ВИЂЕЊА С. Р. О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

ВИЂЕЊА С. Р. О ПОСЛЕДЊИМ ВРЕМЕНИМА

Духован човек је – сав бол.
То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи.
И због те боли му се даје духовна утеха
(Св. Пајсије Светогорац).

Током 2000 година, свако поколење православних хришћана веровало је да се речи Господње о страдањима и последњим временима односе на њих: „Заиста вам кажем: овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде“ (Мт. 24, 34). Веровало, стражило и бдило, и молитвом и покајањем одлагало Христов Долазак и крај свет. Највећи знак да живимо у последњим временима јесте чињеница да већина православаца не верује да живимо на крају света и века. Не верује, и уместо да проповедају покајање и страх Божији, они проповедају љубав, и то лажну, душевну, семтименталну, утопијску.
Ми верујемо да живимо у последњим временима; верујемо, али не тврдимо, јер немамо – јер га, по речи Божијој (Мт. 24, 36), не можемо ни имати – обавештење о години Другог Христовог доласка. Међутим, по другој заповести Господњој, дужни смо да пратимо и распознајемо знаке времена (Мт. 16, 3). Зато се трудимо око бдења и стражења; молимо се Богу и кајемо за своје грехе, знајући да само покајање може откључати двери нашег спасења и одложити крај света.
Поред видљивих знакова времена, као што су земљотреси, поплаве, урагани, цунамији, али и апостасија у Цркви, Господ преко Својих слугу шаље упозорења о духовном злу које нараста у свету, из часа у час, готово видљиво и опипљиво. У таква духовна упозорења спадају и виђења с. Р., која у наставку објављујемо. Она не говоре ништа коренито ново, говоре о стварима које су нам познате, као што су начини којима се зло шири међу људе путем телевизије, интернета, видео игара… Оно што је у њима важно јесту упозорења о духу времена у коме живимо, и треба да нас покајањем врате или учврсте у Господу, да нас укрепе и сачувају од страдања која су, извесно, пред нама. По духу, она су истоветна упозорењима која нам је Господ давао преко својих светих угодника, током 20. века. Зато их и објављујемо.
Излажемо виђења пратећи хронолошку, али и духовну нит којом су се дешавала и међусобно повезивала. Нека се јављају, према личном осећају с. Р., као припрема за виђења о равној земљи и небеског своду, која смо већ објавили. За два виђења, о Св. Јовану Крститељу и каменим плочама, теже разумљивијим, навешћемо и лична појашњења с. Р. Сва заједно, међутим, позивају на отрежњење и покајање.
Након навођења виђења, даћемо још понеки наш коментар.

+ + +

Свети Јован Крститељ
Још давно кад сам ученик била, усних… Улазим у двориште, велико, уређено. Видим да је манастирско. Прилазим зиду зграде близу капије. Спустим кесу са школским књигама уза зид. Раскупусани географки атлас вири из кесе, и приметим да капље на њега свежа крв. Подигнем поглед горе, и у висини очију видим главу Светог Јована Крститеља, на две закуцане дашчице стоји на зиду. Коса његова, затворене очи, брада… Цури свежа крв из главе одсечене, низ дашчице, на кесу испод. Збуњена, одлазим мало даље за сто дугачки. Седе две монахиње, љуште шаргарепе. Капуљаче црне на главама, погнуте, лица им не видим. Упитам их: „Је ли ово глава Св.Јована Крститеља?!“ Једна савијене главе одговори: „Не прилази тамо, то је проклета глава!“ Зачудих се: „Како проклета?!“ Једна монахиња подиже главу. Одједном се следих од страха кад ме је погледала. Очи провидне, стаклено зелене, без дубине. Смрт и злоба испод капуљаче излази! Видим сам ђаво ме гледа! Од страха се пренух из сна.
(Крв која је текла на кесу са уџбеницима… Географски атлас: јер је земља равна, а у школи је изучавамо као округлу (основ погибли). Биологија – Чарлс Дарвин, (шимпанза). Све остале следују њима у заблуди. Зашто крв Светог Јована Крститеља? Пророк… Поравнавао стазе Господу пред долазак. Сада пред Други долазак Христов, треба опет пророк да поравна стазе Господу. Равна земља је почетак поравнања… Зашто свежа крв? Јер је почело доба пророчанстава…
Седам на клупу збуњена зашто видим крв. Питам, јер сматрам да питам Цркву да ми потврди да је то Св.Јован Крститељ. Добијам одговор да је проклета… Збуњујем се. Од монахиња чух… Али кад подиже главу, схватих да ми сам ђаво то говори. А пошто је он отац лажи, добијам лажан одговор. Њему јесте проклета глава Св.Јована Крститеља – од ње дрхти. Зашто ми се приказаше у оделу монахиња? Јер у време антихриста, боравиће ђаво и у Цркви…)

+ + +

О последњим временима
Ово је прво виђење о доласку Господњем, које је било 2001. год. Оно ме је окренуло Цркви, после којег сам устала са новим срцем. Било је у недељу на понедељак, и сећам се да нисам могла дочекати среду да почнем да постим. Сањам, улазим у малу цркву. Пуна народа, монахиња пуно, видим да је женски манастир. Улази моја млађа сестра у цркву, једва се пробија кроз масу, и одлази на десну страну. Попе се и леже на уздигнуће, које је као озидани гроб од мермера. Као што се на икони Успења Пресвете Богородице приказује одар њен. Устаје, и сви људи повикаше уплашени: „Нееее! Ту није смела да се пење!“ Ја од страха због сестре пођох ту, па хтедох и ја да се попнем да њен грех понесем, њу да спасем. Али искочи велики мач поред самог одра и подиже се као препрека. Велики бели мач. Ја се повукох у страху, вратих се на улазна врата, те почнем да плачем горко: „Опрости ми Пресвета Богородице, опрости!“ У том тренутку севнуше сијалице у цркви неколико пута и угасише се. Настадоше муње силне, крова на цркви нестаде, ја погледах на одар и ту видех: Пресвету Богородицу као на икони Успења, и она подиже главу ка мени благо те ми рече: „Опроштено ти је!“ Такву лепоту нежну и смирену у животу не видех! Одједном, настаде страшно комешање међу верним народом у цркви. Монахиње које су стајале близу олтара викаху: „Није то она! А оне ближе Богородици што беху, викаше: „Она је!“ Ја поново почех горко да плачем: „Опрости ми Пресвета!“ И опет згаснуше сијалице, севнуше муње, крова нема, небо видим, и појави се опет на одру лепота њена! Она опет придиже главу ка мени, и са нежним осмехом ми рече: „Опроштено ти је!“ Настаде галама у цркви, сад сви виде она је била и верују. Окретох се сада на вратима цркве и погледах напоље. Појави се испред мене неко пространство од песка, светао дан, лепота! Ужурбани људи некуд трче. Погледах у своју десну страну и видим: јуре према мени кола са белим коњима упрегнутим, на колима старац. За њима се ветар ствара. Нагло се заустављају испред мене. Погледах горе у небо, а из неба висе звона велика прелепа, са дуборезом од бакра. Ни за шта окачена. Звоне свом силином, небо одјекује. Ја питам људе: „Зашто оваква журба, где ово сви трче? Зашто оволика радост?!“ Али, немају времена да стану да ми одговоре. Ухватих за раме једног човека, и то га исто упитах. А човек ме погледа у очи и рече: „Он долази!“ Још увек несигурна, ухватих за руку једну жену са марамом белом на глави, те је упитах: „А ко то долази?!“ А она ће срећна и усплахирена: „Он! Он долази!“ Сада схватих да говори о Господу, и пробудих се.

+ + +

Свети Старац Тадеј
Пре можда, не знам тачно, неких 25 год. заова моја посетила је неколико пута старца Тадеја. Разговарали су, групица људи. Свакоме је поруку дао. Њој лично се обраћајући, рекао је нешто, што тада није схватила. Тек у једној ситуацији у којој смо обе страдале због проблема, рекла је: „Да нам је ту старац Тадеј, да нас посаветује.“ У моменту је схватила. Порука је била мени намењена. У њој ми је у том тренутку поручио и утеху, и решење. Тада се нас две нисмо ни познавале. Свети, дивни старац! Рекла ми је: „Кад смо пријатељица и ја тада пошле из Витовнице кући, и прешле добар део стазе, чуле смо да нас неко дозива – „Девојке, девојке! “ Окренуле смо се и виделе старца Тадеја како трчи за нама, подвијајући мантију, онако сладак и ситан. Стигао нас је, и задихано рекао: „Доживећете време, када у Цркви неће бити духовника. Човек ће бити директно уперен на Бога. Одговоре ће добијати у Светоме Писму. Свештеници неће бити способни да духовно руководе народ.“ За живота старца, покушала сам да га обиђем. Али већ није био у Витовници. Један млађи монах седео је за столом у дворишту манастирском. Рекао ми: „Ма, шта га тражите. Шта ће вам он?“, презриво машући главом. И не упознах старца. Но, старац је знао, и једнога дана смо се упознали…18.јула ове 2017 год. Туговала сам што немам духовника, а покушала сам да га нађем у …ским црквама. Има добрих свештеника, али ме нису разумели. А страх од прелести био је велики. Баш дан пре, обрете се опет код мене моја заова. Поменусмо старца после дуго времена… Увече се помолих Богу и заспах. Нешто пред јутро, обретох се у дворишту мени непознатом. Дугачак сто, и столице поређане. Видим ту долазе монаси да седну и одморе. Видим, прилази ми Свети Старац Тадеј. Нежан, благ, умиљат. Почесмо да разговарамо. Два сата ми је наводио реченице из Светога Писма, њиме ме тешио, и тешио. Опоменуо је иза мене моју једну даљњу рођаку за грех блуда, опет најнежније могуће, реченицом из Јеванђеља. Онда седе за сто да одмори. Ја му приђох са његове десне стране, па клекнем да ме исповеди. Он ме нежно узе за раме и рече: „Пређи са ове друге стране. Ја пређем. Сада је он мени са десне. Пребаци ми епитрахиљ преко главе, ја га упитах: „Како да знам која је воља Божија? Да ли поступам по вољи Божијој? Да ли сам прелешћена ил’ сам на правом путу?“ Он се насмеја, нежно, родитељски: „А, то те мучи… Како спаваш ноћу?“ Ја кажем: „Кад ме деца не буде, спавам дубоким сном!“ Он се насмеја опет: „Ето, то ти је показатељ!“ Прочита ми молитву, и склони епитрахиљ. Устадосмо сви. Један дечко с друге стране стола, видим као уз Светога Старца је увек, гледао је у нас. Ја га упитах: „Шта ми рече отац Тадеј, да чиним добро или лоше?“ Он се насмеши у знак подршке и рече: „Показао ти је да добро чиниш.“ Пробудих се. Али невероватно! Осећај као да немам срце! Толико је било лагано, да сам у моменту помислила ако отворим уста да ће излетети! Какав осећај!!! Никада нисам осетила срце тако лагано! Попело се горе, и као врабац раширених крила могло је да прхне! Каква утеха…

+ + +

Помилуј ме, Господе
Можда неких недељу дана пре виђења равне земље, у августу прошле 2016. год. усних. Могу рећи и бејах, јер реалније беше од овог живота. Налазим се у старој густој шуми. Ходајући кроз њу излазим на чистину… Ходам по песку. Сунце пржи. Ту наилазим на неки храм или дворац од камена. Стар је, већином порушен. Улазим у предворје које је очувано, уско и ниско. Из њега пролазим у још старији део – можда и неколико векова – опет је то улаз. Тек из њега излазећи померам прашњаву црвену завесу од сомота и улазим у друго време… Закорачих у још старију грађевину од облог камења. Ниска таваница, нема дневног светла, само чкиљи светлост свеће. Повијам главу испод ниског штока од врата и улазим у десну просторију. И у њој једна свећица гори. Свети мир и тишина. Прилазим полицама, видим, библиотека је. Али уместо књига, на дрвеним гредицама, искривљеним под зубом времена, стоје поређане камене плоче. Усправљене једна уз другу, дебљине од 10-15 цм. Величине 50х60 цм. Неправилног су облика, заобљених ћошкова, гладак камен. Пружам руке, вадим једну плочу. Тешка је, једва је држим. Руком бришем слојевиту прашину, вековима таложену на њој. Видим уклесан текст на плочи. Прелазим десном руком и осећам испод јагодица прстију рељефна слова. Полумрак је, али назирем рукопис. Речи су клесане без паузе, најчешћи знак је личио на ћирилично слово „г“, али окренут на леву страну. Не познајем језик. Има неких ситних знакова са горње и доње стране, личе на кукице. Помислих у себи: „Шта ли овде пише?“ Одједном се ту појави неко, претпостављам чувар библиотеке, али га не видим. Знам да стоји на прагу и посматра ме. Рече ми превод текста смиреним гласом, али тако пријатним, какав никад нисам чула: „Помилуј ме, Господе!“ Те речи осетих као молитву у срцу. Враћам ову плочу на полицу. Мало даље од ње, из реда вадим другу. Опет обришем прашину. Упињем се да разумем, и опет се упитах шта пише. Чувар ми опет преведе: „Опрости ми сагрешења моја!“, видим, зна све напамет. Небески мир овде влада. Сваки атом је испуњен благодаћу Божијом. Тако беше и са трећом плочом коју сам из доњег реда узела. Рече ми превод: „И дух мој усправи у мени!“ Ја се прекрстих са дубоким поштовањем и наклоном испред треће плоче и додадох: „И Духа Светога сачувај у мени!“ Вратим камену плочу на место, међу остале и окренем се према невидљивом чувару. Знам да се гледамо лицем у лице. Од њега се шири благодат којом небо дише. Рекох му: „А сада морам да се пробудим.“ Опростисмо се духом и ја се пробудих. Доживљај је више него стваран. У једном кораку сам прешла преко прага између два света и отворих очи у својој соби једва разабирући где сам.
(Давид (јеврејски דוד драги, љубљени), по Светом Писму владао је од 1005. пре Хр. до 965. пре Хр. Овај знак је стајао на почетку списа. То је то окренуто „г“ које сам видела у рукопису. Оригинал није нађен, како сам успела да истражим. Рукопис, чини ми се, личи на старохебрејски. А ове реченице, које ми је неко преводио, личе ми на 50. Псалам. Мени је превео „Помилуј ме, Господе“, у Псалму је „Помилуј ме, Боже“. Затим, следећа табла коју сам узела, била је близу. А то је реченица коју ми је превео: „Опрости ми сагрешења моја!“ У псалму је: „Опери ме добро од безакоња мојега, и од греха мојега очисти ме.“ Трећа је била у доњој полици, што и јесте по редоследу у 50. Псалму даље: „И дух мој усправи у мени“. У Псалму је: „И дух прав понови у мени.“ Реченица коју сам ја додала на крају је била: „И Духа Светога сачувај у мени!“ У псалму је: „И Светога Духа својега немој узети од мене.“ Сасвим је могуће да ми је превођено у Духу. Али је порука иста. Зашто непосредно пре виђења равне земље виђење Псалма? Прво, да очистим срце, друго јер сам одувек много волела цара Давида, и треће: Ко је највише славио и говорио о Божијој творевини – „Разапео си небеса као шатор…“ -, него цар Давид? То је био само увод и најава виђења равне земље. И све што сам видела у Псалмима пише…У време цара Давида, иначе, истраживала сам, заиста се писало на каменим плочама…).

+ + +

Телевизор
Било је то давно, године се не сећам. Сан наилази одједном испред очију: свећа гори, полако се отапа, около мрак… Видим две руке око свеће, прсти дугачки, нокти налакирани црвеном бојом. Језив осећај. Видим да неко гата. Од огромне навале страха, будим се. Ноћну лампу немам, имам потребу да разбијем мрак у страху, и палим телевизор. Трећи канал. Одједном шок!!! Сан се наставља на јави! Свећа се још топи, иза свеће исте руке, а руке су: жене лично Curta Curbaina, музичара који се неколико месеци после ове слике убио над својом гитаром. Она рашчупане плаве косе, изгледа и под наркотицима. Кармин црвени нанесен широко преко усана, шминка размазана! Гата, изговара неке мантре, шири очи у камеру, смеје се поседнуто. Од шока поскочим у назад, и брзо се вратим да угасим телевизор! Како је могуће, да је из угашеног телевизора слика прешла у сан?! Целе ноћи нисам ока склопила од страха. Сада, са ове дистанце, и са искуством духовним, схватам: иако угасимо телевизор, онај канал на којем га оставимо и даље прима фреквенцију, у колико је телевизор остао укључен у струју. Ту фреквенцију дешифрује мозак који је одлична машина за меморију, и обавештава душу. Која је одмах у сну из потпуно другог сна прешла на ову језиву слику. Зато, када буде требало да се зацари антихрист старци саветују да се избаци телевизор. Јер иако га будемо гасили, а остане у контакту са струјом, ипак ћемо примити емитоване фреквенције и прелестити се.

+ + +

Интернет
Ово виђење је било пре нешто мање од двадесет година… Спавам. У соби креће јака олуја, отворише се прозори уз лупу. Завеса до плафона вијори. Скочим преко пута прозора, и сабијем се уза зид. Олуја кроз собу чисти. Одједном угледам: тик уз мене, са леве стране, седи ђаволак. Црвене повијене у врху ципелице, он црн к’о угарак. Брадица шиљата очи косе. Држи у рукама свитак. Одвија га хвалисаво, да видим. Поносан је, записује мој нови грех. Читав списак их је. Све под редним бројевима, уредним штампаним словима. Сажетих реченица са јасним делима записаним. Ја брзо грабим погледом да читам: видим има и знаних и незнаних греха. Запамтих неколико које сам препознала. Одједном, уместо свитка на колену му монитор са компјутером. Олуја још брише простор, прозори лупају, завеса лети. Упитам га: „А што ће ти компјутер сад?!“ Он рече: „Па како ћу другачије, ако не преко интернета да повежем зло у свету?!“ Визија нестаде, тргох се.

+ + +

Ко су супер јунаци, игрице и где су демони данас
Усних ово 21. јануара 2017. год. Кроз кухињски прозор видим пијаницу. Мрак је. Он полази са улице у двориште, хоће да ми науди и ја се од страха кријем. Одједном, лежим на операционом столу у кухињи. Везана сам рибарском жицом за сто, као у мрежу ухваћена. Не могу да мрднем. Руке уплетене уз тело, као паук жртву кад би увио у нити и стегао је да не може да мрдне. Изнад себе видим, шета демон, као неки младић. Држи у рукама месарску сатару. Хвата ме страх. Иде моћно, прилази мојој десној руци, и хоће да је одсече. Додирне сатаром по руци одмеравајући место између лакта и шаке. Осетих хладну оштрицу. Почех да вичем: „Пресвета Богородице, спаси ме!“ Али она не долази. Он прошета око мене, стане изнад моје главе, и неко га позва. Док он прича, ја искористим прилику да опет молим Богородицу да дође. Од све снаге је позвах, али је нема. Помислих: „Што ми, Господе, не помажеш?“ У то, овај стојећи изнад моје главе, подиже до пола руку у вис, сад већ готов да ми одсече десну руку. Завапих Богородици опет. Одједном, осетих силу њену, где је дошла изнад моје главе и стала испред њега. Узвикнух јој: „Где си била, Богородице, до сада?!“ Радост ме обузе. Онај рибарски конац се уплете око ђаволових руку, и испред очију му се појавише два виска уплетена у мрежу. Но он, иако види да је у опасности, крете руком у вис, да мени одсече руку од силне жеље да ме осакати. Али како је замахнуо, повуче са концима и она два виска, те му улетеше у очи, и исцуреше.. .Језиво изгледало. Скочим са стола те побегнем. Нађох се на неком брду, те клекнем и узвикнем: „Слава Теби Господе, Слава Теби!“, и клечећи на земљи погледам у небо и захвалим се Пресветој Богородици. Сестра моја са мном, а ја јој кажем: „Једва стиже Богородица да ме спасе, много посла има у последњих месец дана. Пустио Сатана своје, харају по земљи како стижу. Не може се постићи!“ Нађох се сада код Панчевачког моста, погледам према југозападу, а стојим на страни београдској, и видим иду торнада, као пијавице. Има их безброј, шибају великом брзином према нама. Кажем сестри: „Почео је крај! Земља се тресе! Ево торнада иду, да се сакријемо испод моста овде!“ Скачемо да се сакријемо, а мост одједном узан као у игрици. Како се приближавају, видим: то нису ветрови! То су ђаволи! Имају плашт супермена, тело спајдермена, на грудима паукова мрежа, као онај рибарски конац што ме ђаво био везао. На средини чела им рогови. Узвикнух: „Сестро, ово нису торнада, већ ђаволи сами! брзо испод моста!“ Она виче: „Видеће нас!“ Рекох: „Неће! Говори: Господе помилуј! Господ ће нас покрити да нас не виде!!!“ Лете они великом брзином, безброј их је! Читава војска! Вијоре им се плаштеви, а они бесно гледају кога ће да улове! Где молитве нема, пао би човек ко травка. „Господе, помилуј!“ Молимо се ми, а они, иако су поред моста, не виде нас. Бесно облећу, али не виде…

+ + +

О доласку антихриста
Виђење је било на Ваведење Пресвете Богородице прошле 2016 год. Усних на гробљу сам. На брду споменици, без реда и распореда. Не води се рачуна о истоку, сваки гроб за себе окренут. Неке плоче улегле, коров око њих. Подигох поглед ка врху брда, видим тује, понеко дрво. Од подножја се пењем. Поред мене Господ, раме уз раме, са десне стране моје. Не видим Га, само руке његове од лакта на даље. У десној руци носи златни штап са куглом на врху, у левој Јеванђеље. Ходамо заједно, Господ пази да хода између плоча по земљи, да коју не нагази. На врху гробља видим царску столицу опточену златом, у прелепом дуборезу. Пуна драгог камења. Одједном, видим трчи шимпанза по гробљу, све по гробовима гази. Учини ми се да према Господу иде, да насрће књигу да Му узме. Рекох: „Господе, књигу пази, да је не узме!“ Господ ћути, смирено иде… Опет шимпанза отрча мало даље, као прави се незаинтересована, па нагло потрча према Јеванђељу. Ја сад уплашена опет рекох: „Господе, књигу пази!“ Он ћути и даље, смирено хода. Пењемо се између споменика. Е сад, у трећем маневру шимпанзином, стварно се тргох од страха! Она тако близу налете, да ја опет рекох: „Господе, пази! Хоће књигу да узме! Књига, пази књигу!“ А Господ ће смирено: „Не, књигу ми не може узети.“ Погледах у врх брда. Шимпанза трчи ка царској столици. Ја рекох: „Господе, престо! Што си му уступио престо?! Отеће га!“ Видим на земљи у спрженој трави лежи царска круна, златна са црвеним и зеленим драгим камењем. Шимпанза жури да седне да се зацари. На то ми Господ рече: „Не, нисам му (мајмуну) уступио престо. Он само мисли да га је преузео. Дошло је његово време. Пуштам га да ту седне. Али, ово је његово царство!“ И показује ми на гробље. „Он“, вели Господ, „мисли да је свет његов, да се зацарио светом, да је све победио. Крунише се за цара света. Али, ово је његов свет, ово…“, и идемо гробљем. И пренесе ми Господ у срце помисао да не бринем, па на то рече: „Али, неће његова владавина трајати дуго, само три године.“ Подигох поглед ка царској столици. Шимпанза трчи око ње, као у неком ритуалу, кречи од среће, буса се у груди. Седа на столицу, савија се на леву страну и дохвата круну. Ставља је сам себи на главу и вришти. Пуне јој груди власти, па се све надимају. Полако спустих поглед према доњем делу гробља и пробудих се.

+ + +

Трамп и Сирија
То је било негде половином априла ове године. Сањам… Ноћ је, на бетону стојим. Изнад себе видим бандеру и жице, око мене америчка војска. Има ту и људи у оделима, висока функција. Можда су амерички конзули или тако нешто. Пролеће неки путнички авион. Пилот се поиграва са авионом, маневрише, полеће, понире, пролети тик изнад бандере. Повиках људима у оделима: „Пазите, па што га пуштате?! Побиће толико људи!!!“ Подиже се горе, и одједном носом крете ка доле… и бам! Удари у бандеру! Експлодира авион, запали се бандера, и од ње креће да сева струја кроз каблове и да се далеко шири и на друге државе. Не сме нога да се помери од каблова откинутих, пуних струје, који полегоше по земљи. Зову хитно Трампа телефоном, погледам према далеком мраку напред. Видим да ли Њу Јорк у мраку сија. Као на длану га видим. Али га видим тако близу, а знам да је далеко. Видим Трампа, седог, сам у канцеларији држи слушалицу и прича са овима овде. Седи за неким канцеларијским столом, и каже: „Даћу ја.“ Овима лакнуло. Окреће се један према другом у оделу и каже му: „Даће Трамп милион долара, његових, не брини.“ Ова двојица имају неку улогу и у сенату. А један помисли, али ја чујем: „Како ће сенат одобрити?“ А овај други исто размишља, али ја чујем: „Сенат за ово неће ни знати.“ Пробудих се. После два дана Трамп у истини баци двадесет ракета на Сирију. На дневнику на снимку препознах целу сцену на којој сам стајала. Брод са којег су гађали, жице, бандеру… Све. Угао снимања из жабље перспективе, како сам видела. Све до детаља. Препознах да сам била у Сирији.

+ + +

Земљотрес у Београду
Пре десет година сањах кратак сан. Земљотрес јак. Руши се Београђанка. Све до Славије се откотрљаше делови ове високе зграде. Падају громаде од бетона, убише људе… Али необично великих глава, као ауто великих… Спљоштише се у равне плоче од ударца. Видим даље Чукаричку падину. Уруши се и она. Потопи је вода. Зграде се урушиле, накривиле, попуцали спратови, вири арматура. Људи се чамцима спасавају. Ја уђох у чамац па пређох до једне зграде. Попех се степеницама на седми спрат. Једини цео стан беше онај што је имао икону Светог Николе на зиду. Враћам се. Видех: људи који се спасоше муке, и избегли су поплаву, беху они који су стајали код цркве Св.Ђорђа на Бановом Брду. Вода је дошла до њих, али их није дохватила.

+ + +

Господ долази!
Ово видех 09. 06. 1017. Заспах у молитви… Усних, опет сам на планини у дрвеној кућици. Породица моја у њој. Отварам врата, идем и видим: кренуше велики земљотреси. Кратко потрајаше. Крену силни ветар са све четири стране света, па прође. Кренуше мора да се буркају. Подигоше се таласи скоро до врха планине. Ја стојим на дрвеним даскама, свесно, да спасем породицу. Љуљају се, упадох у море, али ме таласи избацише назад. Породица мирна, кућица мирна, иако су таласи свуда. Смири се море. Одједном, видим, нема га. Све изгорело, земља, трава… Штрче суве траве понегде. Све пусто, јадно… Видех испред себе гомилу људи те повиках колико ме грло носи: „Дођите људи, покајте се, док још срце куца у вама!!!“ Они иду према мени, али споро. Бескрајно споро. Гледају у мене, неки су бржи, неки ко хипнотисани… Видим душа им заробљена, покајала би се, у порођајним мукама је, ал’ не може. Схватам да су то људи који су примили жиг звери. Ах, какво је мучење њихово! Душа личи на лаву заробљену у телу, које је укочено и хладно као коцка леда. Тело је господар над душом. Она вришти и ишла би Богу, али нема права! Имам утисак: нит’ се лава гаси од леда, нит’ се лед топи од лаве! Кавез. Схватам – таква је мука хришћана последњих времена, који Христа у себе не примише! Вееелика је та мука. Има ту, видим, и мајки са децом, иду према мени. Споро… Оне би, мученице, да стигну, децу да спасу… Има младића, девојака, старијих људи… Иду по изгорелом тлу беживотног тела, ужаснуте душе. Помрачи се Сунце. Полумрак је. Ја их поново зовем: „Дођите, људи, док још дишете!!! Покајте се!“ Вичем свом силином свога бића: „Ево, Господ за пола сата стиже!“ Па се због доласка Господњег тако јако обрадовах, да опет заридах, савијам се до земље у плачу од неописиве среће, коју срце физичко издржати не може. У том видим земљина површина се провиди. Испод ње је као стакло, огледало… Ево тренутка!!! Силази Цар Славе!!! Људи окаснише да се покају. Не гледам у небо, због силне славе Његове, него у стаклу на земљи видим: галопом лети велики бели коњ од куполе према земљи. Гриву му ветар носи као пламенове. Већи од сваког коња бар за два пута. Прса му војничка, развијена, њишти у силини. Зуби му бели, моћ из њега избија. Из ноздрва му ветар шиба. Према земљи иде моћан, достојан Цара Славе да носи! Галопом кроз ваздух јури, иза њега још коња… Знам да је Цар над Царевима на њему. Не смем да погледам горе. У тренутку кад хтедох Господа да погледам, од силе Божије не издржах, хоће срце да пукне од среће! Пробудих се.

+ + +

Знам да крећу ускоро земљотреси. Пре неколико дана када је Северна Кореја бацила другу ракету, Господ ми је дао да сазнам. Кренули су земљотреси у духовном свету, јаки – земљу тресу. Преплакала сам цео дан због света. Наднео се црни облак над светом, густ и мрачан. Тешка страдања иду…

+ + +

11. 09. 2017. Усековање главе Св. Јована Крститеља
Вечерас на вестима папа улази у авион и каже за торнада и катастрофу: „Ово је знак да се више не оглушујемо о упозорења за климатске промене.“ А Трамп одмах потом вели: „Кад се Америка уједини ниједна сила на СВЕТУ јој не може ништа.“ Овим су сада обојица откључали врата огромног гнева Божијег. И што беше милости, сад је Господ повукао. Тежак гнев! И невини ће пострадати… Ах, како је страшно проклетство на народ због безбожне власти! Слуге Антихристове!

+ + +

Рекли смо на почетку да су виђења с. Р. у многоме слична и сагласна са виђењима и упозорењима древних и савремених Отаца.
У виђењу о Св. Јовану Крститељу, лажне монахиње сведоче о апостасији у Цркви, на коју су многи Оци упозоравали, а која се пред нашим очима убрзано савршава. Преко екуменизма и других јереси Православна Црква ће се испразнити од благодати, а у време антихриста потпуно потпасти под његову власт. Тој задњој фази ће, осим отступништва епископа у јереси, претходити општи пад вере и побожности, у шта се с. Р. у стварности уверила, када је, тражећи великог духовника Старца Тадеја, од монаха добила саблажњиви одговор: „Ма, шта га тражите. Шта ће вам он?“ Овај Свети Старац је још за живота, посредно и пророчки, упозоравао с. Р., а преко ње и све нас, о духовној пустоши која се шири у наше време: „Доживећете време, када у Цркви неће бити духовника. Човек ће бити директно уперен на Бога. Одговоре ће добијати у Светоме Писму. Свештеници неће бити способни да духовно руководе народ.“ Није ли још Св. Нил Мироточиви у 19. веку слично упозоравао: „Исто тако ће и Црква осиромашити у погледу духовне власти… А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити… Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања“. На другој страни, Преп. Лаврентије Черниговски каже да ће на зацарењу антихриста бити присутни и „православни“ архијереји: „Антихрист ће бити крунисан као цар у велелепном јерусалимском храму уз учешће духовништва и Патријарха“.
Када је говорила о свом искуству са телевизором, с. Р. је мислила на упозорење Преп. Лаврентија Черниговског, изречено још у време када телевизије још није било: „‘Блажен је и преблажен човек који не буде видео богомрско лице антихристово, нити пожели да га види. Ко буде чуо његове богохулне речи и његова обећања земаљских добара, тај ће се преластити и поклониће му се. И скупа с њим ће погинути и горети у вечном огњу.’ Оци упиташе Старца: ‘Како ће све то бити?’ Свети Старац са сузама одговори: ‘На светом месту ће владати гнусоба пустошна и појавиће се скврни преластитељи света. Они ће обмањивати људе који су одступили од Бога и чиниће лажна чуда. И после њих ће се појавити антихрист, и читав свет ће га видети у исти мах.’ Они упиташе светога: ‘Где на светом месту? У цркви?’ Преподобни одговори: ‘Не у цркви, него у свакој кући. У углу где сада стоје и висе свете иконе стајаће прелашћујући уређаји за саблажњавање људи. Многи ће рећи: ‘Па потребно нам је да видимо и чујемо новости’. И ето, на вестима ће се и појавити антихрист'“.
Занимљиво је виђење антихриста у облику шимпанзе. Постоје две основе за тако нешто. Прва је то што је антихрист имитатор, подражавалац Христов, а мајмун на грчком значи управо то, од глагола μιμούμαι – опонашати, подражавати. Друго, пошто је сатана, антихристов духовни отац, творац теорије еволуције, по којој је човек постао од мајмуна, и која је једно од главних оруђа за појаву и зацарење антихриста, онда је сасвим праведно да он буде приказан у свом правом духовном лику – у облику шимпанзе.
Скрећемо пажњу на слику из виђења о Трампу и Сирији: „запали се бандера, и од ње креће да сева струја кроз каблове и да се далеко шири и на друге државе“. Као што многи духовници упозоравају, реч је о ратном пожару који ће се, могуће је, са Блиског Истока проширити на читав свет и претворити у апокалипсу Трећег светског рата.
И опис безводне пустоши на земљи, спржене и сасушене траве у виђењу с. Р., сагласно је пророчанствима Светих Отаца. Тако Преп. Нил Мироточиви прориче да ће у време када се антихрист буде зацарио море прокључати и сво растиње се осуштити: „И кад Антихрист заседне на свој престо, тада ће море узаврети тако, као што ври вода у котлу. А кад вода дуго ври, она сва испари. Тако ће се догодити и са морем. Приликом кључања оно ће испарити и ишчезнути, као дим са земље. На земљи ће се осушити биљке и дрвета шумска, од морске топлоте све ће се осушити, извори водени пресахнути: животиње, птице и гмизавци — све ће угинути“. Слично сведочи и Преп. Лаврентије: „И због тих безаконих дела земља ће престати да рађа, од суше ће све испуцати, појавиће се такве пукотине да ће човек у њих моћи да упадне… Ни воде неће бити, све реке и језера ће пресушити“.
На другој страни, поплављени Београд одговара пророчанству Старца Тадеја да ће у престоници остати шупа, две, као и сличним пророчанствима о одласку под воду Москве, Санкт-Петербурга, Јапана, градова на обема обалама САД. Тако о Москви Старац схи-монах Јован прориче: „У априлу, када изнесу ћелавог из Маузолеја, догодиће се пропадање Москве у слану воду и мало шта ће од Москве остати… Биће потопљен Лењинград“. А прот. Владислав Шумов говори: „Јапан и Амерића ће заједно отићи под воду“.
Као и с. Р., тако и Преп. Нил Мироточиви говори да ће Св. Пророци Енох и Илија упозоравати верне на духовну умртљеност оних који ће примити печат: „Зар не видите да је онај ко прими печат Антихристов мртав: умро је духом и чека га вечна мука?“ О немогућности покајања оних који су примили печат антихристов, као у виђењу с. Р., говори о. Симеон Рукумијски: „Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене“.
У истом виђењу Господ долази на белом коњу, што одговара опису у Откривењу: „И видех небо отворено, и гле, коњ бели, и Онај који седи на њему зове се Верни и Истинити, и по правди суди и ратује… И војске небеске иђаху за Њим на коњима белим, обучене у свилу белу и чисту“ (Откр. 19, 11, 14). Према личном сведочењу с. Р., она је тек након виђења читала наведени опис из последње књиге Новог Завета: „Мене је јако обрадовало кад сам после виђења прочитала, јер сам видела да долази на белом коњу и то од неба отвореног, а то је купола. Силазио је тачно од центра куполе, а опет некако од истока“.

+ + +

Зато: „А што вама говорим, свима говорим: Стражите!“ (Мк. 13, 37).

+ + +

Пошто смо рекли да православни хришћани само покајањем могу одложити крај света и Долазак Господњи, на крају ове објаве доносимо слово с. Р. о слободној вољи и покајању:

Слободна воља и покајање
Када је Свети Јован Крститељ позивао на покајање, људима онога времена у срцу је било блиско шта је ПОКАЈАЊЕ. Имали су само слободну вољу да одлуче хоће или неће. Према томе би и даље следовало Божије или ђавоље дејство. Данас ме пријатељи питају: „Како да се покајем? Шта је то покајање?“ Вероватно зато Господ ми је открио да видим духом слободну вољу да бисмо добили оружје у рукама против демона. Сада су последња времена, људи су под дејством антихриста, и прелаз између покајаних и непокајаних је разрушен… „Ко греши, нека и даље греши…“ Али, зашто онда и до последњег тренутка Господ позива на покајање, ако је мост разрушен?! Јер и даље имамо слободну вољу. Срце и слободна воља су у нашој власти. Ако слободну вољу откључамо, онда ће се мост појавити ниоткуда и човек ће се покајати и прећи на Божију страну. Ако се покаје, спашће се.
Било је то у фази буђења и трајало неколико секунди. Посматрам себе. Видим духом своје срце, са десне стране пут, са леве стране пут, воде директно из срца. Испред стоји невидљиво Господ. На вратима срца стоји слободна воља. Како изгледа? Као слапови Нијагаре, безброј пута већи и снажнији. Енергија, тако густа да на водопад личи. Али, одмах испред ње стоји брана. Она држи са великим напором слободну вољу, у сваком тренутку чекајући да прсне. Брану отвара одлука. „Да“ на лево или на десно усмерено. Хоћу да одлучим. Гледам лево: пут делује узбудљивији и слађи. Десно: проверено напорно. Господ чека, ја бирам. Све су делићи секунде. Слободна воља, тај слап, напето стоји и не пролива се још. Опет сада од помисли иде разрада помисли: када бих учинила оно са леве стране, како би изгледало. Слике се ређају… Одједном ускаче у помоћ импулс савести: „Лево -прљаво.“ Савест је у потиљку главе. Нагло одлучујем: „На десну ћу страну, на Божију.“ Душа препознаје да је десно Божије. Послушала је савест. Пуца брана свом силином, и слободна воља пробија бујицом на десну страну. То је таква сила! То је жива вода срца! Непресушна. Она сада извире и отиче на десно… Пут којим сам одлучила да идем показао се веома благословеним. Слободна воља је војник срца. Њу чува савест. Покреће је душа. Она је кључ у рукама душе. Душу у психологији препзнајемо као сопствено „ја“. Кључ спасења: ако душа научи да стражари над слободном вољом сачуваће срце, храм Божији. Савест је гласнија у колико смо је чешће слушали. И код покајаних и код непокајаних она је жива, док је човек жив. Не чујемо је ако је намерно приглушујемо игнорисањем. Она је све тиша и тиша до нечујности. Али увек дише, никад не умире. Кад се покајемо, ми сузама перемо пут од савести до унутрашњих ушију душе и прокрчујемо крвоток да је чујемо гласније.
Како да се покајемо? Кад стојимо испред одлуке, и наше ја каже: „Хоћу десно, на Божију страну.“ Слободна воља пробија брану на десни пут. Остало је Божије дејство…. Управљајмо слободном вољом која је први сведок тога да судбина не постоји. Да ми одлучујемо и бирамо. Душа ће на Страшноме суду давати одговор где је усмеравала слободну вољу… А савест ће осудити душу, јер је она глас Божији који нас је звао, а да ли смо га послушали? Одговарамо за покајање, јер је оно директни резултат одлуке нашег „ја – наше душе“ где ћемо упутити слободну вољу. Срце је олтар на коме душа прислужује дарове Богу или ђаволу. Према томе, и вода (слободна воља) која извире из срца, или ће бити непресушни бистри и облагодаћени извор, који тече десно, или муљ који тече лево. Ко се не покаје, неће се спасти…
„Хоћу Богу!“ – каже душа. Слободна воља покреће све силе у том правцу… И креће Божије дејство и дар покајања.

Богу нашему слава, чест и држава, сада и увек, и у векове векова! Амин!

Архим. др Никодим (Богосављевић)
ВИЂЕЊА-С.doc