„Рекох: богови сте, и синови Вишњега сви“ (Пс. 81, 6).
Основни догмат хришћанске антропологије је опште познат: човек је створен по лику и по подобију Божијем. „Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“ (1. Мој. 1, 26-27).
Ово велико достојанство и вредност човека, његова створеност по лику и по подобију Божијем, потврђена је, увећана и запечаћена оваплоћењем Сина Божијег, Који је, поред тога што је Икона Очева као Бог, постао икона Божија и као Човек.
Свети Оци су различито тумачили у чему се састоји лик Божији у човеку. Углавном, говорили су о пет основна човекова својства: вечно биће, словесност, слободна воља, господарење и стваралаштво.
Бог је вечно Биће, и човек, будући створен за вечно постојање, има у себи икону вечног Божанског Бића. Човекова бесмртност је икона Божије вечности. Св. Максим Исповедник разликује вечно биће и вечно добро биће. Прво имају пали анђели и људи који се не спасавају, а друго анђели и људи који ће бити вечни грађани Небеског Јерусалима.
Бог је апсолутни Ум, Син Божији је Логос, Слово или Реч Божија, а човек има разум да поима постојање Бога, себе и света око себе. Бог промишња о стварању и одржавању читаве творевине. Човек размишља и промишља о свом постојању и творевине која му је поверена на обрађивање и чување. Словесност човекова је, дакле, икона Божије словесности, човеков ум икона Бога Ума. За Св. Антонија Великог, међутим, словесан је само онај човек који уме разликовати добро и зло: „Ми обично погрешно употребљавамо реч словесан (разуман) приликом примењивања на људе. Словесни нису они који су изучили изреке и списе древних мудраца, него они који имају словесну душу и који могу да разликују добро од зла, те оно што је рђаво и по душу штетно избегавају, а оно што је добро и за душу корисно усрдно ишту и чине уз велику благодарност Богу. Једино њих уистину можемо назвати словесним људима“ (Добротољубље 1., 56).
Бог је апсолутно слободан, самовластан, ничим условљено слободно Биће. Човек је његова икона, при чему његова слободна воља није апсолутна, већ је дата, условљена и ограничена. Човек, као икона Божија, има слободу да изабере и вољу да оствари живот са или без Бога. У томе је човекова богоиконична самовласност. Он, међутим, нема слободу нити моћи да поново себе врати у небиће, у непостојање.
По Св. Јовану Златоусту, човекова иконичност је указана у Божијој заповести Прародитељима, да владају земљом и буду „господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи“ (1. Мој. 1, 28). Св. Златоусти пише: „Рекавши: начинимо човека по слици нашој и по подобију, (Господ) Се није ту зауставио, него нам је објаснио оним што је уследило зашто је употребио реч слика. Јер каже: И нека владају рибама морским и птицама небеским и свим гмизавцима који гмижу по земљи. (Господ), дакле, реч слика користи у вези са влашћу, а не са нечим друго, јер Он створи човека као владара над свим на земљи и ничега на земљи нема да је веће од њега, него све пребива под његовом влашћу“ (Нека буде светлост, 53). Бог је, дакле, Господар све творевине, а човек, по његовом лику, у његово име је господар над материјалном творевином – земљом, животињама и биљкама. Ово сведочи и псалмопојац: „Шта је човек, да га се сећаш? Или син човечији, да га походиш? Умањио си га замало од Анђела, славом и чашћу венчао си га. И поставио си га над делима руку Твојих, све си потчинио под ноге његове, овце и све волове, а још и животиње пољске; птице небеске, и рибе морске, које проходе стазе морске“ (Пс. 8, 5-9).
Бог је Творац, и човек ствара, преобликује Божију творевину. Бог је, дакле, апсолутни Творац, јер ствара ни из чега, а човек релативан, као Божији помагач у чувању и прерађивању нечега већ створеног. По Светим Оцима ово је једна од одлика човекове богосличности.
Свих пет својстава Божијег Бића – бесмртност, словесност, слободна воља, господарење и творење – заиста су иконично утиснута у човеково биће, с том разликом да је оно што је код Бога, будући да је нестворен, апсолутно, код човека је, као створеног бића, условно, релативно.
Прва четири наведена својства човекове богоиконичности се, међутим, у извесној мери и на известан начин односе и на анђеле. Наиме, и анђели су бесмртна духовна бића, имају разум, слободну вољу и црте господарења. Анђели, међутим, нису створени „по лику и по подобију“ Божијем. Св. Макарије пише: „Високо је достојанство човека. Погледај какви су небо и земља, сунце и месец, па ипак Господ није благоволео да у њима почине, већ једино у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари. Усудућу се да кажем – не само од видљивих, него и од невидљивих, тј. духова који служе. Јер, ни о архангелу Михаилу, ни о архангелу Гаврилу Бог није рекао: Створимо… га по образу и по подобију нашем (Пост 1, 26), већ о умној природи човека, тј. његовој бесмртној души. Написао је, наиме: Анђелске војске су око оних који га се боје (Пс. 33, 8)“ (Добротољубље 1., 123).
Анђели су створени за вечно постојање. Смрт је за њих духовна, и представља њихово постојање без заједнице са Богом. То се односи на сатану и на његове пале анђеле, демоне. Они, међутим, иако вечно умиру, не могу да се врате у непостојање, у небиће.
Анђели имају свест о себи, Богу и осталој словесној и бесловесној творевини. Својим разумом они разумеју Божије заповести и служе Му, док су пали анђели свесни противници Божији, (не)разумно не желе да се покају и врате служењу Богу.
Анђели имају слободну вољу. Још пре стварања човека, на небу се одиграла драма пада сатане и демона. Они слободновољно нису желели да служе Богу. Будући да су сагрешили на небу и у вечности, њихов пад је вечан, они нити могу, нити желе да се покају. Непали анђели, пак, слободном својом вољом служе Богу, и више не могу да падну. Њихова слободна воља је постала непокретна.
У извесном смислу, због њиховог хијерархијсог устројства, и међу анђелима се може говорити о господарењу: нижи чинови су у покорности и послушности вишим, тако да ови други имају власт над њима, односно, на известан начин, господаре над њима.
Анђели једино не стварају као човек. Међутим, твораштво је привремена одлика човекове богоиконичности. Он, наиме, ствара само у овом веку. У Рају Прародитељи нису имали потребу за производњом хране, одећом, превозом, тако да се заповест Адаму о Рају, „да га ради и да га чува“ (1. Мој. 2, 15), односи на духовно, свештеничко делање молитве и стражења, и његово стваралаштво почиње тек након изгона из Раја. Исто тако, у Царству Божијем човеково стварање престаје, и ова одлика човекове богосличности има релативни и привремени карактер, па самим тим се не може прихватити као једно од ствојстава боголике човекове онтологије.
Намеће се питање: постоји ли још нека одлика човековог бића, по којој би он могао бити по лику Божијем, а да, истовремено, то својство немају анђели и не припада само овом, већ и будућем веку? Одговор је: да, постоји. Реч је о рађању: човек се рађа и рађа, Бог рађа и бива рођен, а анђели се не рађају, они су сви у једном ванвременском трену створени и више се не стварају. Њихов број је ограничен. Рађање човека је, дакле, оно најважније у њему, због чега је биће по лику Божијем.
Као што се Св. Јован Златоусти позвао на речи заповести Господње, исто можемо и ми учинити: „И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свих звери што се миче по земљи“ (1. Мој. 1, 28). И још једном: „Ко пролије крв човјечију, његову ће крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека. Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој“ (9. Мој. 6-7). Св. Јован Златоусти је навео речи које су Света Тројица „говорила“ међусобно, пре самог стварања човека, да би прва заповест изречена тек створеном човеку била да се рађају, а потом друга да владају читавом видљивом творевином. Осим тога, господарење над животињама је привремено, и није део плана вечног постојања човека, зато што животиње не васкрсавају, па у Царству Небеском човек нема над киме да господари, да влада. То значи, нека ми опрости Св. Златоусти, да би човек био икона Божија само у овом веку, привремено, а не вечно. Насупрот овоме, рађање, очинство и синовство је вечно својство човека, и у овом, и у будућем веку, вечна икона Бога у човеку.
На примедбу да Адам није пао, да би онда животиње живеле вечно, одговорићу тиме да у том случају животиње не би ни биле стваране. Доказ је у чињеници да животиње од самог почетка нису могле улазити у Рај, да им је Адам дао имена ван њега, и да је змија дошла до његове ивице, и одатле наговорила Еву. Рај и Царство Небеско су места заједнице Бога са словесном творевином: човеком и анђелским силама. Животиње, дакле, припадају резервном плану, плану човековог пада (који није морао, већ је хтео да падне), и користе човеку за исхрану, одевање, рад, превоз и заштиту само у палом времену, од изгона из Раја, до Другог Христовог доласка.
Дакле, Бог Отац рађа Бога Сина; Адам је требало да рађа синове у Рају. Не семено, већ духовно, Духом Светим. Пало, грешно, семено, телесно рађање човека је животињолико, док је духовно, безгрешно боголико. Да је истрајао у послушности и очувао заповест да не једе плодове са дрвета познавања добра и зла, Адам би био обожен, обесмрћен и усиновљен, сам би Духом Светим у чину обожења био рођен као син Божији, не по природи, већ по дару Духа Светога.
Полазећи, међутим, од чињенице да унутар Пресвете Тројице нема пола ни рода, Бог није ни мушко ни женско, и да су Отац и Син Имена и битијно-личносна својства, да Адам није пао, вероватно Ева не би ни била стварана, већ би Адам сам рађао синове (без кћери, јер пола не би било) Духом Светим. Као што Богу Оцу није потребан неко други да би родио Бога Сина, тако ни Адаму не би била потребна Ева да духовно-телесно рађа своје синове (На ово посредно упућује што се у текстовима Новог Завета, које ћу навести у наставку, помињу само синови Божији и усиновљење, без ћерки Божијих и без ућерковљења). При том, синови би били рађани као одрасле особе, попут Адамовог и Евиног стварања, односно не би било телесног деветомесечног ношења, које припада палом човековом стању, тј. казни Божијој за жену: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати“ (1. Мој. 3, 16). Адам би рађао синове, и његови синови синове, све док се не би испунио број људи, који би заменили број палих анђела. Тако би се већ у Рају испунило оно што је Господ Исус Христос најавио да ће се догодити у Царству Божијем: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу“ (Мт. 22, 30; Мк. 12, 25).
Наведеном је слично бесемено, Духом Светим зачеће и рађање Исуса Христа у утроби Пречисте Богородице. На сличан начин су духовно рођени сви православни хришћани у Св. Тајни Крштења: Бог Отац их рађа Духом Светим у утроби Мајке Цркве. Међутим, у Православној Цркви, осим духовног рађања у Крштењу, постоји и духовно очинство и рађање, када духовни отац, епископ, свештеник, монах или монахиња, па чак и мирјанин, Духом Светим рађа синове и кћери за Царство Божије. Тако, нпр., Св. Ап. Павле себе сматра оцем верних у Коринту, које је он родио за Царство Божије: „Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1. Кор. 4, 15).
Да је рађање највећа одлика човекове богоиконичности, потврђују нека места из Старог и Новог Завета. Тако се у родослову Господа Исуса Христа Адам назива сином Божијим: „…сина Адамова, сина Божијега“ (Лк. 3, 38). Дакле, унапред је Адам створен као син Божији. Даље, Адам, који је створен по образу Божијем, рађа сина по свом образу: „Кад Бог створи човјека, по обличју својему створи га. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човјек, кад бише створени. И поживје Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју својему, као што је он, и надједе му име Сит“ (1. Мој. 5, 1-3). А Ева је, када је породила Каина, казала да је добила сина од Бога: „Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудне и роди Кајина, и рече: Добих човека од Господа“ (1. Мој. 4, 1). То значи, као што сам већ рекао, да отац Духом Светим рађа сина свога и сина Божијега.
О небеском синовству људи говори и сам Христос: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. Што је рођено од тела, тело је; а што је рођено од Духа, дух је. Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго. Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа” (Јн. 3, 5-8); „Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима“ (Лк. 6, 35; Мт. 5, 44-45); „Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9); „А који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају; Јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења“ (Лк. 20, 35-36). Св. Ап. Јован сведочи о рођењу људи од Бога: „А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога“ (Јн. 1, 12-13). У молитви Оче наш, ми Бога Оца називамо својим Оцем. То, међутим, могу чинити само православни хришћани, јер је само њих Бог Отац родио Духом Светим. И, коначно, у Откривењу: „Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син“ (Откр. 21, 6-7).
Св. Макарије Велики о духовном рађању од Бога пише следеће: „Сав Његов [Христов] труд и старање састојали су се у томе да из Своје природе Духом породи чеда, благоизволевши да се рађају одозго, од Његовог Божанства. Као што се земаљски очеви жалосте када не рађају (децу), тако је и Господ, заволевши род људски као Свој сопствени образ, усхтео да га породи од Свог божанственог семена. И Христос подноси велику тугу кад неки неће да приме такво рођење и да буду рођени од бедара Духа Божијег. Јер, Он је за њих страдао и трпео због њиховог спасења. Господ хоће да се сви људи удостоје тог рођења зато што је за све умро и све призвао к животу. Јер, без тог рођења душе не може да живи, као што је рекао Господ: Ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн. 3, 3). Они који су поверовали у Господа, пришли му и удостојили се тог рођења, причињавају радост и велико весеље на небесима онима који су их родили. Сви анђели и свете силе се радују због душе која се родила од Духа и која је постала дух“ (Добротољубље 1., 134). Видимо да Св. Макарије доводи у директну везу човекову боголикост и његово рађање од Бога, и, самим тим, посредно, и његову могућност духовног рађања.
Бог је, дакле, створио човека да би га потом родио и усинио. Човек је син Божији, бог по благодати, а не, као Син Божији, по природи, само ако то хоће. Ово је крунски доказ да је човек створен по лику свога Бога Оца. Христос, Син Божији је „икона Бога невидљивога” (2. Кор. 4, 4), а кроз Њега и у Њему и човек је икона Бога Оца. Захваљујући овој човековој богоиконичности, Син Божији је могао да се очовечи.
О „усиновљењу кроз Исуса Христа“ (Еф. 1, 5) сведочи Св. Ап. Павле. Он је богослов човековог божанског синовства и усиновљења. Навешћу бројна одговарајућа места: „Јер које води Дух Божији они су синови Божији. Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божија. А кад смо деца, и наследници смо: наследници, дакле, Божији а сунаследници Христови; пошто с њим страдамо да се с њим и прославимо. Јер мислим да страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо, и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење, избављење тела нашега“ (Рим. 8, 14-23); „Јер које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина његова, да он буде Прворођени међу многом браћом“ (Рим. 8, 29); „Као што и говори код Осије: Назваћу народом својим народ који није мој, и немилу милом; и биће да на месту где им је било речено: Ви нисте мој народ, тамо ће се назвати синови Бога живога“ (Рим. 9, 25-26); „Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ“ (2. Кор. 6, 17-18); „Јер сте сви синови Божији вером у Христа Исуса. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте“ (Гал. 3, 26-27); „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа“ (Гал. 4, 4-7); „Још се не супротстависте до крви борећи се против греха, и заборавили сте савет који вам говори као синовима: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови“ (Јев. 12, 4-8). Св. Ап. Павле сведочи да смо ми, због рођености од Бога Оца, Христова браћа „Јер је прикладно Богу, за Којега је све и кроз Којега је све, Који приведе многе синове у славу, да Челника спасења њихова учини савршеним кроз страдање. Јер и Онај који освећује и они који се освећују сви су од једнога, зато се не стиди да их назива браћом, говорећи: Објавићу Име твоје браћи својој, усред сабора песмом ћу те величати“ (Јев. 2, 10-12).
Слично проповеда и Св. Ап. Јаков: „Јер нас је драговољно родио речју истине, да будемо као првина од његових створења“ (Јак. 1, 18).
Човек рађањем не остварује иконичност само Бога Оца, већ и Бога Сина и Духа Светога, јер чином обожења Адам би постао син Божији, а рађањем сина Духом Светим он би остварио икону Бога Сина и Светога Духа.
Дакле, рађање, по томе што је Божија одлика, а одсуствује код анђела и вечна је, а не привремена његова одлика, јесте на првом месту оно по чему је човек икона Божија. То је, да тако кажемо, датост човековог бића и личности, оно је својство његове природе. По подобију, пак, зависи од слободне човекове воље, а представља задатак да се човек уподоби Христу, Сину Божијем и Сину Човечијем. О овоме поново Св. Ап. Павле: „Први човек је од земље, земљан; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески. И као што носисмо слику земљанога, тако ћемо носити и слику небескога“ (1. Кор. 15, 47-49); „Сви ми пак који откривеним лицем одражавамо славу Господњу, преображавамо се у тај исти лик, из славе у славу, као од Духа Господа“ (2. Кор. 3, 18).
Истицање човековог божанског синовства нарочито је важно у наше време, када се владајућој лажној теорији еволуције о човековом пореклу од мајмуна додаје ништа мање лажна теорија интелигентног дизајна, по којој су на човеково стварање и скоковиту еволуцију утицала (непостојећа) бића са других планета.
Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
(+Видео)