Нађох се у сну у једном селу… У аутобусу сам била, возач заустави аутобус, те поче да показује лепоте природе: силне ливаде, зелене, брдовите, воћњаке и потоке, лепота гледати. Видим бању, термалне изворе, душу да напојим. Возач је тајни монах, крије то. Радује се свему, па неће да вози, никако да крене… Кажем у сну: “Слава Теби Господе кад овакву лепоту твориш!”
Рекох: “Ајмо, требало би кренути.”
Међутим, уместо даље, нађох се на брдашцету у неком благословеном домаћинству. У њему, гле чуда, на врху брдовитог плаца, тако прелепо дрво беше. Толико је било старо и широко, а на пола стабла је била рупа, али у облику ока, или круга. Одатле је бујицом извирала вода, и отицала у широком потоку низ брдо, и улазила у друга дворишта. Људи су невероватно били срећни због те воде, а она је свуда око темеља куће правила поток и све је около било зелено и родно као у рају.
У том видим стиже ту један човек, домаћин куће из неког другог села, и тражи некога ради савета. Хоће, каже, да се разведе од жене.
Прође поред мене, и уђе у једну стару дрвену кућицу која је била у оном рајском дворишту где је било дрво – извор воде бистре, у пространству зеленила и воћњака. Седе тај високи муж за сто, види се радан је и вредан, седе ту и његова жена, и она вредна и домаћица. Она са десне стране старца, он са леве. Обоје решени да се разведу.
Старац није ни реч изустио. Све је тихо, благодатно. Одједном испред ње, нађе се нафора, исечена ножем на правилних неколико коцкица (4-5). Узе старац те парчиће десном руком и стави на свој леви длан. Онда пође руком и испред мужа, ту је уместо парчића стајала изгњечена нафора, изгледала је као кад се мала деца играју хлебом. Стави и њу на леви длан. Поклопи нежно десном руком, и поче да окреће дланом преко длана, као да меси, али ништа не притискајући. Онда спусти са длана на сто између њих одједном, то цело парче потпуно зацељеног хлеба, свеже и мекано, као да није било гњечено нити сечено.
Муж и жена се у чуду погледаше.
Сада старчић узе испред мужа исецкану нафору, исто тако у 4-5 коцкица, а испред жене угњечену. Стави поново на леви длан па премеси нежно, пре бих рекла окрећући у длану, колико пажљив беше. И опет, отвори хлеб цео, као сунђер мекан, бео, и спусти на средину стола.
Погледају се муж и жена који беху пре тога спремни на развод због силних несугласица и свађа. Почињу да схватају…
У то старчић одједном бризне у плач.
Горак, горак, јецајима срце раздире.
Препознах у њему Господа нашега Исуса Христа! Која благодат из Њега излажаше! А како је плакао, колико је јецао! Раздирао ми је и душу и срце! Помислима им је рекао са толико љубави коју само Господ може имати: “Нити један треба да притиска нити други да се раставља… Једно сте тело.”
Толико горко је јецао, ридао да не могох да издржим бол и страдање Господње, пробудим се и ја плачући, још дуго, дуго не могући да исплачем бол Његов…