У претходна три видеа сам показао и доказао да је Вл. Артемије у расколу на основу следећих чињеница: 1. да током поступка против њега, који је трајао од 11. 02. до 19. 11. 2010., нису покретана догматска, већ искључиво канонска питања, те да је његово накнадно позивање на 15. канон Двократног сабора неосновано, неодговарајуће; 2. да је његово одбијање послушности Синоду и узимања власти у процењивању каноничности његових одлука у своје руке неканонско, и 3. да је његово позивање на 15. правило, осим што је неосновано, још и неблаговремено.

            Сада ћу показано и доказано додатно поткрепити побијањем „аргумената“ из Одговора који је на мој видео објавила Фејсбук група Истина је само један – Владика Артемије. Њихов Одговор гласи: „Отац Никодим пребацује Епископу Артемију да је у расколу зато што је одлучио да јавно (преко интернета и других јавних гласила и писама) канон 15 примени тек након што се десило његово ''рашчињење'' од стране екумениста (и то неканонско како и сам о. Никодим подвлачи). Никодим вели да је владика морао јавно да обелодани да примењује канон 15 пре Сабора СПЦ из новембра 2010. и догађаја у Дубоком Потоку. Отац Никодим се даље жалио како му нико аргументима није одговорио на то његово видео-обраћање, већ је помињао салве увреда и клевета на његов рачун од наводних артемијеваца. Ми клевете и увреде не користимо, али ћемо о. Никодиму одговорити уљудно позивањем на црквену историју из које ће се видети да Никодим - када критикује борбу владике Артемија - заправо критикује и Свете Оце који су поступали исто као и владика Артемије приликом борбе са јересима у њихово време. Поменимо само две тачке уз акценат на случај Светог Атанасија Великог из IV века: 1. А где то у канону 15 оче Никодиме пише да га је забрањено примењивати након што вас неканонски ''рашчине'' више црквене власти, дакле наводно рашчине - јер нико не може бити рашчињен неканонски уистину како и сами кажете??? Канон 15 нигде не помиње да он мора бити примењен пре факта лажног рашчињења, већ је остављено свакоме да бира када ће га применити под условом да је надређени клирик пре тога јавно исповедио јерес. Оно што канон 15 не говори даље, то допуњује црквено Предање и Свети Оци који су писали и радили тако да су канон 15 пре разбојничких сабора примењивали по икономији (дакле ту и тамо), а након разбојничких сабора какав је у наше време Критски из 2016. по акривији (дакле обавезно)! О тој икономији и акривији одлично пише Свети Теодор Студит. Исто важи и за метаканонску праксу прекида општења у вековима пре настанка канона 15! Канон 15 само описује и потврђује након векова праксе прекид општења са јеретицима унутар Цркве од стране Светих Отаца, што случајеви Светог Максима Исповедника или Светог Атанасија Великог или Светог Василија Великог јасно показују! И о томе смо много писали на нашој страници, кога занима може о свему томе видети прегршт извора на грчком и латинском које смо у ту сврху овде већ годинама у објавама наводили изобилно. Дакле, о. Никодим се прелешћује или по налогу обмањује када каже да је канон 15 морао бити примењен тада и тада током 2010, како је он то замислио у свом умовању. 2. А шта ћемо о. Никодиме управо са Св. Атанасијем Великим? Он је прекидао да општи са јеретицима (а настављао да служи верном народу) управо након што су га они сами рашчињавали и екскомуницирали! На лажном сабору у Тиру 335, Атанасије је неканонски екскомунициран на Истоку и отеран је у егзил на Запад. Они који су га тада као јеретици семи-аријанци неканонски отерали нису још одогматили своју јерес на неком лажном сабору (то су урадили тек 344. Макростихом у Антиохији) нити су били сами осуђени на неком Сабору (били су осуђени тек Другим Васељенским Сабором из 381). Дакле, слична је ситуација била 2010. са екуменистима који су гонили владику Артемија! Али, Свети Атанасије није пре те лажне осуде прекидао општење са њима као јеретицима, иако јесте након ње. Потпуно супротно ономе што ви велите у свом обраћању да је владика Артемије морао да ради тад и тад! Даље, семи-аријански цар Констанције је на лажном сабору у Милану 355. (што милом што силом) принудио и цео Запад да неканонски прокуне и осуди на екскомуникацију Светог Атанасија. Светац се на то није обазирао нити се даље жалио било коме на своју позицију, просто зато што нико ни на Истоку ни на Западу раван његовом рангу није био у правој вери нити је канонски расуђивао. Светитељ се вратио у Александрију на своју катедру и НАСТАВИО да богослужи са својим верним народом који је стао иза њега. Мало потом, цар је послао своје војводе који су упали на вечерње које је служио управо Свети Атанасије и замало су га ухватили. Свети Атанасије је побегао на задња врата и отишао у дубоки егзил у египатску пустињу. Дакле, као што видимо оче Никодиме, ви сте својим умовањем или по нечијем налогу напали не толико владику Артемија, колико једног Светог Атанасија! Вама желимо или да се покајете за та ваша анти-светоотачка умовања ако сте у прелести, тј. да прекинете да бљујете лажи против нашег Епископа ако то радите по нечијем налогу чиме мутите чисту воду православног исповедништа у Србији које је почело након 2010. са прогоном владике Артемија и након лажног Критског сабора из 2016“.

            Најпре у вези неблаговремености позивања Вл. Артемија на 15. правило. Писац Одговора побија моју тврдњу да је ово позивање Вл. Артемија неважеће, осим због неоснованости и због неблаговремености, чињеницом да у овом правилу не „пише да га је забрањено примењивати након“ неке неканонске одлуке, „већ је остављено свакоме да бира када ће га применити под условом да је надређени клирик пре тога јавно исповедио јерес“. Није у праву писац Одговора.

            Морам поново да наведем читаво 15. правило, јер оно у потпуности потврђује моју тврдње и о неоснованости, и о неблаговремености позивања Вл. Артемија на њега. Правило гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“.

Дакле, као што сам у трећем видео детаљно доказао, први део правила осуђује Вл. Артемија јер је одбијањем послушности Синоду, којим председава Патријарх, објављеног у писму СА Синоду од 13. 09. 2010, прекинуо „заједницу са својим патријархом“ „пре саборне одлуке и његовог коначног суда“, и тако отишао у раскол.

У други део правила је јасно уграђен један од основних принципа свих, па и црквено-судских поступака, а то је принцип благовремености. У њему се изричито каже да канонској осуди неће подлећи „они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена“, из чега јасно произилази да ће канонској осуди подлећи они који се, попут Вл. Артемија, одвајају од Патријарха због канонских разлога, и то, као што се наводи у првом делу правила, „пре саборне одлуке и његовог коначног суда“, односно логично се прописује и обратно - да га „је забрањено примењивати након“ неке неканонске одлуке, дакле, супротно тврдњи писца Одговора, да „је остављено свакоме да бира када ће га применити под условом да је надређени клирик пре тога јавно исповедио јерес“. Ово је потпуно сагласно ставу изнесеном у 6. правилу Другог Васељенског сабора, у коме се каже: „Осим тога, ако су неки зарад неких оптужби били осуђени од стране Цркве, и били искључени или одлучени, било да су из клира или из лаика, ни таквима не може бити допуштено да подносе тужбе против епископа, док најпре сами не буду слободни од свога преступа. Исто тако, ни од оних који се сами налазе под неком оптужбом не треба примати тужбе на епископа или на друге клирике, све дотле док не докажу да су они сами слободни од преступа за које су окривљени“. Дакле, сагласно 15. правилу Двократног и 6. Правилу Другог Васељенског сабора, Вл. Артемије није имао право да изврши прекид помињања и општења са Патријархом, који подразумева подизање јавне оптужбе Патријарха за проповедање јереси, пре него што се сам не оправда за оптужбе и пресуде које су против њега подигнуте и донесене, почевши од самовољног одбијања послушности, преступа забране свештенодејства и рашчињења.

Овде морам да појасним још две чињенице. Рашчињење Вл. Артемија од стране СА Сабора 19. 11. 2010., као што сам показао у књизи Прилог измирењу раскола Еп. Артемија, није било канонско, јер није испоштован црквено-судски поступак. То, међутим, није давало право нити власт Вл. Артемију да га самовластно и неканонски прогласи за неканонско. Он је само имао право да се жали на ту одлуку. Друга чињеница јесте да Вл. Артемије уопште није имао основа да се позове и да примени 15. правило у односу на Патр. Иринеја, јер је његово проповедање екуменизма било, да кажемо, тек у повоју. До времена одржавања Сабора на коме је Вл. Артемије рашчињен, постоје само два догађаја пројаве екуменизма од стране Патр. Иринија: 1. његово учествовање на папистичкој миси 12. 09. 2010. у Бечу, и 2. његова изјава 30. 09. 2010. да је екумениста и пацифиста. У свом писму Синоду од 13. 09. 2010. Вл. Артемије простествује против патријарховог наступа у Бечу, али не прибегава примени 15. правила, јер је сам знао да је наведено недовољно за тако нешто. Прекиду општења Светих Отаца је претходило дуготрајно разобличавање нових јереси и поступака јеретика, као што је познато на примеру Св. Кирила Александријског који је писао посланице јеретику Нестору, као и „папи Целестину и осталим патријарсима, и свима епископима и властима разних земаља и градова“.

Из већ до сада реченог јасно да је било какво поређење „борбе“ Вл. Артемије са борбом Светих Отаца за чистоту вере неосновано, и благо речено, увреда за ове друге. Ово ћемо показати још и разобичавајући поређење Вл. Артемија са Св. Атанасијем Великим од стране његових следбеника, које је тачно исто колико и својевремено лично поређење Владике са Св. Јованом Златоустим, изнесено у писму Сабору 16. 11. 2010, које сам побио у својој помињаној књизи, и о чему ћу говорити у следећем видеу.

Да погледамо наводе о тобожњој сличности борбе Св. Атанасија Великог и Вл. Артемија. Каже писац Одговора: „На лажном сабору у Тиру 335, Атанасије је неканонски екскомунициран на Истоку и отеран је у егзил на Запад. Они који су га тада као јеретици семи-аријанци неканонски отерали нису још одогматили своју јерес на неком лажном сабору“. Нетачно, не одговара историјским чињеницама. У Житију Св. Атанасија стоји да је Сабор неправедно збацио Светитеља, али да се на позив Цара пред њим оправдао: „Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао. Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим писменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините“. Пошто су клеветници поново дошли код Цара, и пошто није могао да их умири, наредио је „да се праведник пошаље на неко време у Француску“. В. Болотов пише да је Тирски сабор лишио Светитеља чина и катедре, али да он ту одлуку није прихватио јер није потврђена од стране Цара. Осим тога, код истог писца налазимо да је Св. Атанасије по свом повратку у Александрију 337. сазвао Сабор који је побио лажне оптужбе изнесене у Тиру. Јасно је из овога да је тврдња у Одговору да је „слична ситуација била 2010. са екуменистима који су гонили владику Артемија“ нетачна. Постоји само формална, али не и суштинска сличност. Напротив, управо су разлике суштинске: Св. Атанасије је смирено прихватио одлуку Цара, и није се прогласио за „Александријског патријарха у егзилу“, нити је, као Вл. Артемије у Дубоки поток, упао у Александрију; рашчињење Св. Атанасија је неважеће, јер није потврђено од Цара, а рашчињење Вл. Артемија је важеће, јер није судско-канонски оповргнуто. Према томе, разлика између Св. Атанасија и Вл. Артемија је огромна: Светитељ, као истински борац за веру, смирено прима и подноси неправедне пресуде, не узима правду у своје руке и не иде у раскол, већ полаже наду на Господа, и дочекује да Он уреди његов повратак, и да се потом оправда канонским Сабором; њему супротно, Вл. Артемије нема светоотачко трпљење и смирење, самовољно одбија послушност, не чека да га Господ и званични, канонски Сабор оправда, већ узима правду у своју руке и одлази у раскол.

Погледајмо сада другу тврдњу писца Одговора, о томе да је тобоже „семи-аријански цар Констанције на лажном сабору у Милану 355. (што милом што силом) принудио и цео Запад да неканонски прокуне и осуди на екскомуникацију Светог Атанасија“. Опет неистина. У Житију Св. Атанасија пише да пет епископа није потписало светитељево свргнуће: „А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин“. Слично налазимо и код Болотова: „Дионисије Милански, Лукифер Калариски и Јевсевије Верцелски остали су непоколебљиви и због тога су били протерани на Исток. Осија Кордовски је захтевао слободан сабор и био је задржан у Сирмијуму. Либерије је такође желео сабор у Александрији, и због одбијања да ступи у заједницу са аријанцима и да осуди Атанасија био је протеран (у Верију у Тракији)“. Самим тим и наставак у Одговору је бесмислен и не одговара чињеницама: „Светац се на то није обазирао нити се даље жалио било коме на своју позицију, просто зато што нико ни на Истоку ни на Западу раван његовом рангу није био у правој вери нити је канонски расуђивао“. И у овом случају се погрешна и неканонска „борба“ Вл. Артемија не може поредити са истинском и канонском борбом Св. Атанасија, јер је прва канонске, а другог догматске природе. Зато први, разумљиво, с правом остаје усамљен у свом расколу, а Светитељ и овог, као и сваког пута, има подршку, макар и малобројних, правоверних епископа у православној васељени.

Дакле, видимо да бранитељи Вл. Артемија на Фејсбук групи Истина је једна – Владика Артемије прибегавају искривљавањима историјских чињеница. То је разумљиво, јер неканонска „борба“ њиховог духовног оца, која их је све заједно одвела у раскол, може се „бранити“ фалсификатима и пристрасним тумачењима. У следећем видеу ћу показати погрешност поређења самог Вл. Артемија са Св. Јованом Златоустим. Овде ћу навести основну разлику Вл. Артемија у односу на Свете Оце, а то је неспремност, небудност и недоследност. О доследној недоследности Вл. Артемија, крунисаној упадом у Ман. Дубоки Поток, писао сам следеће: „Тако је и званично отпочела четврта фаза доследне недоследности вл. Артемија. После 1. трпељивог прихватања неканонских одлука, 2. повлачења претходног и објаве будућег неприхватања неканонских одлука СА Синода и СА Сабора и 3. самодовољног тумачења канонске исправности одлуке-пресуде СА Синода о забрани свештенослужења, наступила је 4. и завршна, за сада, фаза потпуног изласка из Цркве, тј. раскола. Нова фаза тражила је нову апологију, нову богословско-канонску основу, оправдање. Из црквено-правне области прешло се на богословље. Уместо одбијања да се трпи канонска неправда, дошло се до одвајања због јереси. Међутим, најслабија тачка ове апологије јесте сама чињеница доследне недоследности вл. Артемија. То што је он из фазе у фазе мењао начин своје борбе, и сваком начину изнова тражио одговарајуће, ново богословско-канонско упориште, довољно показује да он није био истинити сведок и прави исповедник истине и правде православне вере. Одлика правих и истинитих бранилаца истине и правде вере јесте доследност у том брањењу: они од самог почетка борбе против њих, као сведока истине и правде, поседују истину и правду, и она им сама чини метод и оружје у тој борби, не мењајућих их до краја своје борбе. Вл. Артемије је увек изнова и накнадно мењао начин борбе и тражио ново - новој борби одговарајуће - оружје и тактику. Управо је та променљивост највеће и најбоље сведочанство његове неистинитости, јер – истинито је само оно што је увек исто, тј. непроменљиво“.

Према томе, ништа од критике Светих Отаца, прелашћивања, обмањивања по налогу, сопственог умовања, бљувања лажи против вашег Епископа, нити мућења бистре воде „православног исповедништа у Србији“ с моје стране. Напротив, остаје само да поновим, многим и јасним чињеницама, потврђен и доказан закључак: Истина је једна – Владика Артемије је, нажалост, у расколу.

ВИДЕО: Владика Артемије је у расколу 4 - Одговор групи Истина је једна - владика Артемије