ПРЕДГОВОР

Пред нама је ретка, необична књига песама. Необичан је и тајнствен њен аутор, тајанствени су и подаци о њој.
О књизи Снова спас над Россией знамо само да је њен аутор инок Михаил, и да је, као што пише у њој, издата у Русији 2014. године. Инок Михаил може бити и псеудоним иза кога се сакрио аутор, а можда је ове песме написао песник са тим именом.
Иначе, током средњег века инок је био црквенословенски превод грчког монах, да би у наше време у РПЦ означавао особу која је постала монах добивши ново име, али без давања три завета, особених за монашки чин: завет безбраштва, нестицања и послушности. Дакле, као код нас расофорни монах.
У књизи су сабране песме које је инок писао дуго: од 1999, па све до 2014. године. Тематски се оне могу поделити у личне и црквено-родољубиве. У песмама личне исповести инок Михаил пева о својој борби против греха, покајању, борби за стицање непрекидне, Исусове молитве, борби против демонских сила које га нападају.
Још он пева и о свом личном односу и љубави према Богу, Пресветој Богородици и Светој Русији. Посебну љубав инок показује према Св. Великомученику Цару Николају 2. и његовој мученичкој породици, и према његовој искупљујућој жртви, која је залог обнове Свете Русије.

Опширније: Опет спас Русије

ПРЕДГОВОР

„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт. 5, 9).

Две највеће опасности за Цркву, за нарушавање њеног јединства и мира јесу јереси и расколи. Прве, својим лажним и истиноборним учењима заражавају и труле поједине удове тела Цркве, и у краћем или дужем временском периоду изнуравају Цркву и ометају њен унутрашњи живот, и унутрашњу и спољашњу мисију.
Јереси су током векова „напредовале“. За разлику од древних, чији су лжеучитељи излагали своја учења у писаном виду, и тако могла бити подвргнута богословском разобличавању и осуди Светих Отаца и Светих Сабора, савремене јереси мењају тактику: њени носиоци нигде отворено не излажу своја учења, већ систематски раде на освајању власти у Помесним Црквама и њиховим богословским школама, и затим спроводе своје неправославно богословље у праксу.
Такве су јереси које у задњих стотину година муче и разједају Православну Цркву: свејерес екуменизма и јерес литургијске обнове. Екуменисти-неообновљенци нису се бавили теоријским радом, само су радили, тихо и упорно на свим плановима: освајању власти у Црквама, повезивању са инославним екуменистима, школовању кадрова. Коначно, они су са Критским лажним сабором истерани на чистац.

Опширније: Прилог измирењу раскола еп. Артемија

ПРЕДГОВОР
“„Не дајте се завести различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9).

Током читаве историје Православне цркве богословље има посебан смисао и улогу. Са оваплоћењем Бога Слова оно добија пуноћу откривења и са Њиме свој садржај и метод. Богочовек Исус Христос Собом објављује Оца и Духа Светога, као и заборављену истину о човеку и читавој твари. Искупивши, ослободивши и исцеливши човека, Богочовек Исус Христос, на дан Педесетнице, Духом Светим установљава Цркву, као живи Богочовечански организам, чија је Он глава, а удови Његовог Тела сви они који поверују у Њега, роде се од Бога Оца у утроби Цркве, и у њој задобијају вечни живот кроз слављање Свете Тројице и сједињење с Њом храњењем храном бесмртности – Телом и Крвљу Његовом.
На празник Педесетнице Апостолима су откривене све тајне о Богу, човеку и читавој твари, онолико колико је човеку потребно и довољно да зна у овом веку.
Од тог дана Апостоли зидају Цркву у читавој васељени управо на учењу које је добијено непосредно из уста Христових и допуњено откривењем Светога Духа, и записано потом од њих. Та вера у тајну вечног живота читаве твари, човека пре свих и свега, у Светој Тројици, задобијеног Домостројем Богочовека Исуса Христа и стицаног у Цркви, и јесте садржај православног богословља. А метод богословља је троједан: вера, откривење и предање: вера, поверење и верност Богу; истина је откривена и предата од Бога Истине и преда(ва)њем истине вере и побожности са поколења на поколење: једна вера, једна истина, један пут…
Једна истина вере се од дана Педесетнице чува у Цркви, и богословље је чува, бди над њом, објављује је и предаје. Све је тада откривено и Бог више ништа не открива; зато нема развоја богословља нити развоја догмата; једна истина вере се изнова објављује и проповеда; не на нов начин, већ изнова. Зато је истинита и права вера она која је сагласна са вером Светих Апостола и Светих Отаца; а потврда исте вере је истоветност наше проповеди и нашег богословља са проповеђу и богословљем Светог Писма, Светих Пророка, Светих Апостола и Светих Отаца.

Опширније: Против учења еп. Игнатија (Мидића)

“ПРЕДГОВОР

„Сав свет у злу лежи“ (Јн. 5, 19). Могао је Господ да каже и: „сав свет у лажи лежи“, јер је лаж старија од зла, она је његов извор и покретач. „Лажа и отац лажи“ (Јн. 8, 44) је најпре преварио самога себе, умисливши да је раван Богу: „Изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим“ (Ис. 14, 14). Уместо тога, он „се у пакао сврже, у дубину гробну“ (Ис. 14, 15). Пао је сатана у поднебесје, и тамо лажју задобио власт над нашим прародитељима, од које нас је ослободио Христос на Крсту, у Гробу и силаском и разарањем царства смрти.

И сатана, „кнез овога света“ (Јн. 14, 30), кренуо је у освету, у поновно задобијање власти над човеком и над светом. Поново помоћу лажи, овог пута помоћу лажи о неистинотој, погрешној, искривљеној и лажној хришћанској вери. Оно што није могао да учини у Источној, успео је у Западној Цркви. Преко лажи јереси, сатана је завладао бившом западном црквом, претворивши је у „синагогу сатанину“ (Откр. 2, 9). А после ње, завладао је сатана западним светом. И као што је бившом црквом завладао лажима лажне вере, тако је свет покорио лажима лажне науке. И сада на западу, готово читавим светом, „лажа и отац лажи“ влада лажном вером и лажном науком. То су његова два најјача и најпоузданија оружја.

Ово је прича о лажној науци o читавом видљивом свету и, посредно, човеку, најдражој Божијој творевини, ради кога је свет и створен, изнедреној у лажној западној црвки, о лажној науци којом је сатана завладао светом, и која се добрим делом угнездила и у Источној Цркви.

Опширније: Ипак се не окреће

Архим. др Никодим (Богосављевић), Свети и Велики Сабор 2016. (саборност, припрема, носиоци, критика и преводи докумената).

Сажетак: Књига садржи десет глава.
У Уводу је дато образложење теме, разлози за њено разматрање, актуелност и методологија рада. У другој глави, названој Установа Сабора, дат је уводни богословски садржај и смисао установе Сабора, која прoистиче из догмата о саборности Православне Цркве, уграђеног у Никејо-цариградски Символ вере. Назначено је историјско и духово порекло Сабора, које истиче из Тајне Вечере – Сабора Христа и Апостола.
Затим су дате основе карактеристике Апостолских, Помесних и Васељенских Сабора.

Пошто је идеја о сазивању Светог и Великог Сабора потекла почетком 20. века од цариградских патријараха, трећа глава је посвећена Цариградској патријаршији и носи назив: Цариградска патријаршија – покретач и организатор припрема за Сваправославни Сабор.

У њој су обрађени њен историјат, име и повластице, делатност у 20. веку и богословље њених богослова, митр. Јована (Зизијуласа) и В. Фидаса, о саборности и сабору. Закључили смо да су идеја о сазивању Великог Сабора, као и богословље наведених богослова, стављени у службу остваривања три њена циља:
1. екуменистичке „обнове јединства“ међу „Црквама“,
2. стављање читаве дијаспоре и мисије под њену јурисдикцију, на штету, пре свега, резултата мисије Руске Православне Цркве и
3. остваривање њених неопапистичко-васељенских амбиција, да њеном неканонском самоназвању „васељенска“ обезбеди васељенско простирање и власт, заснивајући га на непредањском, пристрасном и антисаборском тумачењу канона Васељенских Сабора.

Опширније: Свети и Велики Сабор 2016.

“Постоји међусобна веза између папизма и екуменизма. То је однос оца и унука, јер је папизам породио протестантизам, а овај екуменизам. Онда је, посматрано у обнутом правцу, сваки екумениста истовремено паписта. То се лако да видети на примеру наших „православних“ екумениста. Они су на општем, ширем плану екуменисти, а унутар својих епархија паписти.

Облици који прате ове две еклисиолошке јереси јесу либерализам и модернизам на једној, и деспотизам и ригоризам на другој страни: либерализам у догматском минимализму на светском екуменистичком плану, и ригидни деспотизам, „страховлада“ према „своме“ стаду.
То је типичан менталитет најамника, „плаћеника“, тачније, то су вукови у јагњећој кожи, лажни пастири које је лукави убацио у Цркву да „чувају“ Христово стадо словесних оваца, тачније да их приведу духовном вуку на вечно заклање: „А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука где долази, и оставља овце. и бежи; и вук разграби овце и распуди их. А најамник бежи, јер је најамник и не мари за овце“ (Јн. 10, 12-13)….

Сви паписти и екуменисти су анти - или полу-монархисти. Они не воле Цара. Папизам је и настао као антицаризам, а савремени екуменистички папизам православних је настао на греху цареиздајства…
Царь Грядет!”.

Опширније: Екуменистички папизам

„Ова је књига настала као разрада два предавања која смо одржали током лета 2015. године.
Прво је било Православни и рат, одржано 14. 06. 2015., у организацији Православне народне хришћанске заједнице „Свети Макарије Велики“, при храму Христа Спаситеља у Убу, а друго Од хуманизма до екуменизма, одржано 14. 07. 2015., на позив Манастира Ћелије, у Духовној библиотеци “Свети Отац Јустин” у Ваљеву.
Теме предавања су веома актуалне за Православну Цркву: екуменизам и пацифизам.
Прва је чак горућа, а друга све више долази у први план. Пошто су истог духовног порекла и циља, ми смо текстове спојили у једну књигу.

После саборског периода прва девет века постојања, суштина борбе Православне Цркве за очување чистоте вере била је борба за правилан однос према Предању, којим је обухваћено предање тумачења Светог Писма, предање догматских истина откривених у Светом Писму и неписаном предању, канонско-аскетско предање правила живота по етици и заповестима Јеванђеља, богослужбено и црквено-уметничко предање саборне молитве и догматске уметности.
Црква је чувала своје Предање од погрешног тумачења његове ризнице и од уношења неправославних учења у њу.
Православна Црква чини то вековима, и чиниће то до Другог доласка своје Главе, Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Екуменизам и пацифизам нису део Предања Цркве, већ су протестантски уметак у њен живот, у њено тело, у њен ум“.

Опширније: Хуманизам, екуменизам, пацифизам…

Оцена корисника:  1 / 5

“Веома смо обрадовани књигом нашег теолога, архимандрита др Никодима (Богосављевића), која се бави једном од најзначајнијих тема православне савремености – а то је литургијска реформа, која се, по узору на ватиканску, намеће Цркви од Истока.

Отац Никодим (Богосављевић) је, наиме, објавио своју студију под насловом „О литургијској обнови, препороду и реформама“, у којој се, на изузетан начин, бави кључним темама овог феномена: почев од самих појмова („обнова“, „препород“, „реформа“), преко развоја литургијске реформе на Истоку и Западу и кључних личности које су иза тога стајале, до основних захтева литургијске реформе какви су „повратак раној Цркви“, питање скраћивања и уклањања иконостаса, гласног читања молитава анафоре, тропара Трећег часа у анафори, „осавремењавања“ богослужбеног језика, честог причешћивања итд.

Књига је, иако научна, писана јасним и свима разумљивим језиком, и, да је среће као што није, могла би бити уџбеник у нашим богословијама и високим теолошким школама. Да је слободе и правог дијалога у Цркви, она би била повод за један научни скуп, на коме би се, без вика, галаме и претњи административним мерама, могло озбиљно разматрати све оно што је СПЦ довело у смутњу захваљујући реформаторској самовољи маскираној у причу о повратку Светом Игњатију Богоносцу и Оцима”.

Опширније: О литургијској обнови, препороду и реформама

“Ако пажљиво пратимо дешавања у савременој српској теолошкој мисли, која је често сензационалистичка, уочићемо својеврсну аутаркију, тј. самодовољност лишену академске провере и критике.
Услед ерозије образовања, која захвата и СПЦ, академска критика се доживљава као напад ad hominem. Научни радови на српској теолошкој сцени често подржавају „main stream“, при чему је врло тешко разграничити лини интерес од општих научних вредности.
Приметно је одсуство слободе, а присуство страха у високо-образовном црквеном стваралаштву. Наша је дужност да обезбедимо простор за (академску) критику. Сходно томе, са посебним задовољством објављујемо преко потребан чланак оца Архимандрита Никодима Богосављевића „Светоотачко богословље vs хуманистичко филозофирање“ у коме он гласно указује на активну ћутњу академске теологије о опасним схоластичким филозофирањима и апологији свакаквих јереси, на примеру лекција Б. Пантелића (Уредника „Отачника“ и директора Хришћанског културног центра „др Радован Биговић“).
Захваљујемо оцу Архимандриту Никодиму за његово време и труд као и његову очигледно велику љубав за свето Православље”.

[Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић]

Опширније: Светоотачко богословље VS хуманистичко филозофирање

“Његош је, несумњиво, највећи србски песник. Нико не може посумњати ни у горостатност његове самородне вере.

Све су то претходна времена и поколења показала, потврдила и прихватила. Није се, међутим, никада покретало питање његове светости. И тек недавно она је дошла на ред, да о њој Срби, тј. Србска Црква, дају суд. То питање је на прошлогодишњем СА Сабору покренуо Митр. Амфилохије…

Будући да се питање канонизације светитеља тиче читавог сабора Цркве, редове који следе прилажемо тражењу одговора у вези проглашења светости Митр. Петра II Петровића Његоша.

У том покушају ћемо најпре кренути од сагледавања елемената устаљеног процеса објављивања и проглашавање нечије светости од стране Цркве, заједно са одговарајућим црквенимправилима иусловима који се имају испунити и показатитоком поступка саме канонизације. Исто тако ћемо погледати шта сачувани подаци, везани за Његошев живот и пастирски рад, говоре поводом његове светости.

И на крају ћемо анализирати својства Његошевог богословља, које, као доказ његове светости,износи и тумачи Митр. Амфилохије”.

Опширније: О канонизацији Петра II Петровића Његоша

Лако је уочљиво да представе на нашој средњовековној пластици поред украсног имају и символично значење, којим је посетиоцима храма преношен одређени скуп порука. Овај се систем споразумевања ослањао на улогу коју су символи имали у другим, старијим прехришћанском религијама, у којима се символ користио као помоћно средство за формирање и одржавање култа.

Символ је знак који окупља све оне који верују, односно, поштују символизованог, који при томе има улогу сабирне тачке култа верујућих, заједнице истоверних. Због веровања да је у символу присутна сила и моћ представљеног, символ се користио не само као знак препознавања и окупљања верујућих око субјекта (или објекта) њихове вере, већ и као оруђе заштите од болести и као оружје против супротстављених им сила. Отуда се символ налази у средишту култа, у средишту обреда.

Опширније: Символика представа на средњовековној каменој пластици код Срба