ОДГОВОР О. АНТОНИЈУ НА ЈАВНА ПРОЗИВАЊА И ОСУДЕ

О. Антоније, ево већ годину дана у својим проповедима на Литијама за спас Грачанице говориш да нисам правилно поступио када сам прекинуо помињање и општење са Еп. Милутином и Патр. Иринејом. У проповеди на 175. Литији ме још прозиваш што немам „конкретна дела“, што ме „нема у јавном животу… на улицама у време небивале издаје“, што се „препуцавам“ и „тражим грешке“ о. Марјану, што седим у својој парохији (манастиру) и што „седим на Јутјубу“. Све то, чак, називаш срамотом.

Ти, драги мој оче, сматраш да греши свако ко није с тобом на Литији. За тебе је у овом тренутку једино исправно дело излазак на улицу, док је седење у манастиру, парохији погрешно. Откада је, међутим, Црква излазила и проповедала на улици? Никада, још од Светих Апостола, који нису проповедали на улицама (осим Св. Ап. Павла једном на тргу), већ по зборницама (старозаветним црквама) и приватним домовима. Монасима и свештеномонасима је место у манастирима, а свештеницима у парохијама. Црква је излазила на улице изузетно, као у случају Крваве литије у време Конкордата, или скорашњих „парада поноса“. Нико, међутим, није вршио 175 Литија, нити тврдио да је излазак на улицу једино исправно за Цркву. Ти, дакле, чиниш нешто што не постоји у пракси Цркве, и хоћеш да изузетак наметнеш за правило, и то за апсолутно правило. Опрости, поношаш се као „судија васељене“, као суд и мера свима и свему. Сматрањем да си једини у праву, да је твој пут једини исправан, показујеш да си у великој прелести. Ти, наиме, мислиш и говориш супротно речима Господњим: „ко није против вас с вама је“ (Лк. 9, 50). Самим тим што нисам нигде, ни јавно ни приватно, говорио против тебе и твога сведочења, значи да сам с тобом. Говориш и противно Св. Ап. Павлу, који каже: „А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми“ (1. Кор. 12, 21). Ти сматраш да су само твоје сведочење, исповедање и проповед исправни, а да моји нису, те су ти, самим тим, непотребни. Св. Ап. Павле, међутим, на истом месту каже: „Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима“ (1. Кор. 12, 4-6). Дакле, твоја Литија и мој прекид општења нису у супротности, већ помажу једно другоме у сведочењу, исповедању, брањењу и проповедању вере. Због наших различитих дарова, различите су нам и службе, „али је исти Бог који дејствује све у свима“ нама. Потврда реченог је што сам својој духовној деци благосиљао да учествују у твојим Литијама.

У истој проповеди прозиваш Вл. Артемија што сматра да су сви православни отишли код њега. Ти, међутим, као што се да закључити из реченог, понављаш исту његову грешку.

У одбрану од твоје осуде, да је мој престанак општења и помињања неисправан, могу да кажем следеће. Сви наши поступци се мере у светлу искуства Цркве у примени и брањењу свештених догмата и канона православне вере. Као што нисам написао 15. правило Двократног сабора о праву и обавези прекида општења са предстојатељом у случају да он проповеда јерес, тако нисам ни увео нову праксу. Напротив, пракса прекида општења са јеретицима је светоотачка пракса, и ја сам само следио њихове светле и свете примере. Тако су радили Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Атанасије Велики, Св. Кирило Александријски, Преп. Максим Исповедник, Преп. Теодор Студит, Св. Гриогрије Палама, Св. Марко Ефески, и 80-так канонизованих свештеномученика који су прекинули општење са Митр. Сергијом (Страгородским) после 1927. г.

На другој страни, твоје заговарање „опомињања у Цркви док нас не казне“, нема сведочанство у пракси Светих Отаца. Исто тако, за разлику од мене, ти се не можеш позвати ни на један пример у историји Цркве, да је неки Свети Отац вршио 175 Литија. Јасно ти је, дакле, да ниси у праву када сматраш да сам погрешио када сам одлучио да не општим са јеретицима. На другој страни, то што се ти не можеш позвати на литијско сведочанство из историје Цркве, не значи да ниси у праву што то чиниш, за разлику од тога када грешиш тврдећи да је то једино исправно. Живимо у последњим и ванредним временима, и по народној: „нужда закон мења“. Твоје и твојих сабораца Литије су сведочанство, исповедање, проповедање и брањење православне вере. Њихова практична корист не може свакако бити у прозивању и открављивању окамењених савести јеретика у СПЦ, већ у укрепљивању малог стада и, што је веома важно, освештавању оскрнављеног Црнограда крстовима, барјацима и иконама.

Пребацујеш ми и „седење на Јутјубу“. Снимам своје видео прилоге из истог разлога због кога си ти благословио твојим сарадницима да снимају твоје проповеди и каче на Јутјуб. То исто раде многи епископи, то раде и светогорци, ст. Рафаил (Берестов) и о. Онуфрије, као и многи други свештеници и духовници. То исто би урадили и Свети Апостоли, да су у своје време имали Јутјуб, као могућност за проповедање. Немаш, дакле, иста мерила за себе и друге.

Пребацујеш ми и „препуцавање“ са о. Марјаном. Претпостављам да од заузетости ниси ни читао ни гледао моју објаву коју сам назвао „Отац Марјан са Става – лицемер, клеветник и антиисповедник“. То те не оправдава да ствари називаш погрешним именима. Ја се нисам, као што ти кажеш, „препуцавао“, нити сам тражио и „налазио грешке“ о. Марјану. Да си читао мој текст или гледао мој видео, нашао би да сам рекао да поштујем његов молитвени рад, вршење Јелеосвећења, читање молитве за изгон демона и добијање порода. Ја сам га разобличавао из истог разлога, због кога и тебе разобличавам: из потребе да одбраним исповеднички пут, којим смо ја и моја верна чада кренули, следећи у томе побројане Свете Оце и савремене исповеднике, са дубоким уверењем да је он с Божијим благословом и вољом. Не, дакле, лично „препуцавање“ или „тражење грешака“, већ принципијелно разобличавања лицемерства, клеветања и антиисповедништва, ради, опет, не личне, већ принципијелне одбране исповедништва, сведочења и одбране православне вере. Ни Св. Ап. Павле не говори о „препуцавању“ и „тражењу грешака“, већ о сукобима мишљења, ради показивања постојаности: „Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор. 11, 19)“.

Тако драги о. Антоније, много знаш, али не знаш све. Није страшно што не знаш све, већ што си умислио да знаш све. Мој ти је очинско-братски савет да се смириш, да будеш сабранији и опрезнији у скупљању и тумачењу грађе при расуђивању. И један практични савет: било би корисније да скратиш своје проповеди, и да на њихово место убациш читања молитви, Покајног канона или Акатиста; од разглабања, понављања и неистина мала је корист и велика штета, а од молитви велика корист и никаква штета.

Твој, у љубави Издатог, Распетог и Васкрслог Господа Исуса Христа, Кога поново издају и разапињу нове јуде – јеретици и богоборци, архим. Никодим.

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)