Пошто се „наши“ зилоти не по разуму, у свом неправославно-секташком тврђењу да узимање садашњих електронских личних докумената води у пакао, осим с моје стране разобличених прелешћених о. Николаја Ушакова и о. Василија (Новикова), позивају и на отрока или дечака Вјачеслава, хајде да погледамо каквог су порекла и врсте његова пророчка и духовна завештања. У овоме ћемо се послужити видео казивањима Романа Вијта и о. Георгија Максимова, чији су линкови дати у опису испод овог видеа, као и доступна епархијска и патријарашка саопштења.
Дечак Вјачеслав је рођен 1982., а упокојио се као 11-о годишњи дечак, 1993. године. Супротно тврдњи његове мајке Валентине, директорица и учитељица сведоче да је дечак био у свему просечан, добар-врло добар ученик, али да је по нарави био добар. После његове смрти, почевши од 2001. године изашло је неколико књига, која за основу имају сведочанства мајке Валентине, а говоре о његовом светом животу, пророчанствима, исцељењима за време и после његовог живота. 2010. г. је издато неколико видеа под називом „Руски анђео. Дечак Вјачеслав“. Код нас је на србски преведена књига Богом послани, која се у пдф-у може наћи на интернету. На основу свега реченог формиран је култ светитеља и пророка дечака Вјачеслава, који подразумева поклоничка путовања на његов гроб, продају књига и видеа, узимање земље и каменчића са његовог гроба, који се користе за лечење.
На почетку приметимо да је култ формиран противно уобичајеном православном поступку за формирање култа светог. Наиме, култ дечака Вјачеслава је формиран искључиво на сведочанству једне особе, и то његове мајке, што је разумљиво недовољно и необјективно сведочанство. Рецимо, поређења ради, у нашој СПЦ се тренутно формира култ Патријарха Павла, о чијој светости сведоче многи учесници погребне поворке на дан његове сахране, коју су неки, с правом назвали, пренос моштију, као и бројни поклоници који свакодневно долазе на његов гроб. Дакле, у случају дечака Вјачеслава се све своди на усамљено сведочанство његове мајке, која се осим пристрастности у формирању овог култа, као што ћемо даље видети, руководила неблагословеним и антицрквеним мотивима.
Све речено је покренуло Митрополита Јова, епископа Чељабинске и Златоустске епархије да 2007. г. реагује јавним саопштењем и обраћањем епископима РПЦ, које гласи: „Драги Владико! У вези за учесталим случајевима поклоништва свештенства и мирјана многих епарихија наше Цркве у град Чебаркуљ ради поклоњења тзв. „отроку Вјачеславу Чебаркуљском“, овим путем саопштавам да дано лице није ни канонизовано од РПЦ, ни меснопоштовани свети. Култ поклоњења „отроку Вјачеславу“ је самоизмишљен, садржи у себи елементе обичног сујеверја, светогрдног напада на учење Цркве и шири се од прилично организоване групе антицрквено настројених људи. Молим вас, драги владика, ако је то необходно, да пренесете свештенству и верујућим ваше епархије обавештење о недопустивости путовања и поклоњења чебаркуљском лажесветоме. С љубављу у Господу, Митрополит Чељабински и Златоустски Јов“. Исте године је формирана Екпертна комисија мисионарског одељења Чељабинске епархије о поштовању дечака Вјачеслава, која је анализирала доступан, горе наведени материјал, након чега је издала Саопштење, у коме је показала неправославност многих речи приписиваних дечаку, и чије ћу најважније закључке навести на крају ове објаве.
Питањем култа дечака Вјачеслава бавио се крајем 2007. г. и Епархијски савет Московске епархије, под председавањем Патр. Алексеја, који је том приликом објавио Обраћање клиру, парохијским одборима храмова Москве, наместницима и настојатељима ставропигијалних манастира, и у вези овога написао следеће: „Имамо информацију из Чељабинске епархије о учесталим случајевима поклоништва свештенства и мирјана у град Чебаркуљ, ради поклоњења тзв. отроку Вјачеславу Чебаркуљском. Религиозно поштовање пре 15 година упокојеног ученика Вјачеслава Крашениникова (1982-1993), који је од неких средстава масовног информисања објављен „пророком“, „светим“ и „блаженим“, започето је убрзо после издавања од стране његове мајке књига са упоменама на сина, међу којима и „Чудеса и пророштва открока Славика“. После тога су почела да се врше поклоништва на гробу дечака, при чему је земља са гроба коришћена у магијске сврхе – у ритуалима који су одбачени од Православне Цркве. Осим тога, написан му је Акатист и насликана икона. Самим тим се стварају услове за формирање у Чељабинској области новога култа, при чему се светогрдно користе православни обреди, користи се природна људска стремљења ка надсветском, ка горњем. Нама је разумљива и блиска жалост мајке, које је изгубила свога младога сина. Али, схватајући и делећи ту жалост, ми с горчином утврђујемо, да следећа њена деловања, усмерена на стварање интересовања у друштву ка покојном дечаку и стварање култа његовог поштовања као светога, не одговара црквеном вероучењу и пракси канонизовања и поштовања светих. Не потребује покојни дечак религиозно поклоњење, лакомислено објављеног за Божијег угодника, већ усрдну молитву, пре свега молитву мајке за њега. Створени култ поклоњења 'отроку Вјачеславу' јавља се измишљеним, садржи у себи елементе обичног сујеверја, светогрдно напада на учење Цркве и спроводи се од стране организоване групе антицрквено настројених људи“.
Посветимо пажњу сада анализи православности пророштава и речи дечака Вјачеслава, објваљених у књизи, преведној на србски, Богом послани.
На стр. 27. и 28. пише: „Ја сам мамице истинито врло стар... Готово древни... Он ми је рекао да памти себе до рођења, нажалост памтим само део разговора отприлике овог садржаја 'у почетку је била огромна брзина, била је светлост, а потом пут...' Питала сам Славочку: 'Какав је то пут?' А он ми је рекао да је то такав пут, тј. такво бело платно, као ланена тканина, такав је пут био и по том путу је он ишао огромном брзином, тако он себе памти и када је дошао до краја тог пута стао је, зато што је била врло дубока провалија, као бездно из кога се тешко може избавити. На крају тог бездна стајао је човек врло висок, одевен у тамну одећу, као у монашку одећу, а на крају кажипрста тог човека висило је дугачко кандило са ланцем. Тај човек је стајао са кандилом и то кандило је горело. И случајно дотакао сам крај његове одежде из које је изашла заслепљујућа светлост, на коју није било могуће гледати и он је савршено спокојно прошао кроз ту пропаст, окренуо се према мени и рекао 'скочи', након чега је ишчезао. Потом је скренуо у неку страну, како се показало тврди и тамни пут, као у тунел и нашао сам се у теби... Славочка памти да се спремао да дође овде. Он је то мени рекао својим дечијим речима и постараћу се да вам их пренесем. Он је рекао: 'Мамице, Бог није хтео да ме пошаље на земљу, али Анђели су га много молили и умолили', и још је казао да 'Пресвета Тројица и њихови другови, тако је дословно рекао 'његови другари', дали су њему мало од Себе силу. А ја сам га питала: 'Славочка, зар у теби није било твоје силе?' А он ми одговара: 'Била је и моја сила, али су ми сви по мало дали силе и ја сам дошао овде.'“. Очито, реч је о древном паганском веровању, које је као оригеновска јерес о предпостојању душе осуђена на Петом Васељенском сабору. Православна Црква тврди да се душа и тело новорођеног човека истовремено рађају спајањем семена и јајне ћелије, као што је Бог првобитно Адаму истовремено створио тело и душу, али се, ради сликовитости, тај чин у Књизи Постања описује као два чина.
Каже даље отрок: „Ја ћу се силно бринути када Господ буде дошао на Земљу, да ли ће се Исусу Христу допасти Храм или не?!“ (64). Према Откривењу Св. Јована Богослова биће ново небо и нова земља, у смислу у огњу очишћена ова земља, на којој неће више храмова, већ ће на њу сићи Нови, Небески Јерусалим (Откр. 21, 1-10). Према томе, дечак Вјачеслав говори супротно Светом Писму. И још једном противно Откривењу које сведочи да на новој земљи воде неће бити (Откр. 21, 1): „Људи су безнадежно запрљали сва корита кроз која вода долази и треба да се очисти. Али човек нема снаге за то. То ће урадити Бог и Његови анђели.“ (222-223). Или: „...а када сам га питала о узроку појављивања толике количине злата, одговорио ми је: Мамице, злато и драго камење ће бити материјал за изградњу будућег века“ (223). Или: „Како је написано у Библији: 'И створи Господ Бог Рај...' Ето тако ће тачно бити после доласка Господа, заједно са Господом људи који су остали на земљи ће садити дрвеће – и то ће бити стварни труд. И последњи људи заједно са Господом Исусом Христом ће се трудити. Славочка је рекао да рајска дрва расту врло брзо и земља ће бити очишћена и насадиће Господ Рај. Слава је рекао: Мамице, како ће бити дивна наша планета!“ (327). Противне Светом Писму су и следеће дечакове речи: „Дечак дакле није говорио да ће руског Цара убити. Обрнуто, он је рекао да ће он ослободити народе и да ће се борити са антихристом. И у последњој бици са антихристом у Јерусалиму, људи ће својим очима видети како Цару у томе помажу Анђели и антихрист ће бити побеђен. А потом ће доћи Господ“ (318). Св. Ап. Павле говори другачије, да ће Христос, а не Руски Цар убити антихриста: „И тада ће се јавити безаконик, којега ће Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства“ (2. Сол. 2, 8).
Поново антибиблијска есхатологија дечака Вјачеслава: „Колико сам ја схватила дечака, оставши са Царем, народ веран Богу ће заједно са Њим дочекати Господа и сви ће они прећи у Нови век и поново ће подизати земљу из пепела, која ће бити разрушена ратом. Славочка је казао да само што Господ буде ступио на Црвени трг – кула Кремља са звездом ће се коначно провалити у земљу“ (318-319). Поново јудејско-протестантска јерес хилијазма. Као што сам рекао, Господ ће у огњу очистити и обновити земљу, на коју ће сићи Небески Јерусалим, и у коме ће живети праведници са Пресветом Тројицом и анђелским силама. Очито да ни маљчик ни његова мајка уопште нису читали Свето Писмо. Уосталом, ово потврђује и сама мајка Валентина која каже да је дечак читао илустровану Библијску екциплопедију и Библијски речник.
Још један сличан пример исте јереси: „Наша планета земља ће постати Рај и свети људи ће живети на њој заједно са Господом. И Славочка је рекао да ће свети довољно дуго живети са Господом толико година колико су живели први људи (Адам и Ева) а то је хиљаду година. И после тог времена, када су свети живели тако дуго времена (дуго по нашим мерилима) заједно са Богом, Господ ће последњи пут, по речима дечака испитати те свете људе и даће им могућност да воде битку са ђаволом – да би га коначно посрамили. Славочка је рекао: Мамице, за кратко време Господ ће поново пустити ђавола и његове полуматеријалне објекте (НЛО), да би се борили са човечијим летећим објектима, које ће саградити свети под руководством Исуса Христа. Ти летећи објекти ће по технологији личити на летеће тањире НЛО у којима ће бити неугасиво кандило на стакленом постољу. Са тим летећим објектима ће се водити битка са демонским НЛО и победиће их, а Бог ће им дати могућност да их униште... Славочка је рекао да ће тиме, тј. том борбом ће бити испитани последњи пут људи који су са Богом установили земљу. То ће бити последње испитивање светих, рат светих са ђаволом. И победиће свети. Након тога луцифер више неће моћи да приђе на земљу, после победе над њим и његовим потпуним понижењем“ (330-331).
Ево још једног примера погрешне есхатологије, који би, да није смешан, био јако, јако тужан: „И још је Славочка рекао, да посреди тих људи који нису предали Бога и дочекали Га, биће две трудне жене! Славочка је казао да ће те две трудне жене ући у Рај и у Рају ће се родити код њих мале бебе. То је једино што је Слави остало нејасно, како ће те две трудне жене ући у Рај и родити своју децу, јер како је рекао оне ништа још нису урадиле да би биле у Рају. То је јединствени случај када он није имао одговор за виђено, са једне стране је био радостан због њих али није имао одговор зашто је то тако...“ (326). Нет комментариев.
Полако прелазимо на дечакове бесмислице: „'Мамице, показаћу ти како на Небу, на велике празнике, поју и играју'... Како ми је рекао, то је отприлике као када се играло на царским дворовима, на баловима“ (68). Осим што је бесмислица, наивна, али бесмислица, ово сведочанство је у суротности са Православним Предањем: нигде у виђењима раја нема сведочанстава да његови житељи играју. Очито је реч о бујној машти дечака како небеска станишта замишља по узору на земљу.
Ево још једне наивне бесмислице, али јеретичке: „Рекао је да 'птице учествују у стварању времена и да њих не треба дирати'. Убијати их је велики грех“ (69). Нечувено и незабележено. Творац и власник времена је Бог.
Све бесмислица до бесмислице: „Казао је да је мермер жив камен и демони га се боје и труде се да обилазе мермерне кратере у широком луку. Питала сам га: Шта значи жив? Он ми је одговорио: У њему је пулс и срце куца у њему...“ (175). Фантазија и јерес.
Поново: „До нас, на земљу, на све начине и путеве, демони покушавају да допру, а људи им у томе помажу копајући огромне кратере и рупе... Не треба да се наносе такве страшне ране Земљи, јер самим тим људи помажу злим духовима да изађу на површину земље“ (216). Како злим духовима може материја правити препреку? То би исто значило, да у херметички затворене домове православних демони не би могли улазити!
Исправно тврди да нема ванземаљаца и да ће они који ће се појављивати бити демони. Међутим: „На самом делу они заиста отимају људи не Земљи, узимају делове њихове коже и од тог парчета људске коже они могу направити пуно такве коже. Они се потом том кожом облажу, да их је врло тешко разликовати од обичних људи и у таквом виду они могу спокојно бити међу људима, с обзиром, да ће човек изгубити сваки осећај за јављање таквог рода и уопште ништа неће видети а ни знати да су то 'они'“ (120); „Славочка је рекао да су НЛО направили демони и то су полуматеријални објекти, да би људи могли да их виде и додирну и кажу, 'да, то је космички брод'“ (122). Ево и полуматеријалних црва: „Ти црви, они су полуматеријални и против њих много молитва и светиње помажу. Славочка је и то рекао за њих, да су полуметеријална створења из друге димензије, а у њих је један домаћин, тј. ђаво“ (136). Још мало полуматеријалних маљчикових фантазија: „У том броју и сва гадост, по речима дечака, која је саздана људима у лабораторијама под земљом, ће кренути да се размножава и измилеће на површину земље и учиниће људима врло много штете. Славочка је рекао да под земљом живи много тога што људи не могу ни да замисле. У подземном свету, по речима дечака, обитава врло много мрских и злобних створења о којима људи ништа не знају и сва та бића овладавају хипнозом, њихово појављивање на земљи ће бити тако неочекивано, зато што људи нису спремни за тако нешто. И сва та гадост испод земље ће ући људима право у домове. То су полуматеријални становници подземног света, они ће допузати на врх из тих провала земље и то ће бити страшно, зато што се са тим треба борити“ (188). И још: „У том подземном свету обитава врло много непознатог људима – полуматеријална створења, свакакви човечуљци и змије и црви и чега тамо све нема! Та су створења одвратна за видети, они не воле људе и овладавају силном хипнозом... И људи ће бити принуђени да затварају све одводе и заборављати тоалете да им та гадост не би ушла у дом. Они су тако слузасти да кроз малу рупу могу да прогамижу“ (224). Поново о црвима из ада: „Слава је рекао да у аду постоји место, где је главни велики отровни црв и мноштво других црва који пузе по човеку, у нос, у уста, у очи, у уши и по целом телу му пузе и залазе у све шупљине његовог тела, од чега човек има несносне болове... И још ми је рекао да је тај отровни црв врло прождрљив, врло уман и врло добро слуша, диже се у висину мало и често хвата људе и увлачи их у земљу и то углавном људе који иду сами. Тај отровни црв једе живе људе... Слава је навео пример: Иде човек тако сам, сеоским путем, а отровни црв чује његове кораке и прилази му отпозади. Он у потпуности излази из земље и не може толико главу да дигне. Тај адски црв овладава силном хипнозом и хипнотише своју жртву. И човек када га види, скамени се од ужаса, зато што није спреман и не верује да тако нешто постоји. Огромни црв га хвата, усисава и једе жива. А када човек зна да он постоји, може од њега да побегне... Слава је рекао да тај црв једе и умрле, али то бива ретко“ (263-264); „А Славочка је све те адске црве назвао чудовиштима рођеним у аду, по томе што они нису сасвим обична створења, по својој природи они су полуматеријални и обитавају у преисподњи (подземљу)“ (264).. Не постоји никаква полуматеријлна материја, предмети или бића. Постоје или материјални или духовни предмети и бића. Једино је човек, као спој та два света и имајући тело и душу, и материјалан и духован. Поново, осим што је реч о плоду дечије фантазије, има изобиље елемената нецрквеног учења.
Ево и патуљака, само без Снежане: „Славочка је рекао да на брегу Волге постоје крупне одвале земље у којима су рупе које личе на птичија гнезда. Али ту не живе птице, него малени људи, човечуљци. Они мало личе на људе, код њих мала глава, тело мршаво као скелет. Ти човечуљци су врло агресивни, овладавају силном хипнозом и језиво мрзе човека. Хране се рибом. Људи их ретко виђају и непознато им је њихово постојање. На брегу Волге има их веома много. Тако ти зли човечуљци са хипнозом, као и сви становници подземног света у основи живе под земљом. (не на великим дубинама, ближе површини земље)... Они су врло опасни за људе, по томе што се баве хипнозом и у њих је један газда (тј. ђаво)“ (227).
А у бајци о метроу појављују се и безоблична бића: „У тамним угловима метроа, постаоје шахтови и испод земље под тим шахтовима живи веома много створења, о којима људи немају појма да постоје уопште. Они су без форме, нису видни људским очима, али тамо их има веома много и опасни су за човека. Они овладавају силном хипнозом и човека са њом моментално блокрају. Ако је човек потпао под хипнозу, он је непокретан и окамењен моментално и они га онда нападају. Али човек бол не осећа у том моменту и они га гутају без остатка. Од таквог човека ништа не остаје, ни одећа и човек се тада само раствори у ваздуху“ (227).
Иначе, Славочка открива да сва та тајанствена и полуматеријална бића за своју постојбину имају пакао: „Када сам питала Славу о природи тих тајанствених и страшних створења, која излазе из земље, тада ми је рекао да су то чудовишта рођена у аду. Славочка је казао да сва та гадост и сви ти невидљиви црви и змије, сви ти снежни људи и сва та уродљива бића са хипнозом, све су то полуматеријална бића подземног света, чудовишта рођена у аду. Шта значи полуматеријална, питала сам га пошто то нисам могла себи да објасним. Слава је рекао да је природа њихова демонска, која је попуштена Богом и у великом броју ће они скоро допузати из дубине преисподње право на главе непокајаних људи“ (239). Вероватно најпре на оне, додајем ја, који су сада прихватили електронска лична документа!
Иначе, у једном од сајнс фикшна дечака Славочке, демони су усавршили производњу брилијаната од људи: „За брилијанте, Славочка је рекао такву чудну ствар и до данас ја их се плашим. Он је рекао да се 'од човека може направити брилијант'. Демони се под видом 'ванземаљаца или више интелигенције' налазе у директном контакту са светским управницима и они са њиховом дозволом 'угуравају' живе људе у њихов НЛО... Не узимају их да би их хранили и појили, већ их узимају за своје експерименте. И најјезивији експеримент, који демони раде на људима је то да из живог човека направе гориво за своје НЛО. Ти експерименти иду одавно и демони човека са бесмртном душом, узимају да би од њега направили ствар – тј. брилијант за њихов полуматеријални НЛО“ (242). Шта рећи? Дечаку би на машти могао позавидети и Стенли Кјубрик!
Још мало научне фантастике, плода Славочкине фантазије, при том, наравно, противне црквеном учењу: „Слава је рекао: Ако запечаћен човек од ужасног живота хоће да се разбије, седне у аутомобил и максимално убрза ауто и ауто се разбије и постане олупина, а тај човек у њему, као монструм у филму ужаса, поново се сакупи од делова свог раздробљеног тела, оживи и тако монструозан у свом очају поново се врати у заједницу“ (288). Шта рећи, а не заплакати?
Или: „Још је Славочка рекао да на обновљеној планети неће бити никакве технике. Људима неће бити неопходан никакв транспорт, зато што ће људи моћи да се покрећу брзином. Сећам се да сам га питала: Славочка, а како ће то бити? Његов одговор до сада не могу да споменем без смешка, када је рекао: Мамице, то ће бити нешто типа бицикла, али дрвеног!“ (329).
Иначе, за потребе ложења у аду је потребно пуно дрва: „Славочка је детаљно причао о устројству ада... Тамо је веома тамно. Како се спушта тим коридором све ниже и ниже, могу се видети велики комади дрва, која се цепају великом секиром. Даље стоје огромни котлови, а у котловима људи. Душе грешника раде тај посао, ложе те котлове дрвима и та дрва се превозе санкама које вуку те душе грешника, а демони их бичују конопцима. Те душе испуњавају тај посао крајњим снагама и са великим напором“ (262). Душе људи који секу дрва и оних који се кувају у котловима су духовне, а дрва и котлови материјални!
Још мало јереси: „По речима дечака, у Новом веку људи ће под руководством Господа такође научити да направе савршеније летеће апарате (по типу полуматеријалних 'НЛО') да би се последњи пут борили са ђаволом. У сваком том ваздушном апарату биће постављено неугасиво кандило и лик Господа. То ће бити мали период у Новом веку, када по речима дечака 'Господ ће дати могућност човеку да се бори са демонским обманама и то под директним покровитељством Неба'“ (122). У ком „Новом веку“? То може бити само протестантско хиљадугодишње царство, која је хилијастичка јерес, такође осуђена од Православне Цркве.
Поново јерес: „Слава је тако рекао да ће толико мушке популације поубијати (Кинези), да ће 'свештеници бити жене'. Изненадила сам се и питала га: Како то? Жена – свештеник? Тако не може да буде – ја не бих могла. А он се насмешио и рекао ми је: Могла би мамице, могла!“ (196). Без коментара.
Ево још једне протестантске јереси: „Славочка је понављао ове речи: Праведни нека чини правду, неправедни нека чине неправду. Ништа не можеш зауставити, ни изменити не треба. На небу је све решено – ускоро ће на земљу доћи Господ“ (282). У питању је јерес детерминисаности, предодређености, народски речено субина: човек је и даље роб судбине и џаба је Син Божији, нека ми буде опроштено, долазио да ослободи човека греха, смрти и ђавола, и посредно времена.
Ево и бесмислице и противцрквеног расуђивања везаног за електронска лична документа: „Сада, људи који примају систем сатане, они ће погубити не толико себе, но и сав свој усопши род! По речима Славочке, сада код Бога иде пребројавање свих родова и ако последњи представник, (а то смо ми који сада живимо на овој Земљи) прими систем сатене, он сам се не спасава и не само то – него тиме утиче и на загробни удео својих сродника који су били добри и праведни људи!“ (139). Ово је нецрквено веровање, јер живи могу утицати на стање својих предака само на боље, а не и на горе. Наиме, паљењем свећа, давањем имена за помињање на проскомидији и личним молитвама, ми можемо наше претке да из пакла преведемо у рај, али обратно, својим личним гресима да претке изведемо из раја и вргнемо у пакао, немамо власт! И ово је непосредна потврда секташке заблуде зилота не по разуму о пагубној штетности прихватања садашњих електронских докумената, јер једна заблуда рађа другу, првобитна потоње, стара нове!
Поново: „Јер је Славочка рекао ко прими бар код, он ће обавезно примити и печат. Они људи који нису примили бар код од глобалне власти имају могућност да се сакрију. Ја понављам те речи дечака већ 20 година. То је само оно главно што је он упозоравао људе! Он је рекао 'да су њему дозволили да дође и да каже људима о томе'. Он је свој живот дао, да би људи то чули од њега“ (289). Иначе, у видеу о. Георгија Максимова су приказане фотографије дечакове мајке Валентине са поклоничког путовања у Свету Земљу, које није могло бити изведено без примања новог електронског пасоша РФ. Дакле, 20 година Валентина Крашениникова проповеда неузимање електронског пасоша, а она га је сама узела!
Ево јереси над јереси: „И зато сам је Славочки поставила питање: Ко је био Мухамед? Славочка је рекао за Мухамеда да је он био пророк, но то што говоре муслимани, није говорио Мухамед“ (149). Био је Мухамед пророк, али лажни, не Божији већ сатанин пророк.
Ево примера бесмислених, сентиметалних изјава, које се могу приписати дечјој наиности, али не и светоотачком наслеђу: „Питала сам га: 'Славочка, зашто по трави не идеш?', а он ми је одговорио: 'Бог је све саздао – треба пазити.'“ (56).
„Мамице, не брини – неће се изгубити, јер ако је даш на рестаурацију она ће изгубити своју светост!“ (57). Дакле, силне иконе које су по нашим манастирима претрпеле захвате рестаурације су обесвећене, а о фрескама да и не говоримо!
Наставља са сентименталностима дечак: „Мамочка, тај цветић ми је рекао, да ме нису одрезали ја бих још поживео“. Међутим, одмах у наставку читамо: „Када почетком лета процвета пуно жутих маслачака, он оде и убере тај маслачак, убере пуно зеленог растиња, пољског...“ (69). Значи, недоследност, нетипична за православне светитеље.
У истом стилу и духу: „Славочка је потом рекао да на Небу постоје Празници, које су људи заборавили на Земљи или их просто не знају“ (70). Наивно, али бесмислено и супротно знању Цркве. Да није у питању наивни дечак, још би помислили да је у питању неки гностик који има неко ново „откривење“.
Поново: „А, данас не могу да једем. Данас је на Небесима таква Празник, па месо не треба да се једе. Она је потом помислила, чиме да га угостим. А он је поседео мало и потом радосно рекао: Мени су дозволили! И онда је мало појео тог јела са Марселом“ (70). Коментар сувишан.
О пореклу његових „пророштава“ и „прозорљивости“ говори сам дечак: „Ја сам се тако запањила и поново га питам: 'Славочка, ко је теби то рекао?' А он мени говори: 'Од када знам за себе, све време чујем један женски глас који ми све говори'“ (41). Нигде у Житијима светих нема сведочанстава да неком светом стално говори глас. Појединачни случајеви, да, али стално, не. Ако ово сведочанство мајке Валентине прихватимо као истинито, очито да је реч о демонској појави, нашаптавању с леве стране.
Ево о каквој прозорљивости дечака је била реч: „Баба Тасја је сада тренутно у својој кући, кромпир је испекла, затим се помилила и дошли су јој гости...“ (85); „'Шта сада ради председник Јељцин?' Славочка ми је рекао: 'Сада тренутно седи у библиотеци, а новинари га чекају..., а један се тамо сакрио...'“ (86); „Девојчица окреће главу и заинтересовано говори: 'А какве играчке имам код куће?' И Славочка почиње да јој говори какве су њене играчке и да је једну игубила а та играчка се налази иза сандука у соби. И објаснио је где стоји сандук и да се та изгубљена играчка налази иза сандука...“ (87); „Био је један случај, долазе нам официри, сви у војној униформи, било их је неколико и десила се невоља, изгубио им се аутомат. Они су дошли код Славе, сели у собу... Он им након тога одговара да се њихов аутомат налази у Чебаркуљу, 'у дому број тај и тај, стоји аутомат у ходнику и у том сандуку се налази ваш аутомати'!“ (88); „Муж стоји у ходнику а жена тужна тако гледа и говори му да су им украли кола. Славочка је погледао њу па њеног мужа и каже јој потом: 'Ваша кола се налазе у Чебаркуљу, испред улаза броја тог и тог. Поред тог улаза има једна гаража и у тој гаражи је ваш ауто'“ (88). „Сећам се, дошли су ноћу к њему, мама, тата и девојчица и плачу. Време, два сата ноћу, а они се сузама обливају и казују му да су изгубили мачку... Славочка им је рекао: 'Не секирајте се, деца су заиста хтела да је баце у ватру, а уствари она се истргла из руке том дечаку и прелетела је преко високе ограде и она ће вам ускоро доћи поново“ (89). Ово свакако не могу бити сведочанства светитељства. С обзиром да су у питању бизарне, светске ствари, неважне за спасење људи, нашта су иначе светитељи дар прозорљивости користили, очигледно је у питању погађачки дух, онај кога је Св. Ап. Павле истерао из робиње (Дап. 16, 16-18).
Навешћу и примере светске сујете који су непримерени православним светитељима: „Још ми је Слава рекао: 'Када ви сазнате, ко сам ја, веома ћете се уплашити. А потом ћете бити поносни на мене.'“ (стр. 29); „Мамице, о мени ће говорити на телевизији, о мени ће писати књиге“ (38); „А ти Славочка, уопште, ко си ти? А он ми је тада рекао: Мамице, у Лаври ће наћи књигу пророштва и ви ћете сазнати о мени“ (98); „Рекао ми је: 'Мамице, Бог је скратио мој век, зато што ће људи врло брзо да издају Бога и зато нећу успети да одрастем, а требало је да будем лекар по струци, а потом монах'. Још ми је рекао, да ће неки људи да се тако озлобе на његово пророштво и када оно крене да се збива, њега ће назвати врачаром (магом или екстрасенсом)“ (157-158). „Славочка, при крају живота на овој земљи – светих неће бити? А он је рекао: Не, зашто? Биће! Ја питам: А, колико? Он је онда рекао: Биће мамице око пет хиљада светих људи. А за себе је казао: А ја сам мамице последњи и више Господ никаквих светих неће дати“ (182). О, каквог смирења, какве скромности! Осим тога, све бројне канонизације светих, извршених после његовог упокојења 1993. су неважеће, укључујући и Преп. Порфирија Кавсокаливита, Преп. Пајсија Светогорца и Преп. Гаврила Грузина!
Још један сличан пример: „Када се Славочка разболео, питала сам га: Ко теби може помоћи? Где могу наћи таквог човека као ти? Он ми је одговорио: Мени нико не може помоћи. Мени би могао помоћи само човек као ја, али таквог нема и зато мени нико не може помоћи. И тада сам га питала: А ко си ти? Како ја то све да разумем у вези тебе? И тада ми је он казао да ће се у Тројице Сергијевој Лаври наћи књига са пророчанствима и рекао је: Онда ћете знати ко сам... Славочка је рекао да ће наступити такво време, када ће посреди простог народа посебно у црквеној средини бити много разговора и спорова, јер његова пророштва врло брину људе и то ће подстаћи монахе Лавре да потраже ту књигу. И даље ми је Славочка рекао како ће они наћи ту књигу. У почетку ће је јако дуго тражити, никога не обавештавајући о томе шта траже, потом ће изгубити наду да је могу наћи и на крају ће је ипак пронаћи. Један уморан и ознојен инок принеће ту књигу и двема рукама је положити на сто... Потом је наставио да ће монах положити ту књигу пред старцем и кроз неко време старац ће отворити књигу и гледати, гледати, а потом поћи ће другима и говорити о њој и када други буду отворили ту књигу и када буду прочитали шта је написано – запањиће се... И тако ће се бука подићи по читавој Лаври... И на цео свет! А када сам питала Славочку: Шта је у њој написано? Одговорио ми је: Али, мамице о свему ће бити написано мало и о мени. Тада ми је Славочка рекао: Када се нађе та књига са пророчанствима о мени, тада ћете ви сазнати ко сам ја и веома ћете се уплашити, а потом ћете се поносити са мном што сам овде живео, јер ће се сви у војном граду поносити што сам овде живео“ (332). И додатак: „Потом је рекао да ће се у Лаври сабрати савет стараца и на њему ће бити донето решење ко је дечак. А ти свештеници, који су раније паметовали и иступили против дечака, они ће на неко време заћутати, па ће се озбиљно замислити и више ништа неће говорити. И у коначном збиру, по речима дечака, све више и више свештеника ће кренути да прелазе на његову страну“ (334).
И још један пример отрокове смирености и скромности: „Славочка је за себе рекао: Таквих као он, никада није било, нема и неће их бити“ (338).
И једно сведочанство из књиге Бог говори преко изабраника Свога, које нема на србском: „Када се вратим Њима (Светој Тројици), Они ће рећи: Како си ти све то истрпео? А ја ћу подићи своју кошуљу и показаћу им своје“ (122). Овде је реч о подражавању папистичких узора.
И мени ништа друго не преостаје, него да наведем најављене закључке Ескпертне комисије мисионарског одељења Чељабинске епархије о пореклу и врсти „пророштава“ отрока Вјачеслава: „Вишеизложено сведочи о томе да је вероучитељна доктрина религиозне чебаркуљске групе Крашениникове-Емељјанове, састављена на основу усмених казивања 1993. г. упокојеног ученика Вјачеслава Крашениникова, не одговара вероучењу Православне Цркве. 'Православност' групе Крашениникове-Емељјанове има привидни, формални карактер и склона је да уведе у заблуду духовно неопитне људе. Несвесно или свесно група је предузела покушај да замени светињу – лажном светињом, Богооткривену Истину – њеним сопственом тумачењем. Ово омогућава да се група Крашениникова-Емељјанова одреди као псевдо-православна и апокалиптичка. С овим у вези нарочито узнемирава то што Л. Емељјанова, по њеном личном признању ради с децом и њима говори о 'светом дечаку', фактички их врбујући у своју групу. Делатност псевдо-православне, апокалиптичке групе Крашениникова-Емељјанова, по нашем мишљењу, провоцира религиозно немотивирану грађанску непокорност и раскол међу православно верујућим, што у условима прелазног периода у уређењу државе и извршене окултне револуције представља озбиљну опасност друштвеној стабилности и душевном здрављу људи“.
Рећи ћу на крају још пар речи о пореклу „пророштава“ дечака Вјачеслава. Роман Вијт, муж Наташе Тељепин, Рускиње која је имала виђења, сведочи да је њена казивања записивала новинарка Светлана Ивановна. Пошто је она због комерцијалног интереса у те записе додавала допуне и измене, Н. Тељепина није хтела да дозволи објављивање тог материјала под њеним именом, након чега је новинарка отишла, и заједно са мајком Валентином објавила пророчанства под именом отрока Вјачеслава. И заиста, нека пророштва из књиге Богом послани су искривљени делови из виђења Наталије Тељепин. Осим тога, према тврдњама истог Р. Вијта, реч је о ФСБ пројекту, који за циљ има скретање пажње са важности и истинитости виђења Наталије Тељепин на лажна и нецрквена „пророштва“ дечака Вјачеслав, односно дискредитацију прве.
У сваком случају, из свега изложеног је јасно да о никаквој светости, прозорљивости и пророштвима отрока Вјачеслава не може бити речи, већ да је у питању нецрквена делатност дечакове мајке, која је из сујете и материјалних интереса Цркви, тачније њеном лаковерном делу, понудила лаж уместо истине, сујеверје уместо вере, псевдоправославни и секташки култ место праве, богодароване и богопотврђене светости.
У прилог реченом, наводим речи великог старца Кирила (Павлова). „Дечак је добар, али ће преко њега учинити да се подигне много смућења код људи и свако ће сујеверје сејати“.
И на крају, овим прилогом избијам и последње упориште нашим ревнитељима не по разуму по питању тобожње душештетности примања садашњих електронских личних докумената.
Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
ВИДЕО: Псевдоправославно-секташки култ дечака Вјачеслава
