Највећа заблуда ревнитеља 20. и 21. века, која се може назвати својеврсном јереси, јесте тврдња да су тајне епископа који су пали у јерес аутоматски невалидне и безблагодатне, и да су по тој истој (погрешној) логици поједине Помесне Цркве постале „безблагодатне“ или „јеретичке“. Тако су веровали епископи РЗПЦ, тврдећи да је Московска Патријаршија безблагодатна, тако и већина старокалендараца тврде за новокалендарску Грчку Цркву, тако Акакије тврди за Србску Цркву. Они су при томе полазили од чињенице да су одређене јереси већ раније осуђене од Сабора. Јесу јереси, али нису јеретици.
У питању је, дакле, блаже речено, апсурд, а строжије еклисиолошка јерес.
Кренућемо од ове друге тврдње. Једна, Света и Саборна Црква никада не може, по обећању њене Главе, Господа и Спаса нашег Исуса Христа (Мт. 16, 18), бити уништена, тј. не може никада постати „безблагодатна“ или „јеретичка“. Познат је пример Цркве на западу која је због упорног, вишевековног остајања у јересима папизма, филиокве и других, отпала од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, поставши папистичка јеретичка заједница. Почевши од почетка 20. века, па све до данас, бројни епископи Помесних Цркава болују од јереси екуменизма, сергијанства, обновљенства и новокалендарства, закључно са Критским лажним и вучјим сабором, на коме је озваничена јерес екуменизма, примљена од стране 10 Помесних Цркава, тако да су сви њихови епископи, јер се нико од њих није јавно оградио нити осудио нити одрекао од ње, у тој јереси. Њима прикључујемо и епископе четири Помесне Цркве које нису ишле на Крит, али нису прекинуле литургијско општење са 10 Помесних Цркава, које су прихватиле јерес за званично учење.
То, међутим, не значи да су све ове Помесне Цркве постале безблагодатне и јеретичке. Не. Наведено једино значи да су због прихватања јереси епископима тих Цркава тајне, најпре Свето Причешће, на осуду, и да су у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Међутим, коначну пресуду о њима мора донети црквени суд или сабор, и до тада тајне су им за Цркву важеће. Наиме, с обзиром да се дарови не освештавају само због епископа, већ због већинског верног народа, који није позван да буде упућен у сложена догматска питања, онда се због тог народа дарови освештавају, и њима, по њиховом смирењу и покајању, бивају „на здравље и спасење“. Од овога су изузети свештеници и лаици који свесно подржавају и следе епископе у наведеним јересима. Њима су тајне такође на суд и осуду.
Доказ за наведену моју тврдњу јесу светитељи, несумњиви плодови и примери благодатности Помесних Цркава: Св. Лука Кримски, Св. Серафим (Собољев), Преп. Серафим (Вирицки), Преп. Лаврентије Черниговски и многи други у Московској Патријаршији, Св. Порфирије Кавсокаливит, Св. Пајсије Светогорац и Св. Јаков Цаликис у новокалендарској Грчкој Цркви, Св. Николај Србски, Св. Јустин Поповић и Св. Патријрх Павле у Србској Цркви. Њима можемо додати и бројне духоносне старце: о. Николаја Гурјанова, о. Кирила (Павлова), о. Филотеја (Зервакоса), о. Тадеја Витовничког, о. Гаврила Бошњанског и многе друге.
Последица овог погрешног веровања јесте погрешно, неканонско оснивање нових цркава, као што су Грчка Истинита Православна Црква, Руска Истинита Православна Црква, Српска Истинита и Српска Слободна Православна Црква. Нигде и никада у историји Цркве није позната пракса да су у борби против јереси читаве Цркве проглашаване за јеретичке, нити се из њих иступало, нити су осниване нове цркве. Историја Цркве памти само да су Свети Оци прекидали општење са јеретицима. Сетимо се примера Св. Григорија Богослова. Он је као Патријарх цариградски имао само један храм у престоници, а све остале су држали аријанци. Он, међутим, није прогласио Цариградску патријаршију за јеретичку, нити оснивао Истиниту Цариградску патријаршију.
Због реченог, све горе наведене новоосноване цркве су у расколу са Помесним Црквама, које, као што смо горе показали, нису постале „безблагодатне“ и „јеретичке“. Ову пометњу може укинути само нови Велики Сабор, који, с Божијом помоћу, треба да сазове долазећи Руски и Свеправославни Цар.
Дакле, благодат Светога Духа није на прекидач, да се укључује или искључује. Ствари у духовној стварности нису тако једноставне, као што их ревнитељи, присталице „црно-беле“ технике, замишљају и представљају.
Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
(+Видео)
