Може ли лош догматичар да буде добар каноничар? Наравно да не може. Зато што недржање и небрањење истине вере неминовно води у творење неправде. Нема правде без истине; само истина догмата рађа правду канона. Тако је и у случају Еп. Ваљевског г. Милутина. С обзиром да се показао као лош богослов и догматичар, јер није препознао нити се одрекао и осудио лажи критских јереси (не зато што није могао, јер сам му слао дописе са разјашњењем јереси још пре Крита, већ зато што није хтео), самим тим је морао да падне у ново безакоње: у неканонско рашчињење и размонашење мога архимандритства и монаштва. Другим речима, онај ко не љуби и чува истину не може љубити и творити правду; јеретик не може бити правдољубиви судија.
У недељу 16. 06. 2019. г., на празник Духова, у Мионичкој цркви је објављено моје рашчињење и размомашење, по пресуди Црквеног суда Епархије ваљевске, коју је потврдио Велики црквени суд СПЦ.
С обзиром да је моја Објава о престанку помињања и општења са Еп. Милутином и Патр. Иринејом имала карактер, према 6. правилу Другог Весељенског Сабора и 8. правилу Картигинског сабора валидне, јавне осуде, Еп. Милутин је подижући преко црквеног тужиоца Епархије ваљевске оптужницу, на основу које је донета наведена пресуда, поступио противно пет свештена канона Православне Цркве, који доказују невалидност оптужбе и неважност пресуде:
- Део 6. правила Другог Васељенског Сабора гласи: „Осим тога, ако су неки зарад неких оптужби били осуђени од стране Цркве, и били искључени или одлучени, било да су из клира или из лаика, ни таквима не може бити допуштено да подносе тужбе против епископа, док најпре сами не буду слободни од свога преступа. Исто тако, ни од оних који се сами налазе под неком оптужбом не треба примати тужбе на епископа или на друге клирике, све дотле док не докажу да су они сами слободни од преступа за које су окривљени“.
Дакле, да би неко подигао оптужбу против епископа морао је сам бити слободан од оптужбе, а у случају да је под неком оптужбом морао је најре да се ослободи од ње. Овај принцип важи и у обрнутом случају, важи и за епископе: да би Еп. Милутин могао да покрене подизање оптужбе против мене, морао је најпре да се сам ослободи и оправда од оптужбе које сам изнео у својој Објави о прекиду помињања и општења, наиме оптужби за три јереси: екуменизам, сергијанство и неообновљеноство, на начин који прописује 74. правило Светих Апостола и чланови 35б и 27Б Устава СПЦ.
- Тридесет прво правило Светих Апостола гласи: „Ако један свештеник, презревши свога епископа, сазове некакав свој збор и подигне други олтар, а не може окривити епископа у било чему што се тиче благочестија и истине (правде), такав свештеник нека буде свргнут као властољубив јер се понео као самосилник. Исто тако, нека буду свргнути и остали клирици који прихвате његово мишљење. Што се тиче лаика, они нека буду одлучени. А све ово нека буде после прве или друге или треће опомене од стране епископа“.
Правило налаже рашчињење свештеника који би подигао „свој збор“, по изразу Св. Василија Великог, парасинагогу, уколико није могао да оптужи епископа за питања „благочестија и истине (правде), тј. питања вере и побожности, догмата и канона. У обратном смислу, он је имао право да то учини, ако би могао да отпужи епископа за питања истине вере, догмата, тј. јереси.
Дакле, 31. правило Светих Апостола ме штити, јер сам се одвојио од епископа и патријарха, оптуживши их за проповедање и ширење јереси, и „сазвао сам свој збор“.
Еп. Никодим Милаш у тумачењу овог правила пише: „Учини ли се једноме презвитеру, да његов епископ ради противу благочестија и правде, слободно му је тужити таквог епископа надлежном епископском суду (IV вас. 9)…“, да би одмах у наставку навео и пример када је свештенику дозвољено да се одвоји од епископа: „У правилима је споменут само један случај, кад је слободно свештенству одијелити се од свога епископа, и не дочекавши саборне пресуде о њему, а то је, кад један епископ почне јавно проповиједати јерес“ (Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 1, 90-91), упућујући на 15. правило Двократног Цариградског сабору, на које сам се ја позвао и које ћу у наставку разматрати.
Еп. Теофан Полтавски наводи део тумачења овог правила из грчког Законоправила: „…они, који се одвајају од епископа пре саборне осуде, јер он јавно проповеда било коју јерес или злославље – такви не само да не подлежу епитимијама наведеним у 31. Апостолском и 15. Двократног сабора већ су и достојни части која приличи православнима“ (Кратка канонска расуђивања о календарском рачунању времена).
- Картагински сабор је донео следеће 28. правило: „О томе када је један епископ оптужен, о томе се све мора рећи епископу који је први у епархији. Епископ Аврелије рече: ‘Ако је неки епископ оптужен, тужилац треба да покаже то дело епископима који првенствују у области где је оптужени; оптужени, међутим, нека се не лишава заједнице, осим случаја ако је граматом позван на суд да одговара пред онима који су изабрани да му суде, пак се не појави у одређени дан, тј. у року од месец дана од дана када се сазна да је примио грамату. Ако прикаже истините и важеће разлоге који су га онемогућили да поднесе одговор по питању онога што је изнето против њега, нека му се да још један месец као рок за оправдање. Али када истекне и тај други месец, нека нема заједницу док се не оправда у потпуности. Одбије ли да се појави на свеопштем годишњем сабору, да би се ту решио његов проблем, тада нека се сматра да је сам себи изрекао пресуду. И за све оно време док је ван заједнице, нека заједницу нема ни у својој цркви, нити у било којој парохијској цркви. Његов тужилац, ако се никуда није склањао док се расправљало о том питању, никако нека се не лишава заједнице. Али ако се и он некуда склонио и скрио, епископ нека се прими у заједницу, а поменути тужилац нека буде изопштен из заједнице, али тако да му се не одузме право потврдити службу ако може да докаже да у одређени дан не због тога што није хтео, него због тога што није могао, није дошао на одређено место. Само се по себи зна да док траје истрага пред судом епископа, ако се дозна да је под оптужбом онај који подноси тужбу, таква се тужба не може прихватити, осим ако он не хтедне да се о његовом особном, а не о црквеном питању, поведе истрага‘“.
За мој случај битна је у овом правилу следећа реченица: „Његов тужилац, ако се никуда није склањао док се расправљало о том питању, никако нека се не лишава заједнице“. Не могу, дакле, Еп. Милутин, Црквени суд Епархије ваљевске и Велики црквени суд СПЦ мене, као тужиоца Еп. Милутина и Патр. Иринеја, да „лише заједнице“ све док се донесе пресуда по мојој оптужби против њих.
Еп. Никодим (Милаш) поводом овога каже: „За тужиоца пак правило наређује, да у пуној црквеној заједници он мора остати, ако се буде одазивао у свему позивима и наредбама судија“ (Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 2, 154).
Дакле, остајем у заједници, нерашчињен и неразмонашен, нисам се нигде склонио из Епархије, и чекам позив и наредбе судија поводом оптужбе коју сам подигао и објавио.
- Петнаесто правило Двократног Цариградског сабора, на које сам се позвао у својој Објави, гласи: „Оно што је одређено у погледу свештеника, епископа и митрополита, то још више мора имати значаја у погледу патријарха. Према томе, свештеник, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, напротив, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“.
Из првог дела правила је јасно да свештеник, који је пре суда прекинуо заједницу са патријархом (митрополитом или епископом) због неких њихових канонских преступа, подлеже рашчињењу. Из другог дела правила је очито да је изузетак у случају да свештеник то ради онда када патријарх (митрополит или епископ) „јавно проповеда јерес“ „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. У том случају, као што је у случају Еп. Милутина и Патр. Иринеја, такви свештеници „не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа“, тј. неће да „сасвим буду искључени из свештенства“, „него ћe, напротив, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“.
Јасно је, дакле, да мене 15. правило у потпуности ограђује од било какавих оптужби и пресуда од стране надлежног епископа, све до „саборне одлуке и његовог коначног суда“, који је морао да покрене, али није то учинио Еп. Милутин.
У Законоправилу Светога Саве стоји: „А уколико неки одступе од неког епископа не под изговором кривице, него због јереси његове – а такав је познат сабору или светим оцима – достојни су части и прихватања, као правоверни“ (Законоправило Светога Саве, 496-497). „Части и прихватања“, а не рашчињења и размонашења.
Истоветно тумачи и Еп. Никодим (Милаш): „Али ако један епископ, митрополит или патријарх почне јавно проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични имају право и дужност одмах се одијелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљен бити, јер тиме они нијесу осудили и устали против законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него на против колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења“ (Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 2, 290).
Не прихватајући „каноничке казне“ рашчињења и размонашења од стране јеретика Еп. Милутина, ја смирено и стрпљиво чекам „части која пристаје православнима“.
- Треће правило Трећег Васељенског Сабора гласи: „Ако су неки клирици у одређеном граду или селу били лишени свештенства од стране Несторија или његових следбеника (због тога што су право учили), налазимо да ти исти морају поново заузети своја места. Наређујемо да ни један клирик који једнако мисли као и православни и васељенски Сабор, не сме ни под који начин бити потчињен епископу који се одметнуо“.
Ово правило недвосмислено забрањује клирику да се подчињава епископу који се одметнуо, који проповеда јерес. Дакле, ово правило не само да ме ограђује и лишава последица неканонских поступака Еп. Милутина, кога сам оптужио за јереси, већ ми изричито забрањује да му се потчињавам.
Моје схватање потврђује и Еп. Никодим (Милаш), који наводи мишљење Архим. Јована: „Треба овдје опазити да сабор не даје клирицима безусловнога права независности од својих епископа, које би они могли подозријевати или пак изобличити у неправослављу; даје им ово право у таквом само случају, кад ти клирици буду једнако мислили са светим и васељенским сабором, – то јест, они морају судити о православљу својих епископа не по своме схваћању и вољи, него по јасној науци и установама насељенских отаца цркве“ (Правила Православне Цркве с тумачењима, књ. 1, 294).
Према томе, као што су Св. Апостоли рекли да се „Богу треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29), тако и ја кажем да се Духу Светоме и Светим Оцима и њима донесеним канонима треба покоравати више него епископу, који доноси одлуке противно њима. Следствено, на основу наведена пет правила јасно се види неканоничност оптужбе и пресуде Еп. Милутина, Црквеног суда Епархије ваљевске и Великог црквеног суда. Њихове пресуде су безаконе, неважеће и недејствене. Осим тога, они разобличавају Еп. Милутина да је тоњењу у живо блато јереси додао и тоњење у живо блато безакоња, антиканоничности, што је и разумљиво јер, као што сам на почетку показао, неистине вере, лажи догмата рађају безаконе и неправедне поступке и дела. Кривицу и одговорност у његовом безакоњу деле и његови саучесници, чланови Црквеног суда Епархије ваљевске и Великог црквеног суда СПЦ.
Не рукополаже и не рашчињава свештеника епископ, већ Христос. Зато није свако рашчињење од епископа истовремено и рашчињење од стране Христа, већ само оно које је у складу са правилима, донесених Духом Светим.
Дакле, ипак:
Архимандрит др Никодим (Богосављевић), (нерашчињени и неразмонашени) клирик Епархије ваљевске
(+Видео)