МОНАРХИЈА ИЛИ ДЕМОКРАТИЈА?

Многи епископи и свештеници данас, нажалост, проповедају да је за Цркву свеједно у ком политичком систему она постоји. Они то говоре по свом либералном и модернистичком убеђењу, желећи да се прилагоде духу овога света чије обличје пролази, заборављајући, при том, хиљадугодишња искуства и поуке историје Цркве. То су бивши монархисти, политиканти, који за себе и за Цркву желе да од владара овога света добију материјалну помоћ и уважавање. Захваљујући њима многи неофити уносе светски дух у Цркву, па желе демократију у њој, траже своја права, једнакост са свештенством и слично. Међутим, дубље посматрамо, као што ћемо у наставку видети, они су непосредно или посредно присталице богоборачких политичких система, демократских и тоталитарних.

Дакле, монархија или демократија? При тражењу одговара на ово питање треба поћи од тога да се утврди шта је Божија воља, шта је Његов благослов: да ли наш Творац и Господар благосиља монархију или демократију?

Међу Три Божанске Личности влада принцип монархије: мони архи – једно начело, један почетак. То је Бог Отац Који рађа Бога Сина, и из Кога исходи Свети Дух. Зато је Божија воља и благослов да на земљи међу људима буде монархија, у којој ће бити једна глава, један Помазаник Божији, који добија власт непосредно од Бога, и који Богу једино одговара. Унутар Православне монахије Цар или Краљ, као Божији изабраник и помазаник, јесте представник Божији на земљи, он је глава или отац православног народа, који њиме не управља, него му служи ради остваривања једног јединог циља – задобијања спасења, тј. Царства Небеског. Цар или Краљ се руководе Светим Писмом, њихов устав јесте Јеванђеље. То је пуноћа Божије воље и благослова овде на земљи. Два Православна Царства, Ромејско (Византијско) и Руско су потврда свега реченог. Од 2000 година, колико постоји хришћанство, Православна Царства су трајала преко 1500 година. Ова чињеница је најбоља потврда и најбољи одговор на питање постављено у наслову: пуноћа Божије воље и благослова на земљи јесте Православна монархија.

Осим тога, стварајући човека, Бог је хтео да створи заједницу која ће бити икона заједнице Три Личности Пресвете Тројице. Ако је човека Бог створио по Своме лику и подобију, логично је и да заједница људи буде икона Божанске Заједнице. Икона те Божанске Заједнице међу људима је Царство Небеско, или Царство Божије. Због пада наших Прародитеља, нажалост, то Царство се поделило на две иконе: на Цркву и на Царство, као државно уређење. Тек заједно Царство и Црква су пуна икона Царства Божијег, односно Пресвете Тројице. Наравно, ово је могло да се оствари тек после Домостроја спасења људског рода, оствареног од стране Господа нашег и Спаса Исуса Христа. Он је кључ за разрешење наше дилеме, будући да је као Бог Цар и као Човек Првосвештеник. Из педагошких разлога Христос је своје две службе поделио на једног Цара и на много Првосвештеника. Дакле, Христос као Бог даје Своју власт Својој икони на земљи – миропомазаном Цару, а као Човек даје Свој благослов да његове иконе у Цркви буду Првосвештеници. Такво је устројство овде на земљи. У будућем Царству Небеском, које ће се установити по истеку времена и историје, Христос ће у Себи поново објединити обе ове службе: у вечном Царству Небеском Он ће бити вечни Цар-Првосвештеник.

Пошто смо видели где је извориште монархије, сада да то утврдимо за демократију.

Демократија значи власт или владавина народа. Одакле народ црпи своје право на владање? Ко му је дао то право? Као што смо горе видели, народу је могао дати право на владање само Онај Који власт има, а то је Бог. Он, међутим, никада Своју власт није пренео нити предао народу. Зато се народ појављује као узурпатор власти, као самозванац. У стварности, међутим, народ никада и не влада, већ то чине они који су тобоже представници, изабраници народни, па се, самим тим, они јављају као узурпатори или самозванци.

Када, где и како су настале демократије? Демократије су настале на пепелу западних монархија, почевши од Француског царства, које су јудеји срушили 1789-99. Након тога су срушена остала, завршно са Руским православним царством 1917. Зашто су то јудеји учинили? Зато да би преко парламентарне демократије и партија завладали гојима. То су и успели. Они преко демократије, као главним оружијем, владају читавим светом. То чине још и помоћу банака, тајних друштва, медија и индустије забаве. Све речено они држе под својом контролом. Парламентарни и председнички избори су фарса за наивне гоје, по оној Стаљиновој, да није битно ко гласа, већ ко броји гласове.

Зашто то они раде? Јудеји су разапели Христа, и од богоизабраног постали богопроклети, тј. сатаноизабрани народ, и током два миленијума они праве припреме за зацарење њиховог лажног мешијаха, антихриста. Њихове припреме су у завршној фази. Према виђењу Наталије Тељепине антихрист је рођен од Беатрис од Јорка, унуке краљице Елизабете, 2002. године.

Из реченог је јасно да демократија није по Божијој вољи и благослову, односно да она своје порекло има од лажног бога, сатане, који ју је помоћу својих слугу – јудеја проширио по читавом свету. Зато је Св. Јован Кронштатски с правом могао рећи: „Демократија у аду, у Царству небеском монархија“. И заиста: демократија милионе и милионе људи учи безбожју и богоборству, гурајући их у провалију вечне погибели, а монархија са Божијим Помазаником као главом ограђује и чува Цркву – матицу вечног спасења и живота.

Шта је крајњи циљ демократије? Пошто је крајњи циљ изумитеља демократије – сатане, да уништи Цркву, то је и демократија у служби остварења тог циља. Сведоци смо секуларизације, посветовњачења Цркве, које се остварује помоћу либерализма и модернизма, чији су изданци јереси екуменизма, неообновљенства, сергијанизма, пацифизма, хилијазма, апокатастазе… Тај процес је одпочео са уклањањем бедема којим је Црква била чувана и брањена – бедема Православног Царства. Рушење Цркве изнутра одпочело је са „уклањањем онога који задржава“, са Св. Царем Николајем 2., Великомучеником и Искупитељем. Одмах после његовог свргавања уследило је увођење јереси екуменизма, новог календара, завршно са Критским вучјим сабором, на коме је јеретичка учење примило 10 Цркава. После јереси наступиле су расколи, којима лажни патријарх и масон Вартоломеј цепа ризу Христову, признајући украјинске расколнике за „канонску“ Цркву. На реду су Македонска, Црногорска…

Међутим, будући да је Црква неуништива, православна вера ће бити сведочена и исповедана до Другог Христовог доласка. Осим тога, захваљујући искупитељској жртви Св. Цара Николаја, Бог ће подићи новог Руског Цара, који ће бити ослободитељ и покровитељ свих православних народа. Он ће Цркву очистити од јереси и јеретика, и тако укрепити све православне пред последња и најтежа искушења која ће на крају историје донети 3. Светски рат и владавина антихриста од 3 и по године.

Дакле, монархија, а не демократија. Зато ми православни хришћани треба да се молимо Богу да поново успостави Православно Царство, и тиме оставари Свој благослов и вољу. Амин.