ПРЕДВОДНИК НОВООБНОВЉЕНАЦА У МИТРОПОЛИЈИ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОЈ

Митрополит Амфилохије је заједно са Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејом (Буловићем) најзаслужнији за екуменистичко-обновљенскe јереси у нашој Помесној Цркви. Сам се хвали својим сусретима са римским архијеретицима, а по налогу Ватикана и Брисела, са поменутима и Патр. Иринејом прогонитељ је Еп. Артемија, и као такав покретач и творац раскола у СПЦ. У Митрополији се по његовом благослову, осим часних изузетака, служи по новом, са отвореним дверима и гласним читањем свештненичких молитви. Коначно, свакако не и најмање важно, Митрополит је прогонитељ србског имена из званичних назива Митрополије и њених установа, и тихи и упорни радник на остваривању њене аутокефалије, која после неканонске аутокефалије украјинских расколника чека на ред.

Његов најбољи следбеник по хуманистичко-обновљенском духу у Митрополији није неко од његових духовних чада, већ пришелец из Русије, игуман, сада већ архимандрит Данило (Ишматов), настојатељ Манастира Дајбабе.

О. Данило је по образовању режисер, и као уметник је посебно близак Митрополиту, љубитељу црквених и светских уметности. Као хуманисте, уметности их спајају са ширинама екуменизма и обновљенства, јер, наиме, код хуманиста уметност брише „строге“ границе међу конфесијама, традицијама, народима, предањима. Тако је о. Данило још као настојатељ Белогорског манастира служио на грчком. Иако постриженик Даниловског манастира у Москви, њему се није допадао руски напев и стил богослужења, већ га је вукла древна Елада, средњевековна Византија и савремена Света Гора, па је због уметничких, космополитских и уранополитских ширина прелазио уске, стешњавајуће националне границе, постајући тако, да искористимо његов израз, „грађанин васељене“. Режију је дипломирао на познатом „Малом принцу“, писца-хуманисте Антоана де Сент Егзиперија. Ово истичемо, јер је реч о омиљеном делу наших модерниста. Митр. Амфилохије је давао благослов монасима за читање овог дела, а Еп. Игнатије (Мидић) волео да у својим предавањима даје примере из њега. Потом је о. Данило 2003. г. режирао цртани филм „Путовање Пете Гречника од алфе до омеге“ (https://www.youtube.com/watch?v=iCyjpTOT7ts), омаж јелинском алфабету и култури. Често је путовао за Грчку, Солун и Свету Гору. Зато данас носи грчку свештеничку камилавку, и служи по грчком напеву, наравно, са читањем свештеничких молитава на глас.

После тога се ширина хуманистичког духа о. Данила са Јеладе проширила на Јерменију, па је 2003., г. снимио документарни филм под називом „Григор Нарекаци Време вечност“ (https://www.youtube.com/watch?v=Sfiu4iTzWJg). У потпису на Јутјуб каналу пише: „Филм посвећен сећању на великог светитеља Јерменске цркве 11. века Григорија Нарекација, аутора ‘Књиге тужних песама’. Снимљен у планинама Јерменије, филм гледаоцу омогућава да се погрузи у атмосферу древне Јерменије, да проникне у дух тишине и молитве, који царује у келији великог јерменског светитеља, творца његовог бесмртног дела. Дубини филма доприноси и изванредно успешно одабрана музика. Проницљиви, пажљиво изабрани стихови из ‘Књиге тужних песама’, који се чују на слици, извлаче гледаоца из контекста савремености и стављају га пред лицем вечности и Самога Бога“. Као што видимо, хуманизам не само што брише границе међу народима и културама, већ, прерастајући и преображавајући се, укида границе између конфесија, између православне вере и јереси.

Пошто у духовној стварности, односима и догађајима нема случајности, хуманистичко-екуменистички (пали) дух је непогрешиво довео о. Данила (Ишматова), творца документарца о јеретичком монаху-песнику, код Миторполита Амфилохија, такође хуманисте, екуменисте и неообновљенца, љубитеља културе и уметности, који ће 12 година касније, 2015., у Манастиру Превлака, заједно са јеретичким јерменским „епископом“ служити помен јерменским „мученицима“ (http://www.spc.rs/sr/miholjska_prevlaka_pomen_zhrtvama_genocida_nad_jermenima). Логично би било да крај ове присне духовне сарадње буде заједнички рад Митр. Амфилохија и о. Данила на документарном филму посвећеног љубимцу првога – „Светом“ Фрању Асишком; Митрополит би могао да напише сценарио, а отац да режира. Тим пре, што о. Данило погрешно верује, наводећи Иг. Јована (Економцева), да је и у западној ренесанси било синергије, сарадње човека и Бога: „Образовала су се два пола: на једном се налази стваралачка личност, која твори у сарадњи с Богом; на другом је личност, која се осмељује да ствара самостално. Мада, не следи мислити, да последњи прекида с Богом, и да у условима западне Ренесансе не постоји принцип синергије – без њега је стваралаштво у принципу немогућ!“ (http://dajbabe.org/fenomenologiya-tvorchestva-homo-creator-chelovek-tvoryashhiy/belaya-gora-kak-idealnaya-model-i-opyit-pravoslavnogo-tvorchestva/) Као да Бог учествује у стварању духовних неистина и лажи!

Заједнички неообновљенски корени Митр. Амфилогија и архим. Данила вуку од о. Александра Шмемана. Иако га је као млади јеромонах – јустиновац критиковао, касније је, међутим, прихватајући општи тренд и моду, Митрополит прихватио и о. А. Шмемана за идеолога нове „евхаристијске еклисиологије“, „литургијске обнове“ и „есхатолошке еклисиологије“, „повратка Оцима“. То исто чини и о. Данило. Пишући 2007. г. приказ о „Дневнику“ о. Александра, он ће га назвати „изванредном књигом“, у којој се наглашава разлика између вере и религије, говори о опасности за Цркву од њеног официјалног, формално-организацијског поимања, о „трагизму православне историје“. Он хвали његову „борбу против искривљавања хришћанске суштине“. Некада је, међутим, о обновљенству о. Данило говорио другачије: „Оно (обновљенство) је примило другачије форме, али је суштински остало исто. То је покушај замене Божије човечијим. Понекад оно може да изгледа тако као да човек прати канонске црквене захтеве, а у суштини је далеко од њих“ (http://www.rusvera.mrezha.ru/463/5.htm). Он је тада  или био притворан, или је пророчки најављивао суштину своје будуће делатности. О промашености месијанско-ревизионистичких поставки о. А. Шмемана, о слепој улици у коју су упали он и сви његови хуманстичко-екуменистички следбеници, лично сведочи заробљеник истих заблуда, Еп. Давид (Перовић): „Са освештаним входом или литијом богословља кроз векове све је било у реду док није наступило његово вавилонско ропство. Затим је наступио период повратка Оцима, када се помислило да смо се његовога ропства ослободили. Међутим, уместо слободе појавило се богословље као зизјуловштина. Тако, ми данас имамо богословље као зизјуловштину, и опет нисмо слободни“ (http://borbazaveru.info/content/view/12025/1/). Дакле, зизјуловштина је плод повратка Оцима, који је измислио непостојеће вавилонско ропство, чији су робови богослови, следбеници о. Г. Флоровског и о. А. Шмемана!

После Грчке, за о. Данила, хуманисту и космополита, гладног нових духовних предела и искустава, на ред је дошла Црна Гора. Сусрет са србским духовним наслеђем неизоставно га је довео до Св. Николаја Велимировића. Код њега га је, међутим, поново задивио рани, хуманистички Николај. У приказу његове књиге „Мисли о добру и злу“, о. Данило је удивљен светитељевом хуманистичком отвореношћу према другим народима, културама и религијама. Међутим, о. Данило би требало да зна да је Св. Николај при крају живота рекао да би волео да своја рана хуманистичка дела није ни написао. Захваљујући овом незнању, он погрешно Митр. Амфилохија проглашава за следбеника Св. Николаја Србског, што он несумњиво није. Својевремено је Митрополит у Манастиру Острог, у присуству бројних свештеника и свештеномонаха, рекао да би он више волео да сва позна дела Св. Николаја, писана, по изразу самог светитеља, у духу „јеванђелског национализма“, нису ни написана, и да постоји грчка изрека, која каже да „и светитељу треба припретити“. Нека њему Св. Николај припрети, да се врати са свог погибљеног хуманистичко-екуменистичко-обновљенског пута, пре него што буде касно!

Одушевљен је о. Данило и србским Патр. Павлом. Међутим, у интервјуу непосредно после блажене кончине Патријарха, он износи лаж о њему, неистинито тврдећи да је Павле у време расправа око новог и старог богослужења, тобоже био толерантан и заговарао да свако може служити „како сматра нужним“ (http://www.taday.ru/text/243737.html). О томе како треба служити по старом Патр. Павле је јасно и исцрпно писао у својој књизи „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. И ово пристрасно изношење неистина, које иде у његову корист, о. Данила повезује и чини сличним Митр. Амфилохију, који је познат по субјективним тумачењима, од којих је свакако највеће и најпознатије проглашавање умно-маштарске поезије Митр. Петра 2. Петровића Његоша за боговиђење и светоотачко богословље.

Као следбеник модернистичких трендова у савременом богословљу, о. Данило у свом раду о феноменологији стварања износи неправославну идеју, коју су износили многи савремени православни богослови, да је Бог могао и да не створи свет. Критику ове тезе сам објавио у књизи „Светоотачко богословље вс хуманистичко филозофирање“, а овде је довољно рећи, да сама чињеница да свет постоји, јасно говори да он није могао да не буде створен, односно, да је Бог вечни Творац, Који ствара не зато што мора, већ зато што хоће.

Суштински посматрано, обновљенство је спој либерализма и модернизма, који обавезно иду руку под руку, тачније, либерализам, као старији у духовном низу, неизоставно рађа модернизам. Мода се јавља тамо где нема укорењености у вери. Заједничко пак своје порекло либерализам и модернизам вуку из хуманизма. Тако нпр. Митр. Амфилохије каже у интервјуу, који је о. Данило превео на руски: „Сви људи егзистенционално и есхатолошки представљају собом једног човека, и призвани су да постану један човек с великим словом“ (http://dajbabe.org/mitropolit-chernogorsko-primorskiy-amfilohiy-vse-myi-vo-hriste-edinyi/). Дакле, човек, а не Богочовек „са великим словом“!

Поред погрешног поимања граница између православља и јереси, обновљенство о. Данила се огледа и у примени модернизама савременог богословља у његовом богослужењу. У овоме он иде за неколико копаља испред својих истомишљеника у СПЦ. Будући режисер по основном образовању, он, као и сви обновљенци, претвара богослужење у позоршну представу. За представу су потребни одговарајући простор, тј. видљивост и публика. С обзиром да иконостас, по новотарцима, укида „комуникацију“ између свештеника и верника, обновљенски свештенослужитељи јако воле да служе на отвореном простору, чак и ако је храм довољно велик да прими све, или барем већину верника. У случају Ман. Дајбабе, о. Данилу сметају скученост и недовољна „комуникација“ у пећинској цркви. Зато је он одмах по доласку за настојатеља пребацио богослужење у спољну отворену припрату, са Часном трпезом испред или са стране од улаза у пећинску цркву, а у богослужење укључио и манастирску порту, кроз коју пролази Велики вход. На снимцима се могу видети посебности његовог либерално-модернистичког богослужења. Тако он Јеванђеље, уместо испред, са места где би биле двери, чита изнад часне трпезе, са Горњег места. Са истог места се чита и Апостол. Притом, после читања Светог Јеванђеља недопустиво даје једној девојчици да га целива (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/547081505831643/). Исто тако, приликом уласка у пећинску цркву, ка моштима Преп. Симеона Дајбабског, народ пролази тик поред постављене Часне трпезе и додирује је. Али, пошто по новообновљенцима народ као „изабрано свештенство“ треба да има слободу у богослужењу, ово не смета о. Данилу.

Одсуство страха Божијега и непоштовање светиње о. Данила може се видети и у случају када он Св. Литургију служи у спољној припрати на малом сточићу, преко кога виси предња трећина антиминса, тако да су сасуди постављени не на његову средину, преко изображеног тела Христа скинутог са Крста, већ на његовој горњој половини (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2178639978916539/). Или када почиње Литургију са „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, држећи у левој руци микрофон и чинећи крст Јеванђељем преко антиминса. Микрофон не испушта и када подиже Свете сасуде на „Твоје од твојих…“ Наравно (и нажалост), молитве освештавања дарова чита на глас, и, опет наравно (и нажалост), са микрофоном у руци (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/816678542051229/). Или када држи неку од богослужбених књига на отвореном антимису… Режисер, церемонијал-мајстор воли спектакле, перформансе, па на Велику Суботу, копирајући Грке, баца листове ловора на Часну Трпезу и на народ, док монах удара о клепало, а верници о певницу и други дрвени намештај (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2351503505134059/). Из свега овога се јасно види зашто је о. Данило престао да се бави световним позориштем: зато што у богослужењу може истовремено бити и режисер и главни протагонист!

Свакако ће о. Данило рећи да је мој однос према његовим поступцима фарисејски, тврдећи да није битна форма већ суштина. Међутим, форма је израз, одело суштине, а пошто су овде у питању форма и суштина вере, онда је његово модернистичко, неообновљенско богослужење плод погрешне, човекоугађајуће вере, којој извор и мера нису Богочовек, већ човек.

О. Данило је веома смирен монах. То се нарочито види у његовом подражавању Христа, када на Велики Четвртак, као некада Христос Апостолима, пере ноге десетини (највероватније дванаесторици) верника. (Колико је мени познато, ова се служба врши на Велики Четвртак само у Јерусалиму, када Јерусалимски патријарх пере ноге епископима). То чини поред манастирске чесме у порти, на којој недопустиво стоје свештени сасуди, просфора, вино и вода, спремљени за Свету Литрију (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/2252919998133360/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/656396444691566/). На другом снимку видимо да он са те чесме уноси дарове у току Пређеосвећене литургије. На истој Литургији се види како он вернике не причешћује испред, већ иза Часне Трпезе, на Горњем месту (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/330403064280263/). Али, тако је било у „древној цркви“, и зато је о. Данило на себе узео тежак месијански крст „просветитеља“ црногорског!

Настављамо са  навођењем новачења о. Данила. Уместо да на возгласе „Примете, једите, ово је тело моје“ и „Пијте од ње сви, ово је крв моја новога Завета“ руком показује на предложене дарове, он узима сасуд по сасуд, подиже га и показује га у круг присутним верницима. При освећивању дарова у наставку Литургије Св. Василија Великог, он најпре полаже дланове (!) изнад сасуда са даровима, и онда их благосиља крстообразно обема рукама, као што то чини архијереј  (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/1664092420558921/)!

Из његовог рада о феноменологији стварања може се сазнати да у његовом програму посебно место богослужења припада гори, месту Христовог Преображења, али и месту изласка човека из овог света и његовом сусрету са Богом. Зато је о. Данило на Дајбабској гори, изнад Манастира, подигао камену Часну трпезу, и на њој рано изјутра, током ноћи и уочи свитања, служи Св. Литургију. Овде се може приметити потреба за чулним наслађивањем у лепоти творевини, у чему о. Данило следи о. А. Шмемана, који је у свом „Дневнику“ често записивао своје страсни однос према твари. На снимку се види како у освит зоре, док улива топлоту у Св. Путир, посматра ласте које цвркућу. Овде се може претпоставити замисао о служењу „космичке литургије“ Св. Максима Исповедника. Међутим, истовремено на ум долази још једна страна оваквог богослужења о. Данила. Наиме, без храма, подигнута на врху брда, камена Часна трпеза подсећа на паганске, идолске жртвенике, који су такође подизани на врховима гора, а само богослужење на паганска жртвоприношења.

На снимку Св. Литургије на Преображење, види се како, као некада у „древној Цркви“, о. Данило за време „Иже херувими“ од народа прима и ставља на Часну трпезу њихове прилоге: хлеб, вино и воду, и одмах ту врши проскомидију, (И на другим снимцима се види да не врши Проскомидију, већ припрему дарова врши непосредно на Часној трпези, за време „Иже херувими“, https://www.facebook.com/161896307474918/videos/453503785387572/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/349506999232826/) Док покрива дарове, говори наглас молитву „Благословен Бог наш“, рукама дајући знак народу да учествује у богослужењу, и да са њим говори: „свагда, сада и увек, и у векове векове. Амин.“. У наставку, на „Љубимо једни друге“, о. Данило се целива са присутним народом (ово редовно врши на свакој Литургији). Новачење, међутим, о. Данила врхуни у томе, што током службе на Дајбабској гори на Часној трепези уопште нема антиминса! (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/374502043236513/).

Али, ни овде није крај новотаријама дајбабског игумана. Он, противно богослужбеним типицима и општем Предању, поново враћа у богослужење давно већ избачене музичке инструменте. Тако приликом литије на Цвети, при уласку на капију Манастира, а у току већ отпочелог богослужења, док о. Данило кади монах дува у рог, а троје верника свирају виолину, кларинет и мали бубањ, изводећи мелодију Псалма 135. Свирање престаје да би се прочитало Јеванђеље, и наставља после завршетка читања. У литији, иза њих, што је такође новачење, на магарету јаше малишан. (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/1218171775022931/; https://www.facebook.com/watch/?v=454607591537120). Није изостала ни црногорска посебност. У току Св. Литургије гуслар уз гусле казује (пева) стихове из паримија, из „Прича Соломонових“ (https://www.facebook.com/161896307474918/videos/233486417524004/?v=233486417524004; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/389070231424190/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/455450291452850/; https://www.facebook.com/161896307474918/videos/600605356937342/?v=600605356937342). Требало је да, локалне особености ради, током службе уведе гуслање делова из „Луче микрокозме“.

Архим. Гаврило (Голосов) у својој књизи „Руководство за литургику или наука о православном богослужењу“, о разлици православног и римокатоличког богослужења пише: „У обредности богослужења Православне Цркве нема ничег сувишног, превише чулног, што би могло да оптерећује дух вере, а тим пре нема у њему ничег таштог и испразног, што служи или само или за увесељавање погледа или за насладу слуха, или за подстицање маште, што у свом богослужењу дозвољава Католичка црква… Међутим, оно што је главно и што је недостојно православног богослужења, јесте то да је овде употребљено више средстава него што је потребно да би се остварио циљ, овде је богослужење претерано оптерећено стварима без којих би лако, чак и корисно могло да се обавља“ (пдф, стр. 16).

Остало је да за крај још покушамо да пронађемо порекло наклоности о. Данила (Ишматова) према либерализму и модернизму, и изразима побожности других народа. У основи сваког либерализма и модернизма, који представљају суштину некадашњег обновљенства и савременог неообновљенства, лежи човекоугађање и сујета. С једне стране, дакле, лежи потреба човека да буде другачији, да се разликује од других, да буде бољи од других, а на другој, жеља да се то оствари помоћу угађања људским слабостима. То је покретало древне обновљенце и савремене неообновљенце, као што су о. Николај Афанасјев, о. Александар Шмеман, о. Георгије Кочетков, Еп. Атанасије (Јевтић), Митр. Амфилохије (Радовић), Еп. Игнатије (Мидић), о. Данило (Ишматов)…

Што се тиче преузимања, тачније копирања других духовних искустава, дубље посматрано, у питању је криза идентетета. Док је још био у Русији, о. Данило је на питање: „Многи су вас прекоревали због нагињања ка грчком, за заборављање својих руских традиција. Ваши су појци, на пример, певали на грчком“, препредено одговорио: „То није гркофилство. Просто сматрам, да руски народ има велеки дуг према грчком. Да, ми смо се давно разишли, и неке ствари код нас у Русији нису се искривиле, не, али су попримиле други облик. То је природно, и потребно је да и своје знамо добро. Али, заједно с тим треба изучавати и изворе, да би затим тачно разумели где се ми тренутно налазимо“ (http://www.rusvera.mrezha.ru/463/5.htm). Сам о. Данило своје гркофилство приписује прихватању савета од Митр. Амфилохија, који га је слепо прихватио са погрешном, нејеванђељском, анационалном, уранополитском поставком о. Георгија Флоровског: „Митрополит Црногорски Амфилохије (Радовић) је говорио, да сваки Рус и Србин треба да постану Грк, Грк Јеврејин итд, али у духовном смислу, тј. да се обогати свом пуноћом православне традиције. Да би се, на крају крајева, приближили Христу, ка изворној саборности“ (исто). Да, да се упозна, али не и да прихвати, а своје презре и одбаци. Овде се неминовно присећамо Његошеве изреке: „Којој овци своје руно смета, онде није ни овце ни руна“.

Док поменута сујета указује на кризу личног идентитета, прихватање туђих видова побожности упућује на кризу националног идентитета појединаца. И заиста, када се постави питање зашто о. Данило одбације руско појање, одежде и побожност, и прихвата грчке, одговор се налази у његовој слабој и плиткој укорењености у руску традицију, односно у руску народност. Иако носе руска имена, родитељи о. Данила имају несловенско, неруско порекло. Они припадају народу угро-финског порекла под називом Удмурти, по којима је настала Република Удмуртија, смештена у европском делу Руске Федерације, југо-западно од Урала, и у којој је отац рођен. Његова мајка и ујак су писци који пишу двојезично, на удмуртском и руском, тако да је матерњи језик о. Данила удмуртски. Осим тога, судећи по његовом презимену, његови претци су били муслиманске вере, јер презиме Ишматов потиче од муслиманског имена Ишмат, тј. Исмет. Иако све ово, само по себи, не мора ништа да значи за нечија национална осећања и нарочито за личну веру, у случају о. Данила значе и указује на његову плитку укорењеност у руски национ, побожност и дух, што је било пресудно, уз поменуту личну слабост сујете и човекоугађања, за помодарско трагање за другачијим и другим идентитетом, побожношћу и духовношћу, у његовом случају пронађених код Грка.

И као што смо од самог почетка овог чланка указивали на њихову духовну сличност, и у овоме последњем је о. Данило сличан Митр. Амфилохију. И провојерарх Митрополије црногорско-приморске, болује од кризе националног идентитета. У једној емисији ТВ Атлас, на питање црногорског новинара, да ли је Митр. Амфилохије Србин или Црногорац, тадашњи Еп. Захумско-херцеговачки Григорије је одговорио, да је он 99% Србин и 100% Црногорац (https://www.youtube.com/watch?v=NLxtz6Lzv4A). Процес транзиције Митр. Амфилохија са србске на црногорску националност је почео одавно, и налази се у завршној фази, у којој онај 1% чини превагу у корист Митр. Амфилохија – Црногорца. Он то чини свесно, јер зна да као Србин не може створити аутокефалну Црногорску цркву. Тога је био свестан још и пре 2006. г., када је као самозванац себи безаконо приписао титулу Архиепископа, и почео са протеривањем србског имена из званичних назива саме Митрополије црногорско-приморске и њених установа и јединица.

Зато, за крај, обојици, и Митр. Амфилохију и о. Данилу, духовном оцу и духовном сину, добром глумцу и лошем режисеру, можемо доброжелатељно навести одговарајући цитат једног предањског руског старца, нашег савременика: „А сада је уски пут спасења затворен. Живот је позориште, људи посматрачи. А режисер је лукави, отац лажи. Он васпитава чада достојна себе: горде, лукаве и непослушне“ (https://3rm.info/main/77060-car-hot-na-mesjac-no-pridet-ieromonah-anatolij-kievskij-o-poslednih-vremenah.html).

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)