Суштина сукоба између државе и Цркве у Црног Гори, који врхуни доношењем Закона о слободи вероисповести и литијама православних Срба против њега, јесте у тежњи власти у овој држави да добијањем Црногорске православне цркве заокружи стогодишњи процес стварања црногорске нације, претходно установљен обновом црногорске државе и формирањем црногорског језика и писма. Питање Црногорске Цркве је, дакле, жижа у којој се сабираји, преламају и, за сада, супротстављају, интереси државе и Цркве у Црној Гори. Још је 2006. г. Ш. Растодер писао: „'Око овог питања рефлектоваће се све савремене дилеме црногорског друштва, питања његовог идентитета и перспективе“. Отуда је јасно да је Закон само последња и најдрастичнија фаза дугог процеса притиска на Митр. Амфилохија и СПЦ ради добијања наведеног уступка. На другој страни, и Митр. Амфилохије и Митрополија црногорско-приморска већ две деценије лагано, али систематски, приперемају свој одговор на овај захтев и притисак државних власти. Но, да бисмо објаснили оба ова досадашња процеса, и притисак државе и припремање одговора од стране Цркве у Црној Гори, морамо да се вратимо и разјаснимо суштину ове суштине, а то је какве су богословске и духовне могућности за Цркву у Србској Спарти, да благослови и прихвати постојање црногорске нације под сводове својих православних храмова. Ово подразумева да објаснимо православно поимање народа или нације и да размотримо само порекло и начин настанка црногорске нације, да бисмо на основу тога донели закључак да ли Православна Црква у Црног Гори, изражена у лику СПЦ и Митрополији црногорско-приморској, може или не може да да свој благослов за њено постојање унутар ње, унутар њених храмова и Светих Тајни. Ово ћемо све сагледати у овом видеу, који ће бити први од три укупно, која ћу посветити овој теми. У следећем су показати какво је схватање и однос према нацији уопштено, и србској и црногорској нацији посебно, од стрене Митр. Амфилохија и, посредно, Митрополије, тј. његових духовних ученика, а у трећем ћу покушати да изнесем претпоставке, засноване на изнесеним чињницима, о томе какав би могао бити даљи ток ове драма нашег народа и Цркве у Црној Гори.

            Ова расправа има и лични карактер, јер ме је 2011. г. због изјаве на Радио Светигори да је црногорску нацију створио ђаво, и у саопштењу „Одговорност према дару“, на Саветовању пред попис у Црној Гори, да је србски народ свештена категорија, Митр. Амфилохије разрешио дужности игумана Ман. Дајбабе и потом ми рекао да би најбоље било да напустим Митрополију и  Црну Гору, што сам ја и учинио. Зато је ова расправа с моје  стране наставак тада започете, а ненастављане и незавршене теме поимања србске и црногорске нације од стране Цркве.

            Дакле, почнимо од православно-богословског поимања народа, тј. нације. Већ прва Господња заповест нашим Прародитељима односи се на народе: „И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1. Мој. 1, 28). Рађање и множење значи нарођавање, односно рађање народа. Познато је да је у Вавилону, приликом зидања куле, Бог помешао језике и одатле разаслао народе по различитим крајевима земље. Све да и није било овог повода, због практичних разлога немогућности опстанка већег броја људи на ограниченом простору, рађање палог човека неминовно води до стварања нових и нових народа. Тако Св. Ап. Павле проповеда атињанима: „И створио је од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напред одређена времена и међе њихова борављења; да траже Господа, не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас“ (Дап. 17, 26-27).

У основи биолошког поимања народа је телесна сродност сродника, која иде по вертикали и бочним гранама. Вертикалу чини то што очеви рађају синове, што је једна од основних, по мени и најважнија, одлика створености човека по лику и по подобију Божијем. Своју пуноћу богоиконичности рађање добија после домостроја спасења људског рода од стране Господа и Спаса нашег Исуса Христа, јер оно добија, по узору на то како Бог Отац рађа Бога Сина, могућност да отац рађа сина не само телесно, тј. семено, већ и духовно, Духом Светим, рађајући га у Цркви и дому за Царство Небеско. Исто се догађа и са народима. Не постоји више само телесна, већ се уводи и духовна сродност, а самим тим и телесни народи постају духовни. У Цркви се категорија народа не укида, већ преображава и добије нови, а заправо изворни, смисао и усмерење, као заједница створена, тачније рођена ради задобијања вечног живота у Царству Небеском.

Сам Христос заповеда Својим Ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28, 19-20). Св. Николај Србски поводом овога каже: „Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа“.

Као што је у Кани Христос Својим присуством и претварањем воде у вино благословио брак као црквену установу, исто је овом Својом заповешћу и народ учинио црквеном установом. Могао је Господ да каже: „Идите, дакле, и научите све људе“, али није то учинио. Тако је почело увођење народа у Цркву, почевши од Јевреја, преко Грка, Латина, Етиопљана, Копта, Јермена, Грузина, западних народа, завршно са словенским народима у 9. веку. У Европи су последњи крштени Мађари у 10. веку, од тада православног Рима. (Касније крштење јужноамеричких народа се не може више рачунати за крштавање народа, јер то учинила пала, јеретичка, бивша римска црква.) Дакле, овде морам да укажем на чињеницу да се са раним средњем веком завршава формирање хришћанских народа. Савремена крштавања, као последица деловања руских и грчких мисионара, у Цркву уводе само делове појединих народа у Северној Америци, Азији и Африци. После, дакле, раног средњег века, када се са доласком Мађара у Панонију завршава тзв. Сеоба народа, нема више стварања хришћанских народа. Бог Својим промислом и благословом ствара и препорађа старе и нове народе у бањи Крштења закључно са 10. веком. Након тога нема примера крштавања читавог народа.

О овим многобројним народима, који су по вери духовни потомци праведног Авраама, говори Св. Ап. Павле: „Као што је написано: Јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме поверова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће. Кад није било никакве наде он с надом поверова да ће бити отац многим народима, као што је речено: Тако ће бити твоје потомство“ (Рим. 4, 17-18).

            После Христа, разумљиво, и Свети Апостоли знају за народе као црквене установе. Правило 34. Светих Апостола говори о томе да „епископи сваког народа“ познају првог међу њима. Дакле, поново не епископи сваке државе или било које тадашње организационе јединице Царства, провинције, области или града, већ „сваког народа“. Исто тако и 55. Правило Светих Апостола помиње категорију народ као црквену: „Ако неки клирик увреди епископа, нека буде свргнут јер се старешини свога народа не говори ружно (погл. Дела ап. 23, 5)“.

Друго правило Другог Васељенског сабора помиње „варварске народе“, очито као оне који се, будући некрштени, разликују од крштених народа. Део гласи: „Цркве које су међу варварским народима“. Исто тако, и 60. правило Картагинског сабора (у издању Еп. Никодима Милаша) помиње варварске народе у Африци.

            У 61. правилу Светог Јована Постника срећемо израз „јеретички народи“: „Ко учини блуд са Јеврејком или са Муслиманком или са било којом из јеретичких народа, тј. са римокатолкињом или Јерменком, подвргава се епитимији на четири или пет година“. Дакле, насупрот хришћанским, тј. православним народима, просвећеним светлошћу праве вере богопознања, постоје народи који обитавају у тами јереси, јеретички народи. Овде Св. Јован наводи Јевреје, муслиманске, римокатоличке и Јермене као јеретичке народе.

            Дакле, православни народ је свештена заједница телесних и духовних сродника, који има свог духовног родоначелника, оца нације, и која служи ради задобијања Царства Небеског што већег броја његових припадника. Обично Бог подиже духовног родоначалника и оца нације, равноапостолног просветитеља који покрштава народ или шири православну веру, чинећи је општенародном кроз установе самосталне Цркве и државе. Такав је духовни родоначалник Руса Св. Равноапостолни Велики Књаз Владимир, а код нас Срба су то, можемо слободно рећи, заједно Св. Симеон Мироточиви и Св. Сава. Они су нам у наслеђе оставили сагласје народне државе и народне Цркве, које су обе у служби спасења србског народа. И зато су Срби, као и сви православни народи, као вертикално и хоризонтално времено-просторна заједница крштених хришћана, освештан Христов и Св. Симеона и Св. Саве народ, који у свом срцу прима, чува и предаје дар богољубља и братољубља, израженог кроз родољубље. У поменутом саопштењу „Одговорност према дару“ сам писао: „Хришћанска вера је богооткривени и богодаровани дар који су наши претци слободовољно прихватили и тим чином своју народност издигли из реда природног, случајног, бесциљног и безразложног постојања, и уврстили се у листу божијих, Христом освештаних народа, чије постојање има за циљ задобијање спасења и вечних живота његових припадника. Будући да је хришћанска вера од безличног, случајног и бесциљног српског народа учинила личностни, свесни, смисаони и свети народ  - народ који рађа светитеље, од биолошке освештану духовну заједницу, то значи да се и српски народ на позорници историје јавља као божији дар, као природна, правом вером преображена, духовна категорија“. Наравно, додајем данас, ово важи за и сваки други православни народ подједнако.

            Овако је, дакле, поимање народа код нас Срба рађало нагон да добијену духовну, политичку и физичку слободу чувамо радом, молитвом и оружјем: знојем, сузама и крвљу. Тако смо живели вековима и рађали безбројно мноштво светитеља и мученика, све до наших дана, када су наши савременици Петар 2. Петровић Његош, Св. Николај Србски и Св. Јустин Ћелијски, свако на свој начин, изражавали своје родољубље. Његош - „Горским вијенцем“, Св. Николај - „јеванђелским национализмом“, „Национализмом Светог Саве“, „Србским народом као Теодулом“, и „Царевим заветом“, а Св. Јустин - „Светосављем као филозофијом живота“.

            Ево извода из „Национализма Светог Саве“ највећег Србина после Светога Саве, Св. Николаја Велимировића: „Најпре најбољи зидар самога себе, Сава је потом био најбољи зидар свога народа. Најтрудољубивији стваралац свога карактера, он је потом био најнеуморнији стваралац карактера свога народа. Најмарљивији сабиратељ духовне и моралне снаге у себи, он је потом био највештији изразитељ те снаге на широком платну народне историје... Највећи труд који је Свети Сава показао после труда над својом душом, првом њивом Господњом, јесте труд над народом својим, другом њивом Господњом. Сав труд његов над народом српским, сву ужурбану и многоструку активност његову као правог Европејца, и плодове те активности, ја ћу назвати Савиним национализмом. Овај Савин национализам обухвата народну цркву, народну династију, народну културу и народну одбрану. Основу и центар свега светосавског национализма чини народна црква. Она је као дух који оживљава цео народни организам, осветљавајући, загревајући и сједињујући једном вером, једном надом и једном љубављу. Шта означава народна црквa? Означава самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере... Отуда је Савина народна црква јеванђељска и апостолска. Такву народну цркву желео је одувек сваки хришћански народ под сунцем“.

            Тако је, дакле, било православно поимање народа у читавој Цркви, све док током прошлог века либерални модернисти, предвођени о. Г. Флоровским, о. Н. Афанасјевим и о. А. Шмеманом, под утицајем протестантских теолога, нису почели да шире ново поимање народа, где тобоже нација у Цркви није битна, погрешно тумачећи речи Св. Ап. Павла: „Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Ако бисмо прихватили овакво бувално схватање народа по Св. Ап. Павлу, као нацију као нешто небитно, нешто што има само формални и привремени карактер, онда бисмо то морали да прихватимо и за мушко и женско, односно као наредба о укидању полова, што је бесмислено. Св. Ап. Павле не говори о томе да се укидају нације и полови, већ се у Христу мире, укидају и нестају разлике због којих су пре Њега, пре Христа, народи били супротстављени један против другог, баш као и супружници у телесним заједницама. Ево како ово место тумачи Св. Јустин Поповић: „У Богочовеку Христу све земаљске разлике што су међу људима нестају; људи се онебесују, обожују, обогочовечују, охристовљују, и за хришћане Господ Христос постаје све и сва у свима њиховим видљивим и невидљивим световима... А све то хришћане духовно и благодатно уједињује у једно тело, у један организам, у једну Цркву: у њој сваки живи у свакоме и са сваким, сваки живи за све и за свакога, сваки осећа себе собом у свакоме и у свима: једно срце, једна душа, једна савест (ср. Д. А. 4,32; 1. Кор. 10,17; 12,12-27; Рим. 12,5; Еф. 3,18); сви једно у Христу Исусу, и стога сви једно међу собом, и један у другоме, сваки у свакоме, и сви у свакоме. У Христу престаје све што је 'по човеку', и настаје све 'по Богочовеку': и вредности и мерила и стварности и мисли и осећања, све бива по Богочовеку, ништа по човеку. Отуда у Христу и небивало и невиђено јединство рода људског, јединство остварено без насиља и принуда, добровољно и благодатно: богочовечанско јединство, и богочовечански ред и поредак“. Дакле, ни речи о укидању народа, већ укидање разлика и јединство појединаца и народа у Христу. Заговорници националне безличности посредно су сараданици глобалистичких процеса, односно „тако се обећана реалност Царства небеског, у којој 'неће бити ни Јудеја ни Јелина', на силу смешта у историју, како би се по мери људске логике спровело глобалистичко изједначавање свих друштвених различитости“.

            Наравно, не треба ићи у другу крајност обожења и идолатрије народа, јер он није самом себи циљ, већ има помоћну улогу у спасавању појединаца, личности. Али, понављам, пошто се човек не спасава сам, онда су му породица, народ и држава, као и заједница у парохији и манастиру, помоћници у спасењу. На другој страни, иако се на Страшном суду неће судити народима, већ сваком човеку понаособ, и без обзира што ће у Царству Небеском бити један Божији народ, какав је описан у визијама Откривења Св. Јована Богослова („И после овога чух као глас силни народа многога на небу где говори: Алилуја! Спасење и слава и част и сила Богу нашему“ (Откр. 19, 1)), ипак се може тврдити да ће мноштво спасених, као и овде на земљи, бити сакупљени као посебни народи, предвођени својим родоначелницима и духовним вођама. На ово упућују слике из „Небеске Србије“ Св. Николаја Србског, које не можемо сматрати за просту песничку машту, већ за стање које је светитељу откривено Духом Светим: ту су Срби, народ Божији, разних служби, чинова и узраста, у Царству Небеском окупљени око Св. Саве. Исто је и у Небеској Литургији Св. Николаја, где су Срби светитељи окупљени око Оца наше нације.

            Како су бледе и немоћне поставке савремених модернистичких либералиста, космполита и уранополита, а суштински глобалиста, у поређењу са силним и моћним јеванђелским национализмом Св. Саве Србског, поготово из пера његовог најбољег духовног сина, Св. Николаја Србског: „И тако творац српске народне цркве следствено је био творац свуколиког национализма српског. Све гране народног живота органски је он спојио једну с другом тако да не може једна од њих засећи или одсећи а да све остале не осете бол.  По схватању Светога Саве живот је народни једна недељива целина, како физички, тако и духовно и морално. Отуда су и све гране народног живота и установе недељиве, спојене не механички једна уз другу, него срасле једна с другом тако да животни сокови струје из једне у другу.  Ово светосавско органско и свештено схватање нације упијено је у дух и у крв Савиног народа и постало тако природно као дисање. И уистини, душа је Србинова дисала тим основним начелима светосавског национализма кроз свих седам минулих столећа. И дан-данас за Србина је одбојна и сама помисао да његовом црквом управља неко из туђе државе, да му свештеници буду странци и да му се служи служба Божија на страном језику... Такав национализам Свети Сава је смислио, у народну душу укоренио, и своме народу као остварени идеал оставио. То је његов јеванђељски и органски национализам. Па због тога што је јеванђељски, он штити личност човекову и помаже њено развиће до савршенства; због тога пак што је органски, он штити индивидуалност самога народа као целине, да се не изметне у империјализам или да се не расплине у интернационализам... Европски национализам је као грађевина која се зидала под вихорима рата и мржње против империјализма и против националне цркве; зато није учвршћен на јаком темељу, и зато носи на себи ране својих противника, због којих рана стално у трзајима нагиње, час империјализму и против националне цркве, час интернационализму. А јак темељ правом национализму јесте национална црква. Ми имамо и тај јаки темељ, и целу грађевину јаку. Зато имамо да благодаримо Богу и Светом Сави, Богу који је изнад свију, и Светоме Сави који је српском народу учитељ у свему. Учитељ – но не једино српском народу: он може бити и данашњој Европи учитељ у здравом национализму, јеванђелском и органском. У томе је Свети Сава потпуно савремен, и још више него савремен – он је човек будућности“.

            На оваквом србству и поимању православног народа је васпитаван и одрастао и Митр. Амфилохије, управо оваквим редом: Св. Савом и Св. Симеоном, Косовом и Св. Кнезом Лазаром, Његошем, Св. Николајем и, завршно, уз и са Св. Јустином.

            Сада да погледамо како је настајала црногорска нација. То ћемо учинити помоћу студије Мише Ђурковића „Како се конструишу нације: црногорски случај“, објављене 2010. г. и доступне на интернету у пдф формату. „Пример којим ћемо се овде бавити, такозване црногорске нације изузетно је занимљив и интригантан случај процеса вештачке изградње једне нове нације. Сама идеја, створена је ван Црне Горе пре око сто тридесет година, а онда је постепено наметана и имплементирана од стране различитих фактора, да би своју кулминацију и прави инжењериг доживела протеклих десет година... Нарација о контрукцији црногорске нације мора да прати вишедеценијски процес којим је Црна Гора од друге српске државе претворена у изразито антисрпску творевину.“

            У другој половини 19. в. удружили су се на цепању србског етноса из политичких и религиозних разлога Хабзбуршко царство, Ватикан и Британија. Против ширења Србије, као бране за цепање ободних делова етноса, била је чак и Русија, јер су Обреновићи били наклоњени Аустроугарској. Тако је Бењамин Калај у БиХ радио на стварању босанске нације и језика преко забране ћирилице, књига и историјских уџбеника, све са циљем потискивања србског идентитета. Исти метод је примењен за формирање албанске нације, као и новог црногорског идентитета. У овом другом најважнији је рад хрватског католика Ива Пилара, који је 1914. г. објавио књигу „Јужнословенско питање“, у којој износи тезу да је Црна Гора Црвена Хрватска, изворно католичка земља коју су Немањићи окупирали и превели у православље. Основа за овакве тврдње налази у „Летопису Попа Дукљанина“. „Пилар изједначава Дукљу и Црвену Хрватску тврдећи да тај простор обухвата Црну Гору и Херцеговину“. Он пише: „Овако припаде Дукља све више у дјелокруг српскога утјецаја. Постаде у неку руку другим политичким средиштем српскога народа. Али првотно хрватско насељење као етнички момент и јаки утјецај католицизма ударили су овом подручју тако неизбрисиво, посебно обиљежје, да се Дукља, касније Зета, кроз читаву србску повијест јавља као посебна индивидуалност, која обично стоји у некој противности с етничким средиштем у Раши. Ови различни елементи показали су се тако јакима, да их до данас није било могуће свладати, па тако видимо још и данас покрај праве Србије још и Црну Гору, насљедницу некадање Дукље и Зете“. Дакле, у фазама треба одвојити Црногорце од Срба, затим их као Црвене Хрвате прикључити хрватском народу са повратком на католичанство, што је заправо последњи и главни циљ. И Британија је била против уједињења Србије и Црне Горе, па је зато радила на стварању Југославије, у којој би превладавао хрватски на штету србског интереса.

Страним факторима су ишле на руку посебности, разлике између Срба у Србији и Црној Гори. М. Ђурковић крајем 19. в. издваја три чиниоца: „династичке сукобе и посебно политичку амбицију књаза Николе, затим материјалне и статусне интересе нове дворске елите (у Црној Гори), и на крају регионалну специфичност и посебну историју државности“. Практична реализација планова Беча, Ватикана и Лондона на мењању србског идентитета Црногораца отпочела је након капитулације Црне Горе 1916. г. Уместо србске тробојке уведен је црвени алај-барјак, који је поново постала државна застава новонезависне Црне Горе 2006. г. „Цетињске новине“, једине тадашње новине, штампане су латиницом. Она је уведена у адмнистрацији и школство. Из уџбеника су избачени делови српске историје, културе, култова и др. Вреди забелижити да је први помен израза црногорска нација забележен у једном меморандуму црногорске владе у егзилу упућеном 1920. г. Лиги народа.

Подвојеност између зеленаша и бјелаша остала је након ослобађања и уједињења, па и после смрти краља Николе 1921. г., када се од физичког преселила у политичку борбу. Од некадашњих краљевих генерала формира се Црногорски ферералистички покрет са Секулом Дрљевићем, каснијим сарадником усташког покрета, који сарађује са Хрватским блоком и Хрватском сељачком странком. Они се сви још увек одређују као Срби. Током рата Дрљевић ће у књизи „Балкански сукоби“ изнети расистичку теорију по којој Црногорци јесу Срби, „али прави, истински, непокорни за разлику од рајетинских Србијанаца које су векови ропства под Турцима учиниле лошим материјалом. Ова митолошко-расистика теорија доживљава низ потпуно бизарних екстраполација као што су теза да су све вође устанка и владари у Србији Црногорци или невероватно поређење Горског вијенца и Коштане чији се јунак Митке заљубљује у Циганку што једном црногорском главару никад не би пало напамет! Нажалост многе облике овог расизма било је могуће видети и после 1944.“ (Занимљиво је, додајем, да је у време прославе јубилеја 200 година Првог србског устанка исте приче о вођама устанка причао и Митр. Амфилохије)

Са комунистима почиње последња етапа уобличавања црногорске нације. На Четвртом конгресу КПЈ у Дрездену 1928. г. је забележен први њен помен, са циљем разбијања хегемоније Срба и православља на Балкану. Финале овог процеса у време пре Другог светског рата представља књига Савића Марковића Штедимлије „Основе црногорског национализма“, настале на учењу Иве Пилара и Милана Шуфлаја о Црвеним Хрватима, Дукљи и католичанству, а објављена 1937. г. у Загребу. Поново је објављена у време распада СФРЈ од Гласа концила, као и књига „Црвена Хрватска“ 1991. г.

Потом долази италијанска и после ње немачка окупација, које мењају символе и програме у образовању, култури, политици итд., а после 1945. ступа на сцену комунистички инжењеринг. „На првом и оснивачким конгресу КП Црне Горе на Цетињу 6. октобра 1948. у говору..., дугогодишњи вођа црногорских комуниста Блажо Јовановић (и сам пореклом из зеленашке породице) каже: 'Такозвано уједињење Црне Горе са Србијом у новембру 1918. године извршено је не само против воље и расположења народа, него и уз помоћ бајонета српске војске, и то на најгрубљи начин, путем силе и преваре... То такозвано уједињење било је обично присаједињење. Црногорски народ није имао могућности да сам одлучује о својој судбини... Црногроски народ се није осјећао онако како су то мислили великосрпски хегемонисти у Србији и његови кортеши у Црној Гори; он се и тад осјећао посебним у националном смислу; он је већ био изградио своју националну државу, иако истина, знатно касније него српски народ у Србији. Црногорски народ је вјековима живио у посебним условима, различитим од оних под којима је живио народ у Србији. Ти посебни историјски услови учинили су да он постане другачији од српског народа у Србији, да се осјећа друкчијим, јер сви чиниоци који нацију чине нацијом дјеловали су у томе правцу да се он национално развије посебно и да се осјећа посебно у односу на српску нацију... У периоду такозваног уједињења црногорски се народ углавном, већ био оформио у нацију.'“

Даљи процес је опше познат и нећу га овде наводити.  Све је стављено у функцију амнезије Срба у Црној Гори и њиховог мењања националног идентитета у црногорски.

Враћам се давању одговора на питање постављено у наслову видеа. Поћи ћу најпре од чињенице да у Цркви нема неважних ствари, већ да постоје више или мање важне ствари. Тако и питање, односно улога народа, тј. нације и државе у спасењу њихових припадника није неважна; није пресудна, али је од огромне важности. Историја православних народа и држава, пре свих дужина трајања и обим свега онога што је остварила Православна Црква у Византијском и Руском Царсту, а потом и код других православних народа, па и код нас Срба, то недвосмислено и несумњиво показује и доказује. Сам Господ промисаоно оснива оба ова Царства, јер да њих није било никад се православна вера и Црква не би одржале у паганском свету, па самим тим ни основни циљ њиховог постојања - спасење великог броја православних хришћана – не би био остварен. У прилог тврдње о значају нације и државе за спасење можемо навести пример Св. Саве. Да се наш духовни Отац руководио афанасејско-шмеманонским тумачењем мисли Св. Ап. Павла, како нема више Јеврејина ни Јелина, онда би он рекао: „Пошто није битна нација ни држава, ни језик богослужења и проповеди, нека моја браћа Срби слушају службу и проповед на грчком, нису им потребне ни књиге на матерњем језику, нису им потребна ни самостална Црква ни самостална држава, за спасење им је довољан Христос и православна вера“. Наравно да је мислио и радио сасвим супротно, онако као што смо чули из пера Св. Николаја.

Дакле, битно је питање нације за спасење. Не пресудно, али изузетно важно. Као што сам на почетку рекао, православни народ је свештено-духовна заједница отаца и синова, браће и сестара, као збир крштених хришћана, која за циљ има спасење што је могуће већег броја личности, као и рађање Светитеља, као заступника целог народа пред Господом.

Историја србског свештено-духовног народа показује, да, када год би се од његовог тела одвајала већа заједница, у питању би било конвертитство – преверавање, напуштање православне вере и прихватање друге. Реч је о делу Срба који су прихватили католичанство тј. папизам, и ислам. Иако је било покушаја да опстану као Срби католици и Срби муслимани, нису у томе успели зато што је појам Србин неодвојив од православне вере, па су се први утопили у Хрвате, а други у Муслимане, тј. Бошњаке. Исто се догодило и са делом Срба у Црној Гори. Они су отпали од србства пре свега због вере, јер комунизам као атеизам јесте вид вере, изражене кроз порицање вере. Иако је, као што смо видели, почетно пројекат црногорске нације покренут од Ватикана, главно обележје Црногораца је атеизам, безверје. Дакле, и код њих видимо законитост да је одвајање дела од православног народа увек конвертитстски чин, чин преверавања, одступања од православне вере. Зато је Црногорац који тврди да није Србин у старту римокатоличко-протестантског духа и вере (њима је својствено одрицање и неприхватање Предања, а србство и Светосавље јесте предање о православним Србима). Зато су Црногорци по духу (и вери) слични Хрватима. Када играју Србија и Хрватска на Цетињу сви навијају за Хрватску. Оно што заједнички одређује Хрвате (поунијаћене Србе), Муслимане (поисламљене Србе) и Црногорце (атеисте Србе) јесте одредница: ја нисам Србин.

Сам Митр. Амфилохије је црногорску нацију називао копилетом, а касније ванбрачним дететом које треба љуљати. Без обзира што се у новије време због тога јавно кајао, он је ипак употребио добро поређење. Копиле има оца, али га не зна. Тако и црногорска нација има духовног оца, али је он непознат, тачније скрива се. Будући да јој отац није Бог Отац који народе рађа Духом Светим у Цркви, онда јој је, као што сам рекао 2011. г., отац ђаво.  На другој страни, ванбрачна деца се љуљају под условом да се она признају од стране оца, као и да она касније признају оце. Сам, пак, чин обостраног признавања, и оца сина, и сина оца, подразумева да син узима очево презиме. У случају црногорске нације то значи да њени припадници треба да признају да им је отац србска нација и да тим чином признања оца приме и очинско, тј. србско име.

Овде подсећам на примере читавих јеретичких народа, који су постали синоними за монофизитску јерес. Реч је о Етиопљанима, Коптима, делу Сиријаца и Јерменима. Они су у борби за националну самобитност у односу на народе или грађане Византијског Царства отишли тако далеко да су због упорности отпали од православне, једино спасоносне вере. Слично је и са Црногорцима. Они су од најСрба, преко надСрба постали антиСрби, и због гордости и тврдоглавости у посебности и надмоћности отпали и од србства и од православља.

Огледало споја црногрске нације и „православља“ је ЦПЦ са Мирашем Дедејићем. Њен пандан, и нације и цркве, је расколничка УПЦ. Украјинска нација је настала на исти начин као и црногорска, комунистичким декретом и одвајањем од корпуса руског народа. На национализму створене црногорска и украјинска нација добиле су одговарајуће националистичке, квази цркве.

Закључујемо, дакле, да формирање нове нације од једног православног народа има догматски карактер и тежину. Исто као што су већи или мањи број присталица једне јереси отпадали од православне вере и Цркве, тако је и са већим деловима једног народа, који су одвајајући се од матичног православног народа отпадали у јеретичке вере и потом народе, друге нехришћанске вере и безбожништво и богоборство, какви су комунизам и атеизам. Дакле, конвертитство учињено при стварању црногорске нације има вредност, значај и последице какве имају јереси. Другим речима, црногорска нација је као отпадништво од православног србства истовремено и отпадништво од православља, дакле, јерес.

Из овога се може донети један једини могући закључак, као одговор на питање постављено у наслову овог видеа: СПЦ, као Мајка Црква, будући да је реч о отпадништву од православља, својеврсном безбожништву и богоборству, не може нити благословити нити признати црногорску нацију. Наравно, ово се односи на простор који она данас заузима, а то је духовни простор њеног јавног учења и проповеди, као и физички простор њених установа и објеката. При томе, СПЦ не оспорава свачије право да се осећа и изјашњава по свом личном нахођењу и слободној вољи. То право гарантују и грађански закони, као и слобода коју је Бог дао словесним бићима, људима и анђелима, да одређују своју судбину, па и националну припадност за ове прве.

Дакле, Црква не може да благослови постојање нације за чије рађање и настанак није дала благослов, па на основу тога не могу они који се одричу очинства Св. Саве, проглашавајући га чак за окупатора, да уђу и добију благослов од СПЦ, коју је у наслеђе Србима оставио исти Св. Сава.

Тако ствари стоје на богословско-догматском, акривијском плану. На личном плану, у стварности, СПЦ неће ставити натпис ЗАБРАЊЕН УЛАЗ ЦРНОГОРЦИМА на врата својих храмова. Нити ће захтевати од оних који желе да уђу у Цркву, да се крсте, или да као већ крштени приме остале Свете Тајне, да се одрекну црногорске нације. Не, она ће их примити, али да их путем проповеди и поучавања приведе познанију ствари, да би се они слободовољно и драговољно вратили истини о свом духовном и етничком пореклу – вратили србству.

Дакле, пошто сам показао какво је православно поимање народа, као и то да су Срби, као и сви православни народи, духовно-свештени народ, и на крају да СПЦ, зато што је црногорска нација створена отпадањем од србства и православља, не може да благослови њено постојање, нити да је приви у своја недра, у следећем видеу ћу показати какав однос према питањима србске и црногорске нације има Митр. Амфилохије, да би у трећем, последњем видеу покушао да, на основу свега реченог, изнесем моје претпоставке у коме ће се правцу даље развијати драма око Закона о верским заједницима у Црној Гори.

ВИДЕО:

Да ли СПЦ може благословити црногорску нацију?