На мој претходни видео, Владика Артемије је у расколу 2 – Анализа коментара, стигао је коментар Фејсбук групе Истина је само једна-Владика Артемије, који је неко од следбеника Вл. Артемија поставио испод мог видеа. Међутим, одговор на овај Одговор ћу изнети у следећем видеу, а у овом сматрам најпре за потребно да видимо две ствари: када је раскол Вл. Артемија почео и каква је каноничност његове објаве тим поводом.
Дакле: када је раскол Владике Артемија почео? Да ли од његовог служења у Дубоком Потоку? Свакако не. У свом првом видеу сам почео од служења у Дубоком Потоку, зато што сам коментарисао измишљену причу како је он донео одлуку о прекиду општења док је још био у Ман. Шишатовцу, затим је спровео на служби у Дубоком Потоку, а објавио тек после тога. Међутим, раскол је почео давно пре тога, још у време боравка Вл. Артемија у Сремској епархије. Наиме, раскол су непосредно почели монаси Црне Реке, духовна чада Вл. Артемија, када су најпре запретили неканонским напуштањем манастира, а потом и чињењем истог. После одлуке СА Синода о забрани њиховог духовног руковођења од стране Вл. Артемија, у свом обраћању јавности од 30. 05. 2010., братство Црне Реке изјављује да је наведена одлука за њих неприхватљива и објављују ултиматум за своје напуштање Епархије, са или без канонског отпуста. На крају свог обраћања јавности, они пишу: „У случају да не добијемо канонски отпуст братство ће и без канонског отпуста колективно напустити манастир 3. јуна 2010.године (Свети цар Константин и царица Јелена). При томе прихватамо сваку казнену меру црквених власти не одвајајући се на тај начин од тела Цркве као њена верна чада“. Тако је почео раскол, чији је непосредни творац и посредни учесник Вл. Артемије, који је дао тајни благослов за неканонски поступак својих чада. Поводом Објаве братства Црне Реке писао сам у књизи Прилог измирењу раскола Еп. Артемија следеће: „Као што смо рекли, једино право које су они имали, било је право да се жале регуларним путем унутар Цркве. Уместо тога, они се обраћају јавности која није правни субјект у управно-правном телу Цркве. Тиме они непосредно показују да прекидају правне и административне везе са Црквом и успостављају односе са субјектом који за њих постаје једино меродаван и надлежан – а то је јавност, тј. свет, без обзира што гро те заинтересоване јавности, тј. света, чине чланови Цркве. По свом правном значењу и вредности, већ сам овај акт има форму и садржај разлаза, раскида и раскола са Црквом. Њега прати и појачава чин самовољног и неканонског узимања суда и правде у своје руке, изјавом о безусловном напуштању Манастира и Епархије. Последња наведена реченица: „При томе прихватамо сваку казнену меру црквених власти не одвајајући се на тај начин од тела Цркве као њена верна чада“, значи исто што и: „остаћемо у Цркви, макар по цену да останемо и даље самовољни и непослушни“. Доказ о противречности последње реченице јесте чињеница да ниједну од „казнених мера црквених власти“, које су потом добијали, нису ни „прихватили“, ни, разумљиво, извршили. Коначно, у овој реченици је издат програм раскола: самовласно ћемо деловати, прихватићемо сваку казну од црквене власти, коју због наше самовоље и самододељене „самовласности“ не признајемо, а остаћемо, при свему томе, у Цркви“.
15. правило Светих Апостола прописује: „Ако који презвитер, или ђакон, или који други из имена клирика, остави своју епархију и пође у другу, те преместивши се са свијем, настани се у другој епархији без знања свог епископа, заповиједамо, да такав не смије више обављати свету службу; нарочито пак ако буде позван од свог епископа да се поврати, и не послуша, него остане упоран у томе нереду, нека има тамо опћење само као световњак“. „Без знања“ значи исто што и „без благослова, тј. канонског отпуста“.
У 13. правилу Двократног Сабора јасно стоји да нема прекида општења са надлежним епископом пре коначне одлуке суда: „Свети Сабор, да би на самом почетку уништио ова настојања, наређује: да ако у будуће неки свештеник или ђакон окриви свога епископа због неких преступа, пре него што је то саборно размотрено и испитано, и пре него што је против истога изречена коначна одлука, те се усуди прекинути заједницу с њим, и не буде по предању Цркве, спомињао његово име на светим молитвама и Литургији, такви морају подлећи свргнућу и лишити се сваке свештеничке власти. Јер, који је постављен у чину свештеника и присваја себи суд митрополита, и пре суда окриви сам по себи свог оца и епископа, такав није достојан ни части нити имена свештеника. А који стану уз таквога, ако имају свештени чин, нека и они буду лишени части; ако су монаси или лаици, нека се у потпуности одлуче од Цркве, док не прекину везу са расколницима и не врате се своме епископу“. Дакле, изричито забрањивање узимање у своје руке суда од стране свештеника, монаха и лаика.
После тога уследио је одлазак и Вл. Артемија у раскол. Он је то учинио својим писмом СА Синоду од 13. 09. 2010, у којем је одбацио даљу послушност евентуалним неканонским одлукама Синода, при чему, треба приметити, да он самом себи приписује власт да одређује које јесу, а које нису канонске. У писму, између осталог, каже: „С обзиром на све то, браћо моја у Христу, изјављујемо и покајнички признајемо да нисмо добро чинили када смо наглашавали и објављивали да се Вашим одлукама 'повинујемо али се са њима не слажемо'. Наше 'повиновање' пред Вама, дакле, није донело очекивани, с Наше стране, мир Српској Православној Цркви. Напротив. После свега тога, дужни смо да званично повучемо све Наше, до сада дате, изјаве о 'повиновању', јер видимо да за њих морамо Господу да одговарамо… Зато с правом тражимо да нам вратите отету катедру Епископа рашко-призренског, чиме и у СПЦ враћате канонски поредак и мир. У противном, овим обзнањујемо да се од сада па убудуће ослобађамо осећаја сопствене кривице због ранијих 'повиновања', јер смо Ми у Цркви и пред Богом доживотни канонски архипастир Епархије рашко-призренске. У том својству, никаквој се, убудуће, Вашој неканонској одлуци нећемо повиновати, посебно имајући у виду да су и све претходне донете по диктату нецрквених, политичких и непријатељских чинилаца... У том контексту, дође ли до РАСКОЛА у Српској Православној Цркви, што да не да Бог, будите спремни да примите и понесете одговорност за исти и све последице које ће наступити после тога. О расколу у нашој Цркви нити ко говори, нити ко на њему ради до чланови Светог архијерејског синода, почев од 11. фебруара ове 2010. године па све до данас. Ту истину свет види и препознаје. Она се не може закопати нити заташкати. Нити се одговорност пребацити на другога“.
При томе, Вл. Артемије не наводи канонску основу за ову своју одлуку у наведеном писму, а што ће учинити у свом обраћању СА Сабору, у писму од 16. 11. 2010., дакле, дан уочи почетка Сабора, у коме се „он већ самовољно и самозвано потписује са Епископ рашко-призренски у егзилу, што значи у расколу. Он не користи своје право да се у форми канонски утемељене и образложене жалбе обрати СА Сабору, као највишој судској власти у СПЦ, са молбом да се преиспитају и пониште све дотадашње одлуке СА Синода и СА Сабора, већ свом обраћању даје саветодавни и наредбодавни тон и смисао, чиме показује своје духовно-правно стање и статус епископа који је изнад и изван Цркве“. После поређења свога случаја са Св. Јованом Златоустим, он износи канонско упориште своје одлуке: „Додатно истичемо да је такав Наш став у складу, између осталог, и са следећим истинама: – са 21. каноном Антиохијског сабора: 'Епископ… мора остајати при цркви (тј. епископској области), за коју је из почетка од Бога изабран, нити смије исту остављати…' (Н. Милаш, књ. II, Нови Сад 1896, стр. 67); – са чланом 8. став 3. Устава Српске православне цркве: 'Епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих управних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским (закладним), фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају'; – са чланом 13. став 3. Устава Српске Православне Цркве: 'На челу сваке епархије стоји епархијски Архијереј, као њен НЕПОСРЕДНИ ПОГЛАВАР. Он је, по црквеноканонским прописима, главни представник и руководилац свега црквенодуховног живота и црквеног поретка у епархији, и управља епархијом уз помоћ свога свештенства и народа'; – са чланом 69. тачка 9. Устава Српске Православне Цркве, по којој Свети архијерејски сабор у свом делокругу 'објашњава канонско-црквене прописе, опште обавезне и посебне…', што значи да ће непристрасно преиспитати истинитост навода у одлукама донетим против Нас, али и истинитост и Наших навода у одговорима од 13. септембра и 13. октобра ове 2010. године; – са чланом 55. тачка 3. Устава Српске Православне Цркве, по којој Патријарх, као врховни црквени поглавар, 'одржава јединство у јерархији Српске православне цркве', што значи да ће се истински заложити за поштовање и стриктну примену Црквених канона и Устава Српске православне цркве. 'Јер ће тако бити једнодушност и прославиће се Бог кроз Господа у Светоме Духу, Отац и Син и Свети Дух', по речима 34. Апостолског правила (Н. Милаш, књ. I, Нови Сад 1895, стр. 93)“.
У књизи Прилог измирењу раскола Еп. Артемија сам овим поводом написао: „Богословски и канонолошки је неутемељено позивање вл. Артемија на горе наведена правила и чланове Устава. 21. правило Антиохијског сабора скраћује, да би изостављањем битног дела дошао до њему потребног смисла. Пуно правило гласи: „Епископ не треба да се премешта из једне области у другу, било по самовољи, било да га на то присиљава народ, било да ra принуђују епископи, него мора остати при цркви за коју је од почетка Богом изабран. Он ту цркву не сме остављати, сходно раније установљеном правилу о томе“. Епископ, дакле, треба да остане при цркви за коју је изабран зато да се не би по самовољи, или присилом народа и принуде епископа, премештао из епархије у епрхије, а не зато би на њој остао доживотно. Ако би се ово правило на начин како га вл. Артемије схвата, нијадан епископ ни под којим околностима, па ни због осуде, не би могао да се уклони са епископије. Не видимо ни везу чл. 8 ст. 3 Устава СПЦ са његовом одлуком да не призна саборску пресуду о трајном уклањању са трона рашко-призренског. Ово исто важи и за чл. 13. ст. 3 Устава СПЦ. У вези чл. 69. тач. 9. Устава СПЦ, „по којој Свети архијерејски сабор у свом делокругу 'објашњава канонско-црквене прописе, опште обавезне и посебне…'“, две примедбе. Прва: једно је објаснити „канонско-црквене прописе“, а нешто сасвим друго применити исте у судском поступку; друга: како вл. Артемије очекује да СА Сабор непристрасно преиспита „истинитост навода у одлукама донетим против“ њега, као „и истинитост и Наших навода у одговорима од 13. септембра и 13. октобра ове 2010. године“, када се истом није ни обратио званичном и валидном молбом или жалбом да то он учини? Видимо, дакле, да се вл. Артемије доследно жали на одлуке-пресудне СА Синода и СА Сабора, али на, исто тако, доследно нелетигиман, прописима непрописан, начин. И позивање на уопштени став чл. 55. тач. 3. Устава, у вези конкретног црквено-правног питања је неодговарајуће. На крају, вл. Артемије, ипак, моли од Архијерејског Сабора нешто што, међутим, нема никакву правну вредност ни значај; он, наиме, моли да се ово његово писмо наглас прочита на Сабору: „На крају, братољубиво молимо Архијереје, Нашу браћу у Христу, првенствено ону браћу што предводе у оптужбама против Нас, да се ово Наше писмо наглас прочита пред целим Сабором. Исто то учинити и са претходним Нашим обраћањима Светом архијерејском синоду“.
Главна одлика овог дописа је што показује доследност вл. Артемије да се на своје пресуде жали ван одговарујеће црквено-правне процедуре, на уопштен и правно невалидан начин. То је у сагласности са његовим писањем отворених писама и давањем интервјуа средствима јавног информисања. Ово се може објаснити на два начина: непознавањем црквено-правног поступка, што је тешко поверовати и прихватити или свесним избегавањем црквено-правног поступка, што се само по себи намеће“.
Можда би Сабор до краја свога рада, без обзира што је другог дана већ изабрао Еп. Теодосија за Рашко-призренског, разматрао допис Вл. Артемија. Међутим, он то није могао да сачека, узео је суд у своје руке и пресудио самоме себи.
Дакле, Вл. Артемије се самовољно одвојио од Синода и Патријарха, тј. отишао у раскол још 13. 09. 2010., а могли бисмо чак рећи и 03. 06. 2010., дакле, знатно пре упада у Дубоки Поток 19. 11. 2010. Разлози због којих Вл. Артемије одлази у раскол су канонске природе, да би се на догмате, тј. јереси позвао тек 08. 12. 2010., што, дакле, чини неосновано, јер његово спорење са СА Синодом и СА Сабором није било догматске, већ канонске природе, и са кашњењем, тј. неблаговремено, што је један од основних принципа сваког судског, па, разумљиво, и црквено-канонског поступка. Уместо другог дела 15. Правила Двократног сабора, на њега се односи његов први део, који га терети за неканонску непослушност, самовољу и одвајање од Синода и Патријарха, и који гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве“.
Као што сам на почетку рекао, одговор на Одговор Фејсбук групе Истина је само једна – Владика Артемије, следи у следећем видеу. Овом приликом им могу само унапред поручити, оно што се из свега до сада реченог могло закључити, а потврдиће се и наредним видеима: Истина је само једна – Владика Артемије је у расколу.
