„Rekoh: bogovi ste, i sinovi Višnjega svi“ (Ps. 81, 6).

Osnovni dogmat hrišćanske antropologije je opšte poznat: čovek je stvoren po liku i po podobiju Božijem. „Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih“ (1. Moj. 1, 26-27).

Ovo veliko dostojanstvo i vrednost čoveka, njegova stvorenost po liku i po podobiju Božijem, potvrđena je, uvećana i zapečaćena ovaploćenjem Sina Božijeg, Koji je, pored toga što je Ikona Očeva kao Bog, postao ikona Božija i kao Čovek.

Sveti Oci su različito tumačili u čemu se sastoji lik Božiji u čoveku. Uglavnom, govorili su o pet osnovna čovekova svojstva: večno biće, slovesnost, slobodna volja, gospodarenje i stvaralaštvo.

Bog je večno Biće, i čovek, budući stvoren za večno postojanje, ima u sebi ikonu večnog Božanskog Bića. Čovekova besmrtnost je ikona Božije večnosti. Sv. Maksim Ispovednik razlikuje večno biće i večno dobro biće. Prvo imaju pali anđeli i ljudi koji se ne spasavaju, a drugo anđeli i ljudi koji će biti večni građani Nebeskog Jerusalima.

Bog je apsolutni Um, Sin Božiji je Logos, Slovo ili Reč Božija, a čovek ima razum da poima postojanje Boga, sebe i sveta oko sebe. Bog promišnja o  stvaranju i održavanju čitave tvorevine. Čovek razmišlja i promišlja o svom postojanju i tvorevine koja mu je poverena na obrađivanje i čuvanje. Slovesnost čovekova je, dakle, ikona Božije slovesnosti, čovekov um ikona Boga Uma. Za Sv. Antonija Velikog, međutim, slovesan je samo onaj čovek koji ume razlikovati dobro i zlo: „Mi obično pogrešno upotrebljavamo reč slovesan (razuman) prilikom primenjivanja na ljude. Slovesni nisu oni koji su izučili izreke i spise drevnih mudraca, nego oni koji imaju slovesnu dušu i koji mogu da razlikuju dobro od zla, te ono što je rđavo i po dušu štetno izbegavaju, a ono što je dobro i za dušu korisno usrdno ištu i čine uz veliku blagodarnost Bogu. Jedino njih uistinu možemo nazvati slovesnim ljudima“ (Dobrotoljublje 1., 56).

Bog je apsolutno slobodan, samovlastan, ničim uslovljeno slobodno Biće. Čovek je njegova ikona, pri čemu njegova slobodna volja nije apsolutna, već je data, uslovljena i ograničena. Čovek, kao ikona Božija, ima slobodu da izabere i volju da ostvari život sa ili bez Boga. U tome je čovekova bogoikonična samovlasnost. On, međutim, nema slobodu niti moći da ponovo sebe vrati u nebiće, u nepostojanje.

Po Sv. Jovanu Zlatoustu, čovekova ikoničnost je ukazana u Božijoj zapovesti Praroditeljima, da vladaju zemljom i budu „gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji“ (1. Moj. 1, 28). Sv. Zlatousti piše: „Rekavši: načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju, (Gospod) Se nije tu zaustavio, nego nam je objasnio onim što je usledilo zašto je upotrebio reč slika. Jer kaže: I neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji. (Gospod), dakle, reč slika koristi u vezi sa vlašću, a ne sa nečim drugo, jer On stvori čoveka kao vladara nad svim na zemlji i ničega na zemlji nema da je veće od njega, nego sve prebiva pod njegovom vlašću“ (Neka bude svetlost, 53). Bog je, dakle, Gospodar sve tvorevine, a čovek, po njegovom liku, u njegovo ime je gospodar nad materijalnom tvorevinom – zemljom, životinjama i biljkama. Ovo svedoči i psalmopojac: „Šta je čovek, da ga se sećaš? Ili sin čovečiji, da ga pohodiš? Umanjio si ga zamalo od Anđela, slavom i čašću venčao si ga. I postavio si ga nad delima ruku Tvojih, sve si potčinio pod noge njegove, ovce i sve volove, a još i životinje poljske; ptice nebeske, i ribe morske, koje prohode staze morske“ (Ps. 8, 5-9).

Bog je Tvorac, i čovek stvara, preoblikuje Božiju tvorevinu. Bog je, dakle, apsolutni Tvorac, jer stvara ni iz čega, a čovek relativan, kao Božiji pomagač u čuvanju i prerađivanju nečega već stvorenog. Po Svetim Ocima ovo je jedna od odlika čovekove bogosličnosti.

Svih pet svojstava Božijeg Bića – besmrtnost, slovesnost, slobodna volja, gospodarenje i tvorenje – zaista su ikonično utisnuta u čovekovo biće, s tom razlikom da je ono što je kod Boga, budući da je nestvoren, apsolutno, kod čoveka je, kao stvorenog bića, uslovno, relativno.

Prva četiri navedena svojstva čovekove bogoikoničnosti se, međutim, u izvesnoj meri i na izvestan način odnose i na anđele. Naime, i anđeli su besmrtna duhovna bića, imaju razum, slobodnu volju i crte gospodarenja. Anđeli, međutim, nisu stvoreni „po liku i po podobiju“ Božijem. Sv. Makarije piše: „Visoko je dostojanstvo čoveka. Pogledaj kakvi su nebo i zemlja, sunce i mesec, pa ipak Gospod nije blagovoleo da u njima počine, već jedino u čoveku. Zbog toga je čovek dragoceniji od svih tvari. Usuduću se da kažem – ne samo od vidljivih, nego i od nevidljivih, tj. duhova koji služe. Jer, ni o arhangelu Mihailu, ni o arhangelu Gavrilu Bog nije rekao: Stvorimo… ga po obrazu i po podobiju našem (Post 1, 26), već o umnoj prirodi čoveka, tj. njegovoj besmrtnoj duši. Napisao je, naime: Anđelske vojske su oko onih koji ga se boje (Ps. 33, 8)“ (Dobrotoljublje 1., 123).

Anđeli su stvoreni za večno postojanje. Smrt je za njih duhovna, i predstavlja njihovo postojanje bez zajednice sa Bogom. To se odnosi na satanu i na njegove pale anđele, demone. Oni, međutim, iako večno umiru, ne mogu da se vrate u nepostojanje, u nebiće.

Anđeli imaju svest o sebi, Bogu i ostaloj slovesnoj i beslovesnoj tvorevini. Svojim razumom oni razumeju Božije zapovesti i služe Mu, dok su pali anđeli svesni protivnici Božiji, (ne)razumno ne žele da se pokaju i vrate služenju Bogu.

Anđeli imaju slobodnu volju. Još pre stvaranja čoveka, na nebu se odigrala drama pada satane i demona. Oni slobodnovoljno nisu želeli da služe Bogu. Budući da su sagrešili na nebu i u večnosti, njihov pad je večan, oni niti mogu, niti žele da se pokaju. Nepali anđeli, pak, slobodnom svojom voljom služe Bogu, i više ne mogu da padnu. Njihova slobodna volja je postala nepokretna.

U izvesnom smislu, zbog njihovog hijerarhijsog ustrojstva, i među anđelima se može govoriti o gospodarenju: niži činovi su u pokornosti i poslušnosti višim, tako da ovi drugi imaju vlast nad njima, odnosno, na izvestan način, gospodare nad njima.

Anđeli jedino ne stvaraju kao čovek. Međutim, tvoraštvo je privremena odlika čovekove bogoikoničnosti. On, naime, stvara samo u ovom veku. U Raju Praroditelji nisu imali potrebu za proizvodnjom hrane, odećom, prevozom, tako da se zapovest Adamu o Raju, „da ga radi i da ga čuva“ (1. Moj. 2, 15), odnosi na duhovno, svešteničko delanje molitve i straženja, i njegovo stvaralaštvo počinje tek nakon izgona iz Raja. Isto tako, u Carstvu Božijem čovekovo stvaranje prestaje, i ova odlika čovekove bogosličnosti ima relativni i privremeni karakter, pa samim tim se ne može prihvatiti kao jedno od stvojstava bogolike čovekove ontologije.

Nameće se pitanje: postoji li još neka odlika čovekovog bića, po kojoj bi on mogao biti po liku Božijem, a da, istovremeno, to svojstvo nemaju anđeli i ne pripada samo ovom, već i budućem veku? Odgovor je: da, postoji. Reč je o rađanju: čovek se rađa i rađa, Bog rađa i biva rođen, a anđeli se ne rađaju, oni su svi u jednom vanvremenskom trenu stvoreni i više se ne stvaraju. Njihov broj je ograničen. Rađanje čoveka je, dakle, ono najvažnije u njemu, zbog čega je biće po liku Božijem.

Kao što se Sv. Jovan Zlatousti pozvao na reči zapovesti Gospodnje, isto možemo i mi učiniti: „I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svih zveri što se miče po zemlji“ (1. Moj. 1, 28). I još jednom: „Ko prolije krv čovječiju, njegovu će krv proliti čovjek; jer je Bog po svojemu obličju stvorio čovjeka. Rađajte se dakle i množite se; narodite se veoma na zemlji i namnožite se na njoj“ (9. Moj. 6-7). Sv. Jovan Zlatousti je naveo reči koje su Sveta Trojica „govorila“ međusobno, pre samog stvaranja čoveka, da bi prva zapovest izrečena tek stvorenom čoveku bila da se rađaju, a potom druga da vladaju čitavom vidljivom tvorevinom. Osim toga, gospodarenje nad životinjama je privremeno, i nije deo plana večnog postojanja čoveka, zato što životinje ne vaskrsavaju, pa u Carstvu Nebeskom čovek nema nad kime da gospodari, da vlada. To znači, neka mi oprosti Sv. Zlatousti, da bi čovek bio ikona Božija samo u ovom veku, privremeno, a ne večno. Nasuprot ovome, rađanje, očinstvo i sinovstvo je večno svojstvo čoveka, i u ovom, i u budućem veku, večna ikona Boga u čoveku.

Na primedbu da Adam nije pao, da bi onda životinje živele večno, odgovoriću time da u tom slučaju životinje ne bi ni bile stvarane. Dokaz je u činjenici da životinje od samog početka nisu mogle ulaziti u Raj, da im je Adam dao imena van njega, i da je zmija došla do njegove ivice, i odatle nagovorila Evu. Raj i Carstvo Nebesko su mesta zajednice Boga sa slovesnom tvorevinom: čovekom i anđelskim silama. Životinje, dakle, pripadaju rezervnom planu, planu čovekovog pada (koji nije morao, već je hteo da padne), i koriste čoveku za ishranu, odevanje, rad, prevoz i zaštitu samo u palom vremenu, od izgona iz Raja, do Drugog Hristovog dolaska.

Dakle, Bog Otac rađa Boga Sina; Adam je trebalo da rađa sinove u Raju. Ne semeno, već duhovno, Duhom Svetim. Palo, grešno, semeno, telesno rađanje čoveka je životinjoliko, dok je duhovno, bezgrešno bogoliko. Da je istrajao u poslušnosti i očuvao zapovest da ne jede plodove sa drveta poznavanja dobra i zla, Adam bi bio obožen, obesmrćen i usinovljen, sam bi Duhom Svetim u činu oboženja bio rođen kao sin Božiji, ne po prirodi, već po daru Duha Svetoga.

Polazeći, međutim, od činjenice da unutar Presvete Trojice nema pola ni roda, Bog nije ni muško ni žensko, i da su Otac i Sin Imena i bitijno-ličnosna svojstva, da Adam nije pao, verovatno Eva ne bi ni bila stvarana, već bi Adam sam rađao sinove (bez kćeri, jer pola ne bi bilo) Duhom Svetim. Kao što Bogu Ocu nije potreban neko drugi da bi rodio Boga Sina, tako ni Adamu ne bi bila potrebna Eva da duhovno-telesno rađa svoje sinove (Na ovo posredno upućuje što se u tekstovima Novog Zaveta, koje ću navesti u nastavku, pominju samo sinovi Božiji i usinovljenje, bez ćerki Božijih i bez ućerkovljenja). Pri tom, sinovi bi bili rađani kao odrasle osobe, poput Adamovog i Evinog stvaranja, odnosno ne bi bilo telesnog devetomesečnog nošenja, koje pripada palom čovekovom stanju, tj. kazni Božijoj za ženu: „Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati“ (1. Moj. 3, 16). Adam bi rađao sinove, i njegovi sinovi sinove, sve dok se ne bi ispunio broj ljudi, koji bi zamenili broj palih anđela. Tako bi se već u Raju ispunilo ono što je Gospod Isus Hristos najavio da će se dogoditi u Carstvu Božijem: „Jer o vaskrsenju niti se žene niti se udaju, nego su kao anđeli Božiji na nebu“ (Mt. 22, 30; Mk. 12, 25).

Navedenom je slično besemeno, Duhom Svetim začeće i rađanje Isusa Hrista u utrobi Prečiste Bogorodice. Na sličan način su duhovno rođeni svi pravoslavni hrišćani u Sv. Tajni Krštenja: Bog Otac ih rađa Duhom Svetim u utrobi Majke Crkve. Međutim, u Pravoslavnoj Crkvi, osim duhovnog rađanja u Krštenju, postoji i duhovno očinstvo i rađanje, kada duhovni otac, episkop, sveštenik, monah ili monahinja, pa čak i mirjanin, Duhom Svetim rađa sinove i kćeri za Carstvo Božije. Tako, npr., Sv. Ap. Pavle sebe smatra ocem vernih u Korintu, koje je on rodio za Carstvo Božije: „Jer ako imate i hiljade učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas u Hristu Isusu ja rodih jevanđeljem“ (1. Kor. 4, 15).

Da je rađanje najveća odlika čovekove bogoikoničnosti, potvrđuju neka mesta iz Starog i Novog Zaveta. Tako se u rodoslovu Gospoda Isusa Hrista Adam naziva sinom Božijim: „…sina Adamova, sina Božijega“ (Lk. 3, 38). Dakle, unapred je Adam stvoren kao sin Božiji. Dalje, Adam, koji je stvoren po obrazu Božijem, rađa sina po svom obrazu: „Kad Bog stvori čovjeka, po obličju svojemu stvori ga. Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovjek, kad biše stvoreni. I poživje Adam sto i trideset godina, i rodi sina po obličju svojemu, kao što je on, i nadjede mu ime Sit“ (1. Moj. 5, 1-3). A Eva je, kada je porodila Kaina, kazala da je dobila sina od Boga: „Iza toga Adam pozna Jevu ženu svoju, a ona zatrudne i rodi Kajina, i reče: Dobih čoveka od Gospoda“ (1. Moj. 4, 1). To znači, kao što sam već rekao, da otac Duhom Svetim rađa sina svoga i sina Božijega.

O nebeskom sinovstvu ljudi govori i sam Hristos: „Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije. Što je rođeno od tela, telo je; a što je rođeno od Duha, duh je. Ne čudi se što ti rekoh: valja vam se roditi odozgo. Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha” (Jn. 3, 5-8); „Nego ljubite neprijatelje svoje, i činite dobro, i dajite u zajam ne nadajući se ničemu; i plata će vam biti velika, i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on blag i prema nezahvalnima i zlima“ (Lk. 6, 35; Mt. 5, 44-45); „Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati“ (Mt. 5, 9); „A koji se udostojiše dobiti onaj vek i vaskrsenje iz mrtvih, niti se žene niti se udaju; Jer više ne mogu umreti, jer su kao anđeli, i sinovi su Božiji kada su sinovi vaskrsenja“ (Lk. 20, 35-36). Sv. Ap. Jovan svedoči o rođenju ljudi od Boga: „A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji veruju u ime njegovo; koji se ne rodiše od krvi, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga“ (Jn. 1, 12-13). U molitvi Oče naš, mi Boga Oca nazivamo svojim Ocem. To, međutim, mogu činiti samo pravoslavni hrišćani, jer je samo njih Bog Otac rodio Duhom Svetim. I, konačno, u Otkrivenju: „Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobedi naslediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin“ (Otkr. 21, 6-7).

Sv. Makarije Veliki o duhovnom rađanju od Boga piše sledeće: „Sav Njegov [Hristov] trud i staranje sastojali su se u tome da iz Svoje prirode Duhom porodi čeda, blagoizvolevši da se rađaju odozgo, od Njegovog Božanstva. Kao što se zemaljski očevi žaloste kada ne rađaju (decu), tako je i Gospod, zavolevši rod ljudski kao Svoj sopstveni obraz, ushteo da ga porodi od Svog božanstvenog semena. I Hristos podnosi veliku tugu kad neki neće da prime takvo rođenje i da budu rođeni od bedara Duha Božijeg. Jer, On je za njih stradao i trpeo zbog njihovog spasenja. Gospod hoće da se svi ljudi udostoje tog rođenja zato što je za sve umro i sve prizvao k životu. Jer, bez tog rođenja duše ne može da živi, kao što je rekao Gospod: Ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božijega (Jn. 3, 3). Oni koji su poverovali u Gospoda, prišli mu i udostojili se tog rođenja, pričinjavaju radost i veliko veselje na nebesima onima koji su ih rodili. Svi anđeli i svete sile se raduju zbog duše koja se rodila od Duha i koja je postala duh“ (Dobrotoljublje 1., 134). Vidimo da Sv. Makarije dovodi u direktnu vezu čovekovu bogolikost i njegovo rađanje od Boga, i, samim tim, posredno, i njegovu mogućnost duhovnog rađanja.

Bog je, dakle, stvorio čoveka da bi ga potom rodio i usinio. Čovek je sin Božiji, bog po blagodati, a ne, kao Sin Božiji, po prirodi, samo ako to hoće. Ovo je krunski dokaz da je čovek stvoren po liku svoga Boga Oca. Hristos, Sin Božiji je „ikona Boga nevidljivoga” (2. Kor. 4, 4), a kroz Njega i u Njemu i čovek je ikona Boga Oca. Zahvaljujući ovoj čovekovoj bogoikoničnosti, Sin Božiji je mogao da se očoveči.

O „usinovljenju kroz Isusa Hrista“ (Ef. 1, 5) svedoči Sv. Ap. Pavle. On je bogoslov čovekovog božanskog sinovstva i usinovljenja. Navešću brojna odgovarajuća mesta: „Jer koje vodi Duh Božiji oni su sinovi Božiji. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Ovaj Duh svedoči našemu duhu da smo deca Božija. A kad smo deca, i naslednici smo: naslednici, dakle, Božiji a sunaslednici Hristovi; pošto s njim stradamo da se s njim i proslavimo. Jer mislim da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti. Jer žarkim iščekivanjem tvorevina očekuje da se jave sinovi Božiji. Jer se tvar pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada. A ne samo ona, nego i mi koji prve darove Duha imamo, i mi sami u sebi uzdišemo čekajući usinovljenje, izbavljenje tela našega“ (Rim. 8, 14-23); „Jer koje unapred pozna, unapred i odredi, da budu saobrazni liku Sina njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom“ (Rim. 8, 29); „Kao što i govori kod Osije: Nazvaću narodom svojim narod koji nije moj, i nemilu milom; i biće da na mestu gde im je bilo rečeno: Vi niste moj narod, tamo će se nazvati sinovi Boga živoga“ (Rim. 9, 25-26); „Zato iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog, i ja ću vas primiti, i biću vam otac. i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj“ (2. Kor. 6, 17-18); „Jer ste svi sinovi Božiji verom u Hrista Isusa. Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste“ (Gal. 3, 26-27); „A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje. A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče! Tako nisi više rob, nego sin; ako li si sin, i naslednik si Božiji kroz Hrista“ (Gal. 4, 4-7); „Još se ne suprotstaviste do krvi boreći se protiv greha, i zaboravili ste savet koji vam govori kao sinovima: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja, koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi“ (Jev. 12, 4-8). Sv. Ap. Pavle svedoči da smo mi, zbog rođenosti od Boga Oca, Hristova braća „Jer je prikladno Bogu, za Kojega je sve i kroz Kojega je sve, Koji privede mnoge sinove u slavu, da Čelnika spasenja njihova učini savršenim kroz stradanje. Jer i Onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju svi su od jednoga, zato se ne stidi da ih naziva braćom, govoreći: Objaviću Ime tvoje braći svojoj, usred sabora pesmom ću te veličati“ (Jev. 2, 10-12).

Slično propoveda i Sv. Ap. Jakov: „Jer nas je dragovoljno rodio rečju istine, da budemo kao prvina od njegovih stvorenja“ (Jak. 1, 18).

Čovek rađanjem ne ostvaruje ikoničnost samo Boga Oca, već i Boga Sina i Duha Svetoga, jer činom oboženja Adam bi postao sin Božiji, a rađanjem sina Duhom Svetim on bi ostvario ikonu Boga Sina i Svetoga Duha.

Dakle, rađanje, po tome što je Božija odlika, a odsustvuje kod anđela i večna je, a ne privremena njegova odlika, jeste na prvom mestu ono po čemu je čovek ikona Božija. To je, da tako kažemo, datost čovekovog bića i ličnosti, ono je svojstvo njegove prirode. Po podobiju, pak, zavisi od slobodne čovekove volje, a predstavlja zadatak da se čovek upodobi Hristu, Sinu Božijem i Sinu Čovečijem. O ovome ponovo Sv. Ap. Pavle: „Prvi čovek je od zemlje, zemljan; drugi čovek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani, takvi su i zemljani; i kakav je nebeski, takvi su i nebeski. I kao što nosismo sliku zemljanoga, tako ćemo nositi i sliku nebeskoga“ (1. Kor. 15, 47-49); „Svi mi pak koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospoda“ (2. Kor. 3, 18).

Isticanje čovekovog božanskog sinovstva naročito je važno u naše vreme, kada se vladajućoj lažnoj teoriji evolucije o čovekovom poreklu od majmuna dodaje ništa manje lažna teorija inteligentnog dizajna, po kojoj su na čovekovo stvaranje i skokovitu evoluciju uticala (nepostojeća) bića sa drugih planeta.

Arhimandrit dr Nikodim (Bogosavljević)

(+Video)