ВИЂЕЊА С. В. О ПАКЛУ

О будућем паклу
Ово виђење је било на Задушнице 03. 05. 2017. На планини некој високој као чардак ни на небу ни на земљи, нађох се у омаленој кућици на самој ивици врха. Велика као шиљак од врха планине. Са мном људи, омладина, пуштају музику, крећу да се веселе. Ја одједном падох ничице, као силом оборена, па почех горко плакати: „Зар не видите, дошао је крај?! Како се веселите, погледајте муку која иде!!!“ Целим бићем својим сам у горком ридању и плачу. Невероватно страдање. Бол неописив у души. Срце само удара, из груди да искочи. Погледаше ме сви у чуду као да сам луда. Узе ме сестра под руку, па ме стишава да не виде људи. Ја и њој рекох: „Тешка страдања наилазе!“ Видим, људима није јасно, а мене велика бол раздире. Пресече ме преко стомака, одузе ми се апетит за храном од туге. Освртох се одједном, неко ме постави испред врата. Видим – мрак, ноћ је. Са планине видим у мраку само облаке испод линије хоризонта. Неко, не видим га, разгрну облаке. Полако се разилазе и видим: огромна равница… пространство испред мене. Упитах: „Шта је то?“ Тај ми неко каже: „То је први ниво пакла. Иза оног зида у даљини је други ниво, иза трећи, и тако. Што даље идеш, веће и теже муке…све равница. Напех се да видим каква су мучења. Ал не могох. Осећам тегобу што долази одатле, тешко, тешко… Плачем. Навукоше се облаци. Ја опет пожелех да видим, разиђоше се облаци поново. Видим где светлуца у мраку као неке сијалице. Помислих да није од града у ноћи. Титра негде по једна светлост, негде групица. То беху свеће. Видим, ту мучење још није кренуло. Тек се спрема. Припремио ђаво место свакоме за кога се нада да уђе ту. Ал’ где горе свеће, ту није сигурно, јер теку молитве Цркве за тога, и његових живих сродника. Навукоше се облаци. Са тешком муком се окренух, па кукајући на глас, пођох у неку пећину у планини. Повијена сам под тежином бола због страдања која предстоје. Неко ме под руку води да не паднем. Пробудих се у великом болу. Да се утешим, узех Свето Писмо. Отворих га директно на страници: Књига пророка Данила… велико виђење… глава 1, 2…

+ + +

Виђење пакла
Помолих се Богородици у сну… Полетех са сестром горе, у нади да код Богородице идемо. Али негде на пола пута, скретосмо негде и обретосмо се у ходнику пакла… Ниска таваница, са једне и друге стране ходника низ соба… Ходамо левом страном, и видим прилази ми младић. Висок, мишићав, до паса го, у фармеркама… Шепури се и хода по ходнику. За њим спустих поглед и видим, о страхоте! Монашку мантију како као змија пузи по поду за младићем. У монашкој мантији монах, али Господе опрости, као слина изгледа. Пузи, трагом као змија, све у облику слова „s“ и жури да стигне младића изгарајући у чежњи. Окренем се младићу, за кога знам да је ђаво, те му рекох љутито: „Зашто га мучиш?!“ А он ће: „Не мучим га ја! Сам себе мучи!“ И дође ми помисао: „Док је био мучени монах у телу, могао је задовољити жеље за хомосексуализмом, али сада нема тела, и не може. Остала му страст везана за душу, о мученика јадног! Те га сада та страст вуче ђаволу, а овај се намерно шепури… Какво мучење! У паклу одјекују мисли… Што помислиш чује се гласно. Пођосмо низ ходник. Свуда су затворена врата. Тек близу мене са леве стране, отворена. Видим собу. У њој седам столица. До врата на првој седи мајка са бебом. Поред све поређане у полукруг, седе: до ње, дечак, од седам година, затим поред тај исти као младић. Онда он као зрео човек, затим човек средњег доба, па старац. На седмој столици седи погребник, са шеширом на глави и чешљем у руци. Схватам да видим цео животни циклус једног човека, до његове смрти. Гледају ме. Поред мене на вратима искочи циганка. Подебела, врцава, око шездесет година: „‘Оћеш да ти кажем шта те чека?!“ Ја помислих: „Не слушај је, душо моја. Ђаво је отац лажи, не треба га слушати! Гатања не треба слушати! „И не кажем јој: „нећу“ да не успоставим контакт са њом. Али она опет: „Да ти кажем, да ти кажем!“ У моменту помислих: „Па баш бих и волела да знам шта ме чека!“ Одјекну мисао у ходнику! Само је то чекала: „Ти ћеш да добијеш шећер! Умрећеш у гноју и мукама!!!!“ Ја потрчах, она виче и даље за мном… А ја ћу: „Брже, сестро, да је не слушамо! Лажи говори!!!“ И изађосмо из пакла…

+ + +

Како се муче…

Блудници и прељубници:
На литици пуно дрвећа…, као изгорелог. Црно као гар. Све дрвеће поређано близу провалије. Видех блуднике где висе обешени на том дрвећу. О врату им омча, а они живи. Једног видех, где га ђаво ухвати за ланче на којем је носио крст. Пошто не сме да додирне крст, он ухвати ланац позади иза врата и обеси га о сопствено ланче. Крст му дошао под гушу, дави га, и тако стално виси на дрвету. Сива и сурова слика…

Рад недељом и празником:
Радила сам тада за газду. Захтевао да радим празником. Једне ноћи усних где ме ђаво ухвати за леву руку и одведе високо. Нађох се у неком леденом пространству. Видим: доле лед, горе плафон од леда. Ниско колико човек да стане. Дугачко до у бескрај… Лед се плави колико је хладан, избија из њега нека ледена пара. Спусти мене ђаво да станем, те ми рече: „Ево, припремио сам ти место овде. Не брини. Трудим се да скупим све паре што си зарадила.“ Ја гледам, у ону хладноћу, благо речено коске да се заледе. Каже он: „Зарадила си до данас 2500 дин. Све сам ти уштедео. Само ти буди вредна…“ Скочих од сна, и право на посао. Узмем књигу у којој сам писала зараде, и израчунам. Тачно колико је ђаво рекао. Све на црвено слово што сам радила, кад саберем зараду толико беше. Од шока поскочим! Узех новац и дадох у милостињу у том износу…

Крадљивци:
Имала сам пријатељицу… Упокојила се непокајана, а за живота крала. Замолим Господа једно вече, да ми открије да ли се мучи. Ето ње у сну, прилази ми код неког стола, те ме упита: „Шта си хтела? Што си ме звала?“ Кад видим, крије десну руку. Леву држи нормално, али десну не видим. Тек у једном моменту при покрету видех: десна јој рука истегљена све до испод колена у дужину… Погледах је у лице. Она тужна, изнурена,бледа и измучена… Али, нема права да ми се жали.

Извршитељи абортуса:
Знала сам једну жену, на стотине и стотине деце је извадила из утроби мајки. Сеоска бабица, али само абортусе вршила. Помолих се Господу да ми открије њене муке. И ах, како пострадах… Уђоше те ноћи пијавице у моју леву руку, те кренуше веном ка срцу. Вене се надувају,бол неиздржив… Задржах десном руком да не прођу до срца. Давала сам њено име на молитве, молила се и ја, и опет усних: уместо пијавица сада мрави иду кроз вену. Мањи је бол, али опет јак. Опет име на молитве… После је сањам. Дошла на капију и каже: „Пуно ти хвала на молитвама! Још ми настави да читаш Оче Наш… Последње мучење које усних за њу: у болници је некој, много јој врућина, и укључили неки вентилатор, толико јако дува да јој глава лети… Али њој прија. Ипак јој боље беше него пијавице и мрави.