СВА ВЕРНА ЧАДА СРБСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВО, МОНАШТВО И ВЕРНИ НАРОД ПОЗДРАВЉАМО НЕБОЗЕМНИМ ПОЗДРАВОМ МИРА И РАДОСТИ:
МИР БОЖИЈИ!
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Драги оци и матере, браћо и сестре у Христу, као пре 2000 година, Св. Ап. Павле објављује и данас: „Заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1. Тим. 3, 16). Нема веће тајне побожности откривене човеку у овом свету, од тога да се Бог јавио у телу, постао човек да би спасио сваког човека који поверује у Његово очовечење. Син Божији, Слово Божије је постао Син Човечији, Богочовек Исус Христос, да би спасио читаво човечанство од ропства греху, ђаволу и смрти, да избави сваког ко поверује да је Он истинити Бог и истинити Човек, да је Он истинити и једини Спаситељ читаве творевина. „И Слово постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14).
Догодило се оно што је Адамово потомство чекало хиљадама година и бројни старозаветни пророци најављивали. Син Божији је примио људску природу од Своје Богомајке, Увекдјеве Марије, не да би испунио наше спасење и потом је одбацио, него да би заувек, вечно остао Човек, тачније Богочовек. Зачет благовољењем Бога Оца Духом Светим у чистој утроби Пречисте Дјеве, дакле бесемено, Он је, будући слободан од прародитељског греха, био слободан од сваког греха, болести и коначно смрти, па је као слободан могао и друге да ослободи, под условом да човек поверује у Његово богочовештво и спаситељску службу.
Сву Своју Божанску силу, моћ и власт Христос је сакрио у најнемоћнијем и најслабашнијем телу новорођенчеда, Своју Божанску светлост сакрио је у таму нашег земљаног тела и мрак најмрачније Витлејемске ноћи, коју је, међутим, обасјала звезда са истока, претворивши је од најмрачније у најсветлију. Као што предивно певају празнични тропар и кондак, читава творевина је дошла да поздрави свог Творца и Спаситеља, да се поклони Сунцу правде и Истоку са висине: људски род даје Пречисту Богородицу, Праведног Јосифа, витлејемске пастире и три Мудраца са истока, као представнике три људске расе; земља приноси своју пећину уместо дома и колевке; небо шаље нестворену звезду да покаже и обасја пут мудрацима, а анђели певају небоземну песму мирбожања: „Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк. 2, 14); коначно, чак и бесловесне, али кротке и незлобиве животиње својим дахом греју Богомладенца Исуса Христа.

„И Светлост светли у тами, и тама је не обузе“; „Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет“ (Јн. 1, 5, 9). „Народ који сједи у тами видје свјетлост велику, и онима који сједе у области и сјени смрти, свјетлост засија“ (Мт. 4, 16).
И ми смо данас заједно са свима њима окупљени у Витлејемској пећини, и ми заједно са мудрацима износимо своје дарове: пост, молитву, покајање, међусобно праштање, славословље и полажемо у Његове јасле; налажемо своје бадњаке, као некада пастири своје пастирске штапове, да би се угрејао Онај Који је наш огањ и светлост, и на ту ватру придодајемо и плам наше вере, молитве и захвалности.
Лепоту, идилу, светлост и радост ове Витлејемске ноћи, међутим и нажалост, нарушава мрак који је Богомладенац протерао са лица земље светлошћу Своје истине и правде, тачније Самим Собом. То је мрак греха и пакла, мрак сатанске богомржње и човеконенависти, који је све мрачнији и шири се читавом васељеном, претварајући христообасјани свет поново у „област и сенку смрти“. После 2000 година, нажалост, можемо да потврдимо да свет, као и тада, не жели Христа, да Га свет мрзи: „Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас“ (Јн. 15, 18). Као и пре 2000 година, свет поново прогони, блати, пљује, шамара, бичује и разапиње Христа. Поново то раде удружени књижевници, фарисеји и свештеници; нажалост, данас то раде православни. Они Богомладенца Исуса Христа не воле, или га лажно воле, зато јер су више заволели таму греха, смрти и пакла, зато што их Његова светлост пече: „А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 19-21).
Читаво човечанство се уједињује у злу. Грех је оруђе којим непомјаник задобија власт у свету. Задобивши је, он је преко својих најбољих слугу кренуо у уништавање човека и читаве Божије творевине. Пред нашим очима се одвија геноцид светских размера. Оружје су му лажна болест и лажна медицина. На делу је светска завера у којој саучествују политичари, научници и лекари. Нажалост, по речима Господњим: „од свакога коме је много дано, много ће се и тражити“ (Лк. 12, 48), главна одговорност лежи на нама православним. Као што пише на страницама Откривења Св. Ап. Јована Богослова, предуслов за долазак „човека безакоња, сина погибли“, (2. Сол. 2, 2), тј. антихриста, јесте апостасија, одступништво православних од праве, чисте, православне вере. Читав 20 век је био век ширења јереси екуменизма, која је свој врхунац задобила на вучијем сабору на Кристу 2016. г., када је десет Помесних Цркава прихватило и званично ово кривоверје. Све до тада ђаво није могао да оствари своје планове, а од тада се, као што видимо пред нашим очима, отворила „пандорина кутија“ зла.
„Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити?“ (Мт. 5, 13). Со вере црквених првака је обљутавила, и дошло је отпадништво, и уклоњен је онај који задржава (2. Сол. 2, 3, 7), тј. благодат Светога Духа.
Зато су главни саучесници светског геноцида „православни“ свештеници, тј. вукови у јагњећим кожама, који воде своје овце на заклање, тиме што верују и служе лажи коју спроводе удружене државне власти, наука и медицина. Пошто јересима убијају душе својих верника, похитали су да са светом убијају и њихова тела. Јереси екуменизма се придружила јерес короноверства, која је хула на Духа Светога, јер тврди да се верник може у храму Господњем заразити целивањем иконе, крста, моштију, примањем Светог Причешћа. Богохуле и врше светогрђе, а маскама богослужење претварају у демонослужење! Они су саучесници оних који су викали: „Распни га, распни“ (Лк. 23, 21), „крв његова на нас и децу нашу“ (Мт. 24, 25), и који праве последње припреме за долазак њиховог лажног месије, богомрског антихриста.
Ово је, драги оци и матере, браћо и сестре, почетак краја. У години која је пред нама, као што је Бог открио преко својих светих сасуда, следи изливање чаше гнева Божијег: немири, глад, ратови, катаклизме...
Али, Господ каже: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12, 32); „Тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима“; „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Мт. 24, 33, 13). Котвом чисте и праве вере приљубљени уз Христа, ми не дозвољавамо да нам зло и мрак овог света протерају божићну радост и светлост из наших срца. По речи Господњој, ми се не плашимо оних који могу погубити наша тела (Мт. 10, 28), већ се ове ноћи, светлије од најсветлијег дана, радујемо доласку у свет Онога Који хоће да наше душе и тела избави од греха, ђавола и вечне смрти, и Чију светлост, која светли у Православној Цркви, не може нико протерати из света све до краја времена и доласка вечности. Та светлост праве вере ће у кандилима срца православних верника неугасиво дочекати муњу, која треба да изађе од истока и сине до запада (Мт. 24, 27), тј. Други и Славни Долазак Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Први пут Он је дошао нечујно, тајно и смирено, као најслабије биће на земљи, али ће зато Његов Други Долазак бити „на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће анђеле своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја небеса“ (Мт. 24, 30-31). Христос ће поново доћи као Цар и Судија, и свако ће добити по својој вери, тј. зловери.
И биће ново небо и нова земља, и сићи ће Небески Јерусалим на земљу, и успоставиће Господ Своје Царство овде на земљи, Царство истине, правде, светлости, вечног блаженог живота: „Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође“ (Откр. 21, 3-4). Светлост ће отерати таму, истина лаж, правда неправду, живот смрт. „И Град не потребује сунца ни мјесеца да му свијетле, јер га слава Божија освијетли, и свјетлост је његова Јагње. И народи ће ходити у свјетлости његовој, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега; и врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити“ (Откр. 21, 23-25).
Зато данас и у све дане наших живота Њему, истинитом Богу и истинитом Човеку, заједно са Мудрацима, приносимо злато наше православне вере, тамјан наших смирених молитава и смирну нашег мирбожања и чврсте наде у Његово милосрђе и човекољубље.
Зато радосних и захвалних душа и светлих умова, заједно са Св. Пророком Исаијом певамо:
„Ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануил – с нама Бог“ (Ис. 7, 14). „ Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9, 6).
А са анђелским хоровими, Мудрацима са истока, витлејемским пастирима, и малим „нашим србчићима, к'о сребрним звончићима“, са кротким животињама и читавом творевином, клечимо на коленима наших срца пред витлејемским јаслама, и прослављамо долазак нашег Творца и Спаситеља у телу, Богомладенца Исуса Христа, песмом:
„Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14).

ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

О Божићу 2021, Архимандрит Никодим (Богосављевић)
У Манастиру Воздвижења Часног Крста,
Рајковић