Помоћ / Pomoć


KNJIGE

Stranputice pravoslavnog bogoslovlja u 20. veku

knjiga stranputice pravoslavnogbogoslovlja u xx veku


Opet spas Rusije

knjiga opet spas rusije


Prilog izmirenju raskola ep. Artemija

knjiga prilog izmirenju raskola episkopa artemija


Protiv učenja ep. Ignatija (Midića)

knjiga protiv ucenja episkopa ignatija 


Ipak se ne okreće

knjiga ipak se ne okrece


Sveti i Veliki Sabor 2016.

knjiga sveti i veliki sabor 2016 godine


Ekumenistički papizam

knjiga ekumenisticki papizam


Humanizam, ekumenizam, pacifizam…knjiga humanizam ekumenizam pacifizam


O liturgijskoj obnovi, preporodu i reformama

knjiga svetootacko bogoslovlje vs humanisticko filozofiranje


Svetootačko bogoslovlje VS humanističko filozofiranje

svetootacko bogoslovlje vs humanisticko filozofiranje


O kanonizaciji Petra drugog Petrovića Njegoša

o kanonizaciji petra petrovica njegosa


Simvolika predstava na srednjovekovnoj kamenoj plastici kod Srba

simvolika predstava na srednjevekovnoj plastici

 

POZIV PRAVOSLAVNIM SRBIMA POVODOM ZABRANE ODLASKA NA NEDELJNU SLUŽBU

Da li SPC može blagosloviti crnogorsku naciju?

Korona virus – šta je glavni cilj globalista?

Osnovne zablude protestanata i njihovo poreklo

Migranti - kazna Božija?

Sveštenici se oslovljavaju sa "OČE" u Pravoslavnoj crkvi

Psevdopravoslavno-sektaški kult dečaka Vjačeslava

Vladika Artemije je u raskolu 4 – odgovor grupi Istina je samo jedna – vladika Artemije

Vladika Artemije je u raskolu 3 – kada je raskol počeo?

Vladika Аrtemije je u raskolu 2 - analiza komentara

Crkveni kalendar – kanonsko ili dogmatsko pitanje?

O nesmirenim, tvrdoglavim i sektaški nastrojenim revniteljima ne po razumu

Razobličavanje zabluda o. Nikolaja Ušakova i o. Vasilija (Novikova) o elektronskim ličnim dokumentima

Postoji li duhovna opasnost od elektronskih ličnih dokumenata?

Još jedna svetootačka potvrda geocentričnog sistema

Mitropolit Amfilohije krštava transrodne

Predvodnik novoobnovljenaca u mitropoliji crnogorsko-primorskoj

O „bezblagodatnoj“ ili „jeretičkoj“ crkvi

Poslušnost i neposlušnost episkopu, Crkvi i Hristu

Molitva za jeretike i odstupnike koji su na vlasti u crkvi

U čemu se sastoji čovekova Bogoikoničnost?

Jeres sergijanizma episkopa valjevskog g. Milutina

Objava prekida opštenja Darka i Marine Ćosović sa episkopom požarevačko-braničevskim g. Ignatijem i patrijarhom srbskim g. Irinejom

Odgovor o. Antoniju na javna prozivanja i osude

Objava prekida opštenja grupe vernika iz Mionice i Valjeva sa episkopom valjevskim g. Milutinom i patrijarhom srbskim g. Irinejom

Stranputice pravoslavnog bogoslovlja u 20. Veku

Zvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivnaZvezda neaktivna
 

knjiga stranputice pravoslavnogbogoslovlja u xx veku

„Jer zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju“ (Jn. 12, 43).

Dvedeseti vek je vek jeresi nad jeresju, jeresi svih jeresi – svejeresi ekumenizma.

Isto tako, možemo reći da je 20. vek – vek apostasije pravoslavnog bogoslovlja. Naravno, ne i apostasije Pravoslavne crkve, jer Crkva, zbog svoje Glave – Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, i svoga duha – Svetoga Duha, ne može apostasirati, već samo oni koji u njoj obitavajaju, koji u njoj imaju poverenu im službu vlasti, liturgisanja i poučavanja.

Dvadesetom veku su prethodili vekovi branjenja i ispovedanja pravoslavne vere naroda na Balkanu i Ruskom carstvu. Grci, Bugari, Srbi i Rumuni, u dva Carstva – Otomanskom i Austrougarskom, nisu se bavili akademskim bogoslovljem: branili su i čuvali veru od turčenja i unijaćenja stradanjem, ispovedanjem i mučeništvom. Njihovo, dakle, bogoslovlje nije bilo teoretsko, već delatno i praktično, u tamnicama, gladovanjima, na krstu i na kocu. U Rusiji, pak, bogoslovlje se moralo štititi od zapadnih, rimo-katoličko-protestantskih uticaja, kojima su vrata bila otvorena još od pozapadnjačenja u vreme Cara Petra Velikog.

U svakom slučaju, Pravoslavna Crkva je ušla u 20. vek iznurena i premorena borbama za nacionalno, državno i versko oslobađanje. Čekala su je, međutim, nova iskušenja, ništa manja od onih u vekovima koji su bili iza nje. To su bila iskušenja osnivanja školskog, akademskog bogoslovlja i dijaloga sa jereticima, odnosno iskušenje ekumenizma. Sa ovog vremenskog rastojanja, možemo sa sigurnošću i odgovorno reći da ona za njih nije bila u potpunosti spremna.

 

Apostasija pravoslavnog bogoslovlja je otpočela nakon uklanjanja „onoga koji zadržava“ (2. Sol. 2, 7). Najpre su 1917. g. žido-masoni srušili Rusku imperiju, a sledeće, 1918., žido-boljševici su ritualno ubili Sv. Velikomučenika Cara Nikolaja 2. i time obezglavili Crkvu, jer je prema pravoslavnoj dogmatici i eklisiologiji Car glava Crkve, svešteni crkveni čin, čija je služba čuvanje i branjenje pravoslavne vere[1]. Sv. Car Nikolaj 2. je bio „onaj koji je zadržavao“ da ne otpočne apostasija pravoslavne vere, tj. „tajna bezakonja“ (2. Sol. 2, 7), koja je nakon nje sledila, odnosno branio da se ne zacari „čovek bezakonja, sin pogibli“ (2. Sol. 2, 3).

Uklanjanju Cara je sadejstvovala i njegova izdaja od strane Sinoda RPC, detaljno istražena i objašnjena savremenim istraživanjima[2], što nam, smatramo, daje za pravo da tvrdimo da u osnovi apostasije unutar Crkve leži jeres careborstva. Car, naime, nije bio samo „onaj koji je zadržavao“ vancrkvene tamne sile, već i „onaj koji je ograničavao i zadržavao“ talas liberalizma, i, sa njim neizostavnog, modernizma, koji se iz i preko politike i filosofije uvlačio u Crkvu. I zaista je liberalni modernizam početkom i tokom čitavog 20. veka, zahtevao i tražio svoje „pravo“ na „slobodu bogoslovstvovanja“, u manjoj ili većoj meri, više ili manje uočljivo, mimo i nasuprot drevnom, predanjskom, svetootačkom bogoslovlju. Zato je razumljivo da je netrpeljivost i jarost liberalno-modernističkog bogoslovlja prema „stegama i okovima“ sveštenih dogmata i kanona, bila usmerena prema onome čija je sveštena služba bila njihovo čuvanje – prema Pravoslavnom Caru. Time su se liberalni modernisti po careboračkoj jeresi izjednačili sa papistima, čiji je početni pad bila upravo ova jeres, kada je papa Stefan 4. 754. g. prešao Alpe i sa Pipinom Malim, pored Romejskog cara u Carigradu (bez obzira što je u pitanju bio ikonoborac), sklopio sporazum o vlasti pape da postavlja careve, što se 800. i ostvarilo sa Karlom Velikim.

Odmah nakon obezglavljivanja Crkve, razumljivo, otpočela je apostasija. Najpre je mestobljustitelj Carigradskog trona, mitr. Dositej, 1920. g. objavio encikliku Crkvama Hristovim posvuda, koja je bila program i početak ekumenističke delatnosti ove Pomesne Crkve. U istom, liberalno-modernističko-masonskom duhu bio je i nesrećni „Svepravoslavni“ kongres, sazvan 1923. od strane „uobraženog moderniste, reformiste i tvorca raskola u Pravoslavlju“  patr. Meletija (Metaksakisa), nakon koga je otpočelo uvođenje papističkog kalendara. Potom je nekoliko Pomesnih Crkava učestvovalo 1948. g. u osnivanju Svetskog Saveta Crkava. Dok je barjak u „pravoslavnom“ ekumenizmu bio u rukama Carigradske patrijaršije, prvenstvo u apostasiji akademskog bogoslovlja pripadalo je ruskoj Akademiji Sv. Sergeja Radonješkog, osnovanoj u Parizu 1925. Kada je 1931. g. mitr. Evlogije, dekan Akademije, sa Zapadno-evropskom mitropolijom, nekanonski prebegao iz RZPC u Carigradsku patrijaršiju, ostvarilo se, spontano i neminovno, duhovno jedinstvo apostasijskog akademskog bogoslovlja i prvog ekumenističkog trona. Svi izumi pariske škole – neopatristička sinteza, liturgijska obnova, evharistijsko i eshatološko bogoslovlje i dr. – imaju za svoj početni i krajnji cilj ostvarivanje, tačnije vaspostavljanje, ekumenističkog (=vaseljenskog) jedinstva, kakvo je bilo u mitološko-bajkovitoj „ranoj Crkvi“, mimo dogmata i kanona. Drugim rečima, apostasijsko akademsko bogoslovlje pariske Akademije stavljeno je u službu širenja, promovisanja i zacarenja ekumenizma među pravoslavnima. Pariz je, dakle, prednjačio u teorijsko-akademskoj, a Carigrad predvodio u praktičko-političkoj ekumenističkoj apostasiji. Zato ne čudi da je „najbolji“ (a zapravo najgori) đak pariskog i harvardskog profesora, o. Georgija Florovskog, upravo carigradski episkop i profesor, mitr. Jovan (Zizijulas). Potom su se, u drugoj polovini 20. veka, Parizu (čija je svetlost polako zalazila) i Carigradu pridružili Njujork, Moskva, Atina, Beograd… Kao crvena nit ovaj su proces pratile skoro vek duge pripreme Svetog i Velikog Sabora, koji se konačno održao na Kritu 2016., čija su dokumenta skup drevnih i savremenih jeresi: panteizma, apokatastaze, hilijazma i ekumenizma.

Suštinski posmatrano, praćenjem ekumenističkog pokreta, pravoslavno apostasijsko bogoslovlje pratilo je, zapravo, razvoj protestanskog bogoslovlja i eklisiologije. Ovo naročito važi od Drugog vatikanskog koncila (1962-65), od koga je i samo bogoslovlje papista postalo protestantsko po duhu, i ekumenističko na delu. Tako je došlo do sveopšteg ujednačavanja i uniformisanja papističkog, protestanstkog i „pravoslavnog“ bogoslovlja na teorijskom i praktičnom planu. Njih povezuje duh liberalno-modernističkog protesta protiv dogmatsko-kanonskog Predanja, protiv čvrstih bedema i granica Crkve, i njegova praktična primena u stvaranju adogmatskog ekumenističkog Saveza „crkava“, koji ima za cilj stvaranje preduslova i tla za pojavu i zacarenje upravo „čoveka bezakonja, sina pogibli“ – antihrista. Konformističko-antiasketsko bogoslovlje ovih duhovno jedinstvenih nominacija, ima za cilj utopijsko ostvarenje spasenja bez asketike, vaskrsenja bez Krsta i Crkve bez Hrista.

Prema tome, može se reći da je opšti vid apostasije pravoslavnog akademskog bogoslovlja tokom 20. veka bila njegova dosledna protestantizacija. To se ogledalo u načinu (metodologiji) i temama bogoslovstvovanja. Što se korifeja tiče, ključna, programsko-harizmatsko-mesijanska uloga na početku tog procesa pripada o. Georgiju Florovskom.

U osnovi metodologije papističko-protestantskog bogoslovlja na početku 20. veka ležala je protestantska zabluda da se Crkva tokom vekova kvarila, i da bi se otkrila istina o njoj, ili njena istina, potrebno je uklanjanje štetnih naslaga istorije i bogoslovlja Svetih Otaca i povratak ranoj, apostolskoj Crkvi i Jevanđelju. U osnovi, ovo je bila (i ostala) duhoboračka jeres, kojom se odbacivala istina o Pravoslavnoj Crkvi, da sve što je u njoj tokom vekova gradilo, pisalo, slikalo i stvaralo, da je to nadahnuto, stvoreno i uređeno Svetim Duhom, već da je sve plod ljudskog (ne)znanja i (ne)umeća. Skidanjem i uklanjanjem slojeva grešaka i dodataka, protestanti su odbacili čitav kult bogosluženja i Liturgije i došli do nesvetotajinske i bezsvešteničke anti Tajne Večere, do bezblagodatne agape, večere ljubavi. Istu metodologiju su prihvatili i papisti, koji su, budući lišeni blagodati Svetoga Duha, koja je so i konservans istine i večnosti, morali da stalno traže obnove, preporode i osavremenjavanja beživotne vere i mrtvog kulta. Tako su nastali pokreti povratak izvorimaevharistijsko bogoslovljeliturgijska obnova i dr., završno sa ađornamentom Drugog koncila. U pitanju je metodologija tipična za svetsku filosofiju i umetnost: kružno kretanje od naturalizma, preko akademizma i klasicizma, i preko dekadencije vraćanje na početak. To je vrtenje u začaranom krugu ljudske nemoći da savladaju i nadiđu greh, vreme i smrt.

Upravo je takvu grešku napravio i o. Georgije Florovski, kada je, podražavajući svoje nepravoslavne kolege, došao do programskog stvaranja tzv. neopatrističke sinteze, čiji pobornici i sledbenici postoje i dan-danas[3]. Želeći da izađe iz zapadnog ropstva, u koje je, navodno, pravoslavno bogoslovlje od vremena Petra Velikog u Rusiji upalo, o. Georgije je prihvatanjem metodologije i programa zapadnog bogoslovlja, upao, zajedno sa svojim sledbenicima – o. A. Šmemanom, mitr. Jovanom (Zizijulasom), ep. Ignatijem (Midićem) i drugima, u još dublje, jače i, nažalost, trajnije zapadno ropstvo. Možete li zamisliti Sv. Grigorija Palamu, kako sa svetogorcima isihastima razmišlja kako da spase pravoslavno bogoslovlje od humanističke filosofije Varlaama, Akindina, Grigorasa i drugih, i dolazi na genijalnu ideju da osnuju isihastički pokret! Naravno da tako nešto nije bilo moguće. Sv. Grigorije i Sv. Fotije Kokinos i drugi su se molili i izučavali bogoslovlje Svetih Otaca, i tim istim bogoslovljem su pobili zablude jeretika.

Osim, dakle, što je za pravoslavno bogoslovlje nezamislivo osnivanje programa, u samoj zamisli neopatrističke sinteze leži, opet, zapadna, protestantska ideja povratka ranoj Crkvi, ranom bogoslovlju, ranim Svetim Ocima. Zašto bi se Crkva vraćala Ocima, kada, ne samo da od Otaca nije odlazila, već ih neprekidno rađa! Reč je, kao što je dobro primetio đ. I. Maslov, o svojevrsnom modernizmu kroz tradiciju[4]. Istu će grešku ponavljati svi nastavljači programa o. Georgija: o. Nikolaj Afanasjev sa njegovom (i samo njegovom) evharistijskom eklisiologijom, o. Aleksandar Šmeman i Petar Vasilijadis sa liturgijskom obnovom i evharistijskim bogoslovljem, zatim mitr. Jovan (Zizijulas) i ep. Ignatije (Midić) sa eshatološkim bogoslovljem i eklisiologijom, i drugi.

Neoriginalnost, kao posledica zapadne porobljenosti, navedenih bogoslova nije samo u preuzimanju osnovne revizionostičko-ispravljačke metodologije utopijskog povratka ranoj Crkvi, izvorima i ranom bogoslovlju, već i u preuzimanju, tačnije kopiranju do plagijatstva (u slučaju nenavođenja izvora) ideja njihovih pravaca. U ovome su prednjačili o. N. Afanasjev, o. A. Šmeman i mitr. Jovan (Zizijulas), a najneoriginalniji je, svakako, vl. Ignatije (Midić), čije je bogoslovlje potpuna i bleda kopija bogoslovlja njegovog uzora Mitropolita pergamskog.

Neinventivni i pozapadnjačeni pravoslavni bogoslovi su sa idejama i metodologijom, od svojih zapadnih uzora i učitelja preuzimali i teme svoga bogoslovstvovanja. Reč je o liturgiji, evharistiji, eshatologiji… Ima i slučaja psevdooriginalnosti, kao što je slučaj sa novim poimanjem svetosti kod mitr. Amfilohija (Radovića) i novim ikonopisom o. Stamatisa Sklirisa, gde ovo „novo“ treba shvatiti kao lažne, tj. nepravoslavne pojave u Pravoslavnoj crkvi.

Postoji još jedan, možda najvažniji momenat ili element liberalnih modernista, koji se više tiče njihovih ličnosti, a potom prenosi i unosi u njihovo bogoslovlje i (anti)crkvenu delatnost. Ono što je A. Buzdalov pronicljivo primetio za ličnost i bogoslovlje o. Georgija Florovskog[5], može se reći da je odlika svih sledbenika zapadnog bogoslovlja. Reč je o osećaju njihovog mesijanstva, mesijanske izabranosti da pokvareno poprave, da iskrivljeno isprave, da zarobljeno izbave, jednom rečju, da spasu pravoslavno bogoslovlje, a sa njim i samu Crkvu. To je iskušenje osobene za ljude sa velikim umnim darovima i energijama, i ono se, sudeći po primerima Sv. Jovana Šangajskog, Sv. Nikolaja Srbskog i Sv. Justina Srbskog, može izbeći samo velikim i dubokim smirenjem. Iskušenju mesijanske izabranosti da spašavaju Crkvu nisu, međutim, odoleli ni o. Georgije Florovski, ni o. N. Afanasje, ni o. A. Šmeman, ni mitr. Jovan (Zizijulas), ni mitr. Amfilohije (Radović), ni ep. Atanasije (Jevtić), čak ni neshvaćeni „požarevački prorok“. Ova je mesijanska samosvest u njima porađala veliku revnost, žar, borbu, a u slučaju sumnji i neuspeha razočarenje, patos, vapaj, bol, a u slučaju obračuna sa neistomišljenjnicima nebivalu i neviđenu rigidnost, prostotu i surovost. Takav je kraj svih onih koji su se, umesto da se bore da ih Crkva spasi, a sa njima i mnoge bližnje, borili da spasu Crkvu, da bi na kraju bilo dovedeno u pitanje njihovo lično, i spasenje njihovih istomišljenika i sledbenika. U svakom slučaju, kao što smo na drugom mestu naglasili[6], a ovde ponavljamo kao izuzetno važan pokazatelj i kriterujum, nijedan od svetitelja kanonizovanih tokom 20. veka – Sv. Jovan Kronštatski, Sv. Tihon Moskovski, Sv. Jovan Šangajski, Sv. Serafim Soboljev, Sv. Nikolaj Velimirović, Sv. Justin Popović, Sv. Pajsije Svetogorac – nije pripadao ni jednom od pravaca apostasijskog bogoslovlja, odnosno nijedan od do sada upokojenih liberalnih modernista nije pribrojan liku svetih. To isto važi i za one koji su u životu, koji se do ostatka života mogu posvetiti samo ličnim pokajanjem i javnom osudom i odricanjem od zabluda i jeresi kojima su služili, i koje su propovedali na štetu sebi, drugima i čitavoj Crkvi.

Pada u oči još i činjenica, da su svi, ili gotovo svi prvaci liberalno-modernističke apostasije bili ili su još uvek fakultetski profesori. Ovo nam, smatramo, daje za pravo da zaključimo da je reč o akademskom bogoslovlju, koje se sa umanjenjem ili izostavljanjem asketike udaljilo od realnog života Crkve, a sa njim i od Boga. To je jalovo, beživotno, stiroporsko bogoslovlje, koje u sebi nema blagodati, nema pokajanja, nema života i spasenja. Zato ono ne preporađa dušu, ne vaskrsava je i ne vraća Hristu, zato je ono nerazumljivo narodu i nema od njega podršku.

U praktičnom smislu, primena akademskog liberalno-modernističkog bogoslovlja u ekumenističkom pokretu, svoju osnovu ima u metodu dijaloga. To je praktična zabluda primene teorijskih zabluda. Istorija propovedi i čuvanja čistote dogmata i kanona vere ne zna za ustanovu ili metod dijaloga. Ona zna samo za monolog. Hristos je propovedao u monolozima. Kada je Gospod raspravljao u dijalozima sa judejima, knjižvenicima i farisejima razobličavao ih je, nije tražio kompromis ni srednje rešenje u vezi pitanja vere i zakona. Sveti Apostoli takođe. Sveti Oci nisu vodili beskonačne dijaloge sa jereticima, već su se dogmatski problemi rešavali isključivo na saborima, u prisustvu ili bez okrivljenih. Dijalog je svetska, politička ustanova, koja za cilj ima traženje optimuma mogućeg, a ne maksimum istine. Čitav 20. vek svedoči da je vođenje dijaloga pravoslavnih sa jereticima bilo na štetu dogmatske akrivije. Šta više, često su se zanemarivala dogmatska pitanja, a vodio razvodnjeni dijalog „o onome što nas spaja“, koji za osnovu ima lažnu, sentimentalnu ljubav.

Dakle, ponovimo, na teorijskom i praktičnom planu apostasijsko bogoslovlje je bilo tokom 20. i ostalo na početku 21. veka potpuno u službi opravdanja i primene ekumenističke svejeresi, kao osnove i preduslova za dolazak i zacarenje antihrista.

Mi smo u poslednjih nekoliko godina pisali protiv gotovo svih glavnih tema liberalno-modernističkog „pravoslavnog“ bogoslovlja: protiv liturgijske obnove[7], protiv ekumenizma, humanizma i pacifizma[8], protiv teze o bezuslovnom ovaploćenju Sina Božijeg[9], protiv nove svetosti[10], protiv dokumenata modernističkog Kritskog sabora[11], protiv svih ovih jeresi sabranih u učenju ep. Ignatija (Midića)[12]. U ovim knjigama smo kritikovali u manjoj ili većoj meri, neke i po nekoliko puta, gotovo sve bogoslove savremene apostasije, počevši od o. Sergeja Bulgakova, završno sa ep. Ignatijem. Zato smo došli na ideju da napravimo knjigu, u kojoj bi hronološki poređali autore sa izdvojenim objavljenim kritikama njihovog učenja, uz objavljivanje nekoliko do sada nepublikovanih studija. Katalog ćemo otpočeti sa prof. Panajotisom Trembelasom, o kome imamo neobjavljenu studiju o njegovom nepravoslavnom, protestantskom poimanju aksteke, zatim sledi o. Sergej Bulgakov, čijoj ćemo objavljenoj kritici postavke o bezuslovnom Božijem ovaploćenju dodati neobjavljenu studiju o njegovoj rimo-katoličkoj asketici. Potom je red na korifeja i programskog vođu apostasije, o. G. Florovskog. Njega smo kritikovali na nekoliko mesta, i to njegove teze o bezuslovnom ovaploćenju, granicama Crkve, dvojnoj, pravoslavnoj i ekumenističkoj eklisiologiji, uslovnosti tovrevine i eshatologiji. Za ovu priliku smo uradili kritiku njegovog kapitalno-programskog dela Putevi ruskog bogoslovlja. Biće uvrštene i kritike učenja o. N. Afanasjeva i o. A. Šmemana. Potom dolazi na red mitr. Jovan (Zizijulas). Već objavljenim kritikama poimanja kanonskog prava, ontologije i eshatologije, dodaćemo i za ovu priliku izvršenu kritiku njegove čuvene disertacije: Jedinstvo Crkve u Svetoj evharistiji i u episkopu u prva tri veka. U katalog smo uvrstili i kritiku učenja patr. Vartolomeja, kao i kritiku učenja mitr. Amfilohija (Radovića) o novoj svetosti, na primeru „Sv.“ Njegoša i „Sv.“ Franje Asiškog. Sledi autor, pored o. Georgija, sa najviše kritika. Reč je o ep. Atanasiju (Jevtiću) sa objavljenim kritikama njegovog učenja o glasnom čitanju liturgijskih molitava, ikonostasu i novom čitanju Sv. Justina Srbskog. U knjigu smo uvrstili i o. Stamatisa Sklirisa, sa neobjavljenom kritikom njegovog novog koncepta ekumenističko-sinkretističkog ikonopisa: lažna dogmatika u reči morala je da nađe svoj odgovarajući izraz u lažnoj dogmatici u svetlosti. Zatim na red dolazi kritika liturgijskog bogoslovlja P. Vasilijadisa i o. G. Kočetkova. Na kraju smo u knjigu preneli Zaključak iz knjige kritike učenja ep. Ignatija (Midića).

Razlog za priređivanje ovako zamišljene i uređene knjige jeste želja da se razasute kritike sakupe i sistematizuju, po autorskom i hronološkom ključu, na jednom mestu, preglednosti radi. Osim toga, na ovaj način su sakupljeni i hronološki predstavljeni gotovo svi nosioci liberalno-modernističko-ekumenističkog bogoslovlja, gotovo svi najodgovorniji krivci za nebivalu apokaliptičku apostasiju u Pravoslavnoj Crkvi tokom prošlog veka.

Naslov knjige je namerna naznaka na naslov knjige o. Georgija Florovskog Putevi ruskog bogoslovlja. Reč je o jednoj od najvažnijih, najučenijih i najdubljih istorijsko-bogoslovskih dela 20. veka. U završnom njenom poglavlju, o. Georgije je izneo najpre dijagnozu rascepa i udaljenosti školskog bogoslovlja i molitvenog života Ruske crkve: „U istoriji ruskog bogoslovlja oseća se kreativno zamešateljstvo. Najbolećljiviji je neshvatljivi razlaz između bogoslovlja i pobožnosti, između bogoslovske učenosti i molitvenog bogomislija, između bogoslovske škole i crkvenog života. Bio je to razlaz i raskol između ‘inteligencije’ i ‘naroda’ u Crkvi…“[13]. O. Georgije zatim nudi terapiju za isceljenje bolesti. Ona je u podvigu, u asketici, kao univerzalno rešenje za sve lične i saborne probleme pojedinca i čitave Crkve: „Put izlaska nije kroz kulturu ili društvo, već kroz askezu, kroz ‘unutarnju pustinju’ otrežnjenog duha…“[14].

Takvo je čitavo bogoslovlje o. Georgija. Većim delom besprekorno pravoslavno, a onda, potom, neshvatljivo nepravoslavno. Ovaj rascep i dvojedušnost se mogu objasniti jedino pravljenjem ikonomije o. Georgija prema inoslavnima (jereticima). A to je ujedno i njegova najveća greška, zabluda i prelest: ikonomija se vrši samo na ličnom planu i to prema slabosti ljudske prirode, ne i prema upornosti ljudske volje; mesta za ikonomiju u bogoslovlju, u dogmatici, nema, niti može, niti sme biti.

Ovakav nepravilan pristup ima za osnovu sujetu i njena iščadija – čovekougađanje i svetoljublje. Zato smo za moto ove knjige i uzeli misao Sv. Jovana Bogoslova: „Jer zavoleše više slavu ljudsku nego slavu Božiju“ (Jn. 12, 43). I odgovarajuće upozorenje Sv. Ap. Pavla: „Pazite da vas ko ne obmane fislofijom i praznom prevarom, po predanju ljudskom, po nauci sveta, a ne po Hristu“ (Kol. 2, 8).

„Jer zavoleše više čoveka nego Bogočoveka…“.

[1] O bogoslovlju carskog čina v.: Bogosavljević N. (arhim.), Sveti i Veliki Sabor 2016, Golubac 2016, 317-350.

[2] Babkin M., Svяteйšiй sinod pravoslavnoй rossiйskoй cerkvi i sverženie monarhii Rossiihttp://pravdonbass.net.ua/article/svyateyshiy-sinod-pravoslavnoy-rossiyskoy-cerkvi-i-sverzhenie-monarhii-rossii (29. 01. 2016.); isti, Rossiйskoe duhovenstvo i sverženie monarhii v 1917 godu, Moskva 2006; isti, Vozzreniя ierarhov Russkoй Pravoslavnoй Cerkvi na miropomazanie vserossiйskih imperatorov v carstvovanie Nikolaя II, Moskva, 2009 № 5. 229-233.

[3] Up.: Midič I. (ep.), Pravoslavnoe bogoslovie segodnя, Sabornost 7 (2013), 7-17.

[4] Maslov I. (d.), Doktrina «novogo religioznogo soznaniя» (NRS): filosofsko-bogoslovskie aspektы russkogo religioznogo modernizmahttp://www.pravoslavie.ru/jurnal/76976.htm (29. 07. 2015.).

[5] Buzdalov A., «Эdipov kompleks» novogo russkogo bogosloviяhttp://antimodern.ru/oedipus/ (21. 09. 2017.).

[6] Bogosavljević N. (arhim.), O liturgijskoj obnovi, preporodu i reformama, Ribnica 2014, 355.

[7] Isto.

[8] Isti, Humanizam, ekumenizam, pacifizam…, Ribnica 2015; isti, Ekumenistički papizam, Golubac 2016.

[9] Isti, Svetootačko bogoslovlje vs humanističko filozofiranje, Ribnica 2015.

[10] Isti, O kanonizaciji Petra II Petrovića Njegoša, Ribnica 2014; isti, „Svetost“ Franje Asiškog prema Mitr. Amfilohiju, Ekumenistički papizam, Golubac 2016, 18-26.

[11] Isti, Sveti i Veliki Sabor 2016.

[12] Isti, Protiv učenja ep. Ignatija (Midića), Golubac 2017.

[13] Florovski G. (prot.), Putevi ruskog bogoslovlja, prevod: M. Mijatov (svešt.), Novi Sad 2008, 514.

[14] Isto.


Broj strana: 406
Cena: 500 dinara +poštarina
Pismo: Ćirilica

 

Warning! JavaScript must be enabled for this form to work properly.

Kupovina knjiga

Forma za kupovanje knjiga preko sajta

 

VIDEO

Mitropolit Amfilohije - od velikosrbina do velikocrnogorca

video mitropolit amfilohije od velikosrbina do velikocrnogorca

INTERVJU: Nikodim Bogosavljević - Satanisti žele zlatnu milijardu obezboženih robova!

video balkan info arh nikodim bogosavljevic

Patrijarh i episkopi SPC - jude

video patrijarh spc i episkopi jude

Korona virus, 5G, kemtrejlsi, vakcina, Sveto pričešće, Ustav Srbije i ruski car

video korona 5g kemtrejls

Korona virus - ispit vere

video korona virus provera vere

Da li SPC može blagosloviti crnogorsku naciju?

video da li spc moze blagosloviti crnogorsku naciju

Protiv presađivanja i zaveštavanja telesnih organa

video presadjivanje organa Korona virus - šta je glavni cilj globalista?
video korona virus

Osnovne zablude protestanata i njihovo poreklo
video osnovne zablude protestanata

Migranti - kazna Božija?

video migranti kazna bozija

Sveštenici se oslovljavaju sa "OČE" u Pravoslavnoj crkvi
video svestenici se oslovljavaju sa oce


Vladika Artemije je u raskolu 4 - Odgovor grupi Istina je jedna - vladika Artemije
video odgovor grupi Istina je jedna


Vladika Artemije je u raskolu 3 - Kada je raskol počeo?

video vladika artemije je u raskolu 3 deo


Vladika Artemije je u raskolu 2 - analiza komentara

video vladika artemije u raskolu 2


Vladika Artemije je u raskolu

video vladika artemije je u raskolu


Crkveni kalendar - kanonsko ili dogmatsko pitanje?
video crkveni kalendar kanonsko ili dogmatsko pitanje


O nesmirenim, tvrdoglavim i sektaški nastrojenim revniteljima ne po razumu

video o nesmirenim tvrdoglavim i sektaskim nastrojenim


Psevdopravoslavno-sektaški kult dečaka Vjačeslava

video psevdopravoslavno sektaski kult decaka


Najava žiga antihrista i planova do njegovog dolaska (Otkrivanje Otkrivenja III)

video najava ziga antihrista i planova do njegovog dolaska


Razobličavanje zabluda o. Nikolaja Ušakova i o. Vasilija (Novikova) o elektronskim lični dokumentima

video razoblicavanje zabluda o nikolaja usakova


Postoji li duhovna opasnost od elektronskih ličnih dokumenata?

video postoji li duhovna opasnost od el licnih dokumenata


Hristolikost žrtve sv. velikomučenika i iskupitelja cara Nikolaja II

video hristolikost zrtve sv cara nikolaja 2 romanova


Monarhija ili demokratija?

video monarhija ili demokratija


Još jedna svetootačka potvrda geocentričnog sistema

video jos jedna svetootacka potvrda geocentricnosti


Mitropolit Amfilohije krštava transrodne

video mitropolit krstava transrodne


Predvodnik novoobnovljenaca u mitropoliji crnogorsko-primorskoj

video mitropolit predvodnik ekumenista i novoobnovljenaca


Jeresi neminovno rađaju raskole

video jeresi neminovno radjaju raskole


Patrijarh Irinej odlikovao kolegu Aleksandra Vučića

video patrijarh irinej odlikovao kolegu aleksandra vucica 


Objava prekida opštenja Darka i Marine Ćosović sa episkopom požarevačko-braničevskim g. Ignatijem i patrijarhom srbskim g. Irinejom

video objava darka i marine


O „bezblagodatnoj“ ili „jeretičkoj“ crkvi

video o bezblagodatnoj ili jeretickoj crkvi


Poslušnost i neposlušnost episkopu, Crkvi i Hristu

video poslusnost i neposlusnost episkopu crkvi hristu


Molitva za jeretike i odstupnike koji su na vlasti u crkvi

video molitva za jeretike


U čemu se sastoji čovekova Bogoikoničnost?

video u cemu se sastoji covekova bogoikonicnost


Jeres sergijanizma episkopa valjevskog g. Milutina

video jeres sergijanizma


Objava prekida opštenja grupe vernika iz Mionice i Valjeva sa episkopom valjevskim g. Milutinom i patrijarhom srbskim g. Irinejom

ladja spasenja


Odgovor o. Antoniju na javna prozivanja i osude

video odgovor o antoniju na javna prozivanja


Otac Marjan sa Stava – licemer, klevetnik i antiispovednik

video ot marjan sa stava


Objava Nevenke Dimitrijević O prekidu opštenja sa patrijarhom srbskim g. Irinejom

video objava nevenke dimitrijevic


Ruski i svepravoslavni car-patrijarh dolazi!

video ruski svepravoslavni car dolazi


Raščinjenje od jeretika je blagoslov!

video rascinjenje od jeretika je blagoslov


Veliki pad Svete Gore

video veliki pad svete gore


Svi episkopi SPC su u jeresi

nikodim bogosavljevic video 001


Jeres Sergijanizma patrijarha srbskog g. Irineja

nikodim bogosavljevic video 008


Matematika - nauka palog čoveka

nikodim bogosavljevic video 007


Objava Vijolete Rađenović iz Beograda o prekidu opštenja sa patrijarhom g. Irinejom

nikodim bogosavljevic video 006


Objava Voje Trifunovića o prekidu opštenja sa episkopom g. Irinejom

nikodim bogosavljevic video 005


Lažni misionar Georgije Maksimov

nikodim bogosavljevic video 004


Da li ćemo izgubiti Kosovo?

nikodim bogosavljevic video 003


Jeres ekumenizma Patrijarha Srbskog G. Irineja

nikodim bogosavljevic video 002


Pojašnjenje o objavi prekida pominjanja i opštenja

nikodim bogosavljevic video 001

POMOĆ SAJTU

UPLATE NA TEKUĆI RAČUN

DINARSKI:
250-1400018141500-53

EVRO:
250-1400003891210-16


© nikodimbogosavljevic.com All Rights Reserved.

Ko je na mreži: 57 gostiju i nema prijavljenih članova

Broj pregleda članaka
19227
Free Joomla! templates by Engine Templates