Од првих видеа које сам објављивао на мом каналу упадали су, као герилци, са својим коментарима протестантски секташи, па чак и неки који су себе сматрали за православне, а расуђивали протестантски. Већином сам их брисао, и жао ми је што их нисам сачувао, да бих подробније илустровао неке њихове заблуде. Сачувао сам само неколицину. Осим тога, и неки православни су тражили да појасним неке од протестантских заблуда. Зато сам одлучио да снимим овај видео, у коме ћу поменути само најважније и највеће њихове заблуде.
Најпре ћу рећи нешто о пореклу заблуда протестантских секташа. Извор свих њихових заблуда лежи у чињеници да они, разне протестантске секте, које и данас ничу као печурке после кише, никада нису ни били у Цркви, те самим тим и не знају шта је уопште Цркве, нити их Црква, као богочовечански организам и као благодатна, светотајинско-хијерархијска установа занима.
Опште је позната чињеница да су протестанти настали у 16. веку у крилу бивше цркве на западу, римокатоличке религиозне заједнице, сакупљене око папе и Ватикана. Протестнти су од своје мајке, дакле, могли да добију само оно што је она имала, а то су безблагодатност и јереси. Из тако лошег корена и стабла, могле су ницати и сазревати само још горе гране и још отровнији плодови заблуда и погрешних учења, јереси. Дакле, извор свих заблуда и јереси протестаната јесте њихово лоше, нецрквено, неблагословено и безблагодатно порекло. Из овога се родила прва грешка Лутера, Цвинглија, Калвина и других, јер су одрекавши се од лоших отаца паписта, уместо да траже друге, праве оце, поистоветивши Православну Цркву са папистима, сами себе прогласили за оце, и тако поновили грешку оних од којих су побегли – а то је уздање у сопствени разум, што је главна последица и показатељ гордости. Дакле, од гордих паписта настали су горди протестанти, самовољни и самодовољни тумачи истина Светог Писма.
Даље, протестанти су кренули од поставке да је Црква током векова све извитоперила и изокренула, па зато Цркву и претходне векове хришћанства, заједно са исквареним учењем и предањем треба одбацити и вратити се изворном хришћанству и раноапостолској цркви, у којој остају само Христос, Апостоли и Свето Писмо. У новије време су чак успели да убеде неке лоше православне богослове у ову тезу, а ови стекли доста следбеника. Реч је о о. Николају Афанасејву и о. Александру Шмеману, о којима сам писао у својој књизи „О литургијској обнови, препороду и реформама“.
Одбацивши, дакле, Православну Цркву заједно са папистима, протестанти су остали сами са Светим Писмом. Отуда њихова крилатица sola scriptura – само Писмо. И овде лежи други извор свих њихових заблуда, а то је безблагодатно и погрешно тумачење Светога Писма. Свето Писмо је, наиме, писано Светим Духом, тачније, писано је од стране писаца који су били надахнути Светим Духом, тако да се реч писма може разумети и тумачити само Њиме, односно умом који је облагодаћен Духом Светом. А пошто Свети Дух обитава САМО у Православној Цркви, разумљиво је да се Свето Писмо непогрешиво може тумачити САМО у Православној Цркви, и то од стране Светих Отаца и од савремених облагодаћених богослова, проповедника и тумача Писма. Али, пошто протестанти не признају Православну Цркву и Свете Оце – кажу, наиме, да су Свети Оци облаци који заклањају сунце – Христа -, онда је њихово безблагодатно и погрешно тумачење Светог Писма извор свих њихових заблуда и јереси, зато што све јереси, као што је опште познато, свој извор имају у погрешном тумачењу Светог Писма.
Према томе, извор или порекло свих заблуда протестаната лежи у њиховом пореклу ван Цркве, одрицању Православне Цркве, Светог Предања и Светих Отаца, и неблагодатном, самовољном и погрешном тумачењу Светог Писма.
На почетку ћу рећи о њиховој основној заблуди не признавања Светог Предања. На почетку Дела апостолских, Св. Ап. Лука пише: „Прву ти књигу написах, о Теофиле, о свему што поче Исус и творити и учити до дана када се вазнесе, пошто Духом Светим даде заповести апостолима које изабра, којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему“ (Дап. 1, 1-3). Јасно је из овога да је Господ Исус Христос 40 дана од Васкрења до Вазнесења говорио Својим ученицима о тајнама Царства Божијег, односно о томе како се оно може задобити. То није остало записано, као ни оно што је Христос пре страдања и васкрсења говорио и чинио, а које, по речима Св. Ап. Јована Богослова, „кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге“ (Јн. 21, 25). Оно што су, дакле, Свети Апостоли видели и чули од Господа, а што је остало незаписано у књигама Новог Завета, они су то као Предање, предавали својим ученицима, а они својим, и тако се оно временом записивало, и као писано и неписано Предање добило исту вредност као Свето Писмо. О том предању највише говори Св. Ап. Павле у својим посланицама: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1. Кор. 11, 2); „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15); „Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3, 6); „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере“ (1. Тим. 6, 20-21); „Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене у вери и љубави у Христу Исусу“ (2. Тим. 1, 13); „И што си чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити“ (2. Тим. 2, 2). Поред оваквих силних сведочанстава о Предању управо у Новом Завету, протестанти остају слепи поред очију и неразумни поред ума и одбацују темељне истине хришћанске православне вере.
Погледајмо сада неке од основних заблуда протестаната-секташа. Једна од основних је држање и погрешно тумачење друге Божије заповести забране о прављењу идола, при чему они погрешно, понављајући иконоборачку јерес, проглашавају икону за идола. Заповест гласи: „Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити“. Овде се забрањује клањање и служење творевини, које припада само Творцу. Споменимо најпре да су у старозаветном Храму, изнад Ковчега завета била два златна херувима, који су израђени по наредби Божијој, и није се, иако је био уметнички лик, поштовао као идол, тј. као божанство. „А у светињи над светињама начини два херувима од дрвета маслинова; десет лаката бјеше висок сваки... И намјести херувиме усред унутрашњег дома, и раширише херувими крила своја тако да крило једнога тицаше у један зид а крило другога херувима тицаше у други зид, а усред дома тицаху крила једно у друго. И обложи херувиме златом. А све зидове дому унаоколо искити резанијем херувимима и палмама и развијенијем цвјетовима изнутра и споља“ (1. Цар. 6, 23-29). И врата на светињи над светињом била су украшена херувимима: „И на тијем двокрилнијем вратима од дрвета маслинова изреза херувиме и палме и развијене цвјетове, и обложи их златом, и херувиме и палме обложи златом“ (1. Цар. 6, 32). Дакле, још у Старом Завету се разликовала дела руку људских која нису од оних која јесу идоли. Херувими у Светињи над светињом нису били идоли, за разлику од златног телета које су Израиљци излили чекајући Мојсеја, док је био на врху Хорива. Разлика између Старог и Новог Завета је у томе што у Старом Син и Слово Божије још није био оваплоћен, а после Његовог оваплоћења или очовечења, које објављује Нови Завет, сликање Бога у телу, односно Богочовека Исуса Христа је било могуће. И не само могуће већ је оно благословено од Самог Господа Који је Сам начинио Свој нерукотворени лик на убрусу, и послао га сиријском кнезу Авгару. Али, пошто ово није записано у Јеванђељу, онда протестанти, који не верују Светом Предању, одричу истинитост овог догађаја. Истом логиком, пошто се у Новом Завету не спомиње иконописање и иконе, онда они одричу и не верују Светом Предању, по коме је први иконописац био сам Св. Ап. Лука, који је насликао лик Мајке Божије.
Дакле, пошто је Син и Слово Божије постао човек, онда је Он сам благословио да се слика Његов лик на дрвету, папиру, кожи и зидовима храмова. Пошто је Он истинити Бог, ми му не одајемо поштовање и служење као идолу, тј. лажном богу, већ му се поклањамо и целивамо га, изражавајући тиме наше поштовање, захвалност и љубав према нашем Спаситељу. То исто важи и за ликове Пресвете Богородице, Анђела и Светитеља, којима се не клањамо као боговима, већ исто тако изражавамо наше поштовање, захвалност и љубав Мајци Божијој као учесници домостроја спасења људског рода, а Анђелима и Светима као нашим заступницима и молитвеницима за наше спасење, клањајући се при том Прволику Христу, по чијем је лику и подобију створен човек, као и Божанској благодати која у њима обитава. Зато се у Синодику Православља, којим се слави победа иконопоштовања над иконоборством каже: „Пророци како видеше, апостоли како научише, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио - тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење“. А древни и савремени иконоборци, рачунајући ту и протестанте секташе, потпадају под вечну анатему, проклетство: „Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Прволик, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога - њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима - анатема“.
У суштини, протестанти су новозаветни јудеји, јер многе старозаветне заповести сматрају непроменљивим. Тако, рецимо, приговарају нама православнима да неосновано, противно четвртој заповести Божијој, празнујемо недељу уместо суботе. Четврта заповест Божија гласи: „Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и обави све послове своје, а седми дан је одмор Господу Богу твоме“. Опет се позивају на Нови Завет и кажу да нема помена промене празновања од суботе на недељу. Нису у праву. Има неколико потврда за ово. У Делима апостолским стоји: „А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, бесеђаше им Павле, јер намераваше сутрадан да отиде, и продужи беседу до поноћи“ (Дап. 20, 7). Први дан недеље је долазио после седмог дана који је био субота. Дакле, данашња недеља. Из даљег текста сазнајемо да су се ученици Христови, тј. Апостоли и рани хришћани, сабирали ради „ломљења хлеба“, тј. Свете Евхаристије. Дела апостолска је Св. Ап. Лука писао између 70. и 80. г. по Христу. Из овога закључујемо да је дан Христовог васкрсења, разумљиво, потиснуо пређашњи значај суботе, и да су се Апостоли и хришћани сабирали у дан Христовог васкрсења, тј. данашњу недељу, ради Литургије. У Делима апостолским се субота спомиње као дан када су Апостоли одлазили у сингаге, да би проповедали јеврејима који су се у тај дан окупљали у њима, а једини помен дана у који су верни „ломили хлеб“ била је први дан у недељи, тј. недеља.
Ово потврђује и речи Св. Ап. Павла које упућује Коринћанима: „А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви.
Сваког првог дана недеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем“ (1. Кор. 16, 1-2). Видимо, дакле, да је већ код раних хришћана недеља, разумљиво, потиснула суботу и постала дан Евхаристије и дан прикупљања милости. Каква је веза недеље и милосрђа, објашњава Св. Јован Златоусти: „Зашто није рекао: у други дан после суботе, у трећи дан после суботе, или у саму суботу? Не без разлога и не без циља, већ зато да би у самом времену нашли себи помоћника за побуђивање већега усрђа за жртвовање, зато што је погодно време немало важна ствар у сваком делу. Али зашто, кажеш, то време може помоћи убеђивању за давање милостиње? Зато што у тај дан (недеље) престаје сваки рад, душа од одмора постаје веселија, и што је од свега важније, у тај дан смо ми добили безбројно мноштво добара. У тај дан је разорена смрт, укинуто проклетство, уништен грех, срушена врата ада, свезан ђаво, прекинути дуговремени рат, учињено измирење Бога с људима, наш род је ушао у раније, или далеко боље, стање, и сунце је угледало задивљујући и чудни призор – човека, учињенога бесмртним“. Дакле, већ у време Светих Апостола недеља је потиснула суботу као свети и нерадни дан.
Тај дан ће на грчком језику, на коме су написане све књиге Новог Завета, добити назив кириаки, тј. дан Господњи, која је била и остала данашња недеља, која је као дан починка од новог стварања обесмрћеног човека у Христу, потиснула старозоватну суботу, дан починка од првог стварања. А веће и ново потискује и замењује мање и старо. Тако видимо на страницима Откривења да је своје виђење Св. Ап. Јован Богослов имао у недељу, дан Господњи, грчки кириаки: „Бејах у Духу у дан Господњи“ (Откр. 1, 10). То је било око 95. г. по Христу. Према томе, видимо да се већ на страницама Новог Завета догодио преображај у називању недеље, од 60-70-их година по Христу и Св. Ап. Луке, који је још увек назива први дан недеље, и око 95. г. по Христу и Св. Ап. Јована Богослова, које је већ назива дан Господњи, тј. недеља, која је, разумљиво, због васкрсења Христовог, потиснула старозаветну суботу.
Протестанти секташи држе се закона и говоре о његовој непроменљивости. Заборављају, при том, да закон може и има власт мењати једино Законодавац Бог. Он то и чини. Укида поштовање суботе и замењује је недељом, с тим да је у Православној Цркви субота сачувала своје достојанство тиме што се у тај дан не праве велики поклони, тзв. метаније, и да се не држи пост у суботу, осим Велике Суботе када се пости на води. Христос Законодавац је рекао Својим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа,
учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20). Христос је заповедио Својим Апостолима да се иконопишу Његове и иконе Његове Мајке, Анђела и Светитеља, заповедио им је и да се празнује недеља уместо суботе, и још много тога што је ушло у писано и неписано Свето Предање, које има исту вредност и важност са Светим Писмом, јер је његова допуна.
Протестанти нама православнима пребацују да ми обожавамо Пресвету Богородицу и Свете, и оспоравају наше молитвено обраћање њима. Ми, међутим, не прихватамо Богородицу и Свете за богове, већ им указујемо част која им припада, као они који су прославили Бога, постигли меру обожења и богоусиновљења, а Мајку Божију поштујемо и клањамо јој се као Оној која се удостојила да да људску природу, у Њеној пречистој утроби, оваплоћеном Сину и Слову Божијем. Обраћамо им се молитвама за њихово заступништво, као што се и у овом свету људи обраћају појединцима за њихове препоруке и заузимање код оних од којих је првима потребна разноврсна помоћ.
У свом видеу „Свештеници се ословљавају са 'оче' у Православној Цркви“ навео сам какво је светоотачко тумачење Христове заповести ученицима да никога не зову оцем ни учитељем овде на земљи (Мт. 23, 9). Свети Оци тумаче да Христос скреће пажњу да је код верних један Отац Бог, Који је извор и телесног и духовног очинства и отаца, и један Учитељ, Који поучава и јесте извор учитељстава духовних учитеља у Цркви. Овде ћу још додати да је још Св. Ап. Павле себе називао оцем својих духовних чада у Коринту: „Јер ако имате и хиљаду учитеља у Христу, немате много отаца; јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем“ (1. Кор. 4, 15). На основу таквог схватања Христових речи, родила се пракса у Православној Цркви да се свештеници и монаси ословљавају са „оче“. Али, протестанти, пошто не признају ни Свете Оце, ни Свето Предање, ни Православну Цркву, остају упорни у свом буквалном, неблагодатном и погрешном схватању Христових речи, и тиме бивају одсецани од истине, Цркве и спасења.
Велика заблуда протестаната је и вера у хиљадугодишње царство Христово овде на земљи. Реч је о јереси хилијазма, насталој на основу погрешног тумачења 20. главе Откривења: „И видех анђела где силази с неба, који имаше кључ од бездана и ланац велики у руци својој. И ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година, и баци је у бездан, и закључа и запечати над њом, да више не вара народе, док се не наврши хиљаду година; после тога треба да буде одрешена на кратко време. И видех престоле и седоше на њих, и даде им се суд; и душе посечених за сведочанство Исусово и за реч Божију, који се не поклонише звери и лику њезином, и не примише жига на челима својим и на руци својој; и оживеше и цароваше са Христом хиљаду година. А остали мртваци не оживеше док се не сврши хиљада година. Ово је прво васкрсење. Блажен је и свет онај који има удела у првом васкрсењу; над њима друга смрт нема власти, него ће бити свештеници Богу и Христу, и цароваће с Њим хиљаду година. И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, и изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи за битку, чији је број као песак морски. И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ са неба од Бога, и поједе их. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, где је и звијер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у векове векова. И видех велики, бели престо, и Онога што седи на њему, од чијега лица побеже земља и небо, и места им се не нађе. И видех мртве, велике и мале, где стоје пред престолом, и књиге се отворише, и друга се књига отвори, која је Књига живота; и бише суђени мртви по делима својим као што је записано у књигама. И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који бејаху у њима, и бише суђени сваки по делима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт. И ко се не нађе записан у Књизи живота бачен би у језеро огњено“ (Откр. 20, 1-15).
Св. Андреј Кесаријски пише да је ђаво свезан при Христовом страдању и да 1000 година треба схватити као ознаку за велики број година, које, по њему, означавају време од Христовог васкрсења до доласка антихриста. О постојању две врсти смрти, па са њима и два васкрсења говори исти Светитељ следеће: „Из божанственог Писма знамо да постоје два живота и два умирања, тј. смрти. Због преступања заповести, први живот је привремен и телесан, а други, услед очувања Божанских заповести, јесте живот вечни који је обећан светима. У складу са тим постоје и две врсте смрти: једна је телесна и привремена, а друга, вечна, послата у будућем веку као казна за грехе, тј. геена огњена. Исто тако, постоји разлика и међу мртвима: једне, о којима је Исаија рекао да су мртви који неће видети живот (Ис. 26; 14) и који својим делима уносе смрад и умирање, треба избегавати; друге, пак, који су у Христу умртвљавали телесна дела, сараспињали се са Христом и били мртви за свет, треба величати. Очигледно је да су мртви и достојни сажаљења они, који нису погребени са Христом нити су у крштењу са Њим васкрсли, него остају у греховном мртвилу. Они неће васкрснути са Њим док се не оконча хиљаду година тј. време, које траје од Његовог Првог до Другог славног доласка, него ће се вратити у земљу као они који су и рођени само од земље а не од Духа. У њиховој смрти је почетак њихових будућих мучења. Они, који васкрсну у првом васкрсењу, тј. који се ослободе од убиствених помисли и смртоносних дела – то су блажени, јер они неће искусити вечне муке и другу смрт него ће, током хиљаду година до одрешења сатане и његове преваре свих народа, свештенодејствовати и царовати са Христом. Они, међутим, неће након тога бити лишени царства, него ће га још чвршће и очигледније задобити након окончања привременог и наступања вечног. Време, које ће протећи од ослобађања ђавола до његове осуде и кажњавања у геени нема никаквог значаја. Зато се речи „биће јереји Богу и Христу“ морају схватити као понављање претходног, јер чуда светих, која су нам сада позната из искуства, у време када је Еванђелиста добио откривење, била су још увек будућност. Постоје, дакле, две смрти и два васкрсења. Прва је телесна смрт, послата као казна за људску непослушност, а друга је вечно мучење. Прво васкрсење је препорађање од мртвих дела, а друго промена тела из пропадљивог у непропадљиво“. Дакле, реч је потпуно о духовном, мистичном тумачењу речи Откривења, које телесни и гордошћу помрачених умова протестанти не могу нити пронићи нити схватити. Зато ништа од њиховог материјалног, телесног хиљадугодишњег царства Христовог овде на земљи.
Поменућу још једну заблуду протестаната, а то је њихово веровање у предестинацију, предодређеност. У питању је Калвинова „доктрина 'двоструког избора', по којој је Бог пре стварања света једне изабрао за спасење, а друге за погибао; према томе, ови други су предодређени за осуду“. Овом заблудом доводи се до апсурда и бесмисла само Божије биће и Његово стварање. Ако је све предодређено, онда је бесмислена ова фарса звана живот. Њоме се негира и апсолутна слобода Бога и условљена слобода словесних бића, човека и анђела. Бог се приказује као тиранин који ствара бића за вечне муке, а човек као беспомоћно биће које не може да савлада смрт. Самим тим се одриче и ниподаштава свеобухватност искупљујућег карактера Христове жртве, јер је она узалудна, немоћна и неважећа за оне предодређене за вечну погибао. Ово учење је истоветно са веровањем у судбину код паганских народа, или у кисмет код муслимана.
Протестантских заблуда има свакако још, али сам за ову прилику указао на испразност и погрешност најважнијих. Све оне, понављам, имају своје порекло у томе што су протестанти настали ван Цркве, зато што одбацују Свето Предање, Свете Оце и Свету Православну Цркву, и зато што погрешно тумаче Свето Писмо.
Иако је овај видео превасходно намењен православнима, за крај ћу навести речи о. Павла О'Калахана, које је он изрекао на крају његове књиге „Православни одговор на основне заблуде протестаната“, обраћајући се могућем протестантком читаоцу: „Православни хришћанин може да разуме твој ентузијазам према Христу и према свему што ти сматраш да је по Јеванђељу, јер ми у Православној Цркви највише волимо Христа, са Оцем и Духом Светим, и трудимо се да му у свему будемо верни. Али многа учења, која су заједничка свима протестантима откривају велику конфузију у њиховим схватањима и показују да протестанти погрешно разумеју Христа, Његову Цркву и Јеванђеље. Зато је потребно да се протестанти темељно и са историјског аспекта упознају са Православном Црквом, и своје учење да озбиљно преиспитују у светлости Светог Писма и аутентичног хришћанског предања. Православни хришћани су свесни да је њихова Црква истинита Црква Христова. И протестанти су позвани да ступе у пуноћу Православне Цркве, а њена пуноћа састоји се у пуноћи живота у Господу Исусу Христу“.
ВИДЕО: