Od prvih videa koje sam objavljivao na mom kanalu upadali su, kao gerilci, sa svojim komentarima protestantski sektaši, pa čak i neki koji su sebe smatrali za pravoslavne, a rasuđivali protestantski. Većinom sam ih brisao, i žao mi je što ih nisam sačuvao, da bih podrobnije ilustrovao neke njihove zablude. Sačuvao sam samo nekolicinu. Osim toga, i neki pravoslavni su tražili da pojasnim neke od protestantskih zabluda. Zato sam odlučio da snimim ovaj video, u kome ću pomenuti samo najvažnije i najveće njihove zablude.

            Najpre ću reći nešto o poreklu zabluda protestantskih sektaša. Izvor svih njihovih zabluda leži u činjenici da oni, razne protestantske sekte, koje i danas niču kao pečurke posle kiše, nikada nisu ni bili u Crkvi, te samim tim i ne znaju šta je uopšte Crkve, niti ih Crkva, kao bogočovečanski organizam i kao blagodatna, svetotajinsko-hijerarhijska ustanova zanima.

Opšte je poznata činjenica da su protestanti nastali u 16. veku u krilu bivše crkve na zapadu, rimokatoličke religiozne zajednice, sakupljene oko pape i Vatikana. Protestnti su od svoje majke, dakle, mogli da dobiju samo ono što je ona imala, a to su bezblagodatnost i jeresi. Iz tako lošeg korena i stabla, mogle su nicati i sazrevati samo još gore grane i još otrovniji plodovi zabluda i pogrešnih učenja, jeresi. Dakle, izvor svih zabluda i jeresi protestanata jeste njihovo loše, necrkveno, neblagosloveno i bezblagodatno poreklo. Iz ovoga se rodila prva greška Lutera, Cvinglija, Kalvina i drugih, jer su odrekavši se od loših otaca papista, umesto da traže druge, prave oce, poistovetivši Pravoslavnu Crkvu sa papistima, sami sebe proglasili za oce, i tako ponovili grešku onih od kojih su pobegli – a to je uzdanje u sopstveni razum, što je glavna posledica i pokazatelj gordosti. Dakle, od gordih papista nastali su gordi protestanti, samovoljni i samodovoljni tumači istina Svetog Pisma.

            Dalje, protestanti su krenuli od postavke da je Crkva tokom vekova sve izvitoperila i izokrenula, pa zato Crkvu i prethodne vekove hrišćanstva, zajedno sa iskvarenim učenjem i predanjem treba odbaciti i vratiti se izvornom hrišćanstvu i ranoapostolskoj crkvi, u kojoj ostaju samo Hristos, Apostoli i Sveto Pismo. U novije vreme su čak uspeli da ubede neke loše pravoslavne bogoslove u ovu tezu, a ovi stekli dosta sledbenika. Reč je o o. Nikolaju Afanasejvu i o. Aleksandru Šmemanu, o kojima sam pisao u svojoj knjizi „O liturgijskoj obnovi, preporodu i reformama“.

            Odbacivši, dakle, Pravoslavnu Crkvu zajedno sa papistima, protestanti su ostali sami sa Svetim Pismom. Otuda njihova krilatica sola scriptura – samo Pismo. I ovde leži drugi izvor svih njihovih zabluda, a to je bezblagodatno i pogrešno tumačenje Svetoga Pisma. Sveto Pismo je, naime, pisano Svetim Duhom, tačnije, pisano je od strane pisaca koji su bili nadahnuti Svetim Duhom, tako da se reč pisma može razumeti i tumačiti samo Njime, odnosno umom koji je oblagodaćen Duhom Svetom. A pošto Sveti Duh obitava SAMO u Pravoslavnoj Crkvi, razumljivo je da se Sveto Pismo nepogrešivo može tumačiti SAMO u Pravoslavnoj Crkvi, i to od strane Svetih Otaca i od savremenih oblagodaćenih bogoslova, propovednika i tumača Pisma. Ali, pošto protestanti ne priznaju Pravoslavnu Crkvu i Svete Oce – kažu, naime, da su Sveti Oci oblaci koji zaklanjaju sunce – Hrista -, onda je njihovo bezblagodatno i pogrešno tumačenje Svetog Pisma izvor svih njihovih zabluda i jeresi, zato što sve jeresi, kao što je opšte poznato, svoj izvor imaju u pogrešnom tumačenju Svetog Pisma.

            Prema tome, izvor ili poreklo svih zabluda protestanata leži u njihovom poreklu van Crkve, odricanju Pravoslavne Crkve, Svetog Predanja i Svetih Otaca, i neblagodatnom, samovoljnom i pogrešnom tumačenju Svetog Pisma.

            Na početku ću reći o njihovoj osnovnoj zabludi ne priznavanja Svetog Predanja. Na početku Dela apostolskih, Sv. Ap. Luka piše: „Prvu ti knjigu napisah, o Teofile, o svemu što poče Isus i tvoriti i učiti do dana kada se vaznese, pošto Duhom Svetim dade zapovesti apostolima koje izabra, kojima i po stradanju svome pokaza sebe živa mnogim istinitim dokazima, javljajući im se četrdeset dana i govoreći o Carstvu Božijemu“ (Dap. 1, 1-3). Jasno je iz ovoga da je Gospod Isus Hristos 40 dana od Vaskrenja do Vaznesenja govorio Svojim učenicima o tajnama Carstva Božijeg, odnosno o tome kako se ono može zadobiti. To nije ostalo zapisano, kao ni ono što je Hristos pre stradanja i vaskrsenja govorio i činio, a koje, po rečima Sv. Ap. Jovana Bogoslova, „kad bi se redom napisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi stale napisane knjige“ (Jn. 21, 25). Ono što su, dakle, Sveti Apostoli videli i čuli od Gospoda, a što je ostalo nezapisano u knjigama Novog Zaveta, oni su to kao Predanje, predavali svojim učenicima, a oni svojim, i tako se ono vremenom zapisivalo, i kao pisano i nepisano Predanje dobilo istu vrednost kao Sveto Pismo. O tom predanju najviše govori Sv. Ap. Pavle u svojim poslanicama: „Hvalim vas pak, braćo, što sve moje pamtite, i držite predanja kao što vam predadoh“ (1. Kor. 11, 2); „Tako dakle, braćo, stojte čvrsto i držite predanja, kojima ste naučeni, bilo našom rečju, bilo poslanicom“ (2. Sol. 2, 15);  „Zapovedamo vam pak, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da se klonite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje primiše od nas“ (2. Sol. 3, 6); „O Timoteje, sačuvaj poveren ti zalog, kloneći se poganih i praznih razgovora i sporova lažno nazvanoga znanja, kojemu se neki privoleše i otpadoše od vere“ (1. Tim. 6, 20-21); „Kao obrazac zdrave nauke imaj ono što si čuo od mene u veri i ljubavi u Hristu Isusu“ (2. Tim. 1, 13); „I što si čuo od mene pred mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima, koji će biti kadri i druge naučiti“ (2. Tim. 2, 2). Pored ovakvih silnih svedočanstava o Predanju upravo u Novom Zavetu, protestanti ostaju slepi pored očiju i nerazumni pored uma i odbacuju temeljne istine hrišćanske pravoslavne vere.

            Pogledajmo sada neke od osnovnih zabluda protestanata-sektaša. Jedna od osnovnih je držanje i pogrešno tumačenje druge Božije zapovesti zabrane o pravljenju idola, pri čemu oni pogrešno, ponavljajući ikonoboračku jeres, proglašavaju ikonu za idola. Zapovest glasi: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti“. Ovde se zabranjuje klanjanje i služenje tvorevini, koje pripada samo Tvorcu. Spomenimo najpre da su u starozavetnom Hramu, iznad Kovčega zaveta bila dva zlatna heruvima, koji su izrađeni po naredbi Božijoj, i nije se, iako je bio umetnički lik, poštovao kao idol, tj. kao božanstvo. „A u svetinji nad svetinjama načini dva heruvima od drveta maslinova; deset lakata bješe visok svaki... I namjesti heruvime usred unutrašnjeg doma, i raširiše heruvimi krila svoja tako da krilo jednoga ticaše u jedan zid a krilo drugoga heruvima ticaše u drugi zid, a usred doma ticahu krila jedno u drugo. I obloži heruvime zlatom. A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanijem heruvimima i palmama i razvijenijem cvjetovima iznutra i spolja“ (1. Car. 6, 23-29). I vrata na svetinji nad svetinjom bila su ukrašena heruvimima: „I na tijem dvokrilnijem vratima od drveta maslinova izreza heruvime i palme i razvijene cvjetove, i obloži ih zlatom, i heruvime i palme obloži zlatom“ (1. Car. 6, 32). Dakle, još u Starom Zavetu se razlikovala dela ruku ljudskih koja nisu od onih koja jesu idoli. Heruvimi u Svetinji nad svetinjom nisu bili idoli, za razliku od zlatnog teleta koje su Izrailjci izlili čekajući Mojseja, dok je bio na vrhu Horiva. Razlika između Starog i Novog Zaveta je u tome što u Starom Sin i Slovo Božije još nije bio ovaploćen, a posle Njegovog ovaploćenja ili očovečenja, koje objavljuje Novi Zavet, slikanje Boga u telu, odnosno Bogočoveka Isusa Hrista je bilo moguće. I ne samo moguće već je ono blagosloveno od Samog Gospoda Koji je Sam načinio Svoj nerukotvoreni lik na ubrusu, i poslao ga sirijskom knezu Avgaru. Ali, pošto ovo nije zapisano u Jevanđelju, onda protestanti, koji ne veruju Svetom Predanju, odriču istinitost ovog događaja. Istom logikom, pošto se u Novom Zavetu ne spominje ikonopisanje i ikone, onda oni odriču i ne veruju Svetom Predanju, po kome je prvi ikonopisac bio sam Sv. Ap. Luka, koji je naslikao lik Majke Božije.

            Dakle, pošto je Sin i Slovo Božije postao čovek, onda je On sam blagoslovio da se slika Njegov lik na drvetu, papiru, koži i zidovima hramova. Pošto je On istiniti Bog, mi mu ne odajemo poštovanje i služenje kao idolu, tj. lažnom bogu, već mu se poklanjamo i celivamo ga, izražavajući time naše poštovanje, zahvalnost i ljubav prema našem Spasitelju. To isto važi i za likove Presvete Bogorodice, Anđela i Svetitelja, kojima se ne klanjamo kao bogovima, već isto tako izražavamo naše poštovanje, zahvalnost i ljubav Majci Božijoj kao učesnici domostroja spasenja ljudskog roda, a Anđelima i Svetima kao našim zastupnicima i molitvenicima za naše spasenje, klanjajući se pri tom Prvoliku Hristu, po čijem je liku i podobiju stvoren čovek, kao i Božanskoj blagodati koja u njima obitava. Zato se u Sinodiku Pravoslavlja, kojim se slavi pobeda ikonopoštovanja nad ikonoborstvom kaže: „Proroci kako videše, apostoli kako naučiše, Crkva kako je primila, učitelji kako su odogmatili, vaseljena kako se saglasila, Blagodat kako je zasijala, Istina kako se dokazala, laž kako je proterana, Premudrost kako se smelo iskazala, Hristos kako je nagradom potvrdio - tako mislimo, tako govorimo, tako propovedamo: Hrista Istinitog Boga našeg i njegove Svetitelje čestvujući rečima, spisima, mislima, žrtvama, hramovima, ikonama; Njega kao Boga i Vladiku poštujući i klanjajući Mu se, a njih radi zajedničkog (nam) Gospoda i kao Njegove verne služitelje čestvujući i odajući im odnosno poklonjenje“. A drevni i savremeni ikonoborci, računajući tu i protestante sektaše, potpadaju pod večnu anatemu, prokletstvo: „Onima pak koji su uporni u ikonoboračkoj jeresi, bolje reći u hristobornom odstupništvu, i koji ni preko Mojsijevog zakonodavstva neće da budu vođeni ka svome spasenju, niti su gotovi da se apostolskim učenjima povrate pravoslavnosti, niti pristaju da se otačkim poukama i razjašnjenjima obrate od svoje zablude, niti se uveravaju saglasnošću Crkava Božijih po celoj vaseljeni, nego su jednom za svagda potčinili sebe udelu Judeja i Jelina, jer ono što oni neposredno hule na Prvolik, i ovi se ne stide da time preko Njegove ikone napadaju na Njega samoga izobraženoga - njima, dakle, koji su nepovratno posednuti ovom zabludom i za svaku božansku reč i nauku duhovnu uši su začepili, te kao već satrulelima i od zajedničkog tela Crkve sebe odseklima - anatema“.

            U suštini, protestanti su novozavetni judeji, jer mnoge starozavetne zapovesti smatraju nepromenljivim. Tako, recimo, prigovaraju nama pravoslavnima da neosnovano, protivno četvrtoj zapovesti Božijoj, praznujemo nedelju umesto subote. Četvrta zapovest Božija glasi: „Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove svoje, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome“. Opet se pozivaju na Novi Zavet i kažu da nema pomena promene praznovanja od subote na nedelju. Nisu u pravu. Ima nekoliko potvrda za ovo. U Delima apostolskim stoji: „A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hljeb, beseđaše im Pavle, jer nameravaše sutradan da otide, i produži besedu do ponoći“ (Dap. 20, 7). Prvi dan nedelje je dolazio posle sedmog dana koji je bio subota. Dakle, današnja nedelja. Iz daljeg teksta saznajemo da su se učenici Hristovi, tj. Apostoli i rani hrišćani, sabirali radi „lomljenja hleba“, tj. Svete Evharistije. Dela apostolska je Sv. Ap. Luka pisao između 70. i 80. g. po Hristu. Iz ovoga zaključujemo da je dan Hristovog vaskrsenja, razumljivo, potisnuo pređašnji značaj subote, i da su se Apostoli i hrišćani sabirali u dan Hristovog vaskrsenja, tj. današnju nedelju, radi Liturgije. U Delima apostolskim se subota spominje kao dan kada su Apostoli odlazili u singage, da bi propovedali jevrejima koji su se u taj dan okupljali u njima, a jedini pomen dana u koji su verni „lomili hleb“ bila je prvi dan u nedelji, tj. nedelja.

            Ovo potvrđuje i reči Sv. Ap. Pavla koje upućuje Korinćanima: „A što se tiče milostinje za svete, kao što uredih po Crkvama galatijskim, tako činite i vi.
Svakog prvog dana nedelje, neka svaki od vas ostavlja kod sebe sakupljajući koliko može, da ne bivaju prikupljanja onda kada dođem“ (1. Kor. 16, 1-2). Vidimo, dakle, da je već kod ranih hrišćana nedelja, razumljivo, potisnula subotu i postala dan Evharistije i dan prikupljanja milosti. Kakva je veza nedelje i milosrđa, objašnjava Sv. Jovan Zlatousti: „Zašto nije rekao: u drugi dan posle subote, u treći dan posle subote, ili u samu subotu? Ne bez razloga i ne bez cilja, već zato da bi u samom vremenu našli sebi pomoćnika za pobuđivanje većega usrđa za žrtvovanje, zato što je pogodno vreme nemalo važna stvar u svakom delu. Ali zašto, kažeš, to vreme može pomoći ubeđivanju za davanje milostinje? Zato što u taj dan (nedelje) prestaje svaki rad, duša od odmora postaje veselija, i što je od svega važnije, u taj dan smo mi dobili bezbrojno mnoštvo dobara. U taj dan je razorena smrt, ukinuto prokletstvo, uništen greh, srušena vrata ada, svezan đavo, prekinuti dugovremeni rat, učinjeno izmirenje Boga s ljudima, naš rod je ušao u ranije, ili daleko bolje, stanje, i sunce je ugledalo zadivljujući i čudni prizor – čoveka, učinjenoga besmrtnim“. Dakle, već u vreme Svetih Apostola nedelja je potisnula subotu kao sveti i neradni dan.

Taj dan će na grčkom jeziku, na kome su napisane sve knjige Novog Zaveta, dobiti naziv kiriaki, tj. dan Gospodnji, koja je bila i ostala današnja nedelja, koja je kao dan počinka od novog stvaranja obesmrćenog čoveka u Hristu, potisnula starozovatnu subotu, dan počinka od prvog stvaranja. A veće i novo potiskuje i zamenjuje manje i staro. Tako vidimo na stranicima Otkrivenja da je svoje viđenje Sv. Ap. Jovan Bogoslov imao u nedelju, dan Gospodnji, grčki kiriaki: „Bejah u Duhu u dan Gospodnji“ (Otkr. 1, 10). To je bilo oko 95. g. po Hristu. Prema tome, vidimo da se već na stranicama Novog Zaveta dogodio preobražaj u nazivanju nedelje, od 60-70-ih godina po Hristu i Sv. Ap. Luke, koji je još uvek naziva prvi dan nedelje, i oko 95. g. po Hristu i Sv. Ap. Jovana Bogoslova, koje je već naziva dan Gospodnji, tj. nedelja, koja je, razumljivo, zbog vaskrsenja Hristovog, potisnula starozavetnu subotu.

            Protestanti sektaši drže se zakona i govore o njegovoj nepromenljivosti. Zaboravljaju, pri tom, da zakon može i ima vlast menjati jedino Zakonodavac Bog. On to i čini. Ukida poštovanje subote i zamenjuje je nedeljom, s tim da je u Pravoslavnoj Crkvi subota sačuvala svoje dostojanstvo time što se u taj dan ne prave veliki pokloni, tzv. metanije, i da se ne drži post u subotu, osim Velike Subote kada se posti na vodi. Hristos Zakonodavac je rekao Svojim učenicima: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha,
učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio“ (Mt. 28, 19-20). Hristos je zapovedio Svojim Apostolima da se ikonopišu Njegove i ikone Njegove Majke, Anđela i Svetitelja, zapovedio im je i da se praznuje nedelja umesto subote, i još mnogo toga što je ušlo u pisano i nepisano Sveto Predanje, koje ima istu vrednost i važnost sa Svetim Pismom, jer je njegova dopuna.

            Protestanti nama pravoslavnima prebacuju da mi obožavamo Presvetu Bogorodicu i Svete, i osporavaju naše molitveno obraćanje njima. Mi, međutim, ne prihvatamo Bogorodicu i Svete za bogove, već im ukazujemo čast koja im pripada, kao oni koji su proslavili Boga, postigli meru oboženja i bogousinovljenja, a Majku Božiju poštujemo i klanjamo joj se kao Onoj koja se udostojila da da ljudsku prirodu, u Njenoj prečistoj utrobi, ovaploćenom Sinu i Slovu Božijem. Obraćamo im se molitvama za njihovo zastupništvo, kao što se i u ovom svetu ljudi obraćaju pojedincima za njihove preporuke i zauzimanje kod onih od kojih je prvima potrebna raznovrsna pomoć.

            U svom videu „Sveštenici se oslovljavaju sa 'oče' u Pravoslavnoj Crkvi“ naveo sam kakvo je svetootačko tumačenje Hristove zapovesti učenicima da nikoga ne zovu ocem ni učiteljem ovde na zemlji (Mt. 23, 9). Sveti Oci tumače da Hristos skreće pažnju da je kod vernih jedan Otac Bog, Koji je izvor i telesnog i duhovnog očinstva i  otaca, i jedan Učitelj, Koji poučava i jeste izvor učiteljstava duhovnih učitelja u Crkvi. Ovde ću još dodati da je još Sv. Ap. Pavle sebe nazivao ocem svojih duhovnih čada u Korintu: „Jer ako imate i hiljadu učitelja u Hristu, nemate mnogo otaca; jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem“ (1. Kor. 4, 15). Na osnovu takvog shvatanja Hristovih reči, rodila se praksa u Pravoslavnoj Crkvi da se sveštenici i monasi oslovljavaju sa „oče“. Ali, protestanti, pošto ne priznaju ni Svete Oce, ni Sveto Predanje, ni Pravoslavnu Crkvu, ostaju uporni u svom bukvalnom, neblagodatnom i pogrešnom shvatanju Hristovih reči, i time bivaju odsecani od istine, Crkve i spasenja.

            Velika zabluda protestanata je i vera u hiljadugodišnje carstvo Hristovo ovde na zemlji. Reč je o jeresi hilijazma, nastaloj na osnovu pogrešnog tumačenja 20. glave Otkrivenja: „I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i lanac veliki u ruci svojoj. I uhvati aždaju, staru zmiju, koja je đavo i satana, i sveza je na hiljadu godina, i baci je u bezdan, i zaključa i zapečati nad njom, da više ne vara narode, dok se ne navrši hiljadu godina; posle toga treba da bude odrešena na kratko vreme. I videh prestole i sedoše na njih, i dade im se sud; i duše posečenih za svedočanstvo Isusovo i za reč Božiju, koji se ne pokloniše zveri i liku njezinom, i ne primiše žiga na čelima svojim i na ruci svojoj; i oživeše i carovaše sa Hristom hiljadu godina. A ostali mrtvaci ne oživeše dok se ne svrši hiljada godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema vlasti, nego će biti sveštenici Bogu i Hristu, i carovaće s Njim hiljadu godina. I kad se navrši hiljada godina biće pušten satana iz tamnice svoje, i izići će da vara narode što su na četiri kraja zemlje, Goga i Magoga, da ih skupi za bitku, čiji je broj kao pesak morski. I iziđoše na širinu zemlje, i opkoliše stan svetih, i grad voljeni; i siđe oganj sa neba od Boga, i pojede ih. I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporno, gde je i zvijer i lažni prorok: i biće mučeni dan i noć u vekove vekova. I videh veliki, beli presto, i Onoga što sedi na njemu, od čijega lica pobeže zemlja i nebo, i mesta im se ne nađe. I videh mrtve, velike i male, gde stoje pred prestolom, i knjige se otvoriše, i druga se knjiga otvori, koja je Knjiga života; i biše suđeni mrtvi po delima svojim kao što je zapisano u knjigama. I more dade mrtve koji su u njemu, i smrt i pakao dadoše mrtvace koji bejahu u njima, i biše suđeni svaki po delima svojim. I smrt i pakao biše bačeni u jezero ognjeno. Ova smrt je druga smrt. I ko se ne nađe zapisan u Knjizi života bačen bi u jezero ognjeno“ (Otkr. 20, 1-15).

            Sv. Andrej Kesarijski piše da je đavo svezan pri Hristovom stradanju i da 1000 godina treba shvatiti kao oznaku za veliki broj godina, koje, po njemu, označavaju vreme od Hristovog vaskrsenja do dolaska antihrista. O postojanju dve vrsti smrti, pa sa njima i dva vaskrsenja govori isti Svetitelj sledeće: „Iz božanstvenog Pisma znamo da postoje dva života i dva umiranja, tj. smrti. Zbog prestupanja zapovesti, prvi život je privremen i telesan, a drugi, usled očuvanja Božanskih zapovesti, jeste život večni koji je obećan svetima. U skladu sa tim postoje i dve vrste smrti: jedna je telesna i privremena, a druga, večna, poslata u budućem veku kao kazna za grehe, tj. geena ognjena. Isto tako, postoji razlika i među mrtvima: jedne, o kojima je Isaija rekao da su mrtvi koji neće videti život (Is. 26; 14) i koji svojim delima unose smrad i umiranje, treba izbegavati; druge, pak, koji su u Hristu umrtvljavali telesna dela, saraspinjali se sa Hristom i bili mrtvi za svet, treba veličati. Očigledno je da su mrtvi i dostojni sažaljenja oni, koji nisu pogrebeni sa Hristom niti su u krštenju sa Njim vaskrsli, nego ostaju u grehovnom mrtvilu. Oni neće vaskrsnuti sa Njim dok se ne okonča hiljadu godina tj. vreme, koje traje od Njegovog Prvog do Drugog slavnog dolaska, nego će se vratiti u zemlju kao oni koji su i rođeni samo od zemlje a ne od Duha. U njihovoj smrti je početak njihovih budućih mučenja. Oni, koji vaskrsnu u prvom vaskrsenju, tj. koji se oslobode od ubistvenih pomisli i smrtonosnih dela – to su blaženi, jer oni neće iskusiti večne muke i drugu smrt nego će, tokom hiljadu godina do odrešenja satane i njegove prevare svih naroda, sveštenodejstvovati i carovati sa Hristom. Oni, međutim, neće nakon toga biti lišeni carstva, nego će ga još čvršće i očiglednije zadobiti nakon okončanja privremenog i nastupanja večnog. Vreme, koje će proteći od oslobađanja đavola do njegove osude i kažnjavanja u geeni nema nikakvog značaja. Zato se reči „biće jereji Bogu i Hristu“ moraju shvatiti kao ponavljanje prethodnog, jer čuda svetih, koja su nam sada poznata iz iskustva, u vreme kada je Evanđelista dobio otkrivenje, bila su još uvek budućnost. Postoje, dakle, dve smrti i dva vaskrsenja. Prva je telesna smrt, poslata kao kazna za ljudsku neposlušnost, a druga je večno mučenje. Prvo vaskrsenje je preporađanje od mrtvih dela, a drugo promena tela iz propadljivog u nepropadljivo“. Dakle, reč je potpuno o duhovnom, mističnom tumačenju reči Otkrivenja, koje telesni i gordošću pomračenih umova protestanti ne mogu niti pronići niti shvatiti. Zato ništa od njihovog materijalnog, telesnog hiljadugodišnjeg carstva Hristovog ovde na zemlji.

            Pomenuću još jednu zabludu protestanata, a to je njihovo verovanje u predestinaciju, predodređenost. U pitanju je Kalvinova „doktrina 'dvostrukog izbora', po kojoj je Bog pre stvaranja sveta jedne izabrao za spasenje, a druge za pogibao; prema tome, ovi drugi su predodređeni za osudu“. Ovom zabludom dovodi se do apsurda i besmisla samo Božije biće i Njegovo stvaranje. Ako je sve predodređeno, onda je besmislena ova farsa zvana život. Njome se negira i apsolutna sloboda Boga i uslovljena sloboda slovesnih bića, čoveka i anđela. Bog se prikazuje kao tiranin koji stvara bića za večne muke, a čovek kao bespomoćno biće koje ne može da savlada smrt. Samim tim se odriče i nipodaštava sveobuhvatnost iskupljujućeg karaktera Hristove žrtve, jer je ona uzaludna, nemoćna i nevažeća za one predodređene za večnu pogibao. Ovo učenje je istovetno sa verovanjem u sudbinu kod paganskih naroda, ili u kismet kod muslimana. 

            Protestantskih zabluda ima svakako još, ali sam za ovu priliku ukazao na ispraznost i pogrešnost najvažnijih. Sve one, ponavljam, imaju svoje poreklo u tome što su protestanti nastali van Crkve, zato što odbacuju Sveto Predanje, Svete Oce i Svetu Pravoslavnu Crkvu, i zato što pogrešno tumače Sveto Pismo.

            Iako je ovaj video prevashodno namenjen pravoslavnima, za kraj ću navesti reči o. Pavla O'Kalahana, koje je on izrekao na kraju njegove knjige „Pravoslavni odgovor na osnovne zablude protestanata“, obraćajući se mogućem protestantkom čitaocu: „Pravoslavni hrišćanin može da razume tvoj entuzijazam prema Hristu i prema svemu što ti smatraš da je po Jevanđelju, jer mi u Pravoslavnoj Crkvi najviše volimo Hrista, sa Ocem i Duhom Svetim, i trudimo se da mu u svemu budemo verni. Ali mnoga učenja, koja su zajednička svima protestantima otkrivaju veliku konfuziju u njihovim shvatanjima i pokazuju da protestanti pogrešno razumeju Hrista, Njegovu Crkvu i Jevanđelje. Zato je potrebno da se protestanti temeljno i sa istorijskog aspekta upoznaju sa Pravoslavnom Crkvom, i svoje učenje da ozbiljno preispituju u svetlosti Svetog Pisma i autentičnog hrišćanskog predanja. Pravoslavni hrišćani su svesni da je njihova Crkva istinita Crkva Hristova. I protestanti su pozvani da stupe u punoću Pravoslavne Crkve, a njena punoća sastoji se u punoći života u Gospodu Isusu Hristu“.

VIDEO:

 Osnovne zablude protestanata i njihovo poreklo