ЈОШ ЈЕДНА СВЕТООТАЧКА ПОТВРДА ГЕОЦЕНТРИЧНОГ СИСТЕМА

У мојој књизи Ипак се не окреће показао сам да се васељена у којој живи човек, сагласно описима Светог Писма и тумачењима Светих Отаца, састоји из земље, која је некокретна полулопта, са равном горњом површином, и небеским сводом, о који су окачене звезде, и испод кога круже сунце и месец и остале планете. Ван граница небеског свода почиње духовни свет у који човек нема приступ, и у коме обитавају Бог – Пресвета Тројица и небеске анђелске силе. Дакле, никакве галаксије, млечни путеви, никаква безбројна небеска тела, никакав бесконачни космос, никакви ванземаљци.

Поред сведочанства Светог Писма и одговарајућих тумачења Светих Отаца, богословски основ за овакву конструкцију човековог геоцентричног станишта јесте поставка да материја не може бити бескончна, односно да све материјално мора имати границу, јер би у супротном материја као бесконачна морала бити и беспочетна, што су својства само Божанског бића.

Недавно сам пронашао још једно светоотачко сведочанство наведене архитектуре човековог дома. Реч је о Беседи о вери Св. Василија Великог, у којој, говорећи о узношењу ума изнад материјалног света, Светитељ каже:

И ти, уколико хоћеш да говориш или да слушаш нешто о Богу, одвоји се од свога тела, ОДВОЈИ се од телесних чула, напусти земљу, напусти море, учини да ваздух буде испод тебе, занемари годишња доба, поредак времена и украсе земље, уздигни се изнад етера, прођи поред звезда, поред њихових чудеса, њихове красоте, величине и користи коју чине васељени, поред њиховог благоустројства, светлости, положаја, кретања, поред њихових узајамних веза и растојања. Прошавши све словом, узвиси се над небом. Уздигавши се над њим, ти самим разумом проматрај тамошње лепоте: наднебеске војске, хорове анђела, старешинство арханђела, славу господства, превасходство престола, сила, начала и власти (уп. Кол.1,16; Еф.1,2). Прошавши све, уздигни се својим помислима изнад васцеле творевине, узнеси свој ум изван њених граница и замисли постојану, непокретну, непромењиву, бестрасну, просту, несложену, нераздељиву Божанствену природу, неприступну светлост (1.Тим.б,16), неизрециву силу, безграничну величину, лучезарну славу, жељену благост, неупоредиву лепоту која снажно пробада рањену душу, али се не може долично изразити речима“.

Иако је у питању позив на умно сазрцавање, речи Св. Василија Великог треба схватити у буквалном, а не у поетизованом, преносном смилу. Он јасно слика устројство нашег ограниченог света по вертикали, одоздо на горе. На њој су поређани земља, ваздух, етер (аристотеловско веровање да је изнад ваздуха етер, што не одговара стварности; изнад ваздуха, а испод свода је вакуум), звезде, небо. Изнад неба су небеске анђелске силе, које су неприступне телесном виду, и могу се гледати или при отварању духовног вида, као Св. Апостолима на гори Тавору, при Преображењу Господњем, или иступањем душе ван тела, као у случају Св. Ап. Павла, који је био узнесен до трећега неба и уведен у рајска насеља (2. Кор. 12, 2-4). Изнад, дакле, неба, тј. небеског свода, почиње духовни свет, са анђелским силама, рајским насељем и свуда присутним Богом, Који је неприступна, нетварна, духовна Светлост и Слава.

Постојање границе између ова два света, материјалног и духовног, нарочито оцртавају следеће речи Св. Василија Великог: „Прошавши све, уздигни се својим помислима изнад васцеле творевине, узнеси свој ум изван њених граница“. Постоји, дакле, граница између ова два света, а то је небески свод. Он је граница материји, твари. Док је у овом телу, човек не може да је пређе. Тек када на крају света и века буде опште васкрсење мртвих, када се читава твар, укључујући и човека, обесмрти и одухови, тада ће, као што је Христос после Свога преславног Васкрсења прошао кроз затворена врата (Јн. 20, 19), одуховљена људска тела моћи да прелазе ову границу. Међутим, тада ће и сама та граница бити укинута, јер ће престати разлика између материјалног и духовног света, јер ће се први, као што сам рекао, одуховити. Осим тога, човек неће имати потребе нити ће моћи да иде на горе, јер ће са неба, на, у огњу, очишћену и одуховљену земљу сиђи Нови Јерусалим (Откр. 21, 1-2), у коме ће становати сви они који се тога по милости Божијој удостоје. Они који се тога не удостоје, биће у вечном паклу, који ће се, као и сада, налазити у утроби земљине полулопте (Откр. 20, 14).

Светитељ, дакле, још једном потврђује библијско устојство ограниченог човековог дома, са границом између материјалног и духовног света, коју чини небо, тј. небески свод, не помињући онога чега нема ни у Светом Писму, ни у стварности: безброј галаксија, неизбројива небеска тела, бесконачан материјални космос. Ово друго постоји само у машти и вери оних који верују и обожују материју, тј. човека, који су атрибуте и својства свуда присутног и беспочетног Бога, теоријом о Великом праску и хелиоцентричном систему, приписали своме божанству – материји.