ЛАЖНИ МИСИОНАР ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ

На Јутјуб каналу ПМЦ „О. Данило Сисојев“ појавила су се у априлу 2018. године два преведена видеа прот. Георгија Максимова: О лажном старцу Рафаилу (Берестову) и Пар речи о „супер, најчистијим“ православцима. Они су се на каналу о. Георгија појавила обрнутим редом: најпре Про „непоминающих“, 18. 09. 2017., а онда Лжестарец Рафаил (Берестов), 16. 01. 2018. О. Георгије је на ову тему објавио још неколико видеа, одговоре „непомињућим“ (Ответ непоминающим, часть 1, 2 и 3., 19. 10. 2017., 15, 11. 2017., 28, 11. 2017.), као и текст Отец Георгий Максимов про “непоминающих”, 19. 09. 2017. На србском је објављен још текст о. Георигија 20 питања јеросхимонаху Рафаилу (Берестову), као и реакције на овај текст од А. Новалије (Писмо оцу Георгију Максимову) и анонимуса (Осврт на писмо свештеника Георгија Максимова оцу Рафаилу Берестову).

Пошто је циљ о. Георгија Максимова био да дискредитацијом (клеветом) о. Рафаила (Берестова) поткрепи своју критику „непомињућих“, желим да разобличавањем о. Георгија Максимова као лажног мисионара, оправдам поступак руских „непомињућих“, и посредно мој поступак објаве прекида помињања и општења са Еп. Милутином и Патр. Иринејом, као и да оправдам јеросхимонаха Рафаила (Берестова) као истинитог, духоносног и богоносног страца. Кренућемо од побијања критике позивања „непомињућих“ на 15. правило Двократног Цариградског сабора од стране о. Г. Максимова.

О. Георгије почиње своју анализу говорећи о целини 13, 14. и 15. правила, као настојању Отаца Двократног Цариградског сабора да предупреде расколе, забрањујући да свештеници и(ли) епископи прекидају помињање и општење са епископима, митрополитима и патријарсима у случајевима њихових канонских преступа пре њихове званичне осуде (Пар речи о „супер, најчистијим“ православцима). Затим каже да се у 15. правилу наводи изузетак и наводи тај део: „Презвитер, епископ или митрополит, који се усуди да прекине заједницу са својим патријархом, и не буде, као што је наређено и установљено, спомињао његово име на светој Литургији, него пре саборне одлуке и његовог коначног суда, начини раскол, у погледу таквог овај свети Сабор наређује: да такав сасвим буде искључен из свештенства, само ако се докаже такав његов безаконити поступак. У осталом, ово се наређује и потврђује у погледу оних, који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и чине раскол, те руше јединство Цркве. Јер они, који се одељују од заједнице са својим предстојатељем због неке јереси која је од светог Сабора или Отаца осуђена, тј. када он јавно проповеда јерес и отворено учи у цркви то зло, такви не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, напротив, бити заслужни части која пристаје православнима“. Занимљиво је да о. Георгије не наводи наставак, тј. крај правила, који гласи: „пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“. Сматрам да је то урадио намерно, да се наглашавањем везе „непомињања“ као нераскола, не би ослабила његова основна теза, која се спроводи током читавог видеа, да су „непомињући“ расколници.

У наставку о. Георгије каже да је једно од позивања „непомињућих“ на то да Патр. Кирило проповеда јерес екуменизма. Каже да су неки светитељи екуменизам називали јересју, као искривљено учење о Цркви: „Неки Светитељи су употребљавали ову реч, да је заиста јерес, али су под тиме схватали конкретно лажно учење о Цркви, управо о догмату о Цркви, искривљавање овог догмата“. Наводи да је Преп. Јустин Поповић екуменизам називао јересју због „теорије грана“, а Св. Серафим Собољев због теорије о „невидљивој црвки“. Међутим, говори даље о. Георгије, Руска Црква је осудила та учења Документом донетом на АСабору 2000., и да је његов потписник био и садашњи Патр. Кирило. У наставку говори како је од „непомињућих“ тражио да му дефинишу јерес екуменизма, на шта су неки тврдили да је реч о заједничкој молитви са јеретицима, што, по њему, подлеже канонској, а не догматској осуди. И после тврдње да нико од оних који су прекинули помињање Патријарха није ни њему нити било коме другоме показао да је реч о испуњавању услова о прекиду, изнесених у 15. правилу, закључује: „Из простог разлога што јерес наш Патријарх не проповеда“, односно да су сви „непомињући“ расколници.

Дакле: 1. екуменизам је јерес, 2. молитве са јеретицима нису јерес, 3. Руска Црква је осудила учења о „теорији грана“ и „невидљивој цркви“, те, према томе: 1. Патр. Кирило не проповеда јерес и 2. они који су престали да га помињу неосновано се позивају на 15. правило и расколници су. Врло кратко и јасно код о. Георгија. Све је он то изложио, анализирао и доказао у првих 13 минута видеа, осталих 20 објашњава пагубност раскола, његово порекло и сл.

Чињенице, међутим, изгледају сасвим другачије.

Најпре треба рећи да Преп. Јустин Поповић и Св. Серафим (Собољев) нису сматрали само „теорију грана“ и „невидњиву цркву“ за учења екуменистичке јереси, већ и искривљено учење о изгубљеном јединству Цркве. Преп. Јустин каже: „Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац ‘молитве за јединство кршћана 1975’ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи: 1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему је ‘јединство Цркве’, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто ‘предлог’ него управо ‘програм’ (како се вели у заглављу), тј. став о ‘јединству Цркве’, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и ‘заједничку молитву’. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај ‘програм’ или став (са својом теоријом о ‘подели Цркве’, о многим ‘удовима Цркве’, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем ‘плану сједињења цијелог човечанства’, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се ‘прилагођује’ том Божјем ‘плану’ и ‘краљевству’, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај ‘програм’ већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској ‘сурадњи’ и екуменској ‘заједничкој молитви’?“ (Одговор Светом Синоду: „О заједничкој молитви за јединство“). Св. Серафим пише: „Православни екуменисти за крајеугаони камен стављају јединство цркава или једину цркву. Али, у схватању ‘једина’ они умећу свој неправилни, искривљени смисао, пошто под том једном црквом они схватају не само све православне, већ и све инославне хришћане, тј. јеретике“ (Надо ли Русской Православной Церкви участвовать в экуменическом движении?). Овоме треба додати да јерес екуменизма чини и веровање да је Бог Отац свим људима, и да се све религије моле, служе и клањају једном Богу, па чак и да је спасење могуће у другим религијама, а не само у православљу.

Даље, на другом месту (О современных недоумениях в связи с Гаванской декларацией и документами на Критский собор) о. Георгије наводи детаљније текст поменутог саборског документа Основни принципи односа Руске Православне Цркве према инослављу из 2000. г., у којима се осуђују наведена учења „теорије гране“ и о „невидљивој цркви“: „Православна Црква не може прихатити поставку о томе да, без обзира на историјско раздвајање, принципијелно, дубоко јединство хришћана тобоже није било нарушено и да Цркву треба схватити као подударајућу са свим ‘хришћанским светом’, да хришћанско јединство тобоже постоји изнад деноминационих препрека“ (II. 4); „савршено је неприхватљива и повезана са вишеизложеном концепцијој тзв. ‘теорије грана’, која утврђује нормалност и чак неизбежност постајања хришћанства у виду посебних ‘грана’“ (II. 5); „за православље је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе… постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превладане помоћу компромисних међуденоминационих споразума“ (II. 6); „Православна Црква не може признати ‘једнакост деноминација’“ (II. 7); „Православна Црква је истинита Црква Христова… Црква Христова је једина и јединствена“ (I. 1-2). Заиста, када би се судило по наведеним одељцима, Патр. Кирило, као један од потписника овог документа, не само да се не може прогласити са проповедника јереси екуменизма, већ за истинитог бранитеља православне еклисиологије.

Међутим, следи наставак, који о. Георгије не наводи. У истом Документу се наводе и следећи искази: „Православна Црква устима светих отаца тврди да се спасење може наћи само у Цркви Христовој. Али, у исто време, општине, отпале од јединства са православљем, никада се нису сматрале као у потпуности лишене благодати Божије. Прекид црквеног општења неизбежно води ка повређивању благодатног живота, али не увек ка њеном пуном ишчезнућу у одвојеним заједницама. Управо је с овим повезана пракса пријема у Православну Цркву оних који далазе из инославних заједница не само кроз Тајну Крштења. Без обзира на прекид јединства, остаје неко непуно општење, које служи залогом могућности повратка к јединству у Цркви, у саборну пуноту и јединство“ (I. 15.); „Постојање различитих чинова пријема (кроз Крштење, кроз Миропомазање, кроз Покајање) показује да Православна Црква прилази инославним исповедањима различито. Критеријум је степен очувања вере и устројства Цркве, и норма духовног хришћанског живота. Међутим, установљујући различите чинове пријема, Православна Црква не износи суд о мери сачуваности или повређености благодатног живота код инославних, сматрајући то тајном Промисла и суда Божијег“ (I. 17.); „Услед нарушавања заповести о јединству, које је изазвало историјску трагедију раскола, подељени хришћани, уместо да буду примери јединства у љубави по примеру Пресвете Тројице, постали су извором саблазни. Раздељеност хришћана се јавила као отворена и крвоточива рана на Телу Христовом. Трагедија раздвојености је постала видљиво озбиљно искривљавање хришћанског универзализма, препрека у делу сведочења свету о Христу…“ (I. 20); „Важнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте обнова богозаповеђеног јединства хришћана (Јн. 17, 21), које залази у Божански промисао и припада самој суштини хришћанства. Овај задатак је од првостепене важности за Православну Цркву на свим нивоима њеног бића“ (II. 1.). Сличних места има још, и очито је да су она у супротности са православним учењем о јединству Једне Цркве, и у супротности са наведеним православним ставовима истог документа, наведених од стране о. Г. Максимова. Дакле, наведени саборни документ РПЦ из 2000. г., чији је потписник и Патр. Кирило, озваничава међусобно супротстављене догматске исказе о православној еклисиологији. По томе је овај документ, по слову и духу, истоветан Хашкој декларацији и критским јеретичким документима. Двосмисленост текста, на коју указује и о. Георгије у поменутом тексту, сведочи о дволичности његових састављача и потписивача. Дволичност је одлика фарисеја, који својих спољашњим православним изразима скривају своју неправославну веру. Помешана истина са лажју у крајњем збиру даје неистину, тако да је овај документ својом суштином и својим духом типичан за проповеднике и утврђиваче јереси екуменизма. Дакле, након упознавања да другим деловима овог документа, закључак је сасвим супротан од оног о. Георгија: РПЦ је својим званичним документом озваничила погрешно догматско учење о „изгубљеном јединству“ Цркве, што је, као што смо видели више, језгро јереси екуменизма. Из свега овога се, међутим, може још извући и закључак да је и о. Георгије дволичан, тј. фарисеј, зато што наводи само део чињеница, и то доследно само оних који иду у прилог његових унапред одређених опредељења. Он не само да различито говори на различитим местима, већ чак у једном истом тексту наведени документ хвали и куди. Најпре га хвали када га пореди са текстом анатеме екуменизма АСабора РПЗЦ из 1998., о коме ће бити речи ниже: „Овај неразговетан текст јако уступа по јасности израза делова саборно прихваћеног текста о инослављу из 2000. г., које сам навео више“; да би на крају истог текста, да би себе приказао као ревнитеља за истину и предање, критиковао исти документ због његове двосмислености, и између осталог написао: „Узмимо, на пример, већ навођени од мене документ о односу према инослављу, прихваћеног 2000. г. У њему је много изванредних делова, чињенична осуда екуменизма, онога што су под тим називом осудили свети. Међутим, у тој тегли меда је кашика жучи у виду речи о томе да одељене заједнице од Православне Цркве чувају у себи неко ‘непотпуно општење’, као и неку благодат. Написано је тако, да је нејасно шта се конкретно има у виду. Општење у чему? Дипломатско општење? Али, оно код нас постоји са свима, чак и са нехришћанима. Општење у Евхаристији? Али, њега фактички нема. Какво мистичко општење? Али, онда то противречи другим местима овога документа, реченим против теорије о ‘невидљивој цркви’. Уопште, схвати како хоћеш“. А, опет, на другом месту је дошао до закључка да екуменизма у Руској Цркви уопште нема: „То јест, ми видимо да на самом делу у Руској Православној Цркви током последњих година је на свим нивоима дошло до заједничког одбацивања указаног лажног учења ‘о сједињењу свих вера у једну религију’, и зато горе наведена оптужба јесте нетачна и неправедна“ (Богословский ответ на «Письмо епископа Диомида»).

Као што наведени Документ РПЦ није доказ да Патр. Кирило не исповеда и проповеда јерес екуменизма, већ супротно, тако то није и тврдња о. Георгија да молитве са јеретицима подлежу канонској, а не и догматској осуди, зато што ни она није тачна. Наиме, канони су неодвојиви од догмата, шта више, из њих проистичу и повратно их чувају. Отуда су и правила која забрањују молитве православних са јеретицима израз догме да ван Цркве не постоје „цркве“. Епископи или свештеници који се моле са јеретицима тим чином исповедају своју веру да верују да су јеретици „црква“, што је суштина јереси екуменизма, и зато правила кажњавају њихове прекршиоце формално због њиховог поступка, а суштински, што је важније, јер суштина изнедрава форму, чин, због њихове погрешне вере. Према томе, у праву су они који тврде да су заједничке молитве православних са неправославнима, забрањене правилима, израз, исповедање и потврда јереси екуменизма.

Дакле, претходном доказу да је Патр. Кирило потписник документа са садржајем јереси екуменизма, додајемо и бројне његове молитве са јеретицима, још као митрополита и данас као патријарха, завршно са његовим сусретом са папом Франциском у Хавани, у чијој Декларацији се говори о узношењу заједничких молитви. Исто тако, Патр. Кирило је одговоран и за све оне молитвене сусрете са јеретицима, које су са његовим благословом чинили и чине бројни митрополити, епископи и свештеници РПЦ, на њеној канонској територији и у иностранству.

Супротно тврдњи о. Георгија, постоји још доказа да Патр. Кирило отворено проповеда јерес екуменизма. Послужићемо се текстом м. Варсануфија (Богославског): „1. пример. У главној џамији града Баку, патријарх Кирил је рекао: ‘Бог је као сунце, од Њега зраци. Ако се сваки човек приближава Богу, иде по тим зрацима Богу, онда бива ближе. Што је ближи Богу, тиме је ближи другоме човеку, које такође иде у сусрет Богу. Ако сво човечанство буде близу Богу, људи ће бити ближи један другом. Зато, када нам говоре да религија раздељује људе, ми говоримо да то није истина“. О. Варсануфије појашњава: „Међутим, када се говори да ‘сваки човек’ ‘иде тим зрацима ка Богу’, тј. без зависности од религије коју он исповеда, и говори се то пред иноверцима, који одбацују СВЕТУ ТРОЈИЦУ, не признају БОЖАНСТВО ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, онда је то већ отворена проповед међурелигијског екуменизма. Рећи су и више од тога: то је, ако не буквално, а онда посредно одречење од СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како проповедати неког безличног ‘бога’, ка коме иду и хришћани и муслимани разним зрацима?“.

2. пример. При посети московске дечје клиничке болнице, пред медицинским особљем, децом и свим присутним, патријарх Кирил је изговорио речи, међу којима и ове: ‘…од свега срца се молите, тражите помоћ од Господа. Ја знам да су овде и хришћани и муслимани; сваки се обраћате ЈЕДНОМ ИСТОМЕ БОГУ ТВОРЦУ. И у одговор на то ми добијамо реалну помоћ“ (В чем ошибается отец Георгий Максимов).

Наведеним догматским основама за престанак помињања Патријарха може се додати и ставови јереси екуменизма, изнесени у Хаванској декларацији, о чему сам већ писао (Критика заједничке изјаве папе Фрање и патријарха Кирила). Бројна су сведочанства о томе да Патр. Кирило признаје архијеретика папу Франциска и његову папистичку заједницу за цркву. Најпре заједнички благослов: „Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама“ (2. Кор. 13,13). Дакле, Патр. Кирило исповеда да јеретик папа може да благосиља, што се признаје само свештеницима Православне Цркве, не и јеретицима. „С радошћу смо се срели као браћа по хришћанској вери”. Ако је Патр. Кирилу брат по вери јеретик папа, онда је и он јеретик, који прихвата све јереси јеретика папе и исповеда и проповеда јавно јерес екуменизма. „Ми смо раздвојени ранама, нанесеним у сукобима далеке и недавне прошлости, раздељени и, наслеђеним од наших претходника, разликама у схватању и тумачењу наше вере у Бога, Једног у Три Лица – Оца, Сина и Светога Духа. Ми смо жалосни због губљења јединства, насталог као последица људске слабости и грешности, произашлог насупрот Првосвештеничкој молитви Христа Спаситеља: ‘Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду’ (Јн. 17. 21)”. Типично исповедање суштине екуменистичке јереси о наводном „изгубљеном јединству” Цркава. Православна Црква по своме бићу, природи и ипостаси не може изгубити јединство, а паписти су од јединства отпали због својих јереси. Могу постати причасници јединства Цркве само кроз покајање, одбацивање и осуђивање својих јереси.

Према томе, јерес екуменизма, која се састоји у неправославном учењу „теорије грана”, „невидљивој цркви”, „изгубљеном јединству”. и да православци и муслимани верују у једног Бога, и коју су осудили многи савремени Светитељи, Патр. Кирило отворено проповеда и на основу 15. правила имају свештеници, монаси и мирјани догматске и канонске основе да прекину помињање и општење с њим.

У 15. правилу се изричито каже да мора бити у питању јерес која је осуђена „од светог Сабора или Отаца”. Не „од светог Сабора и Отаца”, већ или „од светог Сабора или Отаца”. Оци Двократног сабора су овако уобличили правило руковођени Духом Светим, јер имају исту тежину и ауторитет Сабор епископа и скуп или сабор епископа или отаца који су појединачно, на различитим местима и у различита времена, – сви заједно, и епископи на Сабору и сабор појединих епископа и отаца – Духом Светим умудрени, истоветно осудили лажно учење.

Дакле, за примену 15. правила о прекидању помињања довољно је да епископ или патријарх проповедају јерес која је осуђена од Отаца. И позивање „непомињућих” само на савремене Свете Оце, који су осудили јерес екуменизма, било је довољно за исправно њихово позивање на ово правило. Они су се, међутим, позвали и на саборну одлуку о анатемисању јереси екуменизма АСабора РПЗЦ из 1983. године. Зато се о. Георгије потрудио да истражи истинитост њеног порекла, не би ли ово позивање „непомињућих” учинио безвредим. И успео је да утврди да је Еп. Григорије (Грабе), као секретар Сабора, самовољно унео ову одлуку у записник и објавио је у црквеном часопису. Међутим, ова одлука је прихваћена од стране АСабора РПЗЦ 07. 05. 1998. г. По о. Георгију, анатемизам нема „општецрквено значење”, јер није био „размотрен и потврђен саборима и синодима других Православних Помесних Цркава”. И закључује: „Према томе, сматрати да ово решење сабора РПЗЦ 1998. г. има обавезујући силу за Цркве, које нису биле с њом у општењу, и чак нису биле званично обавештене о овом великом догматском решењу, то је канонски нонсенс”.

Прво, нонсенс је очекивати да екуменистичке врхушке које су узурпирале власт у готово свим Помесним Црквама прихвате овакву једну догматско-канонску одлуку.

Друго, када је 2007. г. дошло до уједињења РПЦ и РПЗЦ прва није тражила од друге да се одрекне и побије ту одлуку, нити ју је друга икада побила, те тако она јесте важећи акт једног сабора епископа. Чином уједињења РПЦ, као Црква која је у општењу са свим осталим Помесним Цркава (осим са Цариградском патријаршије због њеног скорашњег расколничког деловања на канонској територији РПЦ), дала је легитимитет свом наслеђу РПЗЦ.

Треће, ова одлука РПЗЦ није усамљена. За Саборе који су осудили јерес екуменизма, макар и без бацања анатеме, могу се сматрати Свеправославна конфренција у Москви 1948., са осудом екуменизма и оснивања ССЦ, затим АСабор Грузијске Православне Цркве из 1998. г., као и Исповедање вере против екуменизма са Сабора православног свештенства и монаштва Грчке Православне Цркве, које су потписала три митрополита и мноштво архимандрита, протојереја, свештеника, свештеномонаха и монаха (в.: Јерес екуменизма Патријарха србског Г. Иринеја)

Четврто и најважније, критеријум прихватања или неприхватања одлука неког Сабора није ни број учесника ни број Цркава које су прихватиле његове одлуке, већ истинитост одлука. Св. Теодор Студит каже: „Није свако сабрање епископа Сабор, него само сабрање епископа у Истини“. Сама чињеница да је одлука о анатемисању екуменизма АСабора РПЗЦ из 1998. г. истинита, довољан је разлог и критеријум, без обзира што није прихваћена (ни побијена) од осталих екуменствујућих Помесних Цркава, да се на њу може позвати неко при тражењу неопходних услова за престанак помињања које је одредило 15. правило.

Дакле, као што смо видели, о. Георгије Максимов није у праву када тврди да Патр. Кирило не проповеда јерес екуменизма, није у праву да се „непомињући“ не могу позивати на одлуку АСабора РПЗЦ о осуди јереси екуменизма из 1998. г., није у праву ни када је тврдио да су само два свететиља осудила јерес екуменизма (то су учинили и Св. Николај Србски, Преп. Гаврило Грузијски, Преп. Пајсије Светогорац и др.), и није у праву када је тврдио да нема других Сабора који су осудили екуменизам као неправославно учење о Цркви. Ствари стоје потпуно другачије: као што је показао о. Варсануфије (Богославски), Патр. Кирило отворено проповеда јерес екуменизма, и много Сабора и Светитеља је екуменизам осудило као јерес. Дакле, сва три услова које је прописало 15. правило су испуњена од стране „непомињућих“, и они не само да нису у расколу и „не само што неће подлећи канонској осуди за то што су пре саборног решења отишли од таквог епископа, него ћe, на против, бити заслужни части која пристаје православнима, пошто они нису осудили епископе него псеудо-епископе и псеудо-учитеље, нити су расколом нарушили јединство Цркве, него, на против, похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“. На основу реченог можемо рећи и да се о. Георгије јавља као „главни апологет јеретикујућег Патр. Кирила“ (Если Таинства совершаются – зачем «непоминание»?).

Сада размотримо клевете које је о. Георгије навео против старца Рафаила (Берестова), као што смо навели, у посебно снимљеном видео обраћању (О лажном старцу Рафаилу Берестову). О. Георгије најпре хоће да докаже непостојаност у исказима ст. Рафаила у вези услова за престанак помињања Патр. Кирила, почевши од 2009. г., па завршно са објављивањем непомињања 28. 01. 2016. г. Тиме он хоће да оспори духоносност ст. Рафаила: „Као што видимо говори се једно, ради се друго, да ли тако треба да поступа духовни човек, процените сами“. Ја, међутим, сматрам управо супротно, да су догађаји који су уследили после проглашења непомињања Патријарха у потпуности потврдили исправност одлуке ст. Рафаила. Наиме, после 28. 01. 2016. г. најпре је одржан АСабор РПЦ од 2-5. 02., а онда је 12. 02. уследио сусрет Патр. Кирила са архијеретиком папом Франциском. На АСабору су прихваћени предсаборски критски неправославни документи, без икакве расправе, чак са спречавањем неких епископа да дискутују од стране самог Патр. Кирила, речима: „Седите, седите, све је већ одлучено“. У потпуности папистички поступак Патријарха! Видимо, дакле, да је ст. Рафаил дуго одлагао престанак помињања јеретика Патријарха, вршећи снисхођење и оптерећујући савест истог, да би прекидом помињања после прихватања предсаборских докумената у Шамбезију, пророчки најавио оно што ће се потом догодити на АСабору у Москви. Затим је уследила и друга потврда исправности поступка ст. Рафаила, јер је папистичком самовољом, без знања, одобрења и благослова АСабора, прекршивши тиме 34. правило Светих Апостола, отпутовао у Хавану, сусрео се са архијеретиком папом Франциском, и тамо потписао Декларацију којом је, као што смо горе показали, јавно исповедио и посведочио своју јерес екуменизма. То што Руска Црква није отишла на Крит ништа не мења на ствари. Понављам: разлика у слову и духу између помињаног акта РПЦ из 2000. г., Хаванске декларације и критских докумената нема. Као што сам рекао, реч је о двосмислености дволичних проповедника јереси екуменизма. Одговорност РПЦ за одржавање Критског вучијег сабора и доношење јеретичких докумената не умањује неодлазак, јер је она деценијама учествовала у њиховим припремама, и није побила одлуку претходног АСабора о њиховом прихватању. Следећи наводи из Одлука АСабора РПЦ из 2016. и 2017. само потврђују лукавство и лицемерје њихових потписника: „При припреми Свеправославног Сабора треба водити рачуна о критички настројеном свештенству и верујућем народу, у односу на перспективе сазива Сабора… Јерарси Руске Цркве сматрају да припрема Свеправославног Сабора треба да предвиди широко разматрање припреманих одлука и да се одликује посебим старањем о чувању чистоте православног вероучења“; „Анализа документа Критског Сабора, која је спроведена по налогу Светога Синода Синодској библијско-богословској комисији, показала је да неки од њих садрже нејасне и двосмислене формулације, што не допушта да се сматрају за обрасце изражавања истина православне вере и Предања Цркве“. У питању су незнатно измењени документи које је, као пресаборске, АСабор РПЦ, као што сам већ рекао, претходно прихватио у фебруару 2016.! Реч је, дакле, о празним фразама које само треба да „заметну трагове“ екуменистичких злодела врхушке РПЦ, предвођене јеретиком Патр. Кирилом.

Следећа клевета о. Георгија према ст. Рафаилу је његова тврдња да старац није престао да помиње Патријарха (по њему отишао у раскол) због његове уверености да он проповеда јерес екуменизма, већ због уверености да зна будућег руског Цара, који ће још бити и патријарх, и коме ће место уступити садашњи.

О. Георгије замера ст. Рафаилу и о. Онуфрију што називају некога ко још није дошао на престо Царем, коме одговара назив наследник или царевић. Тиме показује још једну особину особену за фарисеје – формализам. Када не могу да изађу на крај са суштином, фарисеји, лицемери, поред тога што су двосмислени и дволични, прибегавају формализму. О. Георгије на може да верује у нешто што није учио у богословским школама, нешто што не постоји у богословским уџбеницима. Он је типичан схоластичар, рационалиста, који верује само у оно што је научио умом. Он не зна да је сазнајни орган православног богословља срце, и да право богословље није само оно што је научено и што се верује умом, већ и оно што је откривено и верује се срцем. Он богословствује интелигенцијом и меморијом, а ст. Рафаил Исусовом молитвом. Зато ја верујем духоносном старцу, а не образованом богослову – рационалисти.

Да је формализам о. Георгија формалан показује и пример цара Давида, на кога је пророк Самуил излио уље и помазао га још као дечака, да би тек много касније постао цар (1. Сам. 16, 13). Могао је на сличан начин бити тајно помазан и будући Цар.

То што је било много лажних царева, самозванаца у последње време, не значи да је човек за кога верује ст. Рафаило да је будући Цар, исто самозванац. Исто тако, нема ни реалних, спољних потврда да је старац у праву. Остаје само веровати или не веровати старчевој вери. Ја лично верујем старцу.

О. Георгије осуђује могућност да долазећи Цар буде и Патријарх, позивајући се на 6. правило Св. Апостола, које прописује да се свештено лице не сме бавити световним пословима. Над тим о. Георгије ликује књижевничко-фарисејским осмехом, што он није као „непомињући“, који познају само један или два канона, и њих лоше примењује, већ је он врстан богослов, који познаје све каноне (11′ 53”)! У праву је, међутим, поново духоносни старац, а не горди књижевник-фарисеј – незналица. О. Георгије сматра да је Цар световна служба, професија. Тако су га учили његови учитељи, који су, заједно са Патрх. Кирилом, потомци епископа који су издали Св. Великомученика и Искупитеља Цара Николаја Другог, и самозваног Патр. Сергеја (Страгородског), дакле припадници јереси цареборства и сергијанства. Његови учитељи су објавили репринт издање Катехизиса Св. Филарета Московског, избацивши део о божанској установи царског чина и службе. Да, да, о. Георгије. Цар није светски, државнички посао, већ црквени чин и служба. Обе службе – царска и првосвештеничка – припадају Господу Исусу Христу. Он је као Бог Цар и Првосвештеник као Човек. Он је те две службе предагошки разделио на једног човека – Цара и на много Првосвештеника, да не би било злоупотребе сабране власти у рукама једног човека. Међутим, у последња времена, због ванредних околности, Христос ће поново две своје службе – Царску и Првосвештеничку – спојити у једној личности, из простог разлога да би долазећи Цар-Патријарх могао да Православну Цркву очисти од јеретика екумениста, сергијанаца и неообновљенаца. А са њима ће бити уклоњен, ако се благовремено не покаје, и велики бранитељ, апологета и адвокат њихових неправославних непочинстава. Да, да, о. Георгије. „Да, мада руски народ већином не зна свештене каноне, али он познаје Христа својим срцем и осећа Њега, а вукове у овчијим кожама (какви су Патр. Кирило и о. Г. Максимови – прим. Н.Б.) по духу не трпи, и зато не иде к њима. Са срдачним уздасима и сузама руски људи чекају свога Цара-Баћушку, који ће им се сажалити, а све јеретике, непријатеље и издајице сурово казнити“ (Исповедание веры Православного Русского народа).

Даље, у свом отвореном писму еп. Диомиду, о. Георгије показује ширину свог богословског незнања и дубину своје цареборачке јереси, упркос томе што, опет дволично и лицемерно, тврди да је монархиста.

Позива се најпре на документ Основе социјалне концепције РПЦ, и заједно са њим тврди „о непостојању било каквог погодног за Цркву државног уређења, било које од постојећих политичких учења“ (III, 7). Овај став је по духу истоветан са ставом цареборачког и цареиздајничког Синода РПЦ, који је неколико дана после издаје и свргавања Св. Цара Николаја, 09. 03. 1917. г., у својој посланици „Верним чадима Православне Руске Цркве поводом садашњих догађаја које преживљавамо“, изјавио: „Свршила се воља Божија. Русија је ступила на пут новог државног живота. Да благослови Господ нашу велику Родину чашћу и славом на њеном новом путу“.

Позивајући се на старозаветно богопротивно тражење цара од Господа (1. Цар. 8, 4-7), о. Георгије долази до закључка да Православна монархија не само да није по Божијој вољи и благослову, већ је људска творевина и богопротивна је: „И тако, земаљска монархија се даје по богопротивној самовољи народа...“ (Богословский ответ на «Письмо епископа Диомида»). Као добар познавалац Светог Писма и црквене историје, могао је о. Георгије да се сети да је после оваплоћења Сина Божијег и рођања Цркве, Бог благословио монахрију чудесним јављањем Св. Равноапостолном Цару Константину Великом. Да се сетио, онда би себи поставио питање: зашто Господ не благосиља монархију у Старом, а благосиља после Новог Завета? Онда би размишљањем схватио да је јеврејски народ родио Месију – Христа и Цркву, а да су Царство дали Ромеји – Римљани и Грци. И дошао би до закључка да Бог није хтео да Израиљ има царство, да се не би погордио и због гордости не препознао Месију. И још би закључио да је требало да се роди Црква, као Царство Небеско, а тек после тога Православно Царство, као ограда или тело тог Царства Небеског. И Црква и Царство, као душа и тело, су иконе Царства Небеског. Као што сам рекао, спаја их Господ Исус Христос – Цар и Првосвештеник и Њиме откривена православна вера. Могао је свега тога да се сети и досети о. Георгије, а у ствари и није могао: није му дао антимонархистички и сергијанско-цареборачки дух који обитава у њему.

Као лажни монархиста наводи мишљења у прилог демократског система, а није хтео да укаже на кристално јасне речи Преп. Серафима Саровског: „После Православне вере они (Цареви) су први дуг наш руски и главни основ истините хришћанске побожности. У очима Божијим нема боље власти, него власт Православног Цара“. Да је читао одељак о монархији у изворном, а не новом, цензурисаном издању Катехизиса Св. Филарета Московског, не би могао да изјави следећу неистину: „Учење о вероучитељном значењу овога или онога државног уређења у овом грешном свету и о односу према њему су очито страни Писму и Предању васељенске Цркве“ (Богословский ответ на «Письмо епископа Диомида»).

Ево шта о будућем Цару говори ст. Рафаил: „2015. године је о. Рафаил почео да тврди да се је срео са будућим царом: „…ја сам се сретао са учеником старца Николаја Гурјанова… Он је веома талентован, духован, благодатан човек. Као што је речено, руско срце ће га осетити, срце се отвара пред њим. Ја нисам никога помазивао на царство, мада су ме многи самозванци молили да то учиним. Сада смо сазнали за њега [за цара]. Ја сам [га] питао: ‘Шта да кажем људима о долазећем Цару?’ Одговор је био: ‘Реци само оно што је рекао старац отац Николај Гурјанов: Се, царь грѧдéтъ! [Ево, цар иде!, цсл.]’ Стога ја и кажем свима: ‘Се, царь грѧдéтъ!’… Он ће бити и патријарх и цар.’ Затим је Рафаил почео да открива више о тој тајанственој личности: ‘Код мене је долазио један веома благородан човек и рекао: ‘Оче Рафаиле, радуј се, цар међу нама хода по земљи.’… Авељ [келејник о. Рафаила, у схими Онуфрије] га је знао, и ми смо сазнали да је лично он долазећи цар. Ми имамо доказ за то. Али, о томе се не сме говорити. Питао сам тога благородног човека: ‘Како да вест о вама популаризујем, шта да кажем људима?’ Он каже: ‘Оче Рафаиле, мој духовни отац је био отац Николај Гурјанов, и ја сам му све откривао. Сва моја откривења су била од Бога, све сам му откривао, и он је рекао: ‘Се, царь грѧдéтъ’. Тако и ти говори људима: ‘ Се, царь грѧдéтъ!’. Ништа друго не треба говорити…’ Сам Бог ће посведочити да је он цар. Моја претпоставка, наша претпоставка је: може бити да ће васкрснути Серафим Саровски, и он ће свима рећи ‘Се, царь! То је Божји изабраник!’ И сви ће га примити. Међутим, то се неће десити сада, него у време тешких искушења, у време рата. У време рата он ће бити цар-победник. Он је био војно лице, официр, и он ће учествовати у рату и постаће чак војсковођа.’ ‘[Он] је веома дубок, озбиљан човек, духован, ми монаси можемо да учимо од њега, он се моли од смираја дана до сванућа. Он је врло паметан, благодатан, духован, веома зрео’“ (Старац Рафаил (Берестов)).

Служба црквеног чина Цара јесте да чува православну веру. Без Цара се не може сачувати православна вера и Црква. Доказ за ово је то што је апостасија са јересима екуменизма, обновљенства и сергијанства наступила управо после уклањања Св. Цара Николаја. Пред нашим очима се савршава последњи чин апостасије: екуменизам и глобализам треба да омогући да се испуни тајна безакоња и зацари син погибли. Да Црква и православна вера не би сасвим пропали, ради речи Господњих (Мт. 16, 18), Бог мора да да Цркви Руског и Свеправославног Цара-Патријарха, да би очистио Цркву од јереси и укрепио све православне за последњих бој у историји људског рода – за бој против антихриста! Васксење Св. Серафима (Саровског) је део тог Божијег промисла.

У истом антимонархистичком духу је и одрицање о. Георгија одговорности савременика за нарушавање клетве из 1613. г., дате роду Романових, прихватање жидовских клевета против Св. Цара Ивана Грозног, и историјске лажи о тобожњем одречењу од престола Св. Цара Николаја. Потпуно плотски, телесним мудровањем, крајње непобожно, рачуна и долази до резултата да је Св. Цар Николај био потомак Голштајна и по мушкој, и по женској линији, имајући у себи „само 0,75% руске крви од своје прапрапрапрапрабабе“. Да нема дара расуђивања, за разлику од ст. Рафаила, показује његова завршна мисао о овој теми, у којој каже да ми нисмо одговорни ни за давање пионирске заклетве: „И сви ми, ипак, не сматрамо себе свезани њоме, не чувамо верност Комунистичкој партији, не градимо живот по заветима Иљича, и при том сасвим не осећамо грижу савести. Иако то нису изговарала уста предака, већ наша сопствена уста“. Супротно њему, о. Сампсон (Сиверс) је говорио да се давање пионирске заклетве мора исповедити, што је потписник ових редова и учинио. По логици о. Герогија, ни један човек није одговоран ни за прародитељски грех! Примећујемо на овим примерима да се о. Г. Максимов држи само академнског богословља и књишког Предања, а од оног практичног и духовног се отклања, показујући се тако умногоме либералиста, и самим тим и модерниста.

Да је искрени, а не лажни монархиста, о. Георгије би схватио дух и смисао проповеди ст. Рафаила и о. Онуфрија о долазећем Цар-Патријарху. Они тиме крепе и бодре народ Свете Русије и све православне, да не омалодушавају, већ да се уздају у остварење бројних пророчанстава, да ће Бог, искупитељском жртвом Св. Цара Николаја и молитвама свих Светитеља земље Руске, дати у последња времена Руског и Свеправославног Цара. Ако су пророчанства преко Отаца пророкована Духом Светим, и ст. Рафаил их објављује и најављује истим Духом, онда је непризнавање првих и клеветање другог од стране о. Георгија хула на Духа Светога, која се неће опростити ни овога ни будућег века (Мт. 12, 32-33). „Лекару, излечи се сам!“ (Лк. 4, 23). Учитељу, научи прво себе! Видиш трунчић у оку духоносног старца, а не видиш брвно у свом уму! Мислиш да си ученији од монаха који знају два канона, а не знаш основе богословског предања Цркве! „Мислиш да ли богат, а сиромашан си!“ (Откр. 3, 17) Бог не станује у надменима, већ у смиренима духом! Нема блаженства интелигентних, већ ништих срцем! „Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих“ (Откр. 3, 16). „Покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5), поручује ти Господ.

У наставку видеа о. Георгије замера ст. Рафаилу што се као монах бави стварима којима монаси не би требало да се баве: „Сваки човек може да погреши, рецимо и ја грешим, сваки човек може да погреши. Међутим, овде се јављају два питања. Као прво, да ли је заиста овде пред нама духоносни, благодатни Старац? И друго, да ли се тиме баве монаси? Чиме би управо они били дужни да се баве, управо као монаси? Да ли су ради тога отишли из света да би затим нама, који смо у свету, говорили о световним делима?“ На прво питање, одговор је потврдан. На друго питање, одговор гласи: да, ст. Рафаил са братијом се баве стварима којима се ви погрешно бавите, ти, о. Георгије, и твој Патријарх – јеретик. Они би се најрадије бавили само умним делањем, Исусовом молитвом, али зато што у Цркви патријарх, митрополити, архиепископи, епископи, свештеници и свештеномонаси проповедају екуменизам, неообновљеноство и сваку врсту либераног модернизма, они морају да прекидају своје омиљено тиховање и да проповедају народу истину о Богу, Цркви, монархији, јересима, долазећем Цару… По речи Господњој: „Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19, 40): ако епископи заћуте, свештеници ће проговорити; ако свештеници заћуте, монаси ће прекинути тиховање; ако монаси оћуте, мирјани ће проповедати; ако мушкарци заћуте, проговориће жене!

Код питања електронских докумената и матичних бројева о. Георгије показује крајње неразумевање теме и либерализам, чак неразумну смелост, која прелази у дрскост. Пребацујући ст. Рафаилу ширење неосноване панике и безразложног страха, он одбацује било какаву духовну опасност од прихватања матичног броја, електронских картица, чак и чипа у тело. Сматра да је једина опасност примање жига звери, које ће, по њему, делити лично антихрист. „Говорити да неки нови електронски систем може да одузме човеку Богом даровану слободу представља богохулство. Што се чиповања тиче, још не знамо да ли ће се она уопште десити. Али чак и ако је буде – Новомученици су и седећи у логорима сачували своју хришћанску слободу, а чип сигурно неће бити гори од тога. Деловање чипа на људску свест је фантазија“ (Електронски документи мењају људску свест?). Чак на једном месту говори како ће он лично примити чип у десну руку! „Речи о. Георгија о чиповима изгледају као стални резултат. Они му се не свиђају „на рефлексном нивоу“, али потпуно допушта уметање чипа самоме себи и буквано зомбира слушаоце, наводећи да само по себи чиповање нема никакву религиозну позадину. Он слика скицу насилне уградње чипа (како је говорио преп. Пајсије Светогорац, насилне уградње чипова неће бити, те ово нема духовног смисла), припремајући сазнање људи за чиповање, како би ‘отклонили страх’ према чиповима, буквално нас наговарајући да се раније смиримо пред таквом неизбежном процедуром. Изјављује, да ако га обавежу на уградњу чипа, он ће га уградити(!)“ (К чему нас призывает священник-миссионер Георгий Максимов?)

Моје становиште је ближе ст. Рафаилу, иако се не слажем у потпуности с њим. Слажем се да се добијањем матичног броја улази у антихристов систем, али сматрам да оно, као ни прихватање елетронског документа или картице не доводи до потирања Крштења и губљења благодати, као ни са тврдњом да ће они који сада приме наведено, обавезно примити антихристов жиг. Исто се односи на наношење ласерских знакова на контролним пунктовима и нано честице којима нас запрашују кемтрејлси. У вези последњег, а ја бих рекао и на претходно, односе се речи ст. Елпидија: „На нас у једном дану падну хиљаде сателитских антена. Зато нас трују ГМО храном, прскају из авиона,  додају све то у пијаћу воду. Али ми имамо противотров. Наш противотров је тако силан  да ни једно страно тело не може дуго да преживи у нашем организму. Тај противотров је Свето Причешће. Само тако, ми ћемо бити здравог ума и мање-више здравог тела. Само сила Самога Господа – Његово Тело и Крв,  способни су уништити лукаво припремљене нанотехнологије људима“ (Пророчанство јеромонаха Елпидија). Они који сада враћају матичне бројеве и не примају никаква електронске документа, излазе из антихристовог система, добровољно се предајући Богу на старање, што сматрамо за својеврсно исповедништво и мучеништво. Али, при том, не осуђујемо оне који то не чине. Црвена линија, неприхватљиво ни по коју цену, у наведеном ланцу је примање чипа у десну руку. Из два разлога: први, зато што је човек личност душом и телом, па је тело неприкосновено, оно је „храм Духа Светога“ (1. Кор. 6, 19). Други, зато што ко прими чип у тело, у случају бежања од прогона неће моћи да га извади, те ће чип бити локатор. Рекао бих да сличну границу одређује и архим. Кирил (Павлов) 2001. г.: „Мислим овако: сада, то је прва етапа, број, затим ће бити електронска карта. Сада је лакше, а потом ће бити теже искобељати се, а потом, после тих картица, већ ће бити чип. Када дође до отказивања од чипа, тада ће већ бити јавна смрт, да. Или Христа издати, поклонити се антихристу, или обратно – примити смрт за Христа. Ја тако разумем“.

С правом су уследиле критике у вези лакомислености о. Георгија у односу на дату тему. Дошло се до запажања сличних мојим: „Поражава код о. Георгија потпуно одсуство страха Божијег, одсуство духовних интуиција и крајњи рационализам мишљења заједно са прекомерним амбицијама“ (К чему нас призывает священник-миссионер Георгий Максимов?). „И тако, предавање свештеника Георгија Максимова ‘О електронском концлагеру и печат антихриста’ може увести у опасну заблуду много душа нејаких у духовном животу и нанети велику штету делу спасења“ (Ответ священнику Георгию Максимову по поводу «истерии с шестерками»).

Завршавајући ову одбрану ст. Рафаила, иако њему одбрана није потребна, ја се, наравно, не слажем са о. Георгијем и тврдим да о. Рафаил јесте старац, јесте и ауторитет за православне хришћане, и да апсолутно није у прелести. Његове речи против ст. Рафаила ћу преокренути, па написати: „Како год било, последњих година о. Георгије има очигледно рушилачку делатност. То што он проповеда, никакве везе уопште са Православљем нема. Зато је могуће пожелети само уразумљење, и додао бих, покајање о. Георгију, да изађе из прелести, престане да проповеда ова лажна учења“ и престане да брани јерес екуменизма и јеретике екуменисте, и не клевеће „непомињуће“, који су се исправно позвали на 15. правило и „похитали су да Цркву ослободе раскола и деоба“ и јереси. О. Георгије иде стопама ђ. Андреја Курајева, који је почео као предањац, а завршио скоро као противник Цркве. Разумљиво, слажемо се са речима о. Онуфрија, духовног чада ст. Рафаила: „Својим ћутањем о ђаволским делима екумениста, Ви прикривате њихова безакоња и њихова гажења православне вере, чак сте се спустили још ниже: Ви сте устали на православног Старца-Исповедника, а то је већ, о. Георгије, богоборство, сетите се слова Гамалила! Ви сами не желите да идете божијим исповедничким путем, својим речима саблажњавате и одвраћате од тога пута православне људе, а сада сте узели да ружите божијег Старца, и све то зато да би сте се додворили пред непобожним антихристовим екумеистима?! Нека Вам Бог запрети!“ (ОТВЕТ о. Георгию Максимову – личному адвокату слуг антихриста и сатаны). И са речима о. Варсануфија, такође духовног сина ст. Рафаила: „Оче Георгије, примећујете ли разлику? – Људски недостаци и грешке баћушке Рафаила и нас на једној страни, и јерес Патријарха Кирилиа и покривајућа апологија ове јереси с ваше стране? Ви, а не ми имате о чему да се замислите“ (Наш Старец – Отец Рафаил).

Као главну особину о. Г. Максимова могли бисмо навести држање главне линије, избегавања ризика и припадање већини. Није реч о ходању „царским путем“, средњим путем између две крајности, већ о компромисерству, као начину размишљања и начину одржавања добијених позиција у црквеном систему. Тако он, иако је написао књигу Ван Цркве нема спасења, наводи ауторе који тврде да благодати има и ван Цркве; иако није екумениста, чак и износи слабости екуменизма, али у крајњем збиру он брани екуменисте, пре свих архиекуменисту Патр. Кирила; иако критикује Хаванску декларацију и Критски сабор, он је највећи борац против оних који су се због истих докумената позвали на 15. правило и престали са помињањем Патр. Кирила; иако монархиста, наводи мишљења у прилог демократије; иако предањац, бори се и клевеће једног од последњих живих стараца, и, на другој страни, прихвата савремену глобализацију и електронски гулаг; иако конзерватививац, он је истовремено и либералиста, да би због свог либерализма у односу на Предање и Свете Оце био модерниста.

Опет, на линији је и када се бори против догмата о равној земљи, површно изучавајући и наводећи Свете Оце, који сви одреда тврде да је земља непокретна и да се сунце и месец окрећу изнад или око ње (О новоизмышленном «догмате геоцентризма»). Оци су били подељени само око облика земље: половина је веровала да је земља лопта, а друга половина раван диск (в.: Ипак се не окреће). Прихватајући хелиоцентрични систем, разумљиво, он је прихватио и могућност постојања ванземаљаца (Православие и мысль о существовании жизни вне Земли), не схватајући повезаност ове две лажне и од ђавола измешљене теорије. Ако је изнад равне земље небески свод, од кога престаје материјални и почиње духовни свет, онда нема бесконачног космоса, безбројних галаксија, небројених планета, нема ванземаљаца. Наводи Св. Василија Великог који каже да облик земље није повезан са нашим спасењем. Исто каже и за постојање или непостојање разумних бића ван земље. То је важило за време Св. Василија. За наше време, наша последња времена, и те како важи. Ако живимо у хелиоцентричном систему онда могу постојати ванземаљци и може доћи до њиховог напада на земљу. Ако живимо у геоцентричном систему, онда ванземаљци не постоје и може доћи само до лажне инвазије лажних ванземаљаца. Преп. Гаврило Грузин разрешава ову дилему следећим упозорењем: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“.

О. Георгије познаје Свето Писмо, Свето Предање и Свете Оце, али није стекао њихов ум, није стекао ум Христов, и не познаје дубине вере које се откривају не у висинама ума, већ у дубинама срца. Он је теоретичар али не и практичар, има знање о Богу, али Бога лично не познаје. То је зато што се не бави умним делањем, и нема откривење вере од Бога, већ Га познаје само књишки. Зато и не може познати, схватити и прихватити нешто што не постоји у књигама – духовни опит и живот по вери.

Господ каже: „Који је веран у најмањем и у многом је веран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан“ (Лк. 16, 10). Као што смо показали и уверили се, о. Георгије је неверан истини у малом, па, самим тим, бива њој неверан и у великом. Он, исто тако, чини неправду у малим делима, па је зато неправедан и у свим делима. Он је неверан, па отуда и лажни предањац; неверан је и зато лажни конзервативац; неправедан је и због тога лажни богослов; неверан је и неправедан, самим тим је и лажни монархиста; и коначно, он је неистинити, тј. лажни мисионар. А знамо чији су лажни православни мисионари истинити мисионари: „Дух антихриста, делујући увек у свету, захватио је својим смртоносним дисањем срце о. Георгија, и ово бесовско деловање нашло је у њему погодно тле, направивши од јереја Георгија Максимова стварног ‘мисионера’ антихрстовог царства“ (К чему нас призывает священник-миссионер Георгий Максимов?).

 

Недеља Православља, Часни Пост, 2019. л. Г.

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)