Св. Атанасије Велики назива Јудама оне који су оставили праву веру: „Свака јерес, имајући за оца сопствене измишљотине од искони заблудевшег и поставшег човекоубицом и лажовом, ђавола (Јн. 8, 44), и стидећи се да изговори мрско име његово, притворно примајући на себе предивно и од свега узвишеније Спаситељево име, наводи речи из Писама, али прећуткује прави смисао њихов и најзад, прикривајући таквом лажју своју, њоме пронађену измишљотину, сама постаје човекоубица оних у заблуду уведених. Не само не приносити жртву (идолима) значи бити мученик, него и не одрицати се вере већ јесте светло мучеништво савести. Не само они који се поклонише идолима, него и они који напустише истину, осуђени су као туђинци. И Јуда је лишен апостолског звања не због приношења жртве идолима, него зато што је постао издајник“.
Својом Објавом прекида помињања и општења од 09. 07. 2018. г. са Епископом Милутином и Патријархом Иринејом, јавно сам објавио да овога другога, због јереси које исповеда и сведочи „откривене главе“, сматрам издајником, Јудом православне вере. Ово се пре свега односи за његову јерес екуменизма. На Еп. Милутина пак односе се речи Св. Василија Великог: „Оне који се праве да исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни браћом“.
Слично нас на нећутање о јересима упозорава и Св. Мелетије Исповедник: „Када неко доспевши у познање и тачно истину познавши, настоји да је сакрије, свакојаке начине за то измишљајући, те не говори одважно, отворено и гласно; када се неко о часним и божанственим Канонима не стара, не чува Правила дата нам од Светих славних Отаца, он подлеже не мањој казни од оних што су их нарушили… Неправедно је, недопустиво, ружно од људи благочестивих да ћуте када се дрско нарушавају закони Господњи, када се настоји да се образложи (=оправда) обмана и зла прелест… Тада прећутати значи исто што и сложити се и одобрити… Боље је сукобити се са онима што мисле зло и наопако, него им следити и добровољно се у неправди са њима саглашавати, занавек се разлучивши од Бога, а са таквима се сјединивши“.
У Објавио сам навео седам разлога за оптужбу Патријарха Србског Г. Иринеја за јерес екуменизма:
а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.
б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.
в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.
г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар.
д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма.
ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“.
е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве.
Овде ћу детаљније образложити сваки овај разлог посебно, и то у светлу Светог Писма, православних догмата и канона, одлука древних и савремених Сабора, као и богословских мисли древних и савремених Светих Отаца.
а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.
Како стоји на званичном сајту СПЦ (Патријарх Иринеј на прослави Имена Богородичиног у Бечу), Патријарх Иринеј је на позив римокатоличких домаћина био гост на прослави „Имена Маријиног“ у Бечу. Он је своју екуменистичку јерес показао учешћем у молитви која је одржана у Градској Хали и екуменистичким богословљем, које је изложио у предавању, одржаном на позив екуменистичке фондације паписта Про Ориенте.
За учествовање Патријарха у молитви јеретика паписта постоје фотографије и видео записи (https://www.youtube.com/watch?v=L3MMiyOuMTE; https://www.youtube.com/watch?time_continue=104&v=2ADC8yhUX_A), на којима се види да се укључује у процесију са Богородичиним кипом.
Неколико свештених канона терети Патријрха Иринеја за овај чин:
10. правило Светих Апостола: „Ако се неко заједно моли са оним који је одлучен (из заједнице), па макар то чинио и у приватном дому, такав нека се одлучи.“
11. правило Светих Апостола: „Клирик који се моли са клириком који је свргнут, нека такође буде свргнут.“
45. правило Светих Апостола: „Епископ или свештеник или ђакон који се буде са јеретиком само и молио, нека се свргне. А ако њима (јеретицима) допусти да служе као клирици, нека се свргне.“
65. правило Светих Апостола: „Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен.“
6. правило Лаодикијског сабора: „Јеретицима који су упорни у својој јереси не треба допуштати да улазе у дом Божји.
33. правило Лаодикијског сабора: „Са јеретицима или расколницима не треба се молити.“
37. правило Лаодикијског сабора: „Не приличи примати празничне дарове које шаљу Јевреји или јеретици, нити заједно са њима празновати празнике.“
9. питање Св. Тимотија Александријског: „Да ли свештенослужитељ може да се моли у присуству следбеника аријеве или неке друге јереси, или му неће нашкодити ако своју молитву проузноси у њиховом присуству? Одговор: На божанственој Литургији ђакон пре времена целива казује: ‘Ви који нисте примљени у заједницу, изађите!’ То недвосмислено значи да богослужењу не могу присуствовати они који су у јереси, осим ако не изјаве да су спремни на напуштање јереси и на покајање.“
Екуменисти би оправдали Патријарха тиме да он није био у одеждама. Међутим, с обзиром да канони не познају могућност гостовања код јеретика као нешто неутрално у односу на саслуживање, ова одбрана отпада. Шта више, наведено 37. правило Лаодикијског сабора управо искључује чак и могућност посете јеретицима ради „празновања празника“. Коментаришући 45. правило Светих Апостола, Свети Јустин Ћелијски пише: „Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег?“. И додаје: „Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима“.
Св. Јован Златоусти препоручује своме стаду да са јеретицима не смеју заједничарити у јелу и пићу, а тим пре се ово односи на заједничку молитву са њима: „Љубљени моји, много пута сам вам говорио о безбожним јеретицима, а и поново вас умољавам, да се са њима не обједињујемо ни за јелом, ни за пићем, ни пријатељством, ни љубављу; а онај ко то чини, постаје туђ Цркви Христовој. Ако неко и анђелски живот живи, али је повезан дружбом и љубављу са јеретицима, такав је туга Господу Христу. Ко се не може заситити љубављу ка Владици Христу, тај се не може заситити и мржњом ка Његовим непријатељима. Јер он Сам говори ‘Ко није са мном против мене!’ (Мт. 12, 30)“.
Молитве за инославнима осудио је Сабор Грузијске Православне Цркве у својој Саборној одлуци из 1998. г.: „6. Коначно, заједничка молитва, као и примање Тајни са инославнима су подједнако неприхватљиви, као што је још једном потврђено у коначном тексту који је усвојио Синаксис свих канонских Православних Цркава (у Солуну, у Грчкој, од 29. априла до 2. маја 1998. Према члану 13. параграф б овог документа: ‘Православни делегати неће учествовати у екуменистичким службама, заједничкој молитви и богослужењу и другим верским свечаностима скупштине’“.
Заједничка молитва Патријарха Иринеја подлеже суду Преп. Јустина Ћелијског, који, позивајући се на наведене каноне, о овоме пише: „Преосвећени Оци, Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15).“; „Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: ‘Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне‘. – Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? Правило 64. светих Апостола наређује: ‘Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен‘. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не? Правило 46. светих Апостола: ‘Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?‘ – Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне“.
Против молитви са јеретицима, сагласно свештеним канонима, су и свештеници и монаси Грчке Православне Цркве, који у свом Исповедању вере против екуменизма пишу: „Докле год јеретици остају у својим заблудама, ми избегавамо општење са њима, поготову избегавамо општење кроз заједничку молитву. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко богослужење и заједничке молитве у храму него чак и обичне молитве по кућама. Строг став Цркве према јеретицима извире из истинске љубави и искрене заинтересованости за њихово спасење, као и пастирске бриге да верујући људи не залутају у јерес. Онај ко воли, износи истину и не оставља другога у ономе што је лаж; у супротном, било каква љубав и слагање са њиме била би лажна и притворна“.
Екуменисти радо прибегавају лажи, по којој су паписти само расколници, а не и јеретици, и да нису осуђени за јереси ни на једном Православном сабору.
На Сабору Св. Фотија Великог 879-880. г., у присуству свих патријарха и Папе Јована 8., паписти су осуђени за јерес филиокве, а на Сабору Св. Григорија Паламе 1351. г. за јерес спасавања тварном благодаћу.
„Ево још неких саборских дефиниција савременог доба:
– Сабор у Цариграду, 1450. године осуђује лажну унију усвојену од Ферарско-флорентинског сабора и јеретичка учења у Латина.
– Сабор у Цариграду 1722. године: ‘… Избегавајте лажи и новотарења Латина који не да се се не придржавају нити једне догме и тајинства Цркве, него нема коју нису оскрнавили и изменили.’
– Сабор у Цариграду 1838. године: ‘Да се истинска чада Источне Цркве сачувају од богохуљења Папизма … од понора јереси и душепогубних падова папским обманама … да знају колико се разликујемо ми православци и римокатолици , да не падну у заблуду створену софизмом и новотаријама ових душепогубних јеретика … засновани на измишљотинама и сатанској јереси’.
– Сабор из 1848. године (у Цариграду) такође веома ауторитативан, чију су Посланицу потписала четворица патријараха. Ево неких навода из Окружне посланице Источних Патријараха:
‘Члан 4: Између дела која су се показивала, сам Бог зна које су велике јереси биле, било је некад и аријанство, а сада је папизам. Али, и ова последња као и она прва, која је већ сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада надвладати, него ће проћи и нестати, и ‘глас небески објави о њему: побеђен је’ (Отк 12:10).
Члан 5: … Новојављено учење као ‘да Дух Свети исходи од Оца и од Сина’, измишљено је против изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег: ‘Који од Оца исходи’ (Јн 15:26), и против исповедања целе католичанске Цркве на седам Васељенских сабора засведоченог у речима: ‘Који од Оца исходи’ (Символ вере).“ (Jеросхимонах Димитрије Зографски о томе да ли су римокатолици јеретици).
Саборном одлуком се може сматрати поменуто Исповедање вере против екуменизма са Сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве. У вези јереси папизма се каже: „Проглашавамо да је папизам извориште јереси и погрешних учења. Учење о ‘Филиокве’ – то јест да Дух Свети исходи и од Сина – супротно је свему што је Сам Христос учио о Светом Духу. Читав збор Отаца, и на Саборима и појединачно, сматра папизам за јерес, јер је осим ‘Филиокве’ изнедрио још гомилу других погрешних учења, као што је примат и непогрешивост папе, бесквасни хлеб (хостија), чистилишни огањ, учење да је Пресвета Богородица била безгрешно зачета, створена благодат, куповина опроштајница (индулгенција)… Скоро у потпуности су измењени учење и пракса када је реч о крштењу, миропомазању, Божанској Литургији и осталим светим Тајнама, а Црква је претворена у овосветску државу. Савремени папизам je чак више неголи средњовековни папизам одступио од учења Цркве, до те мере да он више не представља настављача древне Западне Цркве. Он је увео мноштво нових претеривања у своју ‘мариологију’, као што је учење да је Богородица са-искупитељка људског рода. Папизам је оснажио (наводно светодуховски) ‘харизматски покрет’ пентикосталних група. Усвојио је даље иновације у богослужењу, као што су плес и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божанску Литургију. У области екуменизма, својим Другим Ватиканским концилом поставио је основе за једну светску религију, признајући постојање ‘духовности’ код народа који припадају другим религијама. Догматски минимализам одвео га је, услед тесне повезаности догме и морала, у минимализовање моралних захтева, што је довело до моралног пада црквених великодостојника и повећања моралних изопачења међу свештенством, као што су хомосексуализам и педофилија. Настављајући да подржава ‘унију’ – ту карикатуру православља, уз помоћ које заводи верујуће људе и спроводи прозелитизам, папизам саботира дијалог и оповргава своје наводно искрене намере да дође до уједињења. Уопштено говорећи, после Другог Ватиканског концила дошло је до радикалне промене унутар папизма и до окретања ка протестантизму, па чак и до усвајања разних ‘спиритуалних’ покрета ‘Новог доба’. Према светом Симеону Солунском, папизам је Цркви нанео више штете неголи све јереси и расколи заједно. Ми православни имамо заједницу са оним папама који су живели пре велике схизме и многе папе прослављамо као свете. Папе из периода после схизме јесу јеретици; оне су престали да буду наследници Римског трона; они више немају апостолско прејемство, јер више немају веру Апостолa и светих Отаца. Због тога са сваким таквим папом ‘ми не само да немамо заједницу него га називамо јеретиком’. Пошто су својим учењем о Филиокве похулили на Духа Светог, Он више није присутан код њих и све што чине лишено је благодати. Према светом Симеону, ниједан од њихових сакрамената није ваљан. ‘Дакле, новотари хуле и далеко су од Духа, јер хуле на Духа Светог, и зато је све што они чине без-благодатно, пошто су погазили и и унизили благодат Духа… и зато Дух Свети није међу њима и ништа духовнога нема код њих, пошто је све њихово ново и измењено и супротно божанском предању’“.
Навешћемо и мишљења неких древних Светих Отаца које паписте осуђују као јеретике. Најпре правило Св. Јована Постника из кога се види да су паписти сматрани за јеретике: 61. правило: „Ко учини блуд са Јеврејком или са Муслиманком или са било којом из јеретичких народа, тј. са римокатолкињом или Јерменком, подвргава се епитимији на четири или пет година. Правило о сухојеђу је исто као и у претходним правилима, а број метанија које мора да чини свакога дана је 200.“
Даље:
Св. Максим Исповедник: „Ви, пак, Латини, који сте изменили и искварили не само онако изложено исповедање Православне вере, но и многа њихова свештена Црквена Предања, достојни сте тога да вас називамо не само расколницима, него баш и јерстицима, као нарушитеље Апостолских и Отачких правила и Предања. Закон благочастивих царева и устав Црквени кажу: ‘Ако неко нешто најмање измени у Православној вери, тај је јеретик и подлеже казнама одређеним за јеретике’”.
Св. Теодор Валсамон: „’Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа’ (Мт. 12, 30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и пречистим тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе православљу”.
Св. Григорије Палама: „Све док будете говорили да Дух Свети исходи и од Сина, ми вас нећемо прихватити нити општити са вама.”
Св. Марко Ефески: „Јасно је да су они (Латини) јеретици, јер су се потпуно одвојили, при чему је њихово учење о Светом Духу – хула на Њега и највећа од свих опасности и ми их одбацујемо као јеретике…”; „Ми смо одбацили Латине, ни због чега другог, него због чињенице да су јеретици. Зато је потпуно погрешно сједињавати се са њима…”; „Латини нису само расколници, него су и јеретици. Наша је Црква дуго ћутала о томе, понајвише због тога што су њихови народи знатно већи и јачи од нашег.”
Преп. Никодим Светогорац: „То да су Латини јеретици, не тражи неке посебне доказе… и ми се од њих одвраћамо као од јеретика, налик на аријанце, савелијанце или духоборце македонијане”.
Преп. Пајсије Величковски: „Латини нису хришћани… Латинство је пало у бездан јереси и заблуда… Оно лежи у том бездану без било какве наде на устајање.”
Свети Филарет Московски: „Папизам је сличан плоду, чији се омотач хришћанске црквености, наслеђен од давнина, постепено распада, да би открио њихову антихришћанску срж.”
Св. Игњатије (Брјанчанинов): „Папизам – тако се назива јерес која се појавила на западу и из које су, као гране из стабла, израсла различита протестантска учења. Папизам присваја и даје папи особине Христа и тиме одбацује Христа. Неки западни писци су то одбацивање готово јавно изрекли, говорећи да је далеко мањи грех одрицање од Христа, него одрицање од папе. Папа је идол паписта – он је њихово божанство. Због те ужасне заблуде, Божија благодат је одступила од паписта: они су верни само себи и сатани – творцу и оцу свих јереси, између осталих и папизма. У том стању помрачености они су искривили неке догмате и свете тајне, а Божанствену Литургију су лишили њеног суштинског значења избацивши из ње призивање Духа Светога и благосиљање принешеног хлеба и вина, који се претварају у Тело и Крв Христову…”; „Суштина сваке јереси је богохуљење… Богохулник се неће спасти! И оне недоумице које сте навели у свом писму су већ страшни тужиоци вашег спасења. Њихова суштина је одрицање од Христа! Не играјте се својим спасењем, не играјте се! Иначе ћете вечно плакати. Читајте Нови Завет и Свете Оце Православне Цркве (а не никаквих Тереза авилских, Франциска асишких и других безумника које њихова јеретичка црква сматра за свеце!), изучите код Светих Отаца Православне Цркве како треба правилно схватати Свето Писмо, какав живот, какве мисли и осећања доликују правом Хришћанину.”
Преп. Амвросије Оптински: „Због свих исказаних узрока Саборна Црква од Истока пресекла је своје општење (заједничарење) са посебном римском црквом. А римски епископи, као што су са гордошћу почели, гордошћу и савршавају… Они се упињу да докажу како је Православна Саборна Црква, од њих отпала, посебна црква. То је нетачно и наопако. Истина сведочи да је римска црква отпала од Православне.”; „Источна Православна Црква, од Апостолских времена па све до данас, држи и сматра неизменљивим и неповредивим од нововерја, како учење Евангелско и Апостолско, тако и предање Светих Отаца и одлуке Васељенских сабора. Римска црква се већ одавно удаљила у јерес и новотарије..”; „Римска црква тиме што не чува светост Саборних и Апостолских одлука, а приклања се нововерству и погрешним мудровањима, потпуно се одвојила и не припада Јединој, Светој и Апостолској Цркви.”
Св. Теофан Затворник: „Хришћанским црквама, како је теби, наравно познато, називају се, осим наше Православне Цркве, латинска црква и многа хришћанска протестантска друштва. Али ни латинску цркву, а поготово та протестантска удружења, не треба признавати као истинске Христове Цркве, управо зато што су оне несагласне са Апостолским устројством Божије Цркве. Латинска Црква је по пореклу апостолска, али је одступила од апостолског предања и искварила се. Њен основни грех је страст према стварању нових догмата. Латини су искварили и оскрнавили Свету Веру коју су примили од Светих Апостола.”
Ево мисли савремених Светих Отаца о Латинима као јеретицима:
Св. Јован Кронштатски: „Узрок свих лажи римокатоличке цркве је гордост и признање папе за стварну главу Цркве, и то још непогрешиву. Одатле све ропство западне цркве. Ропство мисли и вере, лишеност истинске слободе у вери и животу, јер је папа на све ставио своју тешку руку: одатле – лажни догмати, одатле – дволичност и лукавство у мишљењу, речима и деловању, одатле – разна лажна правила и установе приликом исповедања греха, одатле индулгенције; одатле – унакажавање догмата; одатле – фабриковања светаца у западној цркви, као и непостојећих моштију, Богом непрослављених; одатле – устајање на познање Божје (2. Кор. 10, 5) и све врсте противљења Богу под видом борбе за ‘већу славу Божју’; „Ко од Православних не би желео да се уједини са католицима или лутеранима и буде са њима једно у Христу, једно друштво верујућих? Али ко од чланова тих такозваних цркава, а посебно предводници, који се називају папама, патријарсима, митрополитима, архиепископима и епископима или пак свештеницима или оцима, ко је од њих спреман да се одрекне својих заблуда? Нико. А ми се не можемо сложити са њиховим јеретичким учењем без штете по спасење своје душе. Зар је могуће спојити неспојиво – лаж и истину?”.
Св. Николај Србски: „Има нешто до сад необјашњено, што чини основну разлику између наше источне цркве и јеретичких западних цркава. Но пре него што објаснимо ту разлику, морамо објаснити, да ново доба за јеретичке западне цркве не почиње од Реформације нити од француске Револуције него још од десетог столећа, од отпада хришћанског Запада од хришћанског Истока. Од тада настаје у западном Хришћанству прилагођавање и изједначавање. То и јесте суштина њиховог новог доба, модерног времена, модернизма, којим се они хвале. За источну цркву не постоји ни ново ни старо доба, од кад се Христос јавио свету, него је све подједнако исто и истинито и независно од времена и од прилика и коњуктура”; „Шта је Европа? Јерес. Најпре папска архијерес, потом лутеранска јерес, па калвинска, па суботашка и тако скоро без краја. Конац свих тих јереси завршава се атеизмом, тј. безбожницима европским, каквих није било ни по броју нити по јарости никад и нигде у историји човечанства. Дакле: првенац архијеретик, а мезимац архибезбожник. Како може такав град опстати? Коме може служити за углед тај нови Јерихон? Никоме осим глупацима. Али откуд да се међу тим глупацима нађу и Срби?…”.
Преп. Јустин Ћелијски: „Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ‘латинска јерес’. А колико је од тада нових догамата папа измислио и ‘непогрешиво’ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву“; „Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинским јеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А из те свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање ‘епиклезе’, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, ‘света’ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…“.
Као што смо рекли, Патријарх је током гостовања одржао предавање под насловом Српска Православна Црква и међуцрквени односи са освртом на обележавање 1700 година од Миланског едикта у Нишу 2013. године. Утврђено је да је језгро предавања преписан део текста о. Р. Биговића (Одговор на питање ко је аутор “бечког говора” патријарха Иринеја). Иако највероватније ни остали део предавања није лично написао, Патр. Иринеј се не лишава одговорности за неправославна учења, тј. јереси, изнесена у њему. Навешћемо основне поставке из предавања.
На почетку Патријарх ламентује за „изгубљеним јединством“: „Двадесети век и почетак 21. века остаће у историји упамћени као периоди интензивних напора за поновно уједињење подељених хришћана и обнову јединства хришћанске васељене“; „…Својом посланицом свим Црквама Христовим затражила је од свих хришћана да победе дух неповерења и горчине и покажу снагу љубави и трагања за изгубљеним јединством“. Као што смо из наведених мисли Светих Отаца може видети, нигде код њих нема туге за „изгубљеним јединством“ са јеретицима, већ само ревновање за чистоту вере и Цркве. Црква не може да изгуби јединство својих удова у вери, јер би у том случају престала да буде Црква. Они који отпадају од ње, лажне цркве на западу, имају своје јединство у лажној вери.
У наставку Патријарх хвали и цени да је улога Другог ватиканског сабора у потрази за „изгубљеним јединством” „од изузетног значаја”. Хвали Патријарх јеретички сабор који је потврдио старе и увео нове екуменистичко-еклисиолошке јереси, којим је оно мало остатака некадашње цркве на западу уништено. Хвали и кардинала Кенига, који је оснивач екуменистичко-прозелитске фондације Про Оријенте управо на поменутом концилу. „Не можемо, а да овом приликом не поменемо и фондацију Pro Oriente, чије је седиште баш у овоме граду, и њен допринос дијалогу између наше две Цркве”. Нешто ниже поново „Римокатоличку Цркву” назива „сестринском Црквом”. Очито, Патријарх паписте признаје за Цркву. Основна одлика Цркве, којом се она разликује од јеретичких и расколничких заједница, јесте присуство благодати Светога Духа, којом се савршавају тајне у њој: Крштење, Свештенство и Евхаристија. Навели смо горе који све Свети Сабори и Свети Оци тврде да су паписти јеретици. Зато Патријарх, поред наведеног, подлеже осуди 46. правила Светих Апостола, који гласи: „Наређујемо да се свргне епископ или свештеник који призна крштење или жртву (принос) јеретика. Јер, како се слаже Христос са Велијаром? Или, какав део има верник са неверником? (погл. 2. Кор. 6,15)“. Он, наиме, дајући папистима статус Цркве, самим тим признаје њихове тајне, на првом месту Крштење и Евхаристији и, разумљиво, Свештенство. Свештеномученик Иларион (Тројицки) изричито тврди: „Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност благодати Божјој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без Цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви.“. Исто то тврди и Преп. Лаврентије Черниговски: „Христос је основао Једну Цркву (а не цркве), коју ни врата пакла неће надвладати. Само је Православна Црква Jеднa, Света, Саборна и Апостолска. Друге, које себе називају црквама, нису цркве, већ ђавољи кукољ међу пшеницом и зборишта ђавола“. Критикујући еклисиологију Посланице Митр. Доситеја из 1920. г., коју Патријарх у свом предавању хвали, Сабор свештеника и монаха Грчке Православне Цркве у својој Посланици пише: „Тиме је отворен пут за усвајање, уобличавање и развијање, у оквиру Православне Цркве, јереси екуменизма, тог првобитно протестантског изума, који је сада прихватио и папа; ово је свејерес, која све јереси прихвата и озакоњује као ‘цркве’, чиме вређа догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Патријарси и епископи сада развијају и намећу као учење нови догмат о Цркви, нову еклисиологију. Према том догмату, ниједна црква не може претендовати да искључиво она има својство католичанске и истинске Цркве. Уместо тога, свака од њих представља одломак, део, а не целу Цркву, а све оне скупа сачињавају Цркву. Порушене су све међе које су свети Оци поставили; више нема линије разграничења између Цркве и јереси, између истине и заблуде. Сада су јереси ‘цркве’, а многе међу њима – као на пример папизам – сада се сматрају ‘сестринским црквама’, којима је Бог поверио да се, заједно са нама, старају о спасењу људског рода. Благодат Светог Духа сада (наводно) постоји и у јересима, па се и њихова крштења – као и све друге ‘свете тајне’ – сматрају пуноважним, ваљаним. Сви који су крштени, ма којој јереси да припадају, сада се сматрају члановима Тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме које су изречене на Саборима нису више валидне и требa их уклонити из богослужбених књига. Сада смо под окриљем ‘Светског савета цркава’ и суштински смо издали – чак и самим пристанком да тамо учествујемо – своју еклисијалну самосвест. Уклонили смо догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви – догмат о ‘једном Господу, једној вери, једном крштењу’“.
Нажалост, екуменисти и Патријарх Иринеј са њима, живе у заблуди коју је у Православље увео о. Г. Флоровски још 1928. г., по којој се тобоже у Цркви не поклапају канонске и харизматске границе, и по којој благодати има и ван Цркве. Ова еклисиолошка јерес јесте суштина екуменизма. Разумљиво је да у питању догматска лаж, јер, као што тврде Свети Оци, како може Дух Истине обитавати у заједницама које су сабране око догматских и канонских неистина?!
У наведеном делу текста и до краја предавања Патријарх Иринеј много пута помиње дијалог. Преписује састављач Патријарховог говора мисао о. Р. Биговића, једног од идеолога и гуруа, покој му души, србског екуменизма: „Зашто данас Православна Црква као целина, а наша помесна Црква такође, учествује, заједно са другим хришћанским Црквама, у екуменском покрету и дијалогу? Најкраће речено, зато што је сама њена природа дијалошка. Црква је по самој својој природи екуменска, релациона, саодносна реалност. Уколико Православна Црква не би била у дијалогу са другим хришћанским Црквама и заједницама, а затим и са нехришћанским религијама, секуларним религијским покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света, она би престала да буде Црква и трансформисала би се у секту“. Наравно, нема навођења неког догмата или канона из Светог Писма, Светих Сабора или код Светих Отаца. Нема јер основе за тврдњу да је Црква по својој природи „дијалошка“ и „екуменска“ у православом богословљу не постоји. У Символу вере стоји „у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“, а не „у Много, Светих, Дијалошких, Екуменских и Апостолских Цркава“. Данас Еп. Игнатије (Мидић) користи израз васељенска уместо саборна (католичанска), као што и Митр. Иларион (Алфејев) у свом преводу Св. Литургије на руски, у Символу вере, уместо саборна користи васељенска, тј. екуменска. Црква је саборна по својој природи, а васељенска, екуменска само у организационом смислу; саборна по својој временској, просторној и личносној богочовечанској свеобухватости, а васељенска само у својој географско-административној човечанској равни. Али, екуменисте и занима свет јер су светско-плотског ума и размишљања, па им више одговарају васељенско-екуменске цркве него саборна Црква, више сентиментални, адогматски, бескрајни и бесплодни дијалог него васкрсавајуће покајање. Дијалог је, дакле, потпуно светска, политичка установа, које Предање Православне Цркве не познаје. То тврди и Преп. Јустин Ћелијски. У вези предлога паписта за заједничку молитву (1975.), преподобни пише СА Синоду: „Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената – ‘шутња’, ‘дијалог’, ‘исповијест вјере’ (које?), ‘екуменске прошње’, ‘благослов’ (чији?), итд.“. Где је у бесконачним и јаловим дијалозима места за заповест Св. Ап. Павла: „Човека јеретика по првом и другом саветовању, клони се, знајући да се такав изопачио, и да греши – самога је себе осудио (Тит. 3, 10-11)“?.
На примеру 103. правила Картагинског сабора јасно видимо који је био светоотачко-светопредањски метод у опхођењу према јеретицима. Оно гласи: „Епископ Аврелије рече: ‘Што нам је влашћу оног великог престола допуштено, молимо да од ваше пречасности буде прочитано и да се спроведе у дело’. Пошто је наредба прочитана и свима предочена, епископ саборне Цркве (епископ Аврелије), рече: ‘Посланицу која треба бити послата од ваше пречасности к донатистима, изволите саслушати, затим је уврстите у саборске списе и пошаљите к њима, па затим примите њихов одговор кроз извештаје’. ‘Послати са пуним овлашћењем од нашег сабора, ми ступамо у разговор са вама и желимо се обрадовати вашим обећањем. Јер знамо љубав Господа, који је рекао: Блажени миротворци јер ћe се синови Божји назвати (Мт. 5, 9), а преко пророка је напоменуо да и онима, који неће да се називају нашом браћом, кажемо: Ви сте браћа наша (Ис. 66, 5). Ви, дакле, не морате омаловажавати ову нашу опомену која долази од љубави к миру с вама, и ако ви сматрате, да нешто истине има код вас, не смете се устезати да то и кажете. Сазовите ваш сабор, и изаберите међу вама такве којима ћете поверити да докажу вашу истину; ми ћемо то исто учинити, тј. изабраћемо са нашег сабора такве, који ћe са онима које сте ви изабрали, у миру разабрати на одређеном месту и у одређено време свако спорно питање које вас дели од заједнице са нама, да на тај начин древна заблуда, уз помоћ Божју, једном за свагда буде окончана и да немоћне душе и невешти народ, заведен од људи, не пропадне у светогрдном расколу (расцепу). Јер, ако ово братски примате, истина ће се лако пројавити; ако ли не желите то да учините, ваше неверје ће се одмах препознати’“. Дакле, не дијалог, већ сабор. Свети Оци су позивали на сабор јеретике да докажу истинотост свога веровања, „да на тај начин древна заблуда, уз помоћ Божју, једном за свагда буде окончана и да немоћне душе и невешти народ, заведен од људи, не пропадне у светогрдном расколу“. Један сабор, а не бескрајни дијалог.
Ни 95. правило Шестог Васељенског Сабора, затим 7. и 8. правило Лаодикијског сабора, као ни 1. правило Св. Василија Великог, која говоре о начинима како се јеретици и расколници примају поново у Цркву, не знају за дијалог. Изворни и једини метод примања јеретика и расколника у Цркву јесте покајање са одбацивањем и осуђивањем заблуда и зловерја. Ево сведочанства Преп. Јустина Ћелијског, управо везано за, од Патријарха љубљену, „сестринску Цркву“ и њене јеретике: „При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу ‘цркава‘, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.“.
Слично се каже у Исповедању вере свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве: „Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да се они одрекну својих погрешних учења и да се покају, како би то могло бити истинско јединство и мир: јединство са Истином, а не са заблудом и јересју. Канонска акривија захтева да јеретици буду присаједињени Цркви кроз крштење. Њихово претходно ‘крштење’, обављено ван Цркве, без трократног погружења у посебно освећеној води, и од стране неправославног свештеника, уопште и није крштење. Њему недостаје благодат Светог Духа (Који не пребива код јеретика и расколника), и у њему таквом нема ничег заједничког што би нас обједињавало, како указује свети Василије Велики: ‘А на онима који се одвојише од Цркве више не почива благодат Светог Духа јер је предавање (благодати) престало са онима који су прекинули прејемство…А они који су се оделили и сада постали мирјани, нису имали власт ни да крсте ни да рукополажу, јер нису могли другима предати благодат Светог Духа од које су сами отпали’. Зато је неоснован и неодржив нов покушај екумениста да створе мнење да ми имамо заједничко крштење са јеретицима, као и њихова тврдња да је могуће подупрети јединство Цркве овим непостојећим крштењским јединством, које наводно постоји где год се може сматрати да постоји крштење. Међутим, у Цркву се улази и постаје се њен члан не било каквим крштењем, него само једним, јединственим крштењем, које су обавили свештеници који су рукоположени у Цркви“.
Коначно, 1900 година дуга историја Православне Цркве показује бесмисленом и демагошки-лажном мисао о. Р. Биговића, коју прихвата и Патријарх Иринеј, да би Црква, уколико не би водила дијалог са свима „престала да буде Црква и трансформисала би се у секту“. Истина је двоструко обрнута: сви они који одлазе из Цркве или не прихватају њено учење постају и остају јеретичке секте; и сви они који заједно са о. Радованом и Патр. Иринејом прихватају ове јереси, постају секта унутар Цркве, све док, с Божијим благословом и помоћу, не буду позвани на покајање и одбацивање и осуђивање заблуда, или, ако остану упорни у својим јересима, буду прогнани из ње. Противно екуменистичким заблудама, читава историја Цркве сведочи да је у њој све откривено, предато и проповедано монологом, јер њен оснивач и њена Глава, Господ Исус Христос, није водио дијалог са старешинама, књижевницима и фарисејима, већ их монолошки разобличавао и своју веру народу откривао монолошким беседама. То исто су, разумљиво, чинили путиме монолошких проповеди и Његови Свети Ученици и Апостоли, а после њих Свети Оци, све до дана данашњег.
Дакле, уместо монолошке проповеди истине, Патријарх бира дијалог лажи. У овоме га поново, као и његове претходнике, разобличава Преп. Јустин: „Не треба се варати: постоји и ‘дијалог лажи’, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен ‘оцу лажи’ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу лажи дођу до своје ‘истине’. Нема ‘дијалога љубави’ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9). Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим“.
Још је Преп. Максим Исповедник говорио да је човекомржња не сведочити јеретицима истину и не позивати их на обраћење и покајање: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде…“.
б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.
У истом интервју Патријарх је изјавио да је екумениста и пацифиста (Патријарх: Да устоличење прође у миру и реду). И пацифизам је савремена протестатнска јерес, као лажно учење о рату, и, као што показује Преп. Јустин Ћелијски, у сржи је екуменизма: „Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8)“.
Синод РЗПЦ бацио је 1983. г. у својој Саборној посланици анатему на јеретике-екуменисте: „Онима који нападају Цркву Христову и уче да се она поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; онима који не разликују истинско свештенство и Свете Тајне Цркве од јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија довољни за спасење; онима који имају општење са поменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињења раздељених хришћанина.: АНАТЕМА“. Патријарх Иринеј подлеже овој анатеми, јер је ниједан други Сабор исте или друге Помесне Цркве није побио.
Екуменистичко јеретичко учење да спасења има ван Цркве, и тзв. „теорију грана“, по којој је Православна Црква једна од многих „цркава“, осудио је Сабор Грузијске Православне Цркве 1998. г.: „5. Јеретичко еклисиолошко учење, настало у дубинама инославног, модернистичког богословља, које се тиче постојања спасоносног блаженства (светотајинске благодати) изван канонских граница Цркве, и његова екстремна пројава – такозвана „Теорија грана“, према којој су различите хришћанске гране, које данас постоје, посматране као различите и једнаке гране Истините Христове Цркве, су неприхватљиви“.
Екуменизам осуђује и Сабор свештеника и монаха Грчке Православне Цркве: „Овај међухришћански синкретизам сада се проширује на међурелигијски синкретизам, који изравнава све друге религије са јединственим, богооткривеним кроз Христа поштовањем Бога, знања о Богу и христоликим начином живота. Дакле, подрива се не само догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси него и основни догмат о једном и јединственом Откривењу и спасењу људског рода кроз Исуса Христа у односу на друге светске религије. То је најгора могућа прелест, највећа јерес свих времена”.
Екуменизам су као јерес осудили многи савремени Свети Оци:
Св. Серафим Собољев: „Што се тиче екуменистичког питања, ми не смемо да испуштамо из вида, да на самом првобитном извору екуменистичког покрета пред нама стоје не само исконски непријатељи наше Православне Цркве, но стоји отац сваке лажи и погибије – ђаво. У ранијим вековима, подстрекавајући у Цркви свакакве јереси, он је желео да погуби Свету Цркву кроз мешање православних с јеретицима. То он дела и сада кроз исто то само мешање посредством екуменизма уз његов неисцрпни масонски капитал“.
Св. Николај Србски: „Има, истина, и неких богослова у православној цркви, који иду трагом јеретичких богослова, сматрајући да је Евангелије недовољно снажно да само себе држи и брани на бурама светским. Њима импонују јеретичке мисли и јеретички методи. Целом својом душом они су уз јеретике, но држе се споља православне цркве тек онако – издржавања ради. То су бајагање балканске и иванушке кијевске, којима све с оне стране плота изгледа боље и паметније – па чак и концесивца помешана теологија (паганохристологија). Православна црква као целина одбацује такве богослове и не признаје их за своје, али их трпи из два разлога; прво, чекајући да се покају и промене, и друго, да не би одбацујући их учинила од зла горе, т.ј. гурала их низ брдо у крило јеретика, те тако јеретике бројно повећала а душе њихове погубила. Ти богослови нису носиоци православне свести и православне савести, ко оболели органи целине црквене. Носиоци православне свести и православне савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство”.
Преп. Јустин Ћелијски: „Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон”.
Преп. Гаврило Грузијски: „Сто пута је боље бити блудиник него јеретик. Екуменизам – то је надјерес, а Црква је брод који сигурно плови по узнемиреном мору, на коме се налазе само православни. Духовника бирај према својој жељи, али када га изабереш потчини му се. Уколико он пак проповеда јерес, бежи од њега као од огња”.
Преп. Пајсије Светогорац: „Ђаво има три пипка, за сиромашне комунизам, за верујуће екуменизам и за богате масонерију”; „Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила”.
Старац Јефрем Катунакијски је на молитви од Господа добио сведочанство да је екуменизам творевина нечистих сила: „’То питање, дете моје, било ми је постављено пре него што си се ти и родио. Ја се овде, на стенама, при врху планине, налазим већ четрдесет година. Заборавио сам и свој грчки.’ И наставио је даље – ‘али то питање ме није занимало. Стога, пошто је било неопходно да на њега одговорим, а о њему нисам имао своје мишљење, – пошао сам у своју келију, сотворио молитву и замолио Христа да ми открије шта је то екуменизам. Он ми је отворио ум да схватим – да екуменизам има лукави дух и да добија власт од нечистих духова’. Потом сам га упитао на основу чега је томе поверовао, а он ми је одговорио: ‘После молитве моја келија се била испунила неподошљивим смрадом који ме је гушио и нестао ми је духовни дах.’ Упитао сам га даље да ли је то био небичан и ванредан догађај за њега или му је Христос тако одговарао и у другим сличним ситуацијама. Он је рекао, уверавајући ме: ‘Када је екуменизам у питању, нашао сам се у истом стању као када се радило о црној магији или дејству нечистих духова. Понекад се даје и словесан одговор, али у овом случају то је био одговор, и ја сам потпуно уверен у то да екуменизам нема Духа Светога, већ нечистог духа’” (Екуменизам прима власт од нечистих духова).
в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.
Патријарха Иринеја најпре осуђује реч Светог Писма: „И анђелу Цркве у Смирни напиши: Тако говори Први и Последњи, који беше мртав и оживи: Знам дела твоја, и невољу и сиромаштво – али си богат – и хулу оних који говоре да су Јудејци а нису, него синагога сатанина”; „Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те ја љубим” (Откр. 2, 8-9; 3, 9). Предавши Христа да се разапне, и бацивши на себе страшно проклетство речима: „Крв његова на нас и на децу нашу” (Мт. 27, 25), Јевреји-јудеји су од богоизабраног постали сатаноизабрано племе. Сам Господ их је разобличио, рекавши да је њихов отац ђаво: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не верујете, јер ја истину говорим… Онај који је од Бога, речи Божије слуша; зато ви не слушате, јер нисте од Бога.” (Јн. 8, 44-45, 47). Њихов отац, ђаво, је савладан на Крсту и његово царство је разрушено, тако што је он остао закључан у њему, у аду. Отада, он преко свога изабраног народа прави планове како да изађе из бездана. То постиже тако што ће они који су разапели истинитог Месију-Христа чекати и дочекати лажног месију-антихриста, о чему је писао Св. Ап. Павле (2. Сол. 2, 1-12), и што се остварује пред нашим очима.. Тако су Јевреји-јудеји поставши непријатељи Христове постали и непријатељи и противници хришћнаства и хришћана. Све је то Патријарх Ирније морао знати. Мора да зна и то да својим хришћанским и међурелигијским екуменизмом учествује у остварењу тајне безакоња, помаже у доласку и зацарењу сина погибли – антихриста, и тиме од слуге Божијег постаје слуга сатанин.
За разлику од Патријарха Иринеја, све су ово знали Свети Апостоли, па су и прописали следећа правила:
правило Светих Апостола: „Ако неки клирик или лаик пође у јудејску синагогу или јеретички храм да се тамо моли, нека буде свргнут и одлучен“.
правило Светих Апостола: „Ако неки епископ или свештеник или ђакон или неко други из клира буде постио заједно са Јудејима, или са њима светковао њихове празнике, или примао од њих празничне дарове (нпр. пресне хлебове и слично), такав нека се свргне. Ако то учини лаик, нека буде одлучен“.
правило Светих Апостола: „Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав нека се одлучи“.
Коментар није потребан.
г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар.
После освештавања цркве Св. Саве у Стокхолму, и свечаног ручка, Патријарх Иринеј је у пратњи пет епископа наше Цркве и престолонаследника обишао храм Сиријско Јакобитске цркве, чији је митрополит Бењамин добио оредн Св. Саве „за несебичну братску љубав коју су показивали минулих година према нашој Цркви и народу”. Ова јеретичка монофизитска заједница је у вести на сајту СПЦ названа лажним именом „дохалкидонска Сиријска црква” (Освећен храм Светог Саве у Стокхолму) (и она саму себе назива Сиријска православна црква), а да при том нема никакве везе са Антијохијском Патријаршијом.
Као што се на фотографијама може видети (Освећен храм Светог Саве у Стокхолму; Patriarch Irinej & the Royal Family of Serbia pays historic visit to Syriac Orthodox Community in Sweden: Honors Syriac Orthodox Prelates), Патријарх је облачио комплетно одјејаније јеретика: мандију, жезло и крст, стајао у трону и улазио у олтар. Тим чином, он је јеретике признао за православне, и тиме, повратно, објавио себе за јеретика.
Поред монофизитске јереси, која је осуђена Халкидонским догматом о две Христове „несливено, неизменљиво, нераздељено, неразлучно” сједињене природе, Патријарха терети и 46. правило Никифора Исповедника, којим се забрањује улазак у цркве и олтаре јеретика: „У цркве које су основали јеретици, напомињемо да се може улазити само по нужди, и то као што се улази у обичну кућу; и само када се крст постави на средину, ту се може певати. Али у олтар се не сме улазити, нити кадити, нити се молити, нити палити свеће или кандила.“
Посредно, Патријарха терети и одлука Сабора Грузијске Православне Цркве о осуди споразума Антиохијске Патријархије и Монофизита о међусобном признавању Светих Тајни из 1991. г. Одлука Грузијске цркве је из 1998. г. и гласи: „2. Предлог прелиминарног договора између Антиохијске Православне Цркве и Прехалкидонских (древноисточних) цркава, израђен 1991, је неприхватљив“.
д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма.
Као што сам још пре сабора писао, сабор на Криту је у свему био непровославан: у начину припремања, правилнику, ограниченом броју учесника, начину гласања, богословљу… С правом се може назвати лажним, вучјим сабором. Довољно је истаћи да се ни у једном документу не помиње израз „јерес“. Последице овог сабора су катастрофалне и далекосежне. Никада у историји Православне Цркве није било случаја да 10 Помесних Цркава прихвати јереси за своје званично учење. Прва видљива катастрофална последица Крита је делатност Патр. Вартоломеја у Украјини, чиме се потврђује духовна законитост да су расколи директна последица јереси.
Критски сабор је с правом назван сабор православнх папа, јер су се при бројању гласова рачунали само гласови предстојатеља Помесних Цркава. Гласање и негласање осталих епископа је била обична, али велика, фарса, изругивање саборском предању Православне Цркве.
Један од учесника те фарсе, тог изругивања био је и Патријарх Иринеј. Он је потписао сва прихваћена документа, у којима је озваничено неколико јереси (екуменизам, пантеизам, хилијазам, апокатастаза) и донешена антиканонска одлука о браку православних са неправославним, супротно 72. правилу Шестог Васељенског Сабора, 10. и 31. правилу Лаодикијског сабора и 6. правилу Св. Василија Великог.
Детаљно сам критиковао све везано за критски сабор још пре његовог одржавања (Свети и Велики Сабор 2016.), а за ову прилику ћемо навести неколико послесаборских мишљења Сабора Помесних Цркава које нису ишле на Крит.
Наводимо три најважније одлуке Синода Антиохијске Патријаршије, које се односе на протоколарне, а не догматске недостатке Критског лжесабора: „1. Састанак на Криту треба сматрати само за прелиминарно саветовање везано за Велики Свеправославни Сабор и његове документе не треба посматрати као коначне, већ као отворене за дискусију и уношење измена кад буде сазван Свеправославни Сабор којем ће присуствовати и на којем ће учествовати све Помесне Цркве. 2. Не признаје се саборни карактер било ког православног саветовања на којем не учествују све Помесне Православне Цркве и истиче се да принцип опште сагласности остаје главни у међуправославним односима. Дакле, Антиохијска Црква одбија да призна да се сусрет на Криту може назвати ‘Великим Православним Сабором’ или ‘Великим Светим Сабором’. 3. Потврђује се да ниједна одлука која је донета на Критском саветовању ни на који начин није обавезујућа за Патријархат Антиохије и целог Истока“ (Став Антиохиjске Цркве према према сусрету који је одржан на Криту).
Синод Бугарске Цркве је одбацио Критски сабор и у вези са неправослним еклисиолошким богословљем изнетим на њему објавио: „Бугарска црква, укратко, одбацила је идеју о обнављању јединства хришћанства, јер – из саопштења проистиче – православна црква се никада није поделила. Позивајући се на оне који су ‘лутањем у овоземаљаском свету и пали у јерес и раскол’, бугарски црква је рекла да ‘Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква никада није изгубила јединство у вери и заједништву Духа Светога и не може да прихвати наводни ‘опоравак јединства са ‘другим хришћанима’, јер то јединство још увек постоји у телу Христовом и јединство и јединственост су битне дефиниције Цркве’. Исто тако, Православна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине којима инославни оправдавају то јединство, рекао је Свети Синод Бугарски Православне Цркве. Такође одбацује употребу речи ‘црква’ када се говори о другим конфесијама. ‘Присуство многих цркава је неприхватљиво према догмама и канонима православне цркве. ‘ Након дугих критика ових ставова, Свети синод Бугарске Православне Цркве је рекао да је због неучествовања једног броја аутокефалних цркава, било организационих и теолошких грешака… Пажљиво испитивање докумената усвојених на критском сабору, ‘нас доводи до закључка да неки од њих садрже неслагања са православним црквеним предањем са догматског и канонског становишта Цркве, са духом и словом Васељенског и помесног сабора’“ (Бугарска Православна Црква званично одбацује Свеправославни Сабор).
Далеко одређенији су били закључци Округлог стола у Кишињеву односно Критског сабора. У вези јереси екуменизма се наводи: „И најважније: Сабор је требао да одлучно осуди свејерес екуменизма, којом су већ скоро сто година заражени јерарси и богослови Цркве, нарушавајући традицију Светих Апостола и Светих Отаца и потцењивачки оцењујући оне, који се боре за њено чување, називајући их фанатицима и фундаменталистима. Место тога, Критски Сабор је у спорном и противречном документу ‘Односи Православне Цркве према осталом хришћанском свету’ остварио ‘сједињење несједињивог’: Православља с јересима. Овај документ садржи и неке правослане истине, али оне су биле помешане са исказима подршке јереси папизма и екуменизма. И предложене поправке само појачавају ову смесу екуменизма и синкретизма. На тај начин, уместо богословске тачности у питањима вере, уводи се – и ово се такође догађа први пут у историји Сабора Православне Цркве – узајамно притовречне и међусобно искључујуће с богословске тачке посматрања формулације и намерна двосмисленост, која се у данас издаје за ‘црквену дипломатију’, предатављајући на самом делу лукавство и скривено лицемерје“ (Богословска анализа одлука „Светог и Великог Сабора“ у предворју Свештеног Синода РПЦ).
ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“.
Иако мали, и овај детаљ указује на доследност у промовисању и спровођењу екуменистичке јереси.
е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследили су невреме, град и поплаве.
За разлику од бечког предавања, Патријарх Иринеј је своје обраћање на отварању Генералне скупштине Конференције Европских цркава писао сам. Нема високопарних и нисковредних екуменистичких флоскула о. Р. Биговића, али је као ехо остало екуменистичко признавање много „цркава“, позив на њихово јединство и тврдња да је много више што те „цркве“ спаја него онога што их удаљује међусобно: „Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко.“ (Обраћање Патријарха српског г. Иринеја на отварању Генералне Скупштине Конференције европских Цркава). Тиме само потврђује познату чињеницу да је екуменистичка јерес у основи хуманистичка творевина, створена да обезвреди, релативизује и уништи богочовечанско поимање Бога, човека, Цркве и света.
+ + +
Све горе наведено јасно показује да је Патријарх Србски Г. Иринеј дубоко у живом блату екуменистичке јереси. Њега разобличавају реч Светог Писма, свештени канони Светих Апостола и Светих Сабора, као и мишљења мноштва Светих Отаца, који, разумљиво, имају вредност и ауторитет свештених канона, јер су као и први изречена Духом Светим, Духом Истине и Правде. То потврђује и Преп. Теодор Студит који каже: „Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву веру, а не руководи се божанским канонима”. Осим тога, све наведено јасно објашњава и потврђује исправност мог поступка у вези Објаве прекидање помињања и општења. Нашем позивању на 15. правило Двократног Цариградског сабора, додајемо и позивање на мисли Св. Атанасија Великог, Св. Григорија Ниског, Св. Василија Великог, Преп. Јована Дамаскина, Св. Марка Ефеског и Св. Игњатија Брјанчанинова:
„Ходећи незлобивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи цркве, неблагочестиво понашају (мисли се на јерес) и саблажњавају народ, треба се одвојити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену”.
„Хришћанска молитва не треба да буде гомила лажи, јер је упућена Богу, Небеском Оцу, Оцу Истине. Христос, Син Божји, који је за себе рекао да је он ‘Пут Истина и Живот’, не може да лаже зато што је он сам ИСТИНА! Када верници и свештеници спомињу епископа јеретика, они своје молитве не узносе Небеском Оцу, већ их упућују сотони, који је ‘лажа и отац лажи’”.
„Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати”.
„Хлеб Евхаристије није прост хлеб него сједињен са Божанством… Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово… Тајна Евхаристије назива се Причешћем, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо од једнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17)”.
„И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (јеретика) и да избегавамо општење са њима”.
„Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца”.
Као што богословстује преподобни Јован, Причешћем ми се сједињујемо с Христом и међусобно. Зато сам и објавио прекид општења и помињања са Патријархом Иринејом и епископом Милутином, јер не желим да будем сједињен са првосвештеницима који исповедају јерес, све док се јавно не покају, одрекну од ње, осуде је и престану да проповедају антихристову веру и почну да проповедају веру коју је Цркви објавио и предао сам Господ Исус Христос. Упозорава их Преп. Јефрем Сирин: „Тешко онима који поклањају пажњу духовима преваре и учењима демонским, јер ће са њима бити осуђени у другом животу… . Тешко онима који прљају свету веру јеретичким учењима и онима који се друже са јеретицима… Помрачиће се њихов ум и пролиће горке сузе, када чују ону болну одлуку ‘Идите од мене, проклети, у огањ вечни’ (Мт. 25, 41).”. Упозорава их и Преп. Јустин Ћелијски, који поставља питање Патријрху Иринеју и свим србксим епископима јеретицима-екуменистима: Ваша Светости, „Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? ”.
И ја користим прилику да поново позовем Патријарха Иринеја и Еп. Милитина и све србске епископе екуменисте, да се одрекну и јавно осуде јерес екуменизма, да се јавно покају и траже опроштај од Господа и пуноће наше Србске Цркве, и тако избегну вечну погибију и муке за грех ширења зловерја, уништавање људских душа и служење непомјанику и његовим слугама у овом палом свету и веку.
Истовремено, циљ овог писања је била и жеља да укажем свим верницима наше Србске Цркве, свештеницима, свештеномонасима и лаицима, на озбиљност и опасност стања у њој, и да их позовем да искористе могућност коју су промисаоно, руковођени од Самог Господа Који о свему промишља, пружили Свети Оци са 15. правилом, и да, не напуштајући нашу Светосавску Цркву, одвоје се од оних првосвештеника који проповедају или ћутањем одобравају јерес екуменизма, и тако избегну њихов вечни удео у паклу огњеном, у коме ће се, уколико се не покају, наћи заједно са онима којима служе – сатаном, његовим палим анђелима и његовим сином погибли – антихристом.
Хоћу још да позовем све моје у Христу оце и матере, браћу и сестре, Србе и Србкиње, да не омалодушавају и клону у бодрости и ревновању за православну веру и лично и саборно спасење. Стање у нашој Мајчици-Мученици Цркви јесте тешко, али је све то Господ попустио због наших грехова. Зато се са покајањем и надом Њему молимо, и верујемо да Он неће задоцнити, и да ће веома брзо доћи да мачем истине и правде очисти Цркву од свих зловерја и зложивља, од лажних епископа и лажних учитеља. Припремимо и очистимо наша срца и умове смирењем, молитвом и покајањем, да се Он усели у нас благодаћу Својом. Амин. Боже дај.
Господу нашем Исуса Христа, Који је Извор нашег мира и радости, Истина, Правда, Пут и Живот нашег вечног спасења, нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и у вечне векове! Амин!
Преп. Ксенофонт и Марија, 2019. г.
Епархија ваљевска
Архимандрит др Никодим (Богосављевић)
