ВИЂЕЊА С. В. О ПАКЛУ И ДЕМОНИМА

Деда

Целога живота, само себе волео. Жене, пиће, новац… По највише гурман… Својим блискима све мерио до динара, иживљавао се где год је власт могао осетити.
Упокоји се првог јануара 2017. год. у 84-ој години. Узимао крадом деци од уста, хранио своја три кучета за столом, док су деца на поду јела. Последњи залогај, који му је запео у грлу, беше кобасица деци намењена. Шлогирао за столом са њом у устима.
После упокојења видим га за кухињским столом: прождрљиво једе макароне са сиром. Пресекох се да ме не види, знам да је мртав. Али он не стиже ни главу да подигне. Упослио га његов властодржац ђаво, да једе брзином да прогутати не може. Испада му из уста назад у тањир, и не стиже да покупи, ни да дише. Само јури виљушком у уста и невољно једе. Мучи се да стигне да бар једном сажваће залогај пре другог, али мали временски размак. Гуши се к’о у води.

Џорџ Мајкл

У сну полетох у вис према рају. Негде на пола пута, зауставих се. Нисам била стигла ни до куполе, чини ми се.
Нађох се у ходнику. Поред мене неко стоји. Погледам кроз решетке које су уместо врата, и видим: певач Џорџ Мајкл шета по соби иза решетака. Нервозан је и уплашен. Соба је пространа, без звука, потпуно глува. Ни дах се не чује. Он је у оним његовим чувеним фармеркама, и мајци. Изнад њега силне кутије на дрвеној галерији смештене. Претпостављам да су унутра сви снимци његових песама на плочама и дисковима. Са његове леве стране је кревет. Онај типични, затворски. Решетке, прекривач сиви, видим да га није ни употребљавао.
Осећам да нешто мисли. Али, чудо, не чујем га. Обично чујем. Ја што помислим, одјекује ходником, али његова помисао није имала права да се оствари.
Сусретоше нам се погледи. Упитах га: „Треба ли ти нешто?“ У његовом погледу беше силан очај. Поглед је говорио све. Могло се закључити: „Хајде сада, сви ви који сте ме толико волели, учините сада нешто за мене!“
“Хоћеш ли да поделим погачу за тебе?“ Погледао ме је одобравајући…
То је нека чудно глува соба. Толико глува, да није имао права ни да сопствене мисли преточи у звук.
Пробудих се.
Погледам на интернету и изненадим се. Тога дана је било тачно 45 дана од његовог упокојења. Био је православац, крштен. Упокојио се 25. децембра. Грк је; добро, то знам од раније. Али зашто ми тражи помоћ? Зато што је његово тело још увек лежало у капели у Лондону, истраживали су порекло смрти. Прошло је значи 40 дана од упокојења, а није му одржано Опело. Зато му је било потребно поделити погачу (Питала сам после свештеника, једино ми је дозволио погачу, јер није одржано Опело упокојеном).
Велике су му муке у оној соби без звука, њему, бившем певачу…
Познат ми је живот који је водио. Био је хомосексуалац.
Поделих погачу.
Сахранили су га тек негде крајем марта.
Не може се замислити тегоба коју је пролазио у ишчекивању небеске пресуде. Страх од неизвесности, где ће му душа… Кад би људи само могли и на трен да виде како је тешко на суђењу души. Тај поглед бола и стрепње!
Давала сам на молитве његово крштено име.
После годину дана, усних га…
У некој је болници. Седи на столици поред неког старца. Теши га у болести. И даље је у његовим чувеним фармеркама. Давао је пуно милостиње, помагао болесне, болнице, те му сада Господ услишава на прање грехова. Свака, па и најмања милостиња, помаже му.
Није лако познатима на суду, било певачима и глумцима, било људима на позицији. Они носе на себи велику одговорност. Видим по Џорџ Мајклу. Осим за личне грехе, они одговарају и за сваку душу на коју су утицали својим речима и делима, било преко телевизије, било приватно. Обиман одговор горе морају да дају. Зато су им и потребне молитве оних који су их слушали, следили…
Сећам се лепила сам постере као дете, тих певача… То је идолопоклонство. Видим по муци коју носи овај јадни певач. Исповедих то, да га ослободим барем мога терета. Он мученик није био свестан терета који је носио, одговорности и власти коју је добио над душама чије су га очи гледале.
Човек би требало да се уплаши уколико има и најмањи утицај или власт над неким, како ће одговарати за њихову употребу. Не дао му Бог да је само видео паклени очај у погледу овога мученика.
Изолација без гласа и усамљеништво без наде…

Како се муче пијанци и хулитељи

Јадног ли човека… Пио је као млад. Уђе у подрум, узме црево, стави у уста, други крај у буре, и пије до несвести. Сам је и пекао ракију, те је имао у изобиљу.
Кад му беше негде око четдрдесет година, доживи инфаркт на аутобуској станици и у страху од смрти остави пиће. Но у замену за ту страст наставио је да пије кафу, на литре.
Био је човек добар, али хулитељ. Давао свима шаком и капом, са свима састрадавао, али Бога није признавао. Шта више, псовао Га. Упокојио се у седамдесет трећој години. Последње што је изговорио док је још могао говорити, беше хула на Бога. Мучио се душу да испусти, дуго, да су уста сува била, укочена данима отворена, а душа неће напоље. Још за живота, док је још могао да говори и док је пред смрт виђао упокојене, викао је ужаснуто: „Не дајте ме! Вуку ме доле! Не дајте ме! Дајте метал да се задржим!“ Јасно је било ко га вуче. На предлог да се доведе свештеник, само је псовао и хулио. Упокоји се…
После неког времена усних: Улазим у подземље… Ходници од земље као багером прокопани. Мрак… По негде се нешто види, где сија свећа. Са десне стране видим: редови ковчега, поређани у земљи вире у корењу дрвећа. Жиле висе и преко отворених ковчега. Скаче из ковчега тај човек, те поче безглаво да јури по каналу. Изукрштани земљани ходници, слаба видљивост, круни се земља испред мене. Његова жена се појави и поздрави се са мном. И она упокојена. Ја је упитах: „Шта му је, те толико јури без циља?“ „Ма пусти га, рече, иде и тражи где има пун казан, па попије из њега на кутлачу шта има, и само тако се смири.
Видим њега, ето на дну ходника стиже до неког ћошка. Чкиљи свећа, он журно приђе казану, и халапљиво се напоји, те се окрете, и не гледајући нас у муци, попе се у свој сандук те леже. Каже она: „Ето, ја дођем да га обиђем повремено, и видим га. Неће он дуго лежати. Сад ће опет ко звер да скочи и махнито да тражи где гори свећа и има пун казан да угаси жеђ…“
Ах, страхоте за непокајане пијанице, и хулитеље на Бога и светињу!

Зашто носити крст на грудима

Почетник у вери… При вечерњој молитви, коснула ме помисао: „Зашто крст да носим око врата? Скинућу га и ставити у ташну, тако је опет са мном.“
Али ето, помисао била гласна, јер је дошла из срца… Господ чуо и одмах одговорио, те исте ноћи.
Спавам. У сну погледах у вис. Нестаје крова од собе. Видим небо у висини. И одједном одозго, брзином светлости се ка мени спушта црна сила, као црна сенка. Спирално се окрећући, као бургија кроз ваздух, сурвава се право на моје груди. Бам!!! Удари у крст на грудима, одбије се као бумеранг и врати истом брзином горе. Схватих, то је био ђаво. Ушао би нагло у срце, да крст није био на стражи!
Никада више нисам помислила да скинем крст.

Како изгледа демон блуда

Виђење је било на јави. Затворих очи у молитви и бљесну ми слика: За столом у, рекла бих, кафићу седи млада девојка, не познајем је. Нема више од шеснаест година. За столом са њом седи старац. Има више од осамдесет година. Мршав је изразито, упалих образа, и веома лукавог и препреденог изгледа. Пун бора. Косе очи. Ситне, црне зенице, уста колерично танка, у угловима повијена у лукави осмех… Изразито сивог тена. Нос кукаст, савија се до усана, подсећа на огроман кљун. Коса седа, у бичевима, запуштена, као код старих боема и алкохоличара.
Он подиже руку, ставља је девојци испод косе за врат. Видим огромне канџе на прстима. Оног момента како је спустио руку, она прикриви главу у другу страну, и начини сањив поглед. Схватам да у њој истог момента узраста чежња за неким. Сањари…
Она не види овога демона. То је, схватам, демон блуда. Стари, препредени преварант. У високој хијерархији, искусан… Сигуран у себе, успешан толико, да се чуди кад му се неко одупре. Толико сигуран у своме деловању да се поиграва људском природом. Зато је и добио високи статус међу нечистим силама. Захваљујући проценту људи које је обмануо.
Видим га на делу. Он овој младој, наивној плавокосој девојци приступа прво чиме? Чежњом. Успављује је. Оног тренутка кад је додирнуо, као да јој је млак ваздух дунуо у лице… Оборила је поглед, машта у очима, хипнотички ковитлац у мозгу… Одмах је покорио за своје планове и манипулације. Савладана чежњом, биће лак плен блуда… Он не напада одмах махнитим помислима.. Прво припрема, подгрева и раслабљује.
Чежња, препознајем, није природа човекова, већ испарење које се гута из ђавољег казана!

Демон клевете

У овом сновиђењу видела сам демона клевете. Овај је био задужен да уроти мужа против невине жене.
Она је стајала на прагу трошне куће. Испред ње дугачке степенице, које из куће излазе директно на огромну пијацу. Тај демон је управо дошао између тезги, завршивши малопре заваду међу људима и стао подно степеница.Ухватио се руком за ограду и чекао мужа који се приближавао кући расположен.
Демон је био изразито мршав, жилави старац, косих очију.
Долазећи, муж беше насмејан. Жена га је радосно чекала на прагу отворених врата. Оног тренутка када је муж подигао ногу да закорачи на први степеник, демон је кренуо да му сипа у лице најотровније лажи против жене, вулгарности, љигаве и погрдне називе. Приближио се зли човеку у лице, и викао.
Муж се одједном силно намрачи, поверовавши у помисли које му је овај сасуо, и силовито потрча уз степенице. Изгледао је разјарено.
Жена повика мужу: „Нисам знала да имаш оца, мислила сам да је умро!“, говорећи за демона клевете да му је отац, а прави му одиста беше упокојен.
Муж, сада већ у два корака беше пред њом, одбацивши се руком од ограду као најспретнији спортиста.
Она поскочи ужаснута од страха, поче да зове у помоћ: „Упомоћ, упомоћ“, немоћна и бледа, сабијена уза зид насупрот мужу.
Пробудих се.

Ко нас омета у молитви

Постоји један демон који има дужност да просипа уље из кандила, да гаси кандило и да изазива пожаре од њега. Такође тај исти има задатак да засмејава људе у молитви и да их тера на зевање. Име му је Смешко Масловић. Но, он ни мало није смешан. Јер у тренутку кад ми га је Господ показао у сновиђењу, пошао је кривим ножем на мене, веома разјареног изгледа. Тек за длаку га избегох. Њега можемо отерати једино узвиком: „Христос васкрсе!“

Ко помаже пијанцу

Нашла сам се у непознатом дворишту. Ноћ је. Стојим код капије и посматрам. Са леве стране је кућа, гори светло, затим полако прелазим погледом ка центру дворишта. Видим накићену јелку. Схватам да запад слави Нову годину. Поред јелке бунар. Даље у мраку у дну дворишта назирем помоћни објекат… Одједном видим човека излази из рупе. Пресекох се! Помаља се глава па полако цело тело. Схватам да излази из подрума. Придржава се за бетонску ограду од степеница, пијан толико да се искривио и тетура. Тек кад изађе напред према мени видим: под леви пазух ухватио га црни ђаво. Чврсто као бетонски стуб га држи да не падне. Кад би га пустио, пијанац би се простро по трави.
Али, не да му ђаво.
Љигаво изгледа. Има и ђаво стомак велики као и пијанац. Нагао главу уз лево уво човеку, исте су висине, па прича вртоглавом брзином! Речи, речи… Двеста у минути. Пијанац не зна за себе, обезнањен је од алкохола, искривио рамена. Можда би нешто и рекао, али му језик уплетен од немоћи. Укрстио очима, накривио главу, али је и даље на климавим ногама, силом зла.
Ђаво не одустаје!
Води га по дворишту поред јелке према мени, и прича без даха и паузе.
Ах, јадног ли човека! Толико је алкохола примио у себе, самртничко лице има, а ђаво га још мучи да не стане. Схватам ко наговара пијане људе да причају тајне туђе, да вређају и да говоре клевете. Ђаво. Сам му је човек дао власт над својим језиком. „In vino veritas.“ Али та истина коју помињу Римљани није само истина живота, већ истина тога шта пијанац носи у срцу док је трезан… Сва презрења његова, љубоморе, мржње… Та истина долази на видело онда када језик није у сопственом власништву.
Кад ми се сасвим приближише, сакрих се да ме не примете…

Ко завађа мужа и жену

Пре низ година моји пријатељи су имали кризу у браку. Због прељубе мужа, жена је почела да пије. Живот је постао паклено неподношљив. У једном тренутку, у жару свађе, муж умало да убије жену. Она у очају стаде испред иконе Св.Николе и помоли се да им помогне.
Те ноћи усним њихову кућу… Улазим у ходник, видим целу сцену свађе, али и још једног присутног: ђавола лично. Има главу лава, са дугом гривом, тело високог човека, реп и ноге лава. Он рикне, и муж скочи право према жени. Ђаво иде према њему, и муж одвлачи жену у купатило. Ту узима пешкир, сабије је у кабину, ставља јој око врата пешкир и дави је. Она се искобеља, и бежи, муж за њом… Ђаво разјарен што је побегла, јер се муж нагло сабира, толико снажно лупи вратима на ходнику, да су излетела у вис ка плафону у сили ветра, као торнадо да их је ишчупао. Жена се у страху смири, шћућури поред врата, а муж се малаксало спусти на фотељу, у грашкама зноја од беса.
А лав!!! Бесан да би кућу срушио, стао поред балконских врата, тик иза фотеље где муж седи, руке на леђима, па нервозно шета брзо све у круг. Љутит што се ситуација смирује и што сам га приметила, крете према мени са риком. Из очију му зле варнице севају, сече ме погледом. Силу има, силу торнада!
У јутро позовем пријатељицу и испричам јој сан, а она ће: „Тачно тако је било синоћ! И умало да ме убије у туш кабини!“
Кад би људи само могли да виде, како брзо он разјари живце, како велику силу има! Он је специјално задужен за мужеве. Посебно воли мужеве жена у благословеном стању.
Молитва је потребна, молитва…