ВИЂЕЊЕ С. Р. О ЕКУМЕНИЗМУ

ВИЂЕЊЕ С. Р. О ЕКУМЕНИЗМУ

О екуменизму
Ово виђење ми се поновило три пута идентично у размаку од по можда пет година. Само у последњем виђењу пре неколико месеци још опширније. Бејах у сну у дворишту једне цркве. Пуно народа. Испред мене стоје у реду жене и мушкарци да уђу у цркву. Три степеника има, полукружна, ја хоћу да закорачим, али не могу. Као неки непробојни зид да стоји испред мене. Излази из цркве као свештеник, али видим има белу капицу на глави као папа. У бело одело се обукао. Вештачки смирен осмех. Зове да уђу људи. Она вештачка љубазност, лажно смирење. Ја стојим, и ни макац. Окрете се према мени нека жена, млађа. Белу мараму носи. Гледа ме, па каже: „Хајде, уђи!“ И она са неким лажним самоиницијативним смирењем, без благодати Божије. Ја јој одбрусих: „Нећу!“ Каже она: „Зашто?“ Рекох: „Не да ми Cвети Владика Николај! Ово је екуменистичка црква.“ А она ће: „Али видиш да је стара грађевина, како може бити лоше?“ Рекох: „Служи се по новом!!!“ Окретох се, па пођох десно према једној новоизграђеној цркви. Она викне за мном: „Како може бити боља новоизграђена од старе?!“ Ја јој довикнух: „Овде се служи по старом, светосавски!“ У том видим Светог Владику Николаја у монашкој мантији, са свитом око себе где излази из новоизграђене цркве. На служби био. Подиже поглед Свети Владика, погледа ме у знак подршке. Сила је у њему! И оде полако према капији. Пробудих се.

+ + +

Разлика у Божијем благослову између Источне ЦРКВЕ и западне јереси
Зима је. Напољу снег… Утонух у сан. Улазим у огромну грађевину, видим, катетдрала… Врата су огромна, скоро пет метара висине, украшена кованим гвожђем. Тешка су, једва их померам. Уђем унутра – пространство. Велика, висока, човек као мрав да се осети. Сасвим напред, стоји човек са белом капицом – видим то је папа. Показује ми руком да приђем. Припрема беле округле хлепчиће за људе. Они данас славе нешто. Пођем према њему, али нигде ни једног човека, само он, клупице, раскошна, празна и хладна грађевина. Код њега крст, огромни бели, али од гипса, на њему распети Господ. Али без топлине, ручни рад, јефтина уметност. Прође ме нека језа. Схватих да морам што пре да изађем док се за мном нису затворила гломазна врата. Трчим… У последњем тренутку излазим и она се залупе. Станем. Сада сам напољу. Погледам на своју десну страну: видим на стотине људи, чекају у гужви испред мале цркве. Из ње избија светлост свећа, крст сија поврх крова. Схватам да је то наша православна црква. Видим наше старе Србе у гуњевима и шубарама, женице скромне у марамама. Сви радосни, стоје и чекају свој празник. Ноћ је, ал’ је весело, до појединисти им видим лица. Нека неописива пријатност од цркве долази. Будим се. Сазнајем да је 25 децембар по новом календару (12.по старом).
Порука екуменистима: Крст у катедрали, људи су унели. Крст који сија на крову православне цркве, силом је зрачио. Њега је Господ поставио. Он је алфа и омега наше цркве. Благослов је ту код нас, у свој својој пуноти. То сведочи силан народ, наши оци, мајке, дедови и прадедови, који стајаше ту, свеће, топлина и радост. Зато је наша ЦРКВА, јер је Господом благословена, и Господом установљена и крунисана. А њихово јерес, јер сами постављају Христа, сами тумаче и уче, и зато немају благослов, јер шта је друго осећај језе и хладноће него отсуство Духа Љубави. Наша Црква, благословена је кроз наше Србе и претке, и служење у њој у благослову лежи само у служењу по Светосавском, јер кога видех испред цркве? Наше претке. Да не говорим о поруци за календар. Дакле, они који су отпали од Христа срцем и не познају Га, немају ни љубави нити расуђивања, јер свако добро од Њега долази. Ко тежи уједињењу са западом? Томе теже они чија је љубав охладнела. Господ ће избљувати млаке. Зашто? Јер Га не познају. Јер су уместо огњене љубави Његове, која жеже собом сву неистину, узели велијара за господара, и презрели Љубав. Календар да остане исти, служење да остане исто, јединство духа у исповедању вере. Ето, онда ћемо стати у ред са прецима нашим да и ми дочекамо Божић са њима испред цркве. „Горите љубављу према Христу! Јер ко Христа не воли, наћи ће другог господара… Горите љубављу са Христом! Јер шта смо ми без љубави, него ‘…прапорац који јечи и кимбал који звечи!’ Горите љубављу Христовом! Она узводи у небо. Сви други путеви воде у пропаст. ‘…Ја сам пут, истина и живот…’ Ко се усуђује љубави да се застиди?! Тај се Христа удостојити неће… Љубав је сведочанство Духа који борави у човеку! Љубав је сведочанство Духа који борави у Цркви! Где Господ умножава хлебове? Онде где пуно нашег народа видех. А запад: ‘…не схватише догађај са хљебовима; пошто им беше срце окамењено.’ (Мк. 6, 52) Јер коме је папа припремао хлебове? Празно код њега беше; не може гладне нахранити, јер хлебове не може намножити. Зато им увек стоји позив на покајање… Црква Божија, Црква наша, позива на прву и највећу заповест: ‘Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом.’ Па кроз њу тек можемо остварити и другу највећу заповест: ‘Љуби ближњега свога као самога себе.’
Запад одмах позива на другу, пренебрегавајући прву. Зато се често чује у говорима папе позив на мир и љубав између људи. Али љубав им је јалова, јер она само кроз Христа буде! И све се поставило наопачке, јер им Христос није глава!“

+ + +

Сабор на Криту
Виђење беше у време одржавања сабора. Нађох се на Криту. Видим пао мрак на острво, нека чудна магловита тама. Нека велика птица долете, већа од орла. Браон крила има, свако перо раширила, полете у вис, гледам за њом. Одједном, обруши се птица наглавачке, невероватном брзином, из неба ка бетону. Удари свом силином у бетон и претвори се у пепео. Видим, намерно се убила. Помислих да је птица феникс. Али ми беше чудно што се није поново подигла из пепела. Сад се нађох изнад мора. Узбурка се море, подиже таласе, те свом силином потопи Крит. Ја изнад мора у ваздуху стојим, па се узнемирих због могућих пострадалих људи и упитах некога кога не видим: „Има ли погинулих?!“ „Има“, вели глас. „Педесет њих је море сад утопило.“

+ + +

Господ монаштву и свештенству
Војско моја! Спаваш дубоким сном… Сном апокалипсе. У храму ми служиш, ревнујеш телом, а где ти је срце? Војско моја?! Идем ко просјак од храма до храма, од манастирске капије до манастирске капије… Где су срца ваша, са ким да војујем? У најтежем тренутку, кад је најјачи напад на Цркву моју, изгубио сам те, војско моја… Не приносиш ми срце на Олтару. Уста ти говоре, срце лута. Мисли ми твоје не требају, слике твоје. Ватра срца твога треба ми! Где ти је срце, где? Ридам над тобом. Издала си моју љубав. Надносим се Духом над земљом својом, горко страдам, покајања нема! Ах, децо моја, душе моје! Тугујем за вама, што ме не познајете! Љубав сам ја! Љубав! Ви се ругате мојој распетој љубави, светски живот водите! Скупо сам вас платио! Окрените очи мени! Погледајте створења моја у небо горе! Погледајте колико је близу небески Јерусалим! Срце ми страда, у духу се потресам, хоћете ли ући са мном на врата Његова? Војско моја, монаштво моје, свештенство моје… Покајте се да вас загрлим… Иштите љубав моју, журим да вам је дам! Ви сте плата Мојој крвној жртви! Подигните се да вам дам мач у руке! Хоће непријатељ рода људскога да погуби сва чеда моја, све јагањце моје… Жедан је крви, као лав риче, а ви сте глуви, срце вам глуво и не чујете рику његову! Буди се војско моја, кај се, кај се! Кај се до потреса! Душа да се порађа, тело да се распада! Кај се, кај се!!! Кај се у ово мало преосталог времена…

Архим. др Никодим (Богосављевић)
ВИЂЕЊЕ-С-Р-О-ЕКУМЕНИЗМУ.doc