Mitropolit Amfilohije je zajedno sa Ep. Atanasijem (Jevtićem) i Ep. Irinejom (Bulovićem) najzaslužniji za ekumenističko-obnovljenske jeresi u našoj Pomesnoj Crkvi. Sam se hvali svojim susretima sa rimskim arhijereticima, a po nalogu Vatikana i Brisela, sa pomenutima i Patr. Irinejom progonitelj je Ep. Artemija, i kao takav pokretač i tvorac raskola u SPC.

U Mitropoliji se po njegovom blagoslovu, osim časnih izuzetaka, služi po novom, sa otvorenim dverima i glasnim čitanjem sveštneničkih molitvi. Konačno, svakako ne i najmanje važno, Mitropolit je progonitelj srbskog imena iz zvaničnih naziva Mitropolije i njenih ustanova, i tihi i uporni radnik na ostvarivanju njene autokefalije, koja posle nekanonske autokefalije ukrajinskih raskolnika čeka na red.

Njegov najbolji sledbenik po humanističko-obnovljenskom duhu u Mitropoliji nije neko od njegovih duhovnih čada, već prišelec iz Rusije, iguman, sada već arhimandrit Danilo (Išmatov), nastojatelj Manastira Dajbabe.

O. Danilo je po obrazovanju režiser, i kao umetnik je posebno blizak Mitropolitu, ljubitelju crkvenih i svetskih umetnosti. Kao humaniste, umetnosti ih spajaju sa širinama ekumenizma i obnovljenstva, jer, naime, kod humanista umetnost briše „stroge“ granice među konfesijama, tradicijama, narodima, predanjima. Tako je o. Danilo još kao nastojatelj Belogorskog manastira služio na grčkom. Iako postriženik Danilovskog manastira u Moskvi, njemu se nije dopadao ruski napev i stil bogosluženja, već ga je vukla drevna Elada, srednjevekovna Vizantija i savremena Sveta Gora, pa je zbog umetničkih, kosmopolitskih i uranopolitskih širina prelazio uske, stešnjavajuće nacionalne granice, postajući tako, da iskoristimo njegov izraz, „građanin vaseljene“. Režiju je diplomirao na poznatom „Malom princu“, pisca-humaniste Antoana de Sent Egziperija. Ovo ističemo, jer je reč o omiljenom delu naših modernista. Mitr. Amfilohije je davao blagoslov monasima za čitanje ovog dela, a Ep. Ignatije (Midić) voleo da u svojim predavanjima daje primere iz njega. Potom je o. Danilo 2003. g. režirao crtani film „Putovanje Pete Grečnika od alfe do omege“ (https://www.youtube.com/watch?v=iCyjpTOT7ts), omaž jelinskom alfabetu i kulturi. Često je putovao za Grčku, Solun i Svetu Goru. Zato danas nosi grčku svešteničku kamilavku, i služi po grčkom napevu, naravno, sa čitanjem svešteničkih molitava na glas.

Posle toga se širina humanističkog duha o. Danila sa Jelade proširila na Jermeniju, pa je 2003., g. snimio dokumentarni film pod nazivom „Grigor Narekaci Vreme večnost“ (https://www.youtube.com/watch?v=Sfiu4iTzWJg). U potpisu na Jutjub kanalu piše: „Film posvećen sećanju na velikog svetitelja Jermenske crkve 11. veka Grigorija Narekacija, autora ‘Knjige tužnih pesama’. Snimljen u planinama Jermenije, film gledaocu omogućava da se pogruzi u atmosferu drevne Jermenije, da pronikne u duh tišine i molitve, koji caruje u keliji velikog jermenskog svetitelja, tvorca njegovog besmrtnog dela. Dubini filma doprinosi i izvanredno uspešno odabrana muzika. Pronicljivi, pažljivo izabrani stihovi iz ‘Knjige tužnih pesama’, koji se čuju na slici, izvlače gledaoca iz konteksta savremenosti i stavljaju ga pred licem večnosti i Samoga Boga“. Kao što vidimo, humanizam ne samo što briše granice među narodima i kulturama, već, prerastajući i preobražavajući se, ukida granice između konfesija, između pravoslavne vere i jeresi.

Pošto u duhovnoj stvarnosti, odnosima i događajima nema slučajnosti, humanističko-ekumenistički (pali) duh je nepogrešivo doveo o. Danila (Išmatova), tvorca dokumentarca o jeretičkom monahu-pesniku, kod Mitorpolita Amfilohija, takođe humaniste, ekumeniste i neoobnovljenca, ljubitelja kulture i umetnosti, koji će 12 godina kasnije, 2015., u Manastiru Prevlaka, zajedno sa jeretičkim jermenskim „episkopom“ služiti pomen jermenskim „mučenicima“ (http://www.spc.rs/sr/miholjska_prevlaka_pomen_zhrtvama_genocida_nad_jermenima). Logično bi bilo da kraj ove prisne duhovne saradnje bude zajednički rad Mitr. Amfilohija i o. Danila na dokumentarnom filmu posvećenog ljubimcu prvoga – „Svetom“ Franju Asiškom; Mitropolit bi mogao da napiše scenario, a otac da režira. Tim pre, što o. Danilo pogrešno veruje, navodeći Ig. Jovana (Ekonomceva), da je i u zapadnoj renesansi bilo sinergije, saradnje čoveka i Boga: „Obrazovala su se dva pola: na jednom se nalazi stvaralačka ličnost, koja tvori u saradnji s Bogom; na drugom je ličnost, koja se osmeljuje da stvara samostalno. Mada, ne sledi misliti, da poslednji prekida s Bogom, i da u uslovima zapadne Renesanse ne postoji princip sinergije – bez njega je stvaralaštvo u principu nemoguć!“ (http://dajbabe.org/fenomenologiya-tvorchestva-homo-creator-chelovek-tvoryashhiy/belaya-gora-kak-idealnaya-model-i-opyit-pravoslavnogo-tvorchestva/) Kao da Bog učestvuje u stvaranju duhovnih neistina i laži!

Zajednički neoobnovljenski koreni Mitr. Amfilogija i arhim. Danila vuku od o. Aleksandra Šmemana. Iako ga je kao mladi jeromonah – justinovac kritikovao, kasnije je, međutim, prihvatajući opšti trend i modu, Mitropolit prihvatio i o. A. Šmemana za ideologa nove „evharistijske eklisiologije“, „liturgijske obnove“ i „eshatološke eklisiologije“, „povratka Ocima“. To isto čini i o. Danilo. Pišući 2007. g. prikaz o „Dnevniku“ o. Aleksandra, on će ga nazvati „izvanrednom knjigom“, u kojoj se naglašava razlika između vere i religije, govori o opasnosti za Crkvu od njenog oficijalnog, formalno-organizacijskog poimanja, o „tragizmu pravoslavne istorije“. On hvali njegovu „borbu protiv iskrivljavanja hrišćanske suštine“. Nekada je, međutim, o obnovljenstvu o. Danilo govorio drugačije: „Ono (obnovljenstvo) je primilo drugačije forme, ali je suštinski ostalo isto. To je pokušaj zamene Božije čovečijim. Ponekad ono može da izgleda tako kao da čovek prati kanonske crkvene zahteve, a u suštini je daleko od njih“ (http://www.rusvera.mrezha.ru/463/5.htm). On je tada  ili bio pritvoran, ili je proročki najavljivao suštinu svoje buduće delatnosti. O promašenosti mesijansko-revizionističkih postavki o. A. Šmemana, o slepoj ulici u koju su upali on i svi njegovi humanstičko-ekumenistički sledbenici, lično svedoči zarobljenik istih zabluda, Ep. David (Perović): „Sa osveštanim vhodom ili litijom bogoslovlja kroz vekove sve je bilo u redu dok nije nastupilo njegovo vavilonsko ropstvo. Zatim je nastupio period povratka Ocima, kada se pomislilo da smo se njegovoga ropstva oslobodili. Međutim, umesto slobode pojavilo se bogoslovlje kao zizjulovština. Tako, mi danas imamo bogoslovlje kao zizjulovštinu, i opet nismo slobodni“ (http://borbazaveru.info/content/view/12025/1/). Dakle, zizjulovština je plod povratka Ocima, koji je izmislio nepostojeće vavilonsko ropstvo, čiji su robovi bogoslovi, sledbenici o. G. Florovskog i o. A. Šmemana!

Posle Grčke, za o. Danila, humanistu i kosmopolita, gladnog novih duhovnih predela i iskustava, na red je došla Crna Gora. Susret sa srbskim duhovnim nasleđem neizostavno ga je doveo do Sv. Nikolaja Velimirovića. Kod njega ga je, međutim, ponovo zadivio rani, humanistički Nikolaj. U prikazu njegove knjige „Misli o dobru i zlu“, o. Danilo je udivljen svetiteljevom humanističkom otvorenošću prema drugim narodima, kulturama i religijama. Međutim, o. Danilo bi trebalo da zna da je Sv. Nikolaj pri kraju života rekao da bi voleo da svoja rana humanistička dela nije ni napisao. Zahvaljujući ovom neznanju, on pogrešno Mitr. Amfilohija proglašava za sledbenika Sv. Nikolaja Srbskog, što on nesumnjivo nije. Svojevremeno je Mitropolit u Manastiru Ostrog, u prisustvu brojnih sveštenika i sveštenomonaha, rekao da bi on više voleo da sva pozna dela Sv. Nikolaja, pisana, po izrazu samog svetitelja, u duhu „jevanđelskog nacionalizma“, nisu ni napisana, i da postoji grčka izreka, koja kaže da „i svetitelju treba pripretiti“. Neka njemu Sv. Nikolaj pripreti, da se vrati sa svog pogibljenog humanističko-ekumenističko-obnovljenskog puta, pre nego što bude kasno!

Oduševljen je o. Danilo i srbskim Patr. Pavlom. Međutim, u intervjuu neposredno posle blažene končine Patrijarha, on iznosi laž o njemu, neistinito tvrdeći da je Pavle u vreme rasprava oko novog i starog bogosluženja, tobože bio tolerantan i zagovarao da svako može služiti „kako smatra nužnim“ (http://www.taday.ru/text/243737.html). O tome kako treba služiti po starom Patr. Pavle je jasno i iscrpno pisao u svojoj knjizi „Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere“. I ovo pristrasno iznošenje neistina, koje ide u njegovu korist, o. Danila povezuje i čini sličnim Mitr. Amfilohiju, koji je poznat po subjektivnim tumačenjima, od kojih je svakako najveće i najpoznatije proglašavanje umno-maštarske poezije Mitr. Petra 2. Petrovića Njegoša za bogoviđenje i svetootačko bogoslovlje.

Kao sledbenik modernističkih trendova u savremenom bogoslovlju, o. Danilo u svom radu o fenomenologiji stvaranja iznosi nepravoslavnu ideju, koju su iznosili mnogi savremeni pravoslavni bogoslovi, da je Bog mogao i da ne stvori svet. Kritiku ove teze sam objavio u knjizi „Svetootačko bogoslovlje vs humanističko filozofiranje“, a ovde je dovoljno reći, da sama činjenica da svet postoji, jasno govori da on nije mogao da ne bude stvoren, odnosno, da je Bog večni Tvorac, Koji stvara ne zato što mora, već zato što hoće.

Suštinski posmatrano, obnovljenstvo je spoj liberalizma i modernizma, koji obavezno idu ruku pod ruku, tačnije, liberalizam, kao stariji u duhovnom nizu, neizostavno rađa modernizam. Moda se javlja tamo gde nema ukorenjenosti u veri. Zajedničko pak svoje poreklo liberalizam i modernizam vuku iz humanizma. Tako npr. Mitr. Amfilohije kaže u intervjuu, koji je o. Danilo preveo na ruski: „Svi ljudi egzistencionalno i eshatološki predstavljaju sobom jednog čoveka, i prizvani su da postanu jedan čovek s velikim slovom“ (http://dajbabe.org/mitropolit-chernogorsko-primorskiy-amfilohiy-vse-myi-vo-hriste-edinyi/). Dakle, čovek, a ne Bogočovek „sa velikim slovom“!

Pored pogrešnog poimanja granica između pravoslavlja i jeresi, obnovljenstvo o. Danila se ogleda i u primeni modernizama savremenog bogoslovlja u njegovom bogosluženju. U ovome on ide za nekoliko kopalja ispred svojih istomišljenika u SPC. Budući režiser po osnovnom obrazovanju, on, kao i svi obnovljenci, pretvara bogosluženje u pozoršnu predstavu. Za predstavu su potrebni odgovarajući prostor, tj. vidljivost i publika. S obzirom da ikonostas, po novotarcima, ukida „komunikaciju“ između sveštenika i vernika, obnovljenski sveštenoslužitelji jako vole da služe na otvorenom prostoru, čak i ako je hram dovoljno velik da primi sve, ili barem većinu vernika. U slučaju Man. Dajbabe, o. Danilu smetaju skučenost i nedovoljna „komunikacija“ u pećinskoj crkvi. Zato je on odmah po dolasku za nastojatelja prebacio bogosluženje u spoljnu otvorenu pripratu, sa Časnom trpezom ispred ili sa strane od ulaza u pećinsku crkvu, a u bogosluženje uključio i manastirsku portu, kroz koju prolazi Veliki vhod. Na snimcima se mogu videti posebnosti njegovog liberalno-modernističkog bogosluženja. Tako on Jevanđelje, umesto ispred, sa mesta gde bi bile dveri, čita iznad časne trpeze, sa Gornjeg mesta. Sa istog mesta se čita i Apostol. Pritom, posle čitanja Svetog Jevanđelja nedopustivo daje jednoj devojčici da ga celiva (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/547081505831643/). Isto tako, prilikom ulaska u pećinsku crkvu, ka moštima Prep. Simeona Dajbabskog, narod prolazi tik pored postavljene Časne trpeze i dodiruje je. Ali, pošto po novoobnovljencima narod kao „izabrano sveštenstvo“ treba da ima slobodu u bogosluženju, ovo ne smeta o. Danilu.

Odsustvo straha Božijega i nepoštovanje svetinje o. Danila može se videti i u slučaju kada on Sv. Liturgiju služi u spoljnoj priprati na malom stočiću, preko koga visi prednja trećina antiminsa, tako da su sasudi postavljeni ne na njegovu sredinu, preko izobraženog tela Hrista skinutog sa Krsta, već na njegovoj gornjoj polovini (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2178639978916539/). Ili kada počinje Liturgiju sa „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“, držeći u levoj ruci mikrofon i čineći krst Jevanđeljem preko antiminsa. Mikrofon ne ispušta i kada podiže Svete sasude na „Tvoje od tvojih…“ Naravno (i nažalost), molitve osveštavanja darova čita na glas, i, opet naravno (i nažalost), sa mikrofonom u ruci (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/816678542051229/). Ili kada drži neku od bogoslužbenih knjiga na otvorenom antimisu… Režiser, ceremonijal-majstor voli spektakle, performanse, pa na Veliku Subotu, kopirajući Grke, baca listove lovora na Časnu Trpezu i na narod, dok monah udara o klepalo, a vernici o pevnicu i drugi drveni nameštaj (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2351503505134059/). Iz svega ovoga se jasno vidi zašto je o. Danilo prestao da se bavi svetovnim pozorištem: zato što u bogosluženju može istovremeno biti i režiser i glavni protagonist!

Svakako će o. Danilo reći da je moj odnos prema njegovim postupcima farisejski, tvrdeći da nije bitna forma već suština. Međutim, forma je izraz, odelo suštine, a pošto su ovde u pitanju forma i suština vere, onda je njegovo modernističko, neoobnovljensko bogosluženje plod pogrešne, čovekougađajuće vere, kojoj izvor i mera nisu Bogočovek, već čovek.

O. Danilo je veoma smiren monah. To se naročito vidi u njegovom podražavanju Hrista, kada na Veliki Četvrtak, kao nekada Hristos Apostolima, pere noge desetini (najverovatnije dvanaestorici) vernika. (Koliko je meni poznato, ova se služba vrši na Veliki Četvrtak samo u Jerusalimu, kada Jerusalimski patrijarh pere noge episkopima). To čini pored manastirske česme u porti, na kojoj nedopustivo stoje svešteni sasudi, prosfora, vino i voda, spremljeni za Svetu Litriju (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2252919998133360/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/656396444691566/). Na drugom snimku vidimo da on sa te česme unosi darove u toku Pređeosvećene liturgije. Na istoj Liturgiji se vidi kako on vernike ne pričešćuje ispred, već iza Časne Trpeze, na Gornjem mestu (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/330403064280263/). Ali, tako je bilo u „drevnoj crkvi“, i zato je o. Danilo na sebe uzeo težak mesijanski krst „prosvetitelja“ crnogorskog!

Nastavljamo sa  navođenjem novačenja o. Danila. Umesto da na vozglase „Primete, jedite, ovo je telo moje“ i „Pijte od nje svi, ovo je krv moja novoga Zaveta“ rukom pokazuje na predložene darove, on uzima sasud po sasud, podiže ga i pokazuje ga u krug prisutnim vernicima. Pri osvećivanju darova u nastavku Liturgije Sv. Vasilija Velikog, on najpre polaže dlanove (!) iznad sasuda sa darovima, i onda ih blagosilja krstoobrazno obema rukama, kao što to čini arhijerej  (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/1664092420558921/)!

Iz njegovog rada o fenomenologiji stvaranja može se saznati da u njegovom programu posebno mesto bogosluženja pripada gori, mestu Hristovog Preobraženja, ali i mestu izlaska čoveka iz ovog sveta i njegovom susretu sa Bogom. Zato je o. Danilo na Dajbabskoj gori, iznad Manastira, podigao kamenu Časnu trpezu, i na njoj rano izjutra, tokom noći i uoči svitanja, služi Sv. Liturgiju. Ovde se može primetiti potreba za čulnim naslađivanjem u lepoti tvorevini, u čemu o. Danilo sledi o. A. Šmemana, koji je u svom „Dnevniku“ često zapisivao svoje strasni odnos prema tvari. Na snimku se vidi kako u osvit zore, dok uliva toplotu u Sv. Putir, posmatra laste koje cvrkuću. Ovde se može pretpostaviti zamisao o služenju „kosmičke liturgije“ Sv. Maksima Ispovednika. Međutim, istovremeno na um dolazi još jedna strana ovakvog bogosluženja o. Danila. Naime, bez hrama, podignuta na vrhu brda, kamena Časna trpeza podseća na paganske, idolske žrtvenike, koji su takođe podizani na vrhovima gora, a samo bogosluženje na paganska žrtvoprinošenja.

Na snimku Sv. Liturgije na Preobraženje, vidi se kako, kao nekada u „drevnoj Crkvi“, o. Danilo za vreme „Iže heruvimi“ od naroda prima i stavlja na Časnu trpezu njihove priloge: hleb, vino i vodu, i odmah tu vrši proskomidiju, (I na drugim snimcima se vidi da ne vrši Proskomidiju, već pripremu darova vrši neposredno na Časnoj trpezi, za vreme „Iže heruvimi“, https://www.facebook.com/161896307474918/videos/453503785387572/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/349506999232826/) Dok pokriva darove, govori naglas molitvu „Blagosloven Bog naš“, rukama dajući znak narodu da učestvuje u bogosluženju, i da sa njim govori: „svagda, sada i uvek, i u vekove vekove. Amin.“. U nastavku, na „Ljubimo jedni druge“, o. Danilo se celiva sa prisutnim narodom (ovo redovno vrši na svakoj Liturgiji). Novačenje, međutim, o. Danila vrhuni u tome, što tokom službe na Dajbabskoj gori na Časnoj trepezi uopšte nema antiminsa! (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/374502043236513/).

Ali, ni ovde nije kraj novotarijama dajbabskog igumana. On, protivno bogoslužbenim tipicima i opštem Predanju, ponovo vraća u bogosluženje davno već izbačene muzičke instrumente. Tako prilikom litije na Cveti, pri ulasku na kapiju Manastira, a u toku već otpočelog bogosluženja, dok o. Danilo kadi monah duva u rog, a troje vernika sviraju violinu, klarinet i mali bubanj, izvodeći melodiju Psalma 135. Sviranje prestaje da bi se pročitalo Jevanđelje, i nastavlja posle završetka čitanja. U litiji, iza njih, što je takođe novačenje, na magaretu jaše mališan. (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/1218171775022931/; https://www.facebook.com/watch/?v=454607591537120). Nije izostala ni crnogorska posebnost. U toku Sv. Liturgije guslar uz gusle kazuje (peva) stihove iz parimija, iz „Priča Solomonovih“ (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/233486417524004/?v=233486417524004; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/389070231424190/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/455450291452850/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/600605356937342/?v=600605356937342). Trebalo je da, lokalne osobenosti radi, tokom službe uvede guslanje delova iz „Luče mikrokozme“.

Arhim. Gavrilo (Golosov) u svojoj knjizi „Rukovodstvo za liturgiku ili nauka o pravoslavnom bogosluženju“, o razlici pravoslavnog i rimokatoličkog bogosluženja piše: „U obrednosti bogosluženja Pravoslavne Crkve nema ničeg suvišnog, previše čulnog, što bi moglo da opterećuje duh vere, a tim pre nema u njemu ničeg taštog i ispraznog, što služi ili samo ili za uveseljavanje pogleda ili za nasladu sluha, ili za podsticanje mašte, što u svom bogosluženju dozvoljava Katolička crkva… Međutim, ono što je glavno i što je nedostojno pravoslavnog bogosluženja, jeste to da je ovde upotrebljeno više sredstava nego što je potrebno da bi se ostvario cilj, ovde je bogosluženje preterano opterećeno stvarima bez kojih bi lako, čak i korisno moglo da se obavlja“ (pdf, str. 16).

Ostalo je da za kraj još pokušamo da pronađemo poreklo naklonosti o. Danila (Išmatova) prema liberalizmu i modernizmu, i izrazima pobožnosti drugih naroda. U osnovi svakog liberalizma i modernizma, koji predstavljaju suštinu nekadašnjeg obnovljenstva i savremenog neoobnovljenstva, leži čovekougađanje i sujeta. S jedne strane, dakle, leži potreba čoveka da bude drugačiji, da se razlikuje od drugih, da bude bolji od drugih, a na drugoj, želja da se to ostvari pomoću ugađanja ljudskim slabostima. To je pokretalo drevne obnovljence i savremene neoobnovljence, kao što su o. Nikolaj Afanasjev, o. Aleksandar Šmeman, o. Georgije Kočetkov, Ep. Atanasije (Jevtić), Mitr. Amfilohije (Radović), Ep. Ignatije (Midić), o. Danilo (Išmatov)…

Što se tiče preuzimanja, tačnije kopiranja drugih duhovnih iskustava, dublje posmatrano, u pitanju je kriza identeteta. Dok je još bio u Rusiji, o. Danilo je na pitanje: „Mnogi su vas prekorevali zbog naginjanja ka grčkom, za zaboravljanje svojih ruskih tradicija. Vaši su pojci, na primer, pevali na grčkom“, prepredeno odgovorio: „To nije grkofilstvo. Prosto smatram, da ruski narod ima veleki dug prema grčkom. Da, mi smo se davno razišli, i neke stvari kod nas u Rusiji nisu se iskrivile, ne, ali su poprimile drugi oblik. To je prirodno, i potrebno je da i svoje znamo dobro. Ali, zajedno s tim treba izučavati i izvore, da bi zatim tačno razumeli gde se mi trenutno nalazimo“ (http://www.rusvera.mrezha.ru/463/5.htm). Sam o. Danilo svoje grkofilstvo pripisuje prihvatanju saveta od Mitr. Amfilohija, koji ga je slepo prihvatio sa pogrešnom, nejevanđeljskom, anacionalnom, uranopolitskom postavkom o. Georgija Florovskog: „Mitropolit Crnogorski Amfilohije (Radović) je govorio, da svaki Rus i Srbin treba da postanu Grk, Grk Jevrejin itd, ali u duhovnom smislu, tj. da se obogati svom punoćom pravoslavne tradicije. Da bi se, na kraju krajeva, približili Hristu, ka izvornoj sabornosti“ (isto). Da, da se upozna, ali ne i da prihvati, a svoje prezre i odbaci. Ovde se neminovno prisećamo Njegoševe izreke: „Kojoj ovci svoje runo smeta, onde nije ni ovce ni runa“.

Dok pomenuta sujeta ukazuje na krizu ličnog identiteta, prihvatanje tuđih vidova pobožnosti upućuje na krizu nacionalnog identiteta pojedinaca. I zaista, kada se postavi pitanje zašto o. Danilo odbacije rusko pojanje, odežde i pobožnost, i prihvata grčke, odgovor se nalazi u njegovoj slaboj i plitkoj ukorenjenosti u rusku tradiciju, odnosno u rusku narodnost. Iako nose ruska imena, roditelji o. Danila imaju neslovensko, nerusko poreklo. Oni pripadaju narodu ugro-finskog porekla pod nazivom Udmurti, po kojima je nastala Republika Udmurtija, smeštena u evropskom delu Ruske Federacije, jugo-zapadno od Urala, i u kojoj je otac rođen. Njegova majka i ujak su pisci koji pišu dvojezično, na udmurtskom i ruskom, tako da je maternji jezik o. Danila udmurtski. Osim toga, sudeći po njegovom prezimenu, njegovi pretci su bili muslimanske vere, jer prezime Išmatov potiče od muslimanskog imena Išmat, tj. Ismet. Iako sve ovo, samo po sebi, ne mora ništa da znači za nečija nacionalna osećanja i naročito za ličnu veru, u slučaju o. Danila znače i ukazuje na njegovu plitku ukorenjenost u ruski nacion, pobožnost i duh, što je bilo presudno, uz pomenutu ličnu slabost sujete i čovekougađanja, za pomodarsko traganje za drugačijim i drugim identitetom, pobožnošću i duhovnošću, u njegovom slučaju pronađenih kod Grka.

I kao što smo od samog početka ovog članka ukazivali na njihovu duhovnu sličnost, i u ovome poslednjem je o. Danilo sličan Mitr. Amfilohiju. I provojerarh Mitropolije crnogorsko-primorske, boluje od krize nacionalnog identiteta. U jednoj emisiji TV Atlas, na pitanje crnogorskog novinara, da li je Mitr. Amfilohije Srbin ili Crnogorac, tadašnji Ep. Zahumsko-hercegovački Grigorije je odgovorio, da je on 99% Srbin i 100% Crnogorac (https://www.youtube.com/watch?v=NLxtz6Lzv4A). Proces tranzicije Mitr. Amfilohija sa srbske na crnogorsku nacionalnost je počeo odavno, i nalazi se u završnoj fazi, u kojoj onaj 1% čini prevagu u korist Mitr. Amfilohija – Crnogorca. On to čini svesno, jer zna da kao Srbin ne može stvoriti autokefalnu Crnogorsku crkvu. Toga je bio svestan još i pre 2006. g., kada je kao samozvanac sebi bezakono pripisao titulu Arhiepiskopa, i počeo sa proterivanjem srbskog imena iz zvaničnih naziva same Mitropolije crnogorsko-primorske i njenih ustanova i jedinica.

Zato, za kraj, obojici, i Mitr. Amfilohiju i o. Danilu, duhovnom ocu i duhovnom sinu, dobrom glumcu i lošem režiseru, možemo dobroželateljno navesti odgovarajući citat jednog predanjskog ruskog starca, našeg savremenika: „A sada je uski put spasenja zatvoren. Život je pozorište, ljudi posmatrači. A režiser je lukavi, otac laži. On vaspitava čada dostojna sebe: gorde, lukave i neposlušne“ (https://3rm.info/main/77060-car-hot-na-mesjac-no-pridet-ieromonah-anatolij-kievskij-o-poslednih-vremenah.html).

Arhimandrit dr Nikodim (Bogosavljević)

(+Video)