga, ali ne po razumu“ (Rim. 10, 2). Na njih se odnose i reči Prvovrhovnog Apostola o sujeverju, maloverju i formalizmu: „Ako, dakle, umreste sa Hristom za stihije sveta, zašto se držite propisa kao da živite u svetu? Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj! Po zapovestima i naukama ljudskim; a to sve propada upotrebom“ (Kol. 2, 20-22).
Prep. Porfirije Kavsokalivit je o ovome slično govorio: „Polumesec je znak antihrista. Ako je polumesec znak antihrista, a Patrijarh naš ima na svom pasošu ovaj znak (a na pečatima, koliko pečata lupaju naopačke?), što će reći – da je naš Patrijarh Antihrist!? [Patrijarh carigradski je turski državljanin i ima turski pasoš sa polumesecom na korici – prim. N. B.] Ne, bre dete moje, ne bre dete moje! Nemojmo toliko ograničavati evanđelsku poruku! Nije Hristos toliko ograničenog uma koliko smo mi ljudi koji želimo da odbranimo i zaštitimo svoja prava. Tako da kažeš i Starcu i tako da govoriš ljudima; niti antihrista da se bojimo, niti broja 666“. To isto važi i za naše dojučerašnje pasoše sa antihristovom petokrakom na koricama!
Može se reći da je neumereni strah za svoje spasenje plod sumnje u moć blagodati Božije, i da dovede do odstupništva upravo onih koji potcenjuju njenu silu, kako ispravno na ovu temu tvrdi o. T. Kravčenko: „Jer neverovanje u silu blagodati Božije lišava čoveka i same blagodati, i pomoći Božije. Ako takva vera nestane, ako srce postane malodušno, ako posumnja u silu blagodati Božije pred spoljašnjim demonskim zamkama, iskušenjima, znacima i pečatima, to može da dovede do žalosnih posledica. Jer malodušnost, strah i uznemirenost su prvi korak ka odstupništvu… To jest pečat Hristov prestaje da spasonosno deluje onda kada čovek počne da sumnja i da dobrovoljno odstupa od Hrista“. I dodaje: „Nažalost, često vidimo kako oni koji revnuju ne po razumu i drsko uzimaju na sebe podvig jurodstva, odricanja od zemaljskih dobara i LIPB, padajući u krajnost ‘revnosti ne po razumu‘, ljute se na braću, padaju u netrpeljivost i sektaštvo. Za mnoge od njih ‘borba protiv LIPB‘ postaje glavni i jedini cilj, smisao života, i u srcu više nema mesta ni za Hrista, ni za Njegovu Istinu“.
Pošto sam prethodno pomenuo doba rane Crkve, možemo napraviti i poređenje primanja elektronskih dokumenata sa prinošenjem idolskih žrtava hrišćana u Rimskom carstvu. U ovom drugom slučaju, reč je o odstupništvu od Hrista, koje je bilo predmet osude u brojnim kanonima Pravoslavne Crkve. Ovome nasuprot, primanje elektronskih dokumenata je prost administrativni čin i nema nikakvu suštinsku i duhovnu sličnost sa primerom otpadanja od pravoslavne vere. Nije mi poznat, niti može biti poznat, primer da je u naše vreme zbog primanja elektronskih dokumenata neko napustao Pravoslavnu Crkvu, ili potom tonuo dublje u nemoral, jeres ili raskol. Tu težinu i duhovnu i suštinsku istovetnost sa odstupništvom prinošenja žrtava idolima u ranoj Crkvi imaće tek primanje antihristovog žiga na desnu ruku ili čelo. Tek tada će se pravoslavni hrišćani tim činom odreći od Hrista i prihvatiti antihrista. Šta, dakle, spaja rano i krajnje odstupinštvo, a nedostaje primanju matičnog broja i elektronskih dokumenata? Ono što sam već naglašavao: čin javne prisile ili ucene! Rimske vlasti su prisiljavale, a lažni prorok će ucenjivati hrišćane na odricanje od Hrista i prihvatanje lažnih bogova, odnosno antihrista. Tog čina u prihvatanju broja i elektronskih dokumenata nema, pa samim tim on nema duhovni, već samo administrativni sadržaj, važnost i vrednost. Njegov duhovni sadržaj, važnost i vrednost se sastoji u tome što predstavlja pred-predposlednju fazu pred primanje antihristovog žiga.
I Sv. Ipolit Rimski dovodi u vezu primanje antihristovog žiga sa prinišenjem žrtava idolima: „Zaista, budući lukav i nadmen prema slugama Božijim iz želje da ih istrebi i progna iz sveta zbog toga što mu ne prinose slavu, on će naređivati svima svugde da se postavljaju oltari tako da niko od Svetih ne bi mogao ni da kupi, ni da proda ako prethodno ne prinese žrtvu. To će biti taj žig koji će biti utiskivan na desnu ruku. A žig na čelu ukazuje na to da će svi biti ovenčani i da će nositi na glavi ognjeni venac, ali ne (venac) života, već smrti“.
Dakle, pored dobrovoljnosti odstupništvo podrazumeva javnost i ispovedanje: javno odricanje od Boga i ispovedanje i prihvatanje lažnih bogova, u ovom slučaju antihrista, a njih, ponavljam, nema u prihvatanju identifikacionog broja i elektronskih dokumenata. Iz Otkrivenja se jasno vidi povezanost dobrovoljnog i javnog poklonjenja antihristu, ispovedanja njega za boga, odricanje od Hrista i primanja njegovog pečata: „Ko god se pokloni zveri i liku njezinom, i primi žig na čelo svoje ili na ruku svoju, i on će piti od vina gnjeva Božijeg, koje je nepomešano natočeno u čašu gnjeva njegovog, i biće mučen u ognju i sumporu pred anđelima svetima i pred Jagnjetom. I dim mučenja njegovog uzdizaće se u vekove vekova; i neće imati odmora dan i noć oni koji se klanjaju zveri i liku njezinom, i ko god prima žig imena njezina“ (Otkr. 14, 9-11). Episkop gadrumetski Primasije (6. vek) kaže u tumačenju Otkrivenja u vezi stavljanja antihristovog žiga na čelo: „Čelo označava ispovedanje vere“. Dakle, pečaćenje je potvrda prihvatanja i ispovedanja antihrista za boga. Zato je Prep. Gavrilo Gruzijski mogao da kaže, da pečat neće delovati na one kojima bude nasilno stavljan: „Ako devojka bude silovana protiv svoje volje ona će pred Bogom ostati devica. Isto tako će biti i s antihristovim žigom – ako ga stave protiv čovekove volje on na njega neće delovati“.
Pored rečenog, da elektronska dokumenta nisu antihristov žig, pokazuje i navedena faktografija Svetog Pisma: ovaj žig je povezan sa mogućnošću i nemogućnošću da neko kupuje ili prodaje, dok prilikom primanja elektronskih dokumenata to nije slučaj. Niko od nas ne traži u prodavnici dokument radi kupovine. Ovo će biti slučaj u sledećoj, predantihristovoj fazi, kada bude uvedena jedna digitalna moneta za čitav svet, i kada se neće moći kupovati bez kartice ili čipa u telu, i, razumljivo, u vreme vladavine sina pogibli.
Na kraju ću reći šta je, po mom mišljenju, zlatna sredina između dve navedene krajnosti.
Na osnovu rečenog smatram da u ovoj fazi priprema za ustoličenje antihrista primanje INN tj. JMBG brojeva, kodova i čipova sa elektronskim ličnim dokumentima ne predstavlja ni duhovnu ni praktičnu opasnost po pravoslavne hrišćane. Njima nasuprot, sledeća etapa, a to je primanje čipa u telo – koje će kao mogućnost pred nas (zajedno sa karticama) biti stavljena posle veštački izazvane ekonomske i bankarske krize, sa uvođenjem jedne digitalne monete za čitav svet – biće i duhovno i praktično opasno, čin koji će pravoslavne lišavati blagodati. Naime, pošto su naša tela, po Sv. Ap. Pavlu, hramovi Duha Svetoga („Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama, kojega imate od Boga i niste svoji?“ (1. Kor. 6, 19)), onda na njih i u njih ne može se stavljati niti ubacivati ništa što nije od Gospoda. To se, dakle, u prvom redu odnosi na tetovaže, pirsinge i čipove. Isto tako, primanje čipa će predstavljati i praktičnu opasnost, jer će u slučaju bežanja u šumu, pošto ne može da se izvadi iz tela, on biti lokator.
Dakle, crvena linija u etapama predantihristove kontrole i porobljavanja stanovništva jeste primanje čipa u telo – ni po koju cenu! I Prep. Gavrilo Gruzijski smatra da je čip u telu već antihristov pečat, s tim što se u naše vreme on prima doborovoljno, a u vreme antihrista će se to činiti nasilno: „Mesto gde će stavljati antihristov pečat nije dlan, već kažiprst. Uvodiće ga pomoću kompjutera pod kožu, i neće biti vidljiv. U početku – po želji. A kad se antihrist zacari i postane gospodar sveta, prisiljavaće sve da prime taj pečat“. Slično tvrdi i o. T. Kravčenko: „Primena identifikacionog mikročipa i ‘čipovanje‘ ljudi – to je već ozbiljna opasnost, koja može da se nadvije nad svim ljudima u nedalekoj budućnosti. Ako LIPB predstavlja samo pripremni stadijum, te se stoga njegovim primanjem čovek još ne lišava slobode izbora i delovanja, sa primanjem mikročipova ljudi će biti lišeni takve mogućnosti. Moguće je da će to i biti taj pečat antihrista na desnoj ruci i čelu, jer se bez mikročipa, kao bez pečata antihrista, više zaista neće moći ništa ni kupiti, ni prodati (Otk. 13,16-18). A kao rezultat odbijanja da im se stavi čip, ljudi će biti osuđeni na izgnanstvo iz ‘civilizovanog društva‘, biće podvrgnuti lišavanjima, gonjenjima i uvredama za ime Hristovo“.
Navedeno moje mišljenje saglasno je rasuđivanju Starca Kirila (Pavlova): „Mislim ovako: sada, to je prva etapa, broj, zatim će biti elektronska kartica. Sada je lakše, a potom će biti teže iskobeljati se, a potom, posle tih kartica, već će biti pečat. Kada dođe do otkazivanja od pečata, tada će već biti javna smrt, da. Ili Hrista izdati, pokloniti se antihristu, ili obratno – primiti smrt za Hrista. Ja tako razumem“. Starac Kirilo jasno razlikuje tri faze ahtihristovog sistema kontrole i porobljavanja stanovništva: broj, karticu i pečat. I za svaku od te tri odvojene faze, tri elementa, razlikuje različita duhovna stanja i opasnosti: za broj on kaže samo „sada je lakše“, za karticu kaže da „će biti teže iskobeljati se“, i tek pečat povezuje sa izdajom Hrista i poklonjenjem antihristu. Dakle, broj i karticu starac ne povezuje sa antihristovim brojnim imenom, niti sa Krštenjem i gubitkom krštenjske blagodati, niti sa veridbom sa antihristom, niti sa odlaskom u pakao. Starac, očito, nije bio obavešten da će između kartice i pečata biti čip u telo, pa o njemu ne daje mišljenje.
Prema tome, zaključujem: pozdravljam sve one koji ne žele da prime matični broj i elektronska dokumenta, smatrajući taj njihov čin vrstom podviga, ali se ne slažem i ne pozdravljam njihovu tvrdnju da su ona već žig zveri, da lišavaju blagodati dobijene na Krštenju, kao ni njihovo osuđivanje nas koji drugačije mislimo i činimo. „Odricanje od LIPB, ponavljamo, predstavlja mogući lični dobrovoljni podvig hrišćanina, koji u sebi nosi odjek nekakvog jurodstva Hrista radi, odnosno predstavlja dobrovoljno lišavanje zemaljskih dobara, što je karakteristično za pravoslavnu asketiku uopšte. Upravo takav treba da bude pravilan odnos prema tom podvigu“ (Prot. T. Kravčenko) Svi zajedno, pak, treba da se pripremamo za velika iskušenja kojima će satanisti pokušati da nas ucene, da zbog hleba odbacimo krst. Te pripreme treba da budu dvostruke: duhovne i praktične; duhovne kroz molitvu, post i pokajanje, a praktične putem napuštanja gradova, ili pripremanjem domaćinstava na selu.
Za kraj upozorenje „revniteljima ne po razumu“, iz pera Prvojerarha RZPC Vitalija Ustinova: „Nikakvo prethodno znanje, pa ni najpedantnije i najpotpunije poznavanje svih krivina zla, poznavanje svih podzemnih hodnika ada, nikoga ne spasava, nikoga ne izbavlja, nego samo živa, lična, vatrena ljubav prema Spasitelju našem Gospodu Isusu Hristu. Imali smo u životu prilike da vidimo kako su najupućeniji istraživači mračnih sila žalosno završavali svoje postojanje upravo u njihovim redovima“.
(+Video)