ПОСЛУШНОСТ И НЕПОСЛУШНОСТ ЕПИСКОПУ, ЦРКВИ И ХРИСТУ

„Не знате ли да коме дајете себе за слуге у послушност,

слуге сте онога кога слушате:

или греха за смрт,

или послушности за праведност“ (Рим. 6, 16).

 

Послушање је божанска установа. Њу је међу људе, потомке Адама и Еве, који су преступили заповест Божију и били непослушни по наговору змије, поново донео оваплоћени Син Божији, Богочовек Исус Христос. Он је био послушан Богу Оцу до смрти, и то до срамне смрти на Крсту. На Крсту је, дакле, на послушању Сина Божијег рођена Црква; послушање је Он и оставио Цркви, као свезу људи с Богом и међусобно. Зато је послушање основ, свеза заједнице Цркве; без њега нема заједнице с Црквом и Богом, нема спасења.

Супротно послушању, непослушање има порекло од сатане и његових палих анђела. Они су били непослушни Богу и отпали из заједнице с Њим, и као такви били низвргнути са небеских висина у земаљско поднебесје. Потом је сатана наговорио наше Прародитеље да га следе у непослушности, што су они и учинили, и тако отпали из заједнице с Богом. У палу природу њиховог потомства уселила се непослушност Богу, као последица послушности сатани.

У црквеној јерархији посебна се послушност исказује епископу, икони Христовој, икони Главе Цркве. Ко је послушан епископу, он је послушан Цркви, послушан је самоме Христу и Пресветој Тројици.

Међутим, и епископ мора бити послушан Цркви и Христу. Његова, као и свих у Цркви, послушност Цркви и Христу изражава се кроз послушност јеванђелским и црквеним заповестима, догматима, канонима и уставима Цркве, односно Васељенским и Помесним саборима на којима су свештени догмати и канони Цркве донесени и озакоњени. Преп. Теодор Студит каже: „Епископима није дата власт да преступају било које правило већ и они треба да следе наредбама, држећи се пређашњег“.

Дакле, послушност епископу, али у истини заповести, догмата, канона и устава.

Ако епископ није послушан заповестима, догматима и канонима Цркве, он није послушан ни Христу, и самим тим постаје саблазан онима који би хтели да преко послушности њему буду истовремено послушни заповестима, догматима, канонима и уставима Цркве, тј. Христу.

Зато је блажена и благословена непослушност епископима који су непослушни заповестима, догматима, канонима и уставима Цркве, тј. Христу, јер се преко те непослушности долази до послушности заповестима, догматима, канонима и уставима Цркве, тј. Христу, без које нема заједнице са Црквом и Христом, нема спасења.

Тако су и Свети Апостоли били непослушни старешинама старозаветне Цркве, Синедриону, а били послушни Христу, изрекавши чувену свеопшту истину и правило: „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29).

Преп. Теодро Студит пише: „Сваки онај који се супротставља нарушавању Божијих или црквених заповести, јесте исповедник“.

Тако је и у мом случају: непослушношћу Еп. Милутину, који је непослушан догматима и канонима Цркве, и самим тим непослушан Цркви и Христу, иако грешан и недостојан, ја се као дављеник за сламку држим послушности догматима и канонима, јер због своје грешности не знам на који бих други начин бих могао остати у заједници са Црквом и Христом. Еп. Милутин се због непослушности догматима и канонима Цркве, заједно са свим епископима СПЦ, предвођеним Патријархом, одвојио од ње, одвојио од Христа, он је у расколу са Црквом и Христом. Зато не желим да га следим путем сатанске непослушности Цркви и Христу, путем који води у сатанино царство вечно непослушних. Напротив, желим да непослушношћу њему, а послушношћу догматима и канонима Цркве, будем у Царству Небеском, заједници вечно послушних са кротким и послушним Јагњетом Божијим.

„Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем“ (Рим. 6, 23).

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)