Пошто се „наши“ зилоти не по разуму, у свом неправославно-секташком тврђењу да узимање садашњих електронских личних докумената води у пакао, осим с моје стране разобличених прелешћених о. Николаја Ушакова и о. Василија (Новикова), позивају и на отрока или дечака Вјачеслава, хајде да погледамо каквог су порекла и врсте његова пророчка и духовна завештања. У овоме ћемо се послужити видео казивањима Романа Вијта и о. Георгија Максимова, чији су линкови дати у опису испод овог видеа, као и доступна епархијска и патријарашка саопштења.

            Дечак Вјачеслав је рођен 1982., а упокојио се као 11-о годишњи дечак, 1993. године. Супротно тврдњи његове мајке Валентине, директорица и учитељица сведоче да је дечак био у свему просечан, добар-врло добар ученик, али да је по нарави био добар. После његове смрти, почевши од 2001. године изашло је неколико књига, која за основу имају сведочанства мајке Валентине, а говоре о његовом светом животу, пророчанствима, исцељењима за време и после његовог живота. 2010. г. је издато неколико видеа под називом „Руски анђео. Дечак Вјачеслав“. Код нас је на србски преведена књига Богом послани, која се у пдф-у може наћи на интернету. На основу свега реченог формиран је култ светитеља и пророка дечака Вјачеслава, који подразумева поклоничка путовања на његов гроб, продају књига и видеа, узимање земље и каменчића са његовог гроба, који се користе за лечење.

Опширније: Псевдоправославно-секташки култ дечака Вјачеслава

У претходна три видеа сам показао и доказао да је Вл. Артемије у расколу на основу следећих чињеница: 1. да током поступка против њега, који је трајао од 11. 02. до 19. 11. 2010., нису покретана догматска, већ искључиво канонска питања, те да је његово накнадно позивање на 15. канон Двократног сабора неосновано, неодговарајуће; 2. да је његово одбијање послушности Синоду и узимања власти у процењивању каноничности његових одлука у своје руке неканонско, и 3. да је његово позивање на 15. правило, осим што је неосновано, још и неблаговремено.

Опширније: Владика Артемије је у расколу 4 – одговор групи Истина је само једна – владика Артемије

На мој претходни видео, Владика Артемије је у расколу 2 – Анализа коментара, стигао је коментар Фејсбук групе Истина је само једна-Владика Артемије, који је неко од следбеника Вл. Артемија поставио испод мог видеа. Међутим, одговор на овај Одговор ћу изнети у следећем видеу, а у овом сматрам најпре за потребно да видимо две ствари: када је раскол Вл. Артемија почео и каква је каноничност његове објаве тим поводом.

Дакле: када је раскол Владике Артемија почео? Да ли од његовог служења у Дубоком Потоку? Свакако не. У свом првом видеу сам почео од служења у Дубоком Потоку, зато што сам коментарисао измишљену причу како је он донео одлуку о прекиду општења док је још био у Ман. Шишатовцу, затим је спровео на служби у Дубоком Потоку, а објавио тек после тога. Међутим, раскол је почео давно пре тога, још у време боравка Вл. Артемија у Сремској епархије. Наиме, раскол су непосредно почели монаси Црне Реке, духовна чада Вл. Артемија, када су најпре запретили неканонским напуштањем манастира, а потом и чињењем истог. После одлуке СА Синода о забрани њиховог духовног руковођења од стране Вл. Артемија, у свом обраћању јавности од 30. 05. 2010., братство Црне Реке изјављује да је наведена одлука за њих неприхватљива и објављују ултиматум за своје напуштање Епархије, са или без канонског отпуста. На крају свог обраћања јавности, они пишу: „У случају да не добијемо канонски отпуст братство ће и без канонског отпуста колективно напустити манастир 3. јуна 2010.године (Свети цар Константин и царица Јелена). При томе прихватамо сваку казнену меру црквених власти не одвајајући се на тај начин од тела Цркве као њена верна чада“. Тако је почео раскол, чији је непосредни творац и посредни учесник Вл. Артемије, који је дао тајни благослов за неканонски поступак својих чада. Поводом Објаве братства Црне Реке писао сам у књизи Прилог измирењу раскола Еп. Артемија следеће: „Као што смо рекли, једино право које су они имали, било је право да се жале регуларним путем унутар Цркве. Уместо тога, они се обраћају јавности која није правни субјект у управно-правном телу Цркве. Тиме они непосредно показују да прекидају правне и административне везе са Црквом и успостављају односе са субјектом који за њих постаје једино меродаван и надлежан – а то је јавност, тј. свет, без обзира што гро те заинтересоване јавности, тј. света, чине чланови Цркве. По свом правном значењу и вредности, већ сам овај акт има форму и садржај разлаза, раскида и раскола са Црквом. Њега прати и појачава чин самовољног и неканонског узимања суда и правде у своје руке, изјавом о безусловном напуштању Манастира и Епархије. Последња наведена реченица: „При томе прихватамо сваку казнену меру црквених власти не одвајајући се на тај начин од тела Цркве као њена верна чада“, значи исто што и: „остаћемо у Цркви, макар по цену да останемо и даље самовољни и непослушни“. Доказ о противречности последње реченице јесте чињеница да ниједну од „казнених мера црквених власти“, које су потом добијали, нису ни „прихватили“, ни, разумљиво, извршили. Коначно, у овој реченици је издат програм раскола: самовласно ћемо деловати, прихватићемо сваку казну од црквене власти, коју због наше самовоље и самододељене „самовласности“ не признајемо, а остаћемо, при свему томе, у Цркви“.

Опширније: Владика Артемије је у расколу 3 – када је раскол почео?

Коментари које сте оставили у вези мог последњег видеа Владика Артемије је у расколу, следбеници Вл. Артемија, су веома битни, јер говоре најпре о вама самима, тј. говоре о томе ко следи Вл. Артемија.

Пре свега, из ваших коментара се види слабо разумевање и поимање канонског уређења Православне Цркве. Колико су за очување и живот Цркве важни догмати, ништа мање важни нису канони. Док први чувају њено здравље, други чувају њен поредак и устројство. Дакле, као што се чувањем догмата Црква брани од болести јереси, тако се она канонима брани од болести самовоље и беспоретка и хаоса, које она порађа. Дакле, величајући правоверје Вл. Артемија, које сам и ја у првом видеу похвалио, требало је да обратите пажњу на одсуство правоживља код њега, а на које сам ја указао, приказујући чин самовољног узимања суда у своје руке од стране владике, на које, понављам и подвлачим, нико у Цркви нема право, као и на неблаговремено и неканонско позивање на 15. правило Двократног сабора.

Опширније: Владика Артемије је у расколу 2 - анализа коментара

„Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима“ (Јуда, 1, 3).

Црквени календар је и канонско и догматско питање. Канонско јер је календар део свештеног Предања Православне Цркве, а догматско, јер је он везан за питања православне вере.

Најпре о канонском виду питања црквеног календара.

            С обзиром да је Јулијански календар од времена Апостола предат Цркви као богослужбени, затим је од стране Отаца Првог Васељенског Сабора, заједно са Пасхом, уграђен у канонско-догматске одлуке Цркве, он је постао део писаног Предања Православне Цркве. На чување и немењање Предања упозорава најпре Св. Ап. Павле: „Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох“ (1. Кор. 11, 2); „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом“ (2. Сол. 2, 15);  „Заповедамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3, 6); „О Тимотеје, сачувај поверен ти залог, клонећи се поганих и празних разговора и спорова лажно названога знања, којему се неки приволеше и отпадоше од вере“ (1. Тим. 6, 20-21); „Као образац здраве науке имај оно што си чуо од мене у вери и љубави у Христу Исусу“ (2. Тим. 1, 13); „И што си чуо од мене пред многим сведоцима, то предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити“ (2. Тим. 2, 2). Дакле, држање Предања је апостолска заповест.

Опширније: Црквени календар – канонско или догматско питање?

Радећи три видеа о духовној неопасности примања садашњих електронских личнх докумената, упознао сам се, највише преко коментара на Фејсбук групама и на мом каналу, као и преко личних порука на Месенџеру, са типом ревнитеља не по разуму, који су мимо свих доказа које сам износио, и у чему су ме подацима у коментарима помагали други, остајали учаурени и недодирљиви у тврђаву својих убеђења.

            Овај тип православаца одликује, пре свега, самовоља. Они немају духовне руководитеље, верују своме уму, уздају се своју интелегенцију и знање, и сами, без благослова Цркве, расуђују, и, што је најгоре, почињу да друге поучавају својим заблудама, проповедајући по друштвеним мрежама или снимајући своја видеа и објављујући их на Јутјуб каналима. Основни показатељ самовоље је одсуство благослова Цркве за њихову проповед. Они не знају, нити их интересује да сазнају, да благослов за учитељство, поучавање и проповед у Цркви имају само епископи, свештеници и свештеномонаси. Дакле, они који су се деценијама поучавали читањем и тумачењем Светог Јеванђеља, али не сами од себе, дакле, не као протестанти, већ читајући и учећи се помоћу тумачења Светих Отаца. Осим тога, они су се дуго обучавали и у тумачењу догмата и канона Православне Цркве, и тако су неки до њих, не сви, стекли дар расуђивања, дар да благодаћу Духа Светога знају, да, у светлу Светог Писма и Светог Предања, расуђују о стварима које стварност ставља пред Цркву, умејући да разликују десно од левог, истину од лажи, правду од неправде, пут спасења од пута погибли.

            Сви, дакле, који раде нешто без благослова Цркве су самовољни и непослушни самозванци.

Опширније: О несмиреним, тврдоглавим и секташки настројеним ревнитељима не по разуму

Упориште заговорника и проповедника у СПЦ, да су електронска лична документа већ жиг антихристов, и да су, следствено, духовно опасна и воде у вечне муке, и да их никако не треба узимате, јесу ставови двојице руских духовника, прот. Николаја Ушакова и јм. Василија (Новикова). Обојица су проповедали непримање електронских докумената и инн-бројева, неопходност трикратног одрицања од њих, осуђивали гледање телевизије и коришћење компјутера и мобилних телефона, називајући ово друго идолопоклонством. Покушаћу да у овом видеу, с Божијом помоћу, разобличим њихове заблуде по наведеним питањима, које су они заснивали, пре свега, на објавама које су они сматрали да су од Господа, а заправо су демонске преваре. Сматрам да је ово неопходно да се уради, да би се разобличили заговорници овог нецрквеног учења у нашој Цркви, које за сада има статус заблуде, а које би, с обзиром на свој секташки дух, и уз евентуалну, не дај Боже, појаву његовог предводника у лицу неког свештеника или свештеномонаха, свакако водило стварању секте унутар наше Помесне Цркве.

Опширније: Разобличавање заблуда о. Николаја Ушакова и о. Василија (Новикова) о електронским личним документима

Питање електронских докумената пратим и изучавам прилично дуго. Још 2008. г. објавио сам текст у Православљу бр. 986 под насловом Још о електронским личним документима. После тога наставио сам да читам текстове и гледам видеа на ову тему. Могу са великом увереношћу да тврдим да сам упознат са већином од онога што је  с овим у вези објављено на србском и руском језику.

Поводом овог питања преовлађују два, међусобно супротстављена и искључујућа, става. На једној страни је већински епископат и свештенство, који су потпуно незаинтересовани за њу, не схватају њену важност, чак са презиром и лакомисленом наивношћу одбацују сваку расправу о њој, и самим тим не схватају опасност која вреба њих и њихово стадо. То су самоуверени „учени“ либерали и модернисти, који својим умовима, помраченим самопревазношењем, не могу трезвено и објективно да сагледају стварност, да уоче и критички процене процесе који се незаустављиво одвијају у савременом свету.

Опширније: Постоји ли духовна опасност од електронских личних докумената?

Многи епископи и свештеници данас, нажалост, проповедају да је за Цркву свеједно у ком политичком систему она постоји. Они то говоре по свом либералном и модернистичком убеђењу, желећи да се прилагоде духу овога света чије обличје пролази, заборављајући, при том, хиљадугодишња искуства и поуке историје Цркве. То су бивши монархисти, политиканти, који за себе и за Цркву желе да од владара овога света добију материјалну помоћ и уважавање. Захваљујући њима многи неофити уносе светски дух у Цркву, па желе демократију у њој, траже своја права, једнакост са свештенством и слично. Међутим, дубље посматрамо, као што ћемо у наставку видети, они су непосредно или посредно присталице богоборачких политичких система, демократских и тоталитарних.

Дакле, монархија или демократија? При тражењу одговара на ово питање треба поћи од тога да се утврди шта је Божија воља, шта је Његов благослов: да ли наш Творац и Господар благосиља монархију или демократију?

Опширније: Монархија или демократија?

У мојој књизи Ипак се не окреће показао сам да се васељена у којој живи човек, сагласно описима Светог Писма и тумачењима Светих Отаца, састоји из земље, која је непокретна полулопта, са равном горњом површином, и небеским сводом, о који су окачене звезде, и испод кога круже сунце и месец и остале планете. Ван граница небеског свода почиње духовни свет у који човек нема приступ, и у коме обитавају Бог – Пресвета Тројица и небеске анђелске силе. Дакле, никакве галаксије, млечни путеви, никаква безбројна небеска тела, никакав бесконачни космос, никакви ванземаљци.

Поред сведочанства Светог Писма и одговарајућих тумачења Светих Отаца, богословски основ за овакву конструкцију човековог геоцентричног станишта јесте поставка да материја не може бити бескончна, односно да све материјално мора имати границу, јер би у супротном материја као бесконачна морала бити и беспочетна, што су својства само Божанског бића.

Опширније: Још једна светоотачка потврда геоцентричног система

Стварност неминовно поставља нова биоетичка питања и дилеме пред нашу Помесну Цркву.

11. 2019. је објављено да је с благословом Митр. Амфилохија у подгоричком Храму Васкрсења крштена транс особа, Вук Аџић, који у личној карти има женско име, и „који још увијек није прошао кроз цјелокупну транзицију“. Тим поводом председница Управног одбора ЛГБТ Форума Бојана Јокић је изјавила: „Нема ријечи којом бих описала овај осјећај среће и поноса. Данас је хришћанска љубав према човјеку побиједила све разлике. Хвала Митрополији на раширеним рукама спремним за загрљај за сву своју дјецу“.

Уследиле су, међутим, осуде благослова Митр. Амфилохија. На сајту Српско уједињење, у тексту под насловом „У Митрополији црногорско-приморској Бог не одређује пол, него екуменисти прихватају евроатлантску прогресивну ‘доњу операцију’ и ‘суспендују’ Божију вољу“, у закључку пише: „У Црној Гори је, изгледа, ‘суспендован’ Бог. Иако је људска срећа и патња у његовој власти и плод његове воље, макар тако учи Православна црква, у Митрополији су изгледа ријешили да уведу убитачну новотарију – Бог не одређује пол, него екуменисти, еврофанатици, евроатлантисти, они који папу сматрају ‘другим плућним крилом’ и новотарци који прихватају прогресивну  ‘доњу операцију’“. И додаје се: „Брука и срамота!“

Опширније: Митрополит Амфилохије крштава трансродне

Митрополит Амфилохије је заједно са Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејом (Буловићем) најзаслужнији за екуменистичко-обновљенскe јереси у нашој Помесној Цркви. Сам се хвали својим сусретима са римским архијеретицима, а по налогу Ватикана и Брисела, са поменутима и Патр. Иринејом прогонитељ је Еп. Артемија, и као такав покретач и творац раскола у СПЦ. У Митрополији се по његовом благослову, осим часних изузетака, служи по новом, са отвореним дверима и гласним читањем свештненичких молитви. Коначно, свакако не и најмање важно, Митрополит је прогонитељ србског имена из званичних назива Митрополије и њених установа, и тихи и упорни радник на остваривању њене аутокефалије, која после неканонске аутокефалије украјинских расколника чека на ред.

Опширније: Предводник новообновљенаца у митрополији црногорско-приморској