Pošto se „naši“ ziloti ne po razumu, u svom nepravoslavno-sektaškom tvrđenju da uzimanje sadašnjih elektronskih ličnih dokumenata vodi u pakao, osim s moje strane razobličenih prelešćenih o. Nikolaja Ušakova i o. Vasilija (Novikova), pozivaju i na otroka ili dečaka Vjačeslava, hajde da pogledamo kakvog su porekla i vrste njegova proročka i duhovna zaveštanja. U ovome ćemo se poslužiti video kazivanjima Romana Vijta i o. Georgija Maksimova, čiji su linkovi dati u opisu ispod ovog videa, kao i dostupna eparhijska i patrijaraška saopštenja.

            dečak vjačeslav je rođen 1982., a upokojio se kao 11-o godišnji dečak, 1993. godine. Suprotno tvrdnji njegove majke Valentine, direktorica i učiteljica svedoče da je dečak bio u svemu prosečan, dobar-vrlo dobar učenik, ali da je po naravi bio dobar. Posle njegove smrti, počevši od 2001. godine izašlo je nekoliko knjiga, koja za osnovu imaju svedočanstva majke Valentine, a govore o njegovom svetom životu, proročanstvima, isceljenjima za vreme i posle njegovog života. 2010. g. je izdato nekoliko videa pod nazivom „Ruski anđeo. Dečak Vjačeslav“. Kod nas je na srbski prevedena knjiga Bogom poslani, koja se u pdf-u može naći na internetu. Na osnovu svega rečenog formiran je kult svetitelja i proroka dečaka Vjačeslava, koji podrazumeva poklonička putovanja na njegov grob, prodaju knjiga i videa, uzimanje zemlje i kamenčića sa njegovog groba, koji se koriste za lečenje.

          Na početku primetimo da je kult formiran protivno uobičajenom pravoslavnom postupku za formiranje kulta svetog. Naime, kult dečaka Vjačeslava je formiran isključivo na svedočanstvu jedne osobe, i to njegove majke, što je razumljivo nedovoljno i neobjektivno svedočanstvo. Recimo, poređenja radi, u našoj SPC se trenutno formira kult Patrijarha Pavla, o čijoj svetosti svedoče mnogi učesnici pogrebne povorke na dan njegove sahrane, koju su neki, s pravom nazvali, prenos moštiju, kao i brojni poklonici koji svakodnevno dolaze na njegov grob. Dakle, u slučaju dečaka Vjačeslava se sve svodi na usamljeno svedočanstvo njegove majke, koja se osim pristrastnosti u formiranju ovog kulta, kao što ćemo dalje videti, rukovodila neblagoslovenim i anticrkvenim motivima.

            Sve rečeno je pokrenulo Mitropolita Jova, episkopa Čeljabinske i Zlatoustske eparhije da 2007. g. reaguje javnim saopštenjem i obraćanjem episkopima RPC, koje glasi: „Dragi Vladiko! U vezi za učestalim slučajevima pokloništva sveštenstva i mirjana mnogih eparihija naše Crkve u grad Čebarkulj radi poklonjenja tzv. „otroku Vjačeslavu Čebarkuljskom“, ovim putem saopštavam da dano lice nije ni kanonizovano od RPC, ni mesnopoštovani sveti. Kult poklonjenja „otroku Vjačeslavu“ je samoizmišljen, sadrži u sebi elemente običnog sujeverja, svetogrdnog napada na učenje Crkve i širi se od prilično organizovane grupe anticrkveno nastrojenih ljudi. Molim vas, dragi vladika, ako je to neobhodno, da prenesete sveštenstvu i verujućim vaše eparhije obaveštenje o nedopustivosti putovanja i poklonjenja čebarkuljskom lažesvetome. S ljubavlju u Gospodu, Mitropolit Čeljabinski i Zlatoustski Jov“. Iste godine je formirana Ekpertna komisija misionarskog odeljenja Čeljabinske eparhije o poštovanju dečaka Vjačeslava, koja je analizirala dostupan, gore navedeni materijal, nakon čega je izdala Saopštenje, u kome je pokazala nepravoslavnost mnogih reči pripisivanih dečaku, i čije ću najvažnije zaključke navesti na kraju ove objave.

            Pitanjem kulta dečaka Vjačeslava bavio se krajem 2007. g. i Eparhijski savet Moskovske eparhije, pod predsedavanjem Patr. Alekseja, koji je tom prilikom objavio Obraćanje kliru, parohijskim odborima hramova Moskve, namestnicima i nastojateljima stavropigijalnih manastira, i u vezi ovoga napisao sledeće: „Imamo informaciju iz Čeljabinske eparhije o učestalim slučajevima pokloništva sveštenstva i mirjana u grad Čebarkulj, radi poklonjenja tzv. otroku Vjačeslavu Čebarkuljskom. Religiozno poštovanje pre 15 godina upokojenog učenika Vjačeslava Krašeninikova (1982-1993), koji je od nekih sredstava masovnog informisanja objavljen „prorokom“, „svetim“ i „blaženim“, započeto je ubrzo posle izdavanja od strane njegove majke knjiga sa upomenama na sina, među kojima i „Čudesa i proroštva otkroka Slavika“. Posle toga su počela da se vrše pokloništva na grobu dečaka, pri čemu je zemlja sa groba korišćena u magijske svrhe – u ritualima koji su odbačeni od Pravoslavne Crkve. Osim toga, napisan mu je Akatist i naslikana ikona. Samim tim se stvaraju uslove za formiranje u Čeljabinskoj oblasti novoga kulta, pri čemu se svetogrdno koriste pravoslavni obredi, koristi se prirodna ljudska stremljenja ka nadsvetskom, ka gornjem. Nama je razumljiva i bliska žalost majke, koje je izgubila svoga mladoga sina. Ali, shvatajući i deleći tu žalost, mi s gorčinom utvrđujemo, da sledeća njena delovanja, usmerena na stvaranje interesovanja u društvu ka pokojnom dečaku i stvaranje kulta njegovog poštovanja kao svetoga, ne odgovara crkvenom veroučenju i praksi kanonizovanja i poštovanja svetih. Ne potrebuje pokojni dečak religiozno poklonjenje, lakomisleno objavljenog za Božijeg ugodnika, već usrdnu molitvu, pre svega molitvu majke za njega. Stvoreni kult poklonjenja 'otroku Vjačeslavu' javlja se izmišljenim, sadrži u sebi elemente običnog sujeverja, svetogrdno napada na učenje Crkve i sprovodi se od strane organizovane grupe anticrkveno nastrojenih ljudi“.

            Posvetimo pažnju sada analizi pravoslavnosti proroštava i reči dečaka Vjačeslava, objvaljenih u knjizi, prevednoj na srbski, Bogom poslani.

            Na str. 27. i 28. piše: „Ja sam mamice istinito vrlo star... Gotovo drevni... On mi je rekao da pamti sebe do rođenja, nažalost pamtim samo deo razgovora otprilike ovog sadržaja 'u početku je bila ogromna brzina, bila je svetlost, a potom put...' Pitala sam Slavočku: 'Kakav je to put?' A on mi je rekao da je to takav put, tj. takvo belo platno, kao lanena tkanina, takav je put bio i po tom putu je on išao ogromnom brzinom, tako on sebe pamti i kada je došao do kraja tog puta stao je, zato što je bila vrlo duboka provalija, kao bezdno iz koga se teško može izbaviti. Na kraju tog bezdna stajao je čovek vrlo visok, odeven u tamnu odeću, kao u monašku odeću, a na kraju kažiprsta tog čoveka visilo je dugačko kandilo sa lancem. Taj čovek je stajao sa kandilom i to kandilo je gorelo. I slučajno dotakao sam kraj njegove odežde iz koje je izašla zaslepljujuća svetlost, na koju nije bilo moguće gledati i on je savršeno spokojno prošao kroz tu propast, okrenuo se prema meni i rekao 'skoči', nakon čega je iščezao. Potom je skrenuo u neku stranu, kako se pokazalo tvrdi i tamni put, kao u tunel i našao sam se u tebi... Slavočka pamti da se spremao da dođe ovde. On je to meni rekao svojim dečijim rečima i postaraću se da vam ih prenesem. On je rekao: 'Mamice, Bog nije hteo da me pošalje na zemlju, ali Anđeli su ga mnogo molili i umolili', i još je kazao da 'Presveta Trojica i njihovi drugovi, tako je doslovno rekao 'njegovi drugari', dali su njemu malo od Sebe silu. A ja sam ga pitala: 'Slavočka, zar u tebi nije bilo tvoje sile?' A on mi odgovara: 'Bila je i moja sila, ali su mi svi po malo dali sile i ja sam došao ovde.'“. Očito, reč je o drevnom paganskom verovanju, koje je kao origenovska jeres o predpostojanju duše osuđena na Petom Vaseljenskom saboru. Pravoslavna Crkva tvrdi da se duša i telo novorođenog čoveka istovremeno rađaju spajanjem semena i jajne ćelije, kao što je Bog prvobitno Adamu istovremeno stvorio telo i dušu, ali se, radi slikovitosti, taj čin u Knjizi Postanja opisuje kao dva čina.

            Kaže dalje otrok: „Ja ću se silno brinuti kada Gospod bude došao na Zemlju, da li će se Isusu Hristu dopasti Hram ili ne?!“ (64). Prema Otkrivenju Sv. Jovana Bogoslova biće novo nebo i nova zemlja, u smislu u ognju očišćena ova zemlja, na kojoj neće više hramova, već će na nju sići Novi, Nebeski Jerusalim (Otkr. 21, 1-10). Prema tome, dečak Vjačeslav govori suprotno Svetom Pismu. I još jednom protivno Otkrivenju koje svedoči da na novoj zemlji vode neće biti (Otkr. 21, 1): „Ljudi su beznadežno zaprljali sva korita kroz koja voda dolazi i treba da se očisti. Ali čovek nema snage za to. To će uraditi Bog i Njegovi anđeli.“ (222-223). Ili: „...a kada sam ga pitala o uzroku pojavljivanja tolike količine zlata, odgovorio mi je: Mamice, zlato i drago kamenje će biti materijal za izgradnju budućeg veka“ (223). Ili: „Kako je napisano u Bibliji: 'I stvori Gospod Bog Raj...' Eto tako će tačno biti posle dolaska Gospoda, zajedno sa Gospodom ljudi koji su ostali na zemlji će saditi drveće – i to će biti stvarni trud. I poslednji ljudi zajedno sa Gospodom Isusom Hristom će se truditi. Slavočka je rekao da rajska drva rastu vrlo brzo i zemlja će biti očišćena i nasadiće Gospod Raj. Slava je rekao: Mamice, kako će biti divna naša planeta!“ (327). Protivne Svetom Pismu su i sledeće dečakove reči: „Dečak dakle nije govorio da će ruskog Cara ubiti. Obrnuto, on je rekao da će on osloboditi narode i da će se boriti sa antihristom. I u poslednjoj bici sa antihristom u Jerusalimu, ljudi će svojim očima videti kako Caru u tome pomažu Anđeli i antihrist će biti pobeđen. A potom će doći Gospod“ (318). Sv. Ap. Pavle govori drugačije, da će Hristos, a ne Ruski Car ubiti antihrista: „I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i uništiti pojavom svoga prisustva“ (2. Sol. 2, 8).

            Ponovo antibiblijska eshatologija dečaka Vjačeslava: „Koliko sam ja shvatila dečaka, ostavši sa Carem, narod veran Bogu će zajedno sa Njim dočekati Gospoda i svi će oni preći u Novi vek i ponovo će podizati zemlju iz pepela, koja će biti razrušena ratom. Slavočka je kazao da samo što Gospod bude stupio na Crveni trg – kula Kremlja sa zvezdom će se konačno provaliti u zemlju“ (318-319). Ponovo judejsko-protestantska jeres hilijazma. Kao što sam rekao, Gospod će u ognju očistiti i obnoviti zemlju, na koju će sići Nebeski Jerusalim, i u kome će živeti pravednici sa Presvetom Trojicom i anđelskim silama. Očito da ni maljčik ni njegova majka uopšte nisu čitali Sveto Pismo. Uostalom, ovo potvrđuje i sama majka Valentina koja kaže da je dečak čitao ilustrovanu Biblijsku ekciplopediju i Biblijski rečnik.

            Još jedan sličan primer iste jeresi: „Naša planeta zemlja će postati Raj i sveti ljudi će živeti na njoj zajedno sa Gospodom. I Slavočka je rekao da će sveti dovoljno dugo živeti sa Gospodom toliko godina koliko su živeli prvi ljudi (Adam i Eva) a to je hiljadu godina. I posle tog vremena, kada su sveti živeli tako dugo vremena (dugo po našim merilima) zajedno sa Bogom, Gospod će poslednji put, po rečima dečaka ispitati te svete ljude i daće im mogućnost da vode bitku sa đavolom – da bi ga konačno posramili. Slavočka je rekao: Mamice, za kratko vreme Gospod će ponovo pustiti đavola i njegove polumaterijalne objekte (NLO), da bi se borili sa čovečijim letećim objektima, koje će sagraditi sveti pod rukovodstvom Isusa Hrista. Ti leteći objekti će po tehnologiji ličiti na leteće tanjire NLO u kojima će biti neugasivo kandilo na staklenom postolju. Sa tim letećim objektima će se voditi bitka sa demonskim NLO i pobediće ih, a Bog će im dati mogućnost da ih unište... Slavočka je rekao da će time, tj. tom borbom će biti ispitani poslednji put ljudi koji su sa Bogom ustanovili zemlju. To će biti poslednje ispitivanje svetih, rat svetih sa đavolom. I pobediće sveti. Nakon toga lucifer više neće moći da priđe na zemlju, posle pobede nad njim i njegovim potpunim poniženjem“ (330-331).

            Evo još jednog primera pogrešne eshatologije, koji bi, da nije smešan, bio jako, jako tužan: „I još je Slavočka rekao, da posredi tih ljudi koji nisu predali Boga i dočekali Ga, biće dve trudne žene! Slavočka je kazao da će te dve trudne žene ući u Raj i u Raju će se roditi kod njih male bebe. To je jedino što je Slavi ostalo nejasno, kako će te dve trudne žene ući u Raj i roditi svoju decu, jer kako je rekao one ništa još nisu uradile da bi bile u Raju. To je jedinstveni slučaj kada on nije imao odgovor za viđeno, sa jedne strane je bio radostan zbog njih ali nije imao odgovor zašto je to tako...“ (326). Net kommentariev.

            Polako prelazimo na dečakove besmislice: „'Mamice, pokazaću ti kako na Nebu, na velike praznike, poju i igraju'... Kako mi je rekao, to je otprilike kao kada se igralo na carskim dvorovima, na balovima“ (68). Osim što je besmislica, naivna, ali besmislica, ovo svedočanstvo je u surotnosti sa Pravoslavnim Predanjem: nigde u viđenjima raja nema svedočanstava da njegovi žitelji igraju. Očito je reč o bujnoj mašti dečaka kako nebeska staništa zamišlja po uzoru na zemlju.

            Evo još jedne naivne besmislice, ali jeretičke: „Rekao je da 'ptice učestvuju u stvaranju vremena i da njih ne treba dirati'. Ubijati ih je veliki greh“ (69). Nečuveno i nezabeleženo. Tvorac i vlasnik vremena je Bog.

            Sve besmislica do besmislice: „Kazao je da je mermer živ kamen i demoni ga se boje i trude se da obilaze mermerne kratere u širokom luku. Pitala sam ga: Šta znači živ? On mi je odgovorio: U njemu je puls i srce kuca u njemu...“ (175). Fantazija i jeres.

            Ponovo: „Do nas, na zemlju, na sve načine i puteve, demoni pokušavaju da dopru, a ljudi im u tome pomažu kopajući ogromne kratere i rupe... Ne treba da se nanose takve strašne rane Zemlji, jer samim tim ljudi pomažu zlim duhovima da izađu na površinu zemlje“ (216). Kako zlim duhovima može materija praviti prepreku? To bi isto značilo, da u hermetički zatvorene domove pravoslavnih demoni ne bi mogli ulaziti!

            Ispravno tvrdi da nema vanzemaljaca i da će oni koji će se pojavljivati biti demoni. Međutim: „Na samom delu oni zaista otimaju ljudi ne Zemlji, uzimaju delove njihove kože i od tog parčeta ljudske kože oni mogu napraviti puno takve kože. Oni se potom tom kožom oblažu, da ih je vrlo teško razlikovati od običnih ljudi i u takvom vidu oni mogu spokojno biti među ljudima, s obzirom, da će čovek izgubiti svaki osećaj za javljanje takvog roda i uopšte ništa neće videti a ni znati da su to 'oni'“ (120); „Slavočka je rekao da su NLO napravili demoni i to su polumaterijalni objekti, da bi ljudi mogli da ih vide i dodirnu i kažu, 'da, to je kosmički brod'“ (122). Evo i polumaterijalnih crva: „Ti crvi, oni su polumaterijalni i protiv njih mnogo molitva i svetinje pomažu. Slavočka je i to rekao za njih, da su polumeterijalna stvorenja iz druge dimenzije, a u njih je jedan domaćin, tj. đavo“ (136). Još malo polumaterijalnih maljčikovih fantazija: „U tom broju i sva gadost, po rečima dečaka, koja je sazdana ljudima u laboratorijama pod zemljom, će krenuti da se razmnožava i izmileće na površinu zemlje i učiniće ljudima vrlo mnogo štete. Slavočka je rekao da pod zemljom živi mnogo toga što ljudi ne mogu ni da zamisle. U podzemnom svetu, po rečima dečaka, obitava vrlo mnogo mrskih i zlobnih stvorenja o kojima ljudi ništa ne znaju i sva ta bića ovladavaju hipnozom, njihovo pojavljivanje na zemlji će biti tako neočekivano, zato što ljudi nisu spremni za tako nešto. I sva ta gadost ispod zemlje će ući ljudima pravo u domove. To su polumaterijalni stanovnici podzemnog sveta, oni će dopuzati na vrh iz tih provala zemlje i to će biti strašno, zato što se sa tim treba boriti“ (188). I još: „U tom podzemnom svetu obitava vrlo mnogo nepoznatog ljudima – polumaterijalna stvorenja, svakakvi čovečuljci i zmije i crvi i čega tamo sve nema! Ta su stvorenja odvratna za videti, oni ne vole ljude i ovladavaju silnom hipnozom... I ljudi će biti prinuđeni da zatvaraju sve odvode i zaboravljati toalete da im ta gadost ne bi ušla u dom. Oni su tako sluzasti da kroz malu rupu mogu da progamižu“ (224). Ponovo o crvima iz ada: „Slava je rekao da u adu postoji mesto, gde je glavni veliki otrovni crv i mnoštvo drugih crva koji puze po čoveku, u nos, u usta, u oči, u uši i po celom telu mu puze i zalaze u sve šupljine njegovog tela, od čega čovek ima nesnosne bolove... I još mi je rekao da je taj otrovni crv vrlo proždrljiv, vrlo uman i vrlo dobro sluša, diže se u visinu malo i često hvata ljude i uvlači ih u zemlju i to uglavnom ljude koji idu sami. Taj otrovni crv jede žive ljude... Slava je naveo primer: Ide čovek tako sam, seoskim putem, a otrovni crv čuje njegove korake i prilazi mu otpozadi. On u potpunosti izlazi iz zemlje i ne može toliko glavu da digne. Taj adski crv ovladava silnom hipnozom i hipnotiše svoju žrtvu. I čovek kada ga vidi, skameni se od užasa, zato što nije spreman i ne veruje da tako nešto postoji. Ogromni crv ga hvata, usisava i jede živa. A kada čovek zna da on postoji, može od njega da pobegne... Slava je rekao da taj crv jede i umrle, ali to biva retko“ (263-264); „A Slavočka je sve te adske crve nazvao čudovištima rođenim u adu, po tome što oni nisu sasvim obična stvorenja, po svojoj prirodi oni su polumaterijalni i obitavaju u preispodnji (podzemlju)“ (264).. Ne postoji nikakva polumaterijlna materija, predmeti ili bića. Postoje ili materijalni ili duhovni predmeti i bića. Jedino je čovek, kao spoj ta dva sveta i imajući telo i dušu, i materijalan i duhovan. Ponovo, osim što je reč o plodu dečije fantazije, ima izobilje elemenata necrkvenog učenja.

            Evo i patuljaka, samo bez Snežane: „Slavočka je rekao da na bregu Volge postoje krupne odvale zemlje u kojima su rupe koje liče na ptičija gnezda. Ali tu ne žive ptice, nego maleni ljudi, čovečuljci. Oni malo liče na ljude, kod njih mala glava, telo mršavo kao skelet. Ti čovečuljci su vrlo agresivni, ovladavaju silnom hipnozom i jezivo mrze čoveka. Hrane se ribom. Ljudi ih retko viđaju i nepoznato im je njihovo postojanje. Na bregu Volge ima ih veoma mnogo. Tako ti zli čovečuljci sa hipnozom, kao i svi stanovnici podzemnog sveta u osnovi žive pod zemljom. (ne na velikim dubinama, bliže površini zemlje)... Oni su vrlo opasni za ljude, po tome što se bave hipnozom i u njih je jedan gazda (tj. đavo)“ (227).

            A u bajci o metrou pojavljuju se i bezoblična bića: „U tamnim uglovima metroa, postaoje šahtovi i ispod zemlje pod tim šahtovima živi veoma mnogo stvorenja, o kojima ljudi nemaju pojma da postoje uopšte. Oni su bez forme, nisu vidni ljudskim očima, ali tamo ih ima veoma mnogo i opasni su za čoveka. Oni ovladavaju silnom hipnozom i čoveka sa njom momentalno blokraju. Ako je čovek potpao pod hipnozu, on je nepokretan i okamenjen momentalno i oni ga onda napadaju. Ali čovek bol ne oseća u tom momentu i oni ga gutaju bez ostatka. Od takvog čoveka ništa ne ostaje, ni odeća i čovek se tada samo rastvori u vazduhu“ (227).

            Inače, Slavočka otkriva da sva ta tajanstvena i polumaterijalna bića za svoju postojbinu imaju pakao: „Kada sam pitala Slavu o prirodi tih tajanstvenih i strašnih stvorenja, koja izlaze iz zemlje, tada mi je rekao da su to čudovišta rođena u adu. Slavočka je kazao da sva ta gadost i svi ti nevidljivi crvi i zmije, svi ti snežni ljudi i sva ta urodljiva bića sa hipnozom, sve su to polumaterijalna bića podzemnog sveta, čudovišta rođena u adu. Šta znači polumaterijalna, pitala sam ga pošto to nisam mogla sebi da objasnim. Slava je rekao da je priroda njihova demonska, koja je popuštena Bogom i u velikom broju će oni skoro dopuzati iz dubine preispodnje pravo na glave nepokajanih ljudi“ (239). Verovatno najpre na one, dodajem ja, koji su sada prihvatili elektronska lična dokumenta!

            Inače, u jednom od sajns fikšna dečaka Slavočke, demoni su usavršili proizvodnju brilijanata od ljudi: „Za brilijante, Slavočka je rekao takvu čudnu stvar i do danas ja ih se plašim. On je rekao da se 'od čoveka može napraviti brilijant'. Demoni se pod vidom 'vanzemaljaca ili više inteligencije' nalaze u direktnom kontaktu sa svetskim upravnicima i oni sa njihovom dozvolom 'uguravaju' žive ljude u njihov NLO... Ne uzimaju ih da bi ih hranili i pojili, već ih uzimaju za svoje eksperimente. I najjeziviji eksperiment, koji demoni rade na ljudima je to da iz živog čoveka naprave gorivo za svoje NLO. Ti eksperimenti idu odavno i demoni čoveka sa besmrtnom dušom, uzimaju da bi od njega napravili stvar – tj. brilijant za njihov polumaterijalni NLO“ (242). Šta reći? Dečaku bi na mašti mogao pozavideti i Stenli Kjubrik!

            Još malo naučne fantastike, ploda Slavočkine fantazije, pri tom, naravno, protivne crkvenom učenju: „Slava je rekao: Ako zapečaćen čovek od užasnog života hoće da se razbije, sedne u automobil i maksimalno ubrza auto i auto se razbije i postane olupina, a taj čovek u njemu, kao monstrum u filmu užasa, ponovo se sakupi od delova svog razdrobljenog tela, oživi i tako monstruozan u svom očaju ponovo se vrati u zajednicu“ (288). Šta reći, a ne zaplakati?

            Ili: „Još je Slavočka rekao da na obnovljenoj planeti neće biti nikakve tehnike. Ljudima neće biti neophodan nikakv transport, zato što će ljudi moći da se pokreću brzinom. Sećam se da sam ga pitala: Slavočka, a kako će to biti? Njegov odgovor do sada ne mogu da spomenem bez smeška, kada je rekao: Mamice, to će biti nešto tipa bicikla, ali drvenog!“ (329).

            Inače, za potrebe loženja u adu je potrebno puno drva: „Slavočka je detaljno pričao o ustrojstvu ada... Tamo je veoma tamno. Kako se spušta tim koridorom sve niže i niže, mogu se videti veliki komadi drva, koja se cepaju velikom sekirom. Dalje stoje ogromni kotlovi, a u kotlovima ljudi. Duše grešnika rade taj posao, lože te kotlove drvima i ta drva se prevoze sankama koje vuku te duše grešnika, a demoni ih bičuju konopcima. Te duše ispunjavaju taj posao krajnjim snagama i sa velikim naporom“ (262). Duše ljudi koji seku drva i onih koji se kuvaju u kotlovima su duhovne, a drva i kotlovi materijalni!

            Još malo jeresi: „Po rečima dečaka, u Novom veku ljudi će pod rukovodstvom Gospoda takođe naučiti da naprave savršenije leteće aparate (po tipu polumaterijalnih 'NLO') da bi se poslednji put borili sa đavolom. U svakom tom vazdušnom aparatu biće postavljeno neugasivo kandilo i lik Gospoda. To će biti mali period u Novom veku, kada po rečima dečaka 'Gospod će dati mogućnost čoveku da se bori sa demonskim obmanama i to pod direktnim pokroviteljstvom Neba'“ (122). U kom „Novom veku“? To može biti samo protestantsko hiljadugodišnje carstvo, koja je hilijastička jeres, takođe osuđena od Pravoslavne Crkve.

            Ponovo jeres: „Slava je tako rekao da će toliko muške populacije poubijati (Kinezi), da će 'sveštenici biti žene'. Iznenadila sam se i pitala ga: Kako to? Žena – sveštenik? Tako ne može da bude – ja ne bih mogla. A on se nasmešio i rekao mi je: Mogla bi mamice, mogla!“ (196). Bez komentara.

            Evo još jedne protestantske jeresi: „Slavočka je ponavljao ove reči: Pravedni neka čini pravdu, nepravedni neka čine nepravdu. Ništa ne možeš zaustaviti, ni izmeniti ne treba. Na nebu je sve rešeno – uskoro će na zemlju doći Gospod“ (282). U pitanju je jeres determinisanosti, predodređenosti, narodski rečeno subina: čovek je i dalje rob sudbine i džaba je Sin Božiji, neka mi bude oprošteno, dolazio da oslobodi čoveka greha, smrti i đavola, i posredno vremena.

            Evo i besmislice i protivcrkvenog rasuđivanja vezanog za elektronska lična dokumenta: „Sada, ljudi koji primaju sistem satane, oni će pogubiti ne toliko sebe, no i sav svoj usopši rod! Po rečima Slavočke, sada kod Boga ide prebrojavanje svih rodova i ako poslednji predstavnik, (a to smo mi koji sada živimo na ovoj Zemlji) primi sistem satene, on sam se ne spasava i ne samo to – nego time utiče i na zagrobni udeo svojih srodnika koji su bili dobri i pravedni ljudi!“ (139). Ovo je necrkveno verovanje, jer živi mogu uticati na stanje svojih predaka samo na bolje, a ne i na gore. Naime, paljenjem sveća, davanjem imena za pominjanje na proskomidiji i ličnim molitvama, mi možemo naše pretke da iz pakla prevedemo u raj, ali obratno, svojim ličnim gresima da pretke izvedemo iz raja i vrgnemo u pakao, nemamo vlast! I ovo je neposredna potvrda sektaške zablude zilota ne po razumu o pagubnoj štetnosti prihvatanja sadašnjih elektronskih dokumenata, jer jedna zabluda rađa drugu, prvobitna potonje, stara nove!

Ponovo: „Jer je Slavočka rekao ko primi bar kod, on će obavezno primiti i pečat. Oni ljudi koji nisu primili bar kod od globalne vlasti imaju mogućnost da se sakriju. Ja ponavljam te reči dečaka već 20 godina. To je samo ono glavno što je on upozoravao ljude! On je rekao 'da su njemu dozvolili da dođe i da kaže ljudima o tome'. On je svoj život dao, da bi ljudi to čuli od njega“ (289). Inače, u videu o. Georgija Maksimova su prikazane fotografije dečakove majke Valentine sa pokloničkog putovanja u Svetu Zemlju, koje nije moglo biti izvedeno bez primanja novog elektronskog pasoša RF. Dakle, 20 godina Valentina Krašeninikova propoveda neuzimanje elektronskog pasoša, a ona ga je sama uzela!

            Evo jeresi nad jeresi: „I zato sam je Slavočki postavila pitanje: Ko je bio Muhamed? Slavočka je rekao za Muhameda da je on bio prorok, no to što govore muslimani, nije govorio Muhamed“ (149). Bio je Muhamed prorok, ali lažni, ne Božiji već satanin prorok.

            Evo primera besmislenih, sentimetalnih izjava, koje se mogu pripisati dečjoj nainosti, ali ne i svetootačkom nasleđu: „Pitala sam ga: 'Slavočka, zašto po travi ne ideš?', a on mi je odgovorio: 'Bog je sve sazdao – treba paziti.'“ (56).

„Mamice, ne brini – neće se izgubiti, jer ako je daš na restauraciju ona će izgubiti svoju svetost!“ (57). Dakle, silne ikone koje su po našim manastirima pretrpele zahvate restauracije su obesvećene, a o freskama da i ne govorimo!

Nastavlja sa sentimentalnostima dečak: „Mamočka, taj cvetić mi je rekao, da me nisu odrezali ja bih još poživeo“. Međutim, odmah u nastavku čitamo: „Kada početkom leta procveta puno žutih maslačaka, on ode i ubere taj maslačak, ubere puno zelenog rastinja, poljskog...“ (69). Znači, nedoslednost, netipična za pravoslavne svetitelje.

            U istom stilu i duhu: „Slavočka je potom rekao da na Nebu postoje Praznici, koje su ljudi zaboravili na Zemlji ili ih prosto ne znaju“ (70). Naivno, ali besmisleno i suprotno znanju Crkve. Da nije u pitanju naivni dečak, još bi pomislili da je u pitanju neki gnostik koji ima neko novo „otkrivenje“.

            Ponovo: „A, danas ne mogu da jedem. Danas je na Nebesima takva Praznik, pa meso ne treba da se jede. Ona je potom pomislila, čime da ga ugostim. A on je posedeo malo i potom radosno rekao: Meni su dozvolili! I onda je malo pojeo tog jela sa Marselom“ (70). Komentar suvišan.

            O poreklu njegovih „proroštava“ i „prozorljivosti“ govori sam dečak: „Ja sam se tako zapanjila i ponovo ga pitam: 'Slavočka, ko je tebi to rekao?' A on meni govori: 'Od kada znam za sebe, sve vreme čujem jedan ženski glas koji mi sve govori'“ (41). Nigde u Žitijima svetih nema svedočanstava da nekom svetom stalno govori glas. Pojedinačni slučajevi, da, ali stalno, ne. Ako ovo svedočanstvo majke Valentine prihvatimo kao istinito, očito da je reč o demonskoj pojavi, našaptavanju s leve strane.

            Evo o kakvoj prozorljivosti dečaka je bila reč: „Baba Tasja je sada trenutno u svojoj kući, krompir je ispekla, zatim se pomilila i došli su joj gosti...“ (85); „'Šta sada radi predsednik Jeljcin?' Slavočka mi je rekao: 'Sada trenutno sedi u biblioteci, a novinari ga čekaju..., a jedan se tamo sakrio...'“ (86); „Devojčica okreće glavu i zainteresovano govori: 'A kakve igračke imam kod kuće?' I Slavočka počinje da joj govori kakve su njene igračke i da je jednu igubila a ta igračka se nalazi iza sanduka u sobi. I objasnio je gde stoji sanduk i da se ta izgubljena igračka nalazi iza sanduka...“  (87); „Bio je jedan slučaj, dolaze nam oficiri, svi u vojnoj uniformi, bilo ih je nekoliko i desila se nevolja, izgubio im se automat. Oni su došli kod Slave, seli u sobu... On im nakon toga odgovara da se njihov automat nalazi u Čebarkulju, 'u domu broj taj i taj, stoji automat u hodniku i u tom sanduku se nalazi vaš automati'!“ (88); „Muž stoji u hodniku a žena tužna tako gleda i govori mu da su im ukrali kola. Slavočka je pogledao nju pa njenog muža i kaže joj potom: 'Vaša kola se nalaze u Čebarkulju, ispred ulaza broja tog i tog. Pored tog ulaza ima jedna garaža i u toj garaži je vaš auto'“ (88). „Sećam se, došli su noću k njemu, mama, tata i devojčica i plaču. Vreme, dva sata noću, a oni se suzama oblivaju i kazuju mu da su izgubili mačku... Slavočka im je rekao: 'Ne sekirajte se, deca su zaista htela da je bace u vatru, a ustvari ona se istrgla iz ruke tom dečaku i preletela je preko visoke ograde i ona će vam uskoro doći ponovo“ (89). Ovo svakako ne mogu biti svedočanstva svetiteljstva. S obzirom da su u pitanju bizarne, svetske stvari, nevažne za spasenje ljudi, našta su inače svetitelji dar prozorljivosti koristili, očigledno je u pitanju pogađački duh, onaj koga je Sv. Ap. Pavle isterao iz robinje (Dap. 16, 16-18).

            Navešću i primere svetske sujete koji su neprimereni pravoslavnim svetiteljima: „Još mi je Slava rekao: 'Kada vi saznate, ko sam ja, veoma ćete se uplašiti. A potom ćete biti ponosni na mene.'“ (str. 29); „Mamice, o meni će govoriti na televiziji, o meni će pisati knjige“ (38); „A ti Slavočka, uopšte, ko si ti? A on mi je tada rekao: Mamice, u Lavri će naći knjigu proroštva i vi ćete saznati o meni“ (98); „Rekao mi je: 'Mamice, Bog je skratio moj vek, zato što će ljudi vrlo brzo da izdaju Boga i zato neću uspeti da odrastem, a trebalo je da budem lekar po struci, a potom monah'. Još mi je rekao, da će neki ljudi da se tako ozlobe na njegovo proroštvo i kada ono krene da se zbiva, njega će nazvati vračarom (magom ili ekstrasensom)“ (157-158). „Slavočka, pri kraju života na ovoj zemlji – svetih neće biti? A on je rekao: Ne, zašto? Biće! Ja pitam: A, koliko? On je onda rekao: Biće mamice oko pet hiljada svetih ljudi. A za sebe je kazao: A ja sam mamice poslednji i više Gospod nikakvih svetih neće dati“ (182). O, kakvog smirenja, kakve skromnosti! Osim toga, sve brojne kanonizacije svetih, izvršenih posle njegovog upokojenja 1993. su nevažeće, uključujući i Prep. Porfirija Kavsokalivita, Prep. Pajsija Svetogorca i Prep. Gavrila Gruzina!

            Još jedan sličan primer: „Kada se Slavočka razboleo, pitala sam ga: Ko tebi može pomoći? Gde mogu naći takvog čoveka kao ti? On mi je odgovorio: Meni niko ne može pomoći. Meni bi mogao pomoći samo čovek kao ja, ali takvog nema i zato meni niko ne može pomoći. I tada sam ga pitala: A ko si ti? Kako ja to sve da razumem u vezi tebe? I tada mi je on kazao da će se u Trojice Sergijevoj Lavri naći knjiga sa proročanstvima i rekao je: Onda ćete znati ko sam... Slavočka je rekao da će nastupiti takvo vreme, kada će posredi prostog naroda posebno u crkvenoj sredini biti mnogo razgovora i sporova, jer njegova proroštva vrlo brinu ljude i to će podstaći monahe Lavre da potraže tu knjigu. I dalje mi je Slavočka rekao kako će oni naći tu knjigu. U početku će je jako dugo tražiti, nikoga ne obaveštavajući o tome šta traže, potom će izgubiti nadu da je mogu naći i na kraju će je ipak pronaći. Jedan umoran i oznojen inok prineće tu knjigu i dvema rukama je položiti na sto... Potom je nastavio da će monah položiti tu knjigu pred starcem i kroz neko vreme starac će otvoriti knjigu i gledati, gledati, a potom poći će drugima i govoriti o njoj i kada drugi budu otvorili tu knjigu i kada budu pročitali šta je napisano – zapanjiće se... I tako će se buka podići po čitavoj Lavri... I na ceo svet! A kada sam pitala Slavočku: Šta je u njoj napisano? Odgovorio mi je: Ali, mamice o svemu će biti napisano malo i o meni. Tada mi je Slavočka rekao: Kada se nađe ta knjiga sa proročanstvima o meni, tada ćete vi saznati ko sam ja i veoma ćete se uplašiti, a potom ćete se ponositi sa mnom što sam ovde živeo, jer će se svi u vojnom gradu ponositi što sam ovde živeo“ (332). I dodatak: „Potom je rekao da će se u Lavri sabrati savet staraca i na njemu će biti doneto rešenje ko je dečak. A ti sveštenici, koji su ranije pametovali i istupili protiv dečaka, oni će na neko vreme zaćutati, pa će se ozbiljno zamisliti i više ništa neće govoriti. I u konačnom zbiru, po rečima dečaka, sve više i više sveštenika će krenuti da prelaze na njegovu stranu“ (334).

            I još jedan primer otrokove smirenosti i skromnosti: „Slavočka je za sebe rekao: Takvih kao on, nikada nije bilo, nema i neće ih biti“ (338).

            I jedno svedočanstvo iz knjige Bog govori preko izabranika Svoga, koje nema na srbskom: „Kada se vratim Njima (Svetoj Trojici), Oni će reći: Kako si ti sve to istrpeo? A ja ću podići svoju košulju i pokazaću im svoje“ (122). Ovde je reč o podražavanju papističkih uzora.

            I meni ništa drugo ne preostaje, nego da navedem najavljene zaključke Eskpertne komisije misionarskog odeljenja Čeljabinske eparhije o poreklu i vrsti „proroštava“ otroka Vjačeslava: „Višeizloženo svedoči o tome da je veroučiteljna doktrina religiozne čebarkuljske grupe Krašeninikove-Emeljjanove, sastavljena na osnovu usmenih kazivanja 1993. g. upokojenog učenika Vjačeslava Krašeninikova, ne odgovara veroučenju Pravoslavne Crkve. 'Pravoslavnost' grupe Krašeninikove-Emeljjanove ima prividni, formalni karakter i sklona je da uvede u zabludu duhovno neopitne ljude. Nesvesno ili svesno grupa je preduzela pokušaj da zameni svetinju – lažnom svetinjom, Bogootkrivenu Istinu – njenim sopstvenom tumačenjem. Ovo omogućava da se grupa Krašeninikova-Emeljjanova odredi kao psevdo-pravoslavna i apokaliptička. S ovim u vezi naročito uznemirava to što L. Emeljjanova, po njenom ličnom priznanju radi s decom i njima govori o 'svetom dečaku', faktički ih vrbujući u svoju grupu. Delatnost psevdo-pravoslavne, apokaliptičke grupe Krašeninikova-Emeljjanova, po našem mišljenju, provocira religiozno nemotiviranu građansku nepokornost i raskol među pravoslavno verujućim, što u uslovima prelaznog perioda u uređenju države i izvršene okultne revolucije predstavlja ozbiljnu opasnost društvenoj stabilnosti i duševnom zdravlju ljudi“.

            Reći ću na kraju još par reči o poreklu „proroštava“ dečaka Vjačeslava. Roman Vijt, muž Nataše Teljepin, Ruskinje koja je imala viđenja, svedoči da je njena kazivanja zapisivala novinarka Svetlana Ivanovna. Pošto je ona zbog komercijalnog interesa u te zapise dodavala dopune i izmene, N. Teljepina nije htela da dozvoli objavljivanje tog materijala pod njenim imenom, nakon čega je novinarka otišla, i zajedno sa majkom Valentinom objavila proročanstva pod imenom otroka Vjačeslava. I zaista, neka proroštva iz knjige Bogom poslani su iskrivljeni delovi iz viđenja Natalije Teljepin. Osim toga, prema tvrdnjama istog R. Vijta, reč je o FSB projektu, koji za cilj ima skretanje pažnje sa važnosti i istinitosti viđenja Natalije Teljepin na lažna i necrkvena „proroštva“ dečaka Vjačeslav, odnosno diskreditaciju prve.

            U svakom slučaju, iz svega izloženog je jasno da o nikakvoj svetosti, prozorljivosti i proroštvima otroka Vjačeslava ne može biti reči, već da je u pitanju necrkvena delatnost dečakove majke, koja je iz sujete i materijalnih interesa Crkvi, tačnije njenom lakovernom delu, ponudila laž umesto istine, sujeverje umesto vere, psevdopravoslavni i sektaški kult mesto prave, bogodarovane i bogopotvrđene svetosti.

U prilog rečenom, navodim reči velikog starca Kirila (Pavlova). „Dečak je dobar, ali će preko njega učiniti da se podigne mnogo smućenja kod ljudi i svako će sujeverje sejati“.

I na kraju, ovim prilogom izbijam i poslednje uporište našim revniteljima ne po razumu po pitanju tobožnje dušeštetnosti primanja sadašnjih elektronskih ličnih dokumenata.

Arhimandrit dr Nikodim (Bogosavljević)

VIDEO: Psevdopravoslavno-sektaški kult dečaka Vjačeslava