ЈЕРЕС СЕРГИЈАНИЗМА ПАТРИЈАРХА СРБСКОГ Г. ИРИНЕЈА

 „Изиђите из ње, народе мој,

да не саучествујете у гресима њезиним,

и да вас не снађу зла њезина“ (Откр. 18, 4).

 

 

 

 

Преп. Јустин Ћелијски је 1960. године писао: „За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: јер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскају извесне Христоиздајице и Христоубице у мантијама: Јуде. И сарађују им! На чему? – На пљувању Христа, на мучењу Христа, на распињању Христа, на убијању, на стављању трнових, безброј трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу, која више вреди него сви светови скупа, него све васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека Хришћанина?...“ (Меморандум Оца Јустина). Да ли се 60 година касније нешто променило? Формалано, да. Комунистичка деца су постале демократе, остајући и даље христоубице, деца христоубица. А Јуде, „Христоиздајице и Христоубице у мантијама“, и даље су остале Јуде, издајући Христа, убијајући душе свога духовног стада, своје духовне деце!

Сергијанство је многозначна јерес, која је име добила по Митр. Сергију (Страгородском), који је у својој Декларацији из 1927. г. „О односу Православне Руске Цркве према постојећој грађанској власти“ изјавио поданичку лојалност РПЦ према жидо-бољшевичким властима СССР-а. У време када су рушени храмови и манастири, затварани епископи, свештеници, монаси и верујући и без суда убијани, Митр. Сергије и Синод позивају на узношење молитве благодарности Богу и Совјетској влади за њена добра дела према Цркви: „Сада наша Православна Црква у Савезу (СССР-у) има не само канонско, већ и по грађанским законима потпуно легалну централну управу; а ми се надамо да ће се легализација постепено проширити и на ниже наше црквене управе: епархијску, окружну итд. Није неопходно објашњавати значај и све последице промене, које су се на овај начин догодиле, на положај наше Православне Цркве, њеног свештенства, свих црквених посленика и установа… Узнесимо наше захвалне молитве Господу, Који се тако старао о светој нашој Цркви. Изразимо свенародну нашу благодарност и Совјетској влади за такву пажњу ка духовним потребама православног становништва, а заједно с тим, уверимо владу да ми нећемо злоупотребити показано нам поверење“. У Декларацији се ставља једнакост, објављује јединство између Цркве и богоборачке совјетије: „Ми хоћемо да будемо православни и у исто време признајемо Совјетски Савез за нашу грађанску Домовину, чије радости и успеси јесу наше радости и успеси, а недаће наше недаће. Сваки удар, усмерен на Савез, било то рат, бојкот, нека друштвена невоља или просто убиство иза угла, слично варшавском, доживљавамо као удар усмерен на нас. Остајући православни, ми памтимо свој дуг да будемо грађани Савеза ‘не само из страха према казни, већ и по савести’, како је учио Апостол (Рим. 13, 5)“. У наставку се наглашава да су совјетске антихристовске власти дело промисла и воље Божије: „Заборавили су људи да нема случајности за хришћанина и што се савршава код нас, како свуда и увек, делује десница Божија, непрекидно водећи сваки народ ка предодређеном му циљу. Таквим људима, који не желе да схвате ‘знаке времена’, може се чинити да не треба прекидати с претходним режимом и чак монархијом, а не раскидати с Православљем. Такво настројење извесних црквених кругова, изражавано, наравно, и речима и делима, је и навукло подозрења Совјетске власти, кочило и напоре Свјатејшаго Патријарха да успостави мирне односе Цркве са Совјетском владом. Не без разлога Апостол нам сугерише да се само тихим и безметежним живљењем по својој вери можемо повиновати законој власти (1. Тим. 2, 2); или треба да изађемо из друштва“. Следи позив на лојалност властима: „Сада, када наша Патријаршија, испуњавајући вољу покојног Патријарха, одлучно и неповратно стаје на пут лојалности, људи наведеног настројења треба или да преломе себе, и, оставивши своје политичке симпатије кући, доносе у Цркву само веру и раде с нама само у име вере; или, ако не могу да преломе себе одједном, у крајњој мери, не сметају нам, уклонивши се привремено од рада. Ми смо уверени да ће они опет и веома брзо вратити се раду с нама, када се убеде да се изменио само однос према власти, а вера и православно-хришћански живот остају чврсти“. Обавезују се на писмену лојалност властима и чланови Заграничне Цркве, у противном биће искључени из клира Московске Патријаршије: „…Да би стали томе на крај, захтевамо од заграничног свештенства да дају писмену обавезу на пуну лојалност Совјетској Влади у свој својој друштевној делатности. Они који такву обавезу не дају или је наруше биће искључени из клира, подређеног Московској Патријаршији“ (Декларация Митрополита Сергия 1927 г.).

Исти став је потврђен потоњим његовим интервујом из 1930. г., затим књигом Истина о религији у Русији из 1942. г., и запечаћен формирањем совјетске, Стаљинове Патријаршије 1943. г., са Сергијом као Патријархом. Суштина ове јереси је у богооступништву, одбацивању вере у Христа и њено преношење на веру у државу и партију, издаји Христа, Цркве и православне вере, посветовњачењу Цркве, њено претварање у свет, путем поклоњења, служења и послушности Цркве држави, владајућој идеологији и властима.

Реакција на Декларацију је била двојака. У земљи је она била повод да око 80 од 150 епископа у прогону и заточењу, са мноштво свештеника, свештеномонаха и парохија прекину општење са Митр. Сергијем, позивајући се на 15. правило Двократног Цариградског сабора, и добивши назив „непомињући“. Сви они одреда су погубљени као „контрареволуционисти“, а 2000. г. су каононизовани као свештеномученици и мученици, чиме је дата и саборска потврда исправности поступка при ограђивању од јереси и јеретика. У иностранству је она послужила као разлог да Митр. Антоније Храповицки са Синодом РЗПЦ објави да је Московски Синод лишио себе сваког ауторитета, и да не може бити признат од стране истог. У истој Посланици Московски Синод је поистовећен са древним одступницима либелатицима: „Шта више, организацију Московског Синода треба признати управо за такве одступнике од вере као древни libellatici, тј. хришћани, који, иако су отказали да отворено похуле на Христа и принесу жртву идолима, али су добијањем од идолских жречева лажне потврде, потврђивали да су они били у сагласности са припадницима паганства…“ (Сергианство как экклессиологическая ересь). Декларацију Митр. Сергија је осудио Сабор РПЗЦ 1933. и 1953. г.

Најпре треба објаснити да је суштина јереси сергијанизма у богоодступништву. Овако је ову јерес одређивао Св. Новомученик Михаил Новоселов, који је, треба и то нагласити, заједно са многим епископима и верницима прибегао примени 15. правила, и прекратио општење са Митр. Сергијем: „Ви говорите успут, да митр. Сергиј није јеретик, па зато не треба од њега одлазити на основу 15. Правила Двократног Сабора. А ми тврдимо, напротив, да је његов грех гори од сваке анатемисане јереси. У суштини, Св. Василије Велики, у свом познатом 1. правилу говори да су ‘јеретицима називали они (древни оци) оне који су се потпуно одвојили, и у самој вери отуђили’. Такво и јесте сергијанство: у њему видимо читаве све догмате, и споља – то је црква, али унутра то је легализвана организација тајанствено пуста. А пошто под вером треба разумети не само словесно исповедање, већ и сагласност догматима вере свега што се обухвата Именом Цркве и истинитом црквеношћу, онда, када место тога срећеш само пусто означавање, без стварног садржаја, тада се дотле показано живо тело изненада расипа као гробни прах… Заиста, Владико, зато се за многе сергијанство и извлачи од осуде за јеретичност, зато што траже неке јереси, а овде је сама душа свих јереси: одвајање од истините Цркве и отуђивање од изворне вере у њену тајанствену природу, овде је грех против мистичког тела Цркве, овде њена замена сенком и голом схемом, костним скелетом дисциплине. Овде је јерес као таква Јерес с великим словом, пошто свака јерес искривљава учење Цркве, а овде је пред нама искривљавање саме Цркве са свим њеним учењем… И тако, нигде, ни у једној области сергијанства не осећа се присуство истинитог и животворног Духа, нема изворне везе с лозом Тела Христовог, нема места за исповедање тајне Богооваплоћења, не само устима, већ и самим делом. Улизнички дух сергијанства не исповеда Христа дошлог у телу, зато не треба веровати и сергијанским устима. Зато и само сергијанствао је само једна оваплоћена лаж и духовна празнина и немоћ. То је Лаж са великим словом, та Лаж једнима је саблазан, другима, то је уистину ‘црква лукавствујућих’. То још није антихрист, али је то већ Антицрква“ (Апология отошедших от Митрополита Сергия (Страгородского)).

Слично сведочи и Св. Свшмуч. Јосиф Петроградски: „Сергијеви заштитници кажу да канони дозвољавају одвајање од епископа само због јереси која је осуђена на сабору. Против овога може да се приговори, да се дела митрополита Сергија могу подвести под ту категорију, ако се има у виду његово тако јавно нарушавање слободе и достојанства Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Поврх тога, и сами канони много тога не могу да предвиде, а може ли бити спора да је горе и штетније од сваке јереси када неко зарива нож у само срце Цркве – у њену слободу и достојанство. Шта је штетније: јеретик или убица?“ (О сергианстве).

Због увођења помињања безбожничке власти на Св. Литургији од стране Митр. Сергија, Св. Свшмуч. Еп. Павле је писао: „Ја, грешни, сматрам да такве црквене посленике треба назвати не само јеретицима и расколницима, већ и богоодступницима. Јер митр. Сергиј уводи у црквено богослужење нечувену у историји Цркве јерес модернизованог богоодступнишва, чијом природном последицом су се јавили смутња и раскол… И тако, митр. Сергиј је погазио не спољну страну, већ саму унутрашњу суштину црквеног православља. Зато што се ‘осана’ Христу и Антихристу, које се поје сада у хришћанским храмовима, тиче саме суштине хришћанске вере и представља јавну апостасију – отпадање од вере, богоодступништво“ (О сергианстве).

Догмат сергијанства је мисао „да је свака власт од Бога“ (в. Рим. 13, 1-7). Међутим, постоје власти које су по Божијој вољи (монархија) и постоје власти које су по допуштењу Божијем (република, комунизам, демократија). Комунизам је по својој богоборачкој и антихришћанској суштини, творевина сатане, и свакако не може бити по Божијој вољи, већ по Његовом допуштењу. Зато служење комунистичким властима, па чак у извесном виду и сједињење с њима од стране сергијанаца, јесте отворено богоодступништво, богоборство и сатанолатрија. „И свако признање ђаволизма влашћу од Бога, јавља се суштински, признавање ђавола својим богом. Тим више молитва за ђаволску власт, уведена 1927. г. у свим храмовима тзв. „Московске патријаршије“, јесте одречење од Бога, и поклоњење сатани“ («Большевизм од Бога» – о догмате сергианства). Овако погрешно тумачење речи Светога Писма осудио је АСабор РЗПЦ својом Посланицом из 1933. г.: „Чини се да је речено довољно, да би се показало да руски народ никако не може бити обавезан да се повинује по савести Совјетској власти, која је изопачила и сами идеал државности и у потпуности прожета духом богоборства“ (Окружное послание Собора РПЦЗ 8/21 июля 1933 г). Св. Јустин Поповић тврди: „Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом“ (Меморандум Оца Јустина).

Осим уопштене осуде јереси сергијанизма као свејерес одступништва и отпадања, она је осуђена и као еклисиолошка јерес. Св. Свшмуч. Николај, Архиеп. Владимирски, осуђује сергијанизам као јерес која нарушава 9. чл. Символа вере: „Против апостолства Цркве он је сагрешио увођењем у Цркву светских начала и земаљских принципа, против светости хуљењем исповедничког подвига, против саборности једноличним управљањем Цркве“ (О сергианстве).

Св. Свшмуч. Димитрије, Архиеп. Гдовски, објашњава суштину еклисиолошке јереси сергијанства следећим речима: „Митрополит Сергиј… је сагрешио не само против канонског устројства Цркве, већ и догматски против њених лица, похуливши светост подвига њених исповедника подозрењем у нечистоте њихових хришћанских убеђења, помешаних тобоже с политиком, саборност – својим и синодским насилним деловањима, апостолство – потчињавањем Цркве светским поретцима“ (О сергианстве).

Сергијанство је „јерес, пре свега, еклисиолошка, јер уништава саму веру у Цркву, пошто лажно и непобожно учи да не спасава Цркву Христос истином и благодаћу, већ људи путем лажи и компромиса с ђаволом“ (О сергианстве).

Св. Свшмуч. Еп. Дамаскин (Цедрик) оптужује Митр. Сергија за самочино, несаборно поступање и за нетворење Христове Јеванђелске заповести о исповедању, као и за потирање унутрашње слободе Цркве: „Жалостно је мислити о томе што Вам је Ваша мудрост допустила да толико прецените себе и своја овлашћења, да сте одлучили да делујете противно таквом основном јерархичном принципу Цркве, који је изражен у 34. правилу Светих Апостола. Али, још већи Ваш грех је против унутрашње црквене истине, против Јеванђелског завета – неустрашиво исповедати Истину, против Вашег дуга, као предстојатеља Цркве – да будно стојите на њеној стражи. Ви сте се отказали од једне од главних суштина Цркве – њене слободе, одрекли сте се њеног достојанства. И све то због јадних људских схватања, због варљивих повластица непријатеља Цркве и то само за следбенике од Вас наметнуте, по суштини, сумњиве ‘декларације’… Ваш грех је још и унутрашња лаж саме декларације, засноване на страху. Јер само таквим тумачењем постаје схватљив 8. стих 21. главе Откривења, где се ‘плашљиви’ стављају поред неверника, убица и блудника“ (Письмо Епископа Дамаскина (Цедрика) Митрополиту Сергию (Страгородскому)).

Св. Свшмуч. Павле (Кратиров) тврди да је Мит. Сергиј претворио Цркву у апокалиптичну црвену блудницу: „Ево зашто сам се ја одрекао сергијанске цркве. Црквено тело с спољне стране је цело и све је у поретку, али путем богооступништва глава је већ одрубљена. И ма колико митр. Сергиј викао о верности Православљу, најважнијег већ нема. Добила се не Црква, већ црквена партијска организација, оријентација, не црквена лађа, већ сергијански брод – ‘душегубка’. Апостол Јаков је рекао: ‘Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све‘ (Јк. 2, 10). Пошто је сергијанска црква обукла на себе црвену хаљину блуднице, онда је тиме постала крива и преступна у свему“ (Писмо епископа “отошедшего” к епископу “неотошедшему”).

Из овог разлога јерарси-исповедници свих православних су позивали: ‘Треба се одвојити од митр. Сергија управо зато што је он јеретик. Јеретику не треба указивати послушност’. ‘У деловањима митр. Сергија уочава се наличје јереси и чак горе од ње, што даје право на одлазак ‘пре саборног решења’ чак и од Патријарха“ (О сергианстве).

Према Св. Свшмуч. Архиеп. Серафиму (Самојловичу), Митр. Сергеј је начинио троструки преступ: направио раскол, објавио јерес и завршио отступништвом: „Лично сматрам, да је м. Сергиј узурпацијом власти начинио раскол, пао у јерес и одступио од исповедништва православља… Својим деловањем м. Сергиј је искривио учење о спасењу по Цркви, налазећи спасење само у видљивој организацији Цркве, и тако одбацујући унутрашњу силу Благодати Божије, са којом Црква може постојати и у пустињи. Одступништво истиче из јеретичког учења м. Сергија о спасењу и о Цркви, као земаљској установи, при чијем постојању је могуће ићи на све уступке, чиме се искривљује сами Христов позив на исповедништво, као што је Господ Христос осудио Петра, рекавши: ‘иди од мене сатано…’ Одрекавши се од Христовог позива на исповедништво, м. Сергиј је узнео хулу на Цркву, и преко ње, на исповеднике, а при расипању Цркве и хулу на Духа Светога (Мт. 12, 30-32) (Деяния собрания ссыльных архиереев саставленные Архиепископом Серафимом (Самойловичем)).

Архиеп. Виталиј (Максименко) (РПЗЦ) је овако објашњавао догматску срж сергијанске јереси: „Патријаршија је уништила догмат, који је представљао суштину Христове Цркве, и одбацила њену суштинску мисију – служити обновљењу човека, заменивши је служењем безбожним циљевима комунизма, што је неприродно за Цркву. Ово отпадање је горчије него сва претходна аријанства, несторијанства, иконоборства итд. И то није лични грех тог или другог јерарха, већ коренити грех Московске патријаршије, потврђен, објављен и учвршћен заклетвом пред читавим светом. Може се рећи да је то догматизована апостасија…“ (Сергианство как экклессиологическая ересь). В. Мос додатано појашњава: „Ово показује да је код датог црквеног предстојатеља у суштини ослабљена не само савест, већ и црквено сазнање. Јер за оправдавање своје сопствене немоћи он је створио лажни и јеретички облик Цркве и њеног односа према свету, чинећи је црквом у овоме свету и овога света, не светом, већ светском“ (Сергианство как экклессиологическая ересь). Реч је, дакле, не о обичној, већ о догматизованој апостасији, као свеобухватној озакоњеној јереси одступништва.

И РПЗЦ је на свом Другом Свеграничном Сабору 1938. г. повезала апостасију сергијанизма са апостасијом последњих времена: „Пошто је епоха у којој живимо без сумње епоха апостасије, само по себи је јасно да за истинску Цркву Христову период живота у пустињи, о коме говори дванаеста глава Откривења Св. Јована, није само епизода, како неки можда верују, повезана искључиво са последњим периодом историје човечанства. Историја нам показује да се Православна Црква не једном удаљавала у пустињу, одакле ју је воља Божија призивала натраг на историјску сцену, где је изнова преузимала своју улогу у погоднијим околностима. На крају историје Црква Божија ће отићи у пустињу последњи пут, како би дочекала Онога Који долази да суди живима и мртвима. Тако треба схватити дванаесту главу Откривења, не само у есхатолошком, него и у историјском и педагошком смислу такође: она нам показује опште и типичне форме црквеног живота. Ако је Цркви Божијој одређено да живи у пустињи, по Промислу Свемогућег Творца, пресудом историје и по законима пролетерске државе, онда из тога очигледно следи да она треба да одустане од свих покушаја да добије легализацију, јер сваки покушај да се добије легализација у време апостасије неизбежно Цркву претвара у велику вавилонску блудницу безбожног атеизма. Најближа будућност ће потврдити наше мишљење и показаће да наступа време када добро Цркве захтева одрицање од сваке легализације, чак и парохија. Ми треба да следимо пример Цркве из периода пре Никејског Сабора, када су хришћанске општине биле обједињене не на основу административних институција државе, него само Духом Светим“ (Летопис велике битке, 210).

Дакле, можемо закључити да је сергијанизам еклисиолошка јерес и јерес апостасије, одступништва и секуларизације. О. Серафим Роуз каже: „Сер­ги­јан­ство је из­да­ја Хри­ста на осно­ву при­хва­та­ња ду­ха вре­ме­на и ово­га све­та. Сер­ги­јан­ство је би­ло не­из­бе­жна по­сле­ди­ца цр­кве­не по­ли­ти­ке ко­ја се упра­вља­ла зе­маљ­ском ло­ги­ком, а не ра­зу­мом Хри­сто­вим“ (Шта је сергијанство?). У томе је она по духу и последицама сестра близнакиња јереси екуменизма. Треба најпре приметити да су се оне у Православној Цркви појавиле у приближно у исто време, а сједињује их и исти дух секуларизације, дух лојалности, компромисерства и сервилности према световним властима: сергијанизма према унутрашњим државним, а екуменизма спољним светским властима и владарима; сергијанство је унутрашња, а екуменизам спољашња покореност. Заједнички им је, пак, циљ припремање Цркве кроз апостасију за прихватање антихриста као бога и светског владара. Отуда редовна појава да су екуменисти истовремено и сергијанци, и обратно. Патријарси Вартоломеј, Кирило и Иринеј су типични примери који потврђују ово правило. Они спремају антицркву за антихриста. Лажни патријарси припремају лажну цркву која ће прихватити лажног христа. „Уздижући сергијанство (компромис с богоборством) у норму црквеног живота, његови заштитници, свесно или несвесно, већ припремају своју паству ка признавању власти антихриста и прихватању ‘жига на њихову десну руку’ (Откр. 13, 16)“ (Почему необходимо покаяние в грехе сергианства). И Руска и Србска Црква су поробљене јересима сергијанизма и екуменизма, спремајући се тако да дочекају свог, не небеског, већ женика из пакла. У вези овога, могу рећи да се у потпуности слажем са есхатолошко-апокалиптичким тумачењем стања у време Митр. Сергија од стране Св. Свшмуч. Павла (Кратирова), уз напомену да се стање у Руској, али и у свим осталим Помесним Црквама, променило на горе: „Загонетна до времена, прикривена слова старозаветне и новозаветне апокалипсе задивљујуће јасно се на наше очи конкретизују, и ја, грешни, узимам на себе смелост да, на основу светоотачких тумачења одговарајућих места из Речи Божије, категорички тврдим да је Православна Црква на територији СССР-а ступила у епоху ‘одступништва’, – апостасије, (в. грч. I apostasia – 2. Сол. 2, 3), у сверу утицаја подстичућег ка свесветској делатности, ка крају гвоздено-глиненог периода последњег људског царства (Дан. 2, 40-43), апокалиптичке блуднице (Откр. 17). ‘Апостасија’ код Ап. Павла (2. Сол. 2, 3) одговара апокалиптичкој блудници код Св. Ап. Јована Богослова (Откр. 17)“ (Писмо епископа “отошедшего” к епископу “неотошедшему”).

 

РПЦ суштински никада није осудила Митр. Сергија и његову Декларацију. Патр. Алексеј 2. је показао двоједушност по овом питању, дајући изјаве које су зависиле од дувања политичких ветрова. Најпре је 1991. г., са падом СССР-а, одбацио Декларацију: „Ова година донела нам је слободу од државног надзора. Сада имамо морално право да кажемо како Декларација митрополита Сергија припада прошлости, и да се више не руководимо њоме… Митрополит је сарађивао са злочиначким узурпаторима. То је била његова трагедија… Данас можемо да кажемо како је његовом Декларацијом ширена неистина да је њен циљ ‘довођење Цркве у правилан однос са совјетском владом’. Но, тај однос – а у Декларацији он је јасно дефинисан као потчињавање Цркве интересима владајуће политике – управо и јесте оно што је неприхватљиво са становишта Цркве… Стога од људи којима су ти компромиси, ћутање, изнуђена пасивност или изражавање лојалности, које је црквено руководство себи у то доба допустило, проузроковали патњу – од тих дакле људи, не само пред Богом него и пред њима, ја тражим опроштај, разумевање и молитве“ (Летопис велике битке, 507-508). Међутим, десет година касније, Патријарх заборавља на пређашње своје покајање, и стаје у одбрану Декларације: „То је био мудар корак којим је митрополит Сергије покушао да сачува Цркву и клир. Изјављујући да чланови Цркве желе себе да виде као део домовине и да деле њене радости и туге, он је покушао да покаже онима који су прогонили и уништавали Цркву, да ми, деца Цркве, желимо да будемо лојални грађани, те да стога припадност Цркви неће људе стављати ван закона. Дакле, у питању је претерана оптужба“ (Летопис велике битке, 509). Шта више, РПЦ је дошла у парадоксалну ситуацију, да је канонизовала много Свештеномученика и Мученика, који су одбацили Сергија и Декларацију, и били одлучени из Цркве с његове стране, а задржала суштину Декларације и саму јерес. Да дух сергијанске јереси, заједно са јереси екуменизма, и даље обитава у Руској Цркви, показује чињеница да је Патр. Кирило освештао споменик Патр. Сергију у његовом родном месту, а од званичника Патријаршије се чула идеја о његовој канонизацији за светитеља («Он будет канонизирован»). Приликом помена поводом 150 година од рођења Митр. Сергија, Патр. Кирило је говорио о његовој мудрости, назвавши га чак „Патријархом-исповедником“: „Нису сви могли у то време схватити мудрост његових поступака. Многи су га с лакоћом осуђивали, други га херојски штитили, и сам митрополит Сергиј, будући Патријарх, у пуној мери је знао рањивост свог положаја и опасност за свој лични ауторитет свега тога што је он учинио у име спасења Цркве. Управо у том је подвиг његовог живота… И у дан, када празнујемо 150-годишњицу дана његовог рођења, дајте да на посебан начин узнесемо молитве за овог великог човека, Патријарха-исповедника, од чијег деловања је у многоме зависила у то време сама судбина Цркве“ («Он не допустил исчезновения нашей Церкви»). „Совјетска власт остварује у свету антихристова начала, а Московска Патријаршија се обавезала прилагођавати своју идеологију и спољашну делатност тој антихристовој идеологији. Она своју издају Православног хришћанства само прикрива спољашношћу благољепног богослужења“ (Современное Сергианство).

Константин Преображенски, бивши потпуковник КГБ-а, тврди: „Сарађивали су са КГБ-ом апсолутно сви епископи и огромна већина свештенства… Документ о будућем епископу је припремала Пета управа, која је представљала општи надзор над Црквом, и шпијунажа, уколико би он макар једном био преко границе. Сваки од докумената се завршавао једном фразом: ‘Сарађује од те-и-те године’. Управо је она и била за ЦК КПСС најважнија! Ова фраза је сведочила о томе, да је будући епископ не само лојалан совјетској власти, већ и виси код ње на кукици: за сваког агента обавезно се имају компромитујући материјали“ (КГБ в руской эмиграции, 35). О. Г. Јакуњин је тврдио: „Сваки монах, који је хтео да постане епископ, био је дужан на почетку да потпише сарадњу с КГБ-ом и да изабере себи сарадничко име. Само после тога он је могао постати епископ!“ (исто, 73). Конспиративно сарадничко име Патријарха Алексеја 2. било је Дроздов, а садашњег Кирила је још увек Михаилов.

Објављен је документ из времена Патр. Пимена, под називом „Извештај В. Фурова“, заменика председника Савета за религијске послове, упућеног члановима ЦК КП СССР-а, у коме се говори о потпуној контроли државе над Црквом. Тако се о АСиноду, чији су чланови, поред осталих, били: осим Патријарха, Митр. Лењинградски Никодим, Кијевски Филарет, Крутицки Серафим, Талински Алексиј (будући патријарх), Тулски Јувеналиј, пише: „Синод се налази под контролом Савета. Питање избора и постављања његових сталних чланова био је и остаје потпуно у рукама Савета, кандидатуре променљивих чланова такође се раније усаглашава са одговорним сарадницима Савета. Сва питања, која треба да се разматрају на Синоду, Синода претходно се претресају од патријарха Пимена, сталних чланова и руководства Савета и његових одељења, усаглашавају се и коначне ‘Одлуке Свештеног Синода‘“ (Отчеть В. Фурова, 4)

Сада је познато да је (Патријарх) Алексије био регрутован од стране естонског КГБ-а 28. фебруара 1958.; а 1974. Фуров извештава Централни комитет СССР-а да је Алексије (заједно са својим претходником патријархом Пименом) стављен у ону категорију епископа који ‘и на речима и на делима потврђују не само лојалност, него и патриотизам према социјалистичком друштву; строго се држе закона у обављању култа, а и парохијске свештенике и вернике образују у истом духу; реалистички схватају да наша држава није заинтересована за наглашавање улоге религије и цркве у друштву; свесни тога они не показују никакве посебне активности у ширењу утицаја православља међу становништвом’“ (Летопис велике битке, 531).

У организацији Синодске богословске комисије и Одељења спољњих црквених послова МП одржан је 2002. семинар под називом „Односи Руске Православне Цркве и власти 20-30-их година“, на коме су донети закључци оправдавања поступака Митр. Сергија, шта више назван је исповедником: „Пажњива анализа јавних иступања митрополита Сергија, као и доступних материјала, који приказују његове односе с представницима власти, показује да се Заменик Патријарашког Местобљуститеља у својим напорима за нормализацију црквеног живота бринуо за добро Цркве и чинио је све могуће у конкретним историјским условима, како би дошао до сагласности о легализацији Више Црквене управе, не мењајући догматске и канонске принципе. Био је крајње строг при избору израза и у периоду затвора он се понашао као исповедник, штитећи црквене интересе. Усмереност ка нормализацији односа са властима не може се тумачити као издаја црквених интереса…“ («Отношения Русской Православной Церкви и властей в России в 20-е — 30-е годы»).

Према К. Преображенском, и пристанак РПЗЦ да се 2007. сједини са МП је дело руске тајне службе и њених сарадника у редовима првих.

Немамо разлога да верујемо да је у нашој Помесној Цркви стање другачије. Можемо само да се надамо да је стање нешто блаже, макар због чињенице да су комунисти у Русији дошли на власт 28 година пре него у Југославији. Преп. Јустин је писао да је „диктатура безбожништва“ бирала два патријарха. Мислио је на Викентија и Германа. Мала је вероватноћа да то није учинила и када су у питању Павле и садашњи Иринеј. За овога последњег је, по сопственим речима добро информисани, П. Милатовић Острошки, још пре његовог избора писао: „Обавезно треба проверити све коверте приликом извлачења жреба. Да случајно не пише у првој коверти: Пуковник; у другој – Пуковник и у трећој – Пуковник“ (Отворено писмо Патријарху Иринеју). И Б. Јовановић, бивши јерођакон Серафим, тврди да је Иринеја Гавриловића за патријарха поставио Б. Тадић. „Он је, наиме, рекао да је режим у Србији, био он Милошевићев или Тадићев, бирао последње патријархе СПЦ, и да су све три коверте приликом избора патријараха садржавала исто име. По њему, УДБА је имала огроман утицај и мешала се у све послове Цркве“; „Новинар: -Да ли се патријарх Српске православне цркве бира у кабинету Бориса Тадића или у Патријаршији? Бојан Ј.: -Увек се бира у неком кабинету. Никад се не бира у Патријаршији“ (О контраверзама монаха Серафима: Тадићева власт је поставила Иринеја).

Почетке сарадње Патр. Иринеја са властима треба тражити још у доба када је он напустио монаштво и запослио се у предузећу у Београду. Ево шта о томе пише анонимни свештеник из Епархије нишке: „Иначе, владика Иринеј је у Епархији нишкој познат под именом ‘црвени владика’ због шуровања и колаборирања са комунистима, с једне стране, а с друге, јер је и сам био члан КПЈ док је радио у експорт-импорт предузећу у Београду. Разуме се, пошто је био калуђер, да би радио у овом предузећу морао је да се рашчини, али то му ништа није сметало, ако и сваком бескрупулозном човеку, да се, кад му се указала прилика, поново врати у калуђере да би био и владика“ (Patrijarh srpski Irinej: lovac na žene i novac). На Јутјубу сам пронашао занимљив коментар, који се односи на Патр. Иринеја: „Овај (први) Иринеј је луђи но када је био један од директора Експорт-импорта…. знам га лично из тог доба,  а боље да га и не знам!“ (Tri Irineja teško Srbima).

Овде је место да се сетимо 30. правила Светих Апостола, који говори о томе да је неважећи избор епископа, свештеника или ђакона помоћу световних власти: „Ако се неки епископ послужи световним властима да би помоћу њих добио епископију (цркву), такав нека се свргне а потом нека се и одлучи. Исто учинити и са онима који су са њиме у тој заједници“. Исто понавља и 3. правило Седмог Васељенског Сабора. Господ, очигледно, због наших грехова попушта оваква злодела, али ће зато он неправду кршења наведених канона и ширења јереси, ако се њихови прекршиоци благовремено не покају, исправити или на будућем Васељенском Сабору или на коначном Страшном суду.

 

У мојој Објави прекида помињања и општења са Еп. Милутином и Патр. Ирнијом, овога другог сам оптужио за јерес сергијанизма, наводећи три дела: а) неспречавање скрнављења његовог епископског средишта „парадама срама“, б) непрећење садашњим властодржицима да ће, уколико издају Косово, бацити анатему на њих и в) непроповедање монархије, као од Бога благословеног државног уређења.

Овом приликом ћу оптужбу проширити и преуредити. Дакле, сведочанства јереси сергијанизма Патр. Иринеја су: а) неканонско уклањање, протеривање и рашчињење Еп. Рашко-призреног Артемија по наруџбини или, тачније, наређењу западних моћника; б) давање сагласности за потапање Ваљевске Грачанице; в) неспречавање скрнављења његовог епископског средишта „парадама срама“; г) колаборација издаји Косова путем хваљења Пред. А. Вучића да „лавовски брани“, а он заправо издаје Косово; д) с претходним повезано позивање Срба на Косову и Метохије да изађу на окупаторске изборе у новембру 2013. г.; ђ) непроповедање монархије, као од Бога благословеног државног уређења; е) нетражење од државних органа да из својих архива дају обавештење где је убијен и сахрањен генерал Драгољуб Михајловић; с овим је повезано и одсуство било каквог подстицаја за његову канонизацију као светог ратника, исповедника и мученика; ж) неосуђивање Закона о обавезном вакцинисању деце, која нарушавају права православних родитеља да из верских разлога одбијају исто, нити стајање у заштиту оних којима се деца због тога одузимају; з) проповедање и заговарање донирања и завештавања телесних органа, и и) додељивање црквених одликовања представницима власти и другим лицима, који су материјално помагали Цркву, а суштински су бого- и цркво-борци.

 

а) Неканонско уклањање, протеривање и рашчињење Еп. Рашко-призреног Артемија по наруџбини или, тачније, наређењу западних моћника.

Као први доказ патријарховог спровођења јереси сергијанизма навешћемо његов рад на неканонском уклањању и изгуравању из Цркве Еп. Артемија, под директним наређењем страних и домаћих власти. Сукоб између вл. Артемија и АСинода је настао одмах после завршетка рата са НАТО алијансом, нарочито у вези питања обнове порушених цркава и манастира на КиМ. Према Викиликс депешама амбасадор САД се упорно, још од 2006. г., жалио на несарадњу вл. Артемија. Сукоб је кулминирао 2009. г., када је вл. Артемије ускратио благослов Џ. Бајдену за посету Ман. Дечани.

Наставак догађаја, у којима се види сергијанска улога Патр. Иринеја, преседавајућег приликом потоњег доношења седам неканонских одлука против вл. Артемија, описао сам у својој књизи: „Као што ће сам вл. Артемије касније тврдити, официр КФОР-а је још у јануару 2010. тврдио да ће бити промена у управи Епархије: ‘Суштински, разлог је био мој став по питању Косова и Метохије, судећи према најавама једног официра КФОР-а који је у јануару ове године на састанку у Пећи рекао да ће бити промене на челу Епархије. Како је он то могао тада знати? Дакле, за настојање Америке, ЕУ па и власти из Београда да се ради на осамостаљењу Косова, моје присуство тамо је било врста препреке и сметње. Требало је уклонити и довести човека са којим се, како они кажу, може разговарати. Другим речима, човека који ће извршавати њихове жеље и наредбе‘. Пада у очи, такође, чињеница да је поступак против вл. Артемија покренут само осам дана након његовог учешћа на Сабору Срба у К. Митровици, на коме је одбијен план Питера Фејта и Хашима Тачија о ‘интеграцији северног дела Косова и Метохије’. Одбијањем Фејтове иницијативе владика се нашао на супротној страни од Атлантског савеза, будући да је генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмунсен дао подршку Питеру Ферту. Тако су сатрапи начелне демократије и првоборци против мира у свету директно одговорни за мешање у поредак Српске цркве’. Исто тако, занимљиво је да су само дан након покретања поступка против вл. Артемија, 12. 02. 2010. у амбасади САД били патр. Иринеј и митр. Амфилохије. Амбасадор се интересовао о резултатима истраге, да би након патријарховог уверавања ‘да је решење могуће наћи ‘унутар Цркве’ и да ‘одлука неће бити катастрофална’, уследио његов оптимистички закључак: ‘Иако су неке од његових ранијих јавних изјава наговештавале да он још увек покушава да пронађе свој пут усред велике одговорности руковођења Српском Православном Црквом, његова спремност да се бави контраверзним питањима, као помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија, даје повољне сигнале за будућност‘. Највероватније је наведено подстакло митр. Серафима Пирејског да у свом обраћању вл. Артемију напише да је против њега покренут инкоструисани процес: ‘Светосавска Српска Црква и Српскa Државa, будући потчињене наредбама демонског Америчко-ционистичког фактора, који угрожава колевку Православног Српског Народа на Косову и Метохији, и ради на Исламизацији Европе кроз слабљење њених Хришћанских темеља и њене особености, ради постизањa, по његовом мишљењу, лакшег прихватања од њега очекиваног ‘Месије славе‘, који се препознаје у лицу најсрамнијег Антихриста, и који ју је предао у окрвављене руке Шиптара исламиста, који у 21. веку у Европи промовишу лажљиву слику света Теократског Ислама, који контрадикторно проповеда да је, са једне стране Исус Христос истински Месија и Логос Божији који је оваплоћен од Бога и Приснодјеве Марије, али који изопачује и поништава Његово спаситељско дело – кроз Крст неизрециву кенозу и кроз Васкрсење славно саваскрсење људске личности, са мамцем учешћа у Евро-атлантским интеграцијама и под претњом ‘контролисаних‘ Међународних Судова“ (Прилог измирењу раскола вл. Артемија, 23-25).

И Милан Ивановић, лидер Српског националног већа за северни Космет, у октобру 2010. г. тврди да је вл. Артемије уклоњен по налогу ЕЗ: „Званични Београд и врх СПЦ морају да одраде домаћи задатак добијен од Европске уније, а то је да се ослабе српске институције на КиМ и да се Срби интегришу у шиптарске институције. Зато им никако не одговара владика Артемије јер је он више од 15 година у веома тешким временима стајао на челу народног фронта за очување српског КиМ и останак Срба на својим огњиштима“ (Ivanović: SPC radi po diktatu EU).

Уклањање вл. Артемија са Косова је, дакле, први корак у издаји и продаји Косова и Метохије, синхоризоване од стране Патр. Иринеја и државних власти.

 

б) Давање сагласности за потапање Ваљевске Грачанице.

Патр. Иринеј је дао сагласност за потапање Ваљевске Грачанице, под изговором „потребе народа“, независно од тога што је тај исти народ тада протествовао и до дана данашњег протествује против овог чина. Патријарх је, између осталог рекао: „Врло је мучно и тешко али дешавало се то и у прошлости, биће тога и у будућности, тако да је Црква ипак – имајући у виду потребу народа – дала сагласност да се то уради – рекао је патријарх Иринеј“ (Nemojte da žalite, SPC odobrila potapanje valjevske Gračanice!).

Давање сагласности за потапање Грачанице, под изговором потребе народа, подсећа по духу на одговор који је Митр. Сергеј 1930. г. дао листу Известија на питање да ли безбожници затварају цркве и како на то реагује народ: „Да, заиста, неке се цркве затварају. Али, ово се затварање дешава, не по иницијативи власти, већ по жељи народа, а у неким случајевима чак по одлукама самих верујућих. Безбожници су у СССР-у организовани у посебну заједницу, и зато њихове захтеве у области затварања цркава управни органи не сматрају обавезујућим за себе“ (Интервью с главой Патриаршей Православной Церкви в СССР Заместителем Патриаршего Местоблюстителя митрополитом Сергием и его Синодом).

Додајмо још и лично сведочанство, које ми је саопштио Еп. Ваљевски Милутин, да му је Патријарх у вези пријема нове Грачанице „мудро“ саветовао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Другим речима, Патријарх је Еп. Милутину, по сопственом искуству, „мудро“ саветовао да се не меша у своја посла! Могуће је да ће се они потијевско-пилатски „провући“ кроз овај живот. Христос ће их, међутим, уколико се не покају, на Страшном суду питати шта су урадили да заштите Његову Невесту Грачаницу од силовања и дављења!

 

в) Неспречавање скрнављења његовог епископског средишта „парадама срама“.

Патр. Иринеј је 2011. г. реаговао Саопштењем и осудом „параде поноса“, назвавши је „парадом срама“, и на томе се зауставио (Порука Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја). „Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: ‘Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих‘ (Јк. 2, 17-18)“ (Објава прекида помињања и општења).

Он је требало да подражава пример својих славних претходника и да позове све вернике СПЦ да дођу у престони град, и да са њима и још макар пет епископа стане испред учесника параде и полиције, по цену да поново буде крвава литија, као у време Конкордата.

 

г) Колаборација издаји Косова путем хваљења пред. А. Вучића да „лавовски брани“, а он заправо издаје Косово.

Када је почетком 2018. г. Митр. Амфилохије изразио страховање да политика А. Вучића води издаји Србије и Косова, Патр. Иринеј је стао у одбрану истог, изјавивши: „Вучић се лавовски бори за Косово, хвала Господу на њему“ (Blagoslov i kletva 18. 01. 2018.).

Ове патријархове речи подсећају на речи похвале које је Митр. Сергије изговарао у славу великог вожда Стаљина.

У октобру 2018. г. Патр. Иринеј је изјавио да и даље верује да председник А. Вучић лавовски брани Косово: „И даље мислим да се председник Србије Александар Вучић лавовски бори за Косово и Метохију и то под невиђено неравноправним условима, али и да вековни непромењени став Цркве свога народа и уједно своје властите државе доживљава као помоћ, а не као одмагање и отежавање ионако претешке ситуације, изјавио је српски патријарх Иринеј“ (Патријарх Иринеј: И даље мислим да се Вучић лавовски бори за Косово и Метохију).

А у међувремену А. Вучић, „лавовски бранитељ“ Косова и Метохије, отворено изјављује да ће признати Косово, уз неопходне уступке: „Не можемо признати Косово, а да ништа не добијемо од друге стране, моја је дужност да Србији објасним да компромис није пораз“ (Александар Вучић: Не можемо признати Косово, а да ништа не добијемо од друге стране, моја је дужност да Србији објасним да компромис није пораз).

Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу“ (Објава прекида помињања и општења).

 

д) С претходним повезано позивање Срба на Косову и Метохије да изађу на окупаторске изборе у новембру 2013. г.

Као израз сервилног, сергијанског односа према властима, опет везано за КиМ, јесте и Патријархов позив Србима да изађу на изборе за институције самопрокламоване „државе Косово“. „Срби у Косовској Митровици треба да изађу на поновљене изборе у недељу јер тиме штите своје и државне интересе и исказују вољу да се боре за будућност на Косову и Метохији. Овакав позив српској заједници у јужној српској покрајини упутили су не само државни врх, председник, премијер и сви министри у Влади, патријарх Иринеј, владика рашко-призренски Теодосије и остали црквени великодостојници, већ и Русија и цела међународна заједница“ (Хашим Тачи и патријарх Иринеј за излазак Срба на изборе, режим у Србији врши присилу). Овим он показује, макар и посредну, сервилност западним моћницима, наредбодавцима домаћим властодршцима.

 

ђ) Непроповедање монархије, као од Бога благословеног државног уређења.

            Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора“ (Објава прекида помињања и општења).

 

е) Нетражење од државних органа да из својих архива дају обавештење где је убијен и сахрањен генерал Драгољуб Михајловић; с овим је повезано и одсуство било каквог подстицаја за његову канонизацију као светог ратника, исповедника и мученика.

            Познато је да је генерал Драгољуб Михајловић, верни бранитељ србске монархије, погубљен у Београду. Међу народом се верује да је сахрањен на Ади Циганлији. У најмању руку, овај борац против комунизма заслужио је да му се зна гроб. Најмање што је могао Патријарх да учини, а није учинио, јесте да званичним обраћањем затражи да се у архивама државних органа пронађу подаци о овоме. Овим нечињењем показује оправданост називања „црвени патријарх“, односно сведочи своју потонулост у живо блато јереси сергијанизма.

Оваквим тврдњама у прилог иде и његово неделовање по питању скупљања сведочанстава о исповедничко-мученичком крају славног генерала, и, уколико за то има елемената – а лично сматрам да има –, да покрене одговарајући поступак за канонизацију. Тиме би се испунио наш дуг према Божијој правди, верном војнику монархије и извршила јавна осуда комунистичке богоборачке идеологије и злочина.

           

ж) Неосуђивање Закона о обавезном вакцинисању деце, која нарушавају права православних родитеља да из верских разлога одбијају исто, нити стајање у заштиту оних којима се деца због тога одузимају.

            Да је брижни пастир свога стада, а не вук у јагњећој кожи, Патр. Иринеј би морао знати о невољама кроз које пролазе православни родитељи који не желе да вакционишу своју децу, јер је доказано да су оне спремане од сатаниста ради убијања истих, и да због тога већ одлазе у затвор или им бивају одузимана деца. УГ Право на избор се 24. 04. 2019. трећи пут обратило Патр. Иринеју са молбом да буду примљени и са информацијом о ставу РПЦ по овом питању (Треће писмо Патријарху „Званични став Руске православне цркве у вези вакцинације од 19. 04. 2019.“). Сумњамо да ће Патријарх одговорити. И овога пута он ће, по налогу налогодаваца, чији је уцењени послушник и сарадник, „мудро“ ћутати и потврдити оправданост наше оптужбу за јерес сергијанизма упућене на његову адресу.

 

з) Проповедање и заговарање донирања и завештавање телесних органа.

Занимљиво је да Патријарх не реагује на молбе верника да стане у њихову заштиту против насилног вакцинисања и одузимања деце, а реагује и јавно проповеда и благосиља донирање и завештавање телесних органа, што је једна од званичних тачака програма владара света – сатаниста (в.: Против пресађивања и завештавања телесних органа). Намеће се јасан одговор: од Патријарха је наручено да то јавно учини!

 

и) Додељивање црквених одликовања представницима власти и другим лицима, који су формално погамали Цркву, а суштински су бого- и цркво-борци.

Својеврсни вид сергијанства Патр. Иринеја, као израз додворавања „силницима“ овог света, јесте додељивање одликовања СПЦ личностима, често противницима Православља. Први на тој листи би могао бити председник Црне Горе Филип Вујановић, коме је Патр. Иринеј, на предлог Митр. Амфилохија, 03. 06. 2014. г. уручио орден Св. Цара Консантина, због помоћи владе Црне Горе при изградњи Храма Васкрсења у Подгорици. Могуће је да је Митр. Амфилохије једног од двојице лидера антисрбске и антиправославне политике предложио и због његове помоћи митрополиту на затирању србског имена у Црној Гори и Србској Цркви у Црној Гори. Ф. Вујановић је изјавио: „Православну митрополију црногорско-приморску сам увек називао њеним правим канонским именом. Православна митрополија црногорско-приморска се противила годинама, па и протестовала, због тога што је називају Српском православном црквом у Црној Гори. Противила се, констатујући, истина недовољно упорно, да је такво означавање ове цркве тенденциозно и у функцији удаљавања верника Црногораца од те цркве. У августу 2005. године њен правни савет се изричито противио медијском коришћењу израза СПЦ у Црној Гори, означивши да је то злонамерно замењивање назива Православне митрополије црногорско-приморске. Надам се да ће се међу православним верницима све више разумети да је Црна Гора заувек независна и да су верници Православне митрополије црногорско-приморске и Црногорци и Срби које не треба делити“ (Одликовања Ватикана и Патријарха Иринеја истим људима). Пре ће, међутим, бити да је Патријарх прихватио награђивање Ф. Вујановића због његове екуменске оријентације: „Црна Гора је себе промовисала као екуменистичку државу и место за плодоносан међурелигијски дијалог између православног хришћанства, католицизма и ислама, показујући да дели фундаменталне вредности европске цивилизације“ (Одликовања Ватикана и Патријарха Иринеја истим људима).

У новембру 2013. г. Орден Светог Саве Првог реда Патр. Иринеј је уручио Владиној Канцеларији за КиМ, на чијем челу је тада био министар без портфеља Александар Вулин, његов партијски колега (Патријарх Иринеј одликовао Вулина орденом Светог Саве Првог реда). У међувремену је исти постао министар одбране, да би недавно изјавио да је он за разграничење са Албанцима, што значи за признавање независности Косова (Vulin: Ja sam za što hitnije i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima).

Истом приликом и истим оредном награђен је и бивши амбасадор Норвешке у Приштини Јохан Квале. Дотични се 2010. г. залагао за пуштање „на слободу лидера Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја против кога је била подигнута оптужница за злочине“ (Veliki skandar SPC: Patrijarh Irinej odlikovao lobistu Ramuša Haradinaja!).

Трговина ордењима није изостала ни приликом прославе 1700 година Миланског едикта у Нишу, када је Патр. Иринеј уручио оред Светога Цара Константина председнику Србије Томиславу Николићу, председнику Републике Српске Милораду Додику, премијеру Србије Ивици Дачићу и председнику Скупштине Србије Небојши Стефановићу (Patrijarh Irinej odlikovao Dodika i Nikolića).

Орден Св. Цара Константина Патријарх је доделио и тадашњем министру одбране Драгану Шутановцу, вероватно за заслуге упропаштавања наше војске и претапања 700 тенкова у Смедеревској железари (Сергијанизам у београдској Патријаршији!).

Орден Светога Саве су од Патр. Иринеја добили још и: Новак Ђоковић, Драган Марковић Палма, Богољуб Карић, Мирослав Мишковић, Владе Дивац и „црвени“ Радош Бајић, који је унизио лик ђенерала Драгослава Михајловића у телевизијског серији (Ovaj Orden su primili Putin, Đoković i Palma: Pogledajte ko je sve zaslužio najviše odlikovanje Srpske Pravoslavne Crkve).

Приликом примања Ордена, Н. Ђоковић је изјавио: „Као спортисти и као вернику, тешко ми је да пронађем одговарајуће речи којима бих описао осећање захвалности за указано ми поверење Светог архијерејског синода. Могу да поручим да се само мукотрпним радом и вером у себе, своје ближње и Бога може заслужити овакво поверење“ (Патријарх Иринеј одликовао Ђоковића). Ђоковић, међутим, уопште није православни верник, он практикује јогу и медитацију и њоме трује србску децу (Zašto Fondacija Novaka Đokovića promoviše nehrišćansku meditaciju u školama).

Грамата СПЦ додељена је 2016. главном уреднику режимског таблоида ‘Информер’ Драгану Ј. Вучићевићу, а у септембру прошле (2017.) године Орден Светог Симеона Мироточивог уручен је Зорани Михајловић. У истом месецу патријарх српски Иринеј одликовао је Орденом Светог Саве другог реда в.д. директора ЕПС-а Милорада Грчића и заменика дикреткора БИА Ивана Тодорова. Свима је ордење додељено због изражене несебичне љубави и ревности према СПЦ-у“ (Blagoslov i kletva).

Није изостала ни екуменистичка димензија награђивања. Наиме, Ореденом Светога Саве 2017. г. одликован је г. Манфред Вагнер, пензионисани евангелички пастор, због показаног пријатељства и љубави према СПЦ и српском народу (Орденом Светога Саве одликован г. Манфред Вагнер). Истог карактера је одликовање истим Орденом од стране Патријарха председника Казахстана Нурсултана Назабајева 2016. г. (Patrijarh Irinej odlikovao predsednika Kazahstana odrednom Svetog Save).

Нажалост, морамо да наведемо „верског аналитичара“ Мирка Ђорђевића, зато што је човек у праву: „Црква би требало да прецизира за које заслуге се орден додељује, да ли су критеријуми духовне, моралне или материјалне природе. Нека СПЦ каже за коју цифру се добија који орден – каже Ђорђевић, и оцењује да се тиме црквена ордења компромитују и да се шаље лоша порука да су моћници ближи наградама од обичних смртника“ (Veliki skandar SPC: Patrijarh Irinej odlikovao lobistu Ramuša Haradinaja!).

 

Дакле, на основу реченог можемо јасно тврдити да Патр. Иринеј својим речима, делима или неделовањем јавно сведочи и проповеда јерес сергијанизма. Он, заједно са свим припадницима и следбеницима ове јереси, најпре подлеже осуди речи Светог Писма, које је основ и извор свих догмата и канона. Ово се односи чак и на речи Старог Завета. Сергијанце осуђују речи Св. пророка Малахије: „Јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његовијех уста, јер је анђео Господа над војскама. Али ви зађосте с пута, и учинисте те се многи спотакоше о закон, покваристе завјет Левијев, вели Господ над војскама. Зато и ја вас учиних презреним и поништеним у свега народа, као што се ви не држите мојих путова и у закону гледате ко је ко“ (Мал. 2, 7-9). Сергијанце за уздање и покоравање савременим „фараонима“ разобличава и Св. пророк Исаија: „Тешко синовима одметницима, говори Господ, који састављају намјере које нијесу од мене, заклањају се за заклон који није од мога духа, да домећу гријех на гријех; Који слазе у Мисир не питајући шта ћу ја рећи, да се укријепе силом Фараоновом и да се заклоне под сјеном Мисирским. Јер ће вам сила Фараонова бити на срамоту, и заклон под сјеном Мисирским на поругу. Јер кнезови његови бише у Соану, и посланици његови дођоше у Ханес. Али ће се сви посрамити с народа, који им неће помоћи, нити ће им бити на корист ни на добит, него на срамоту и на поругу“ (Ис. 30, 1-5).

Сви сергијанци потпадају под осуду речи Самог Господа Исуса Христа, Који је рекао: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт. 10, 32-33). И још: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21). И још: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24). Сергијанци су осуђени на Страшном суду као плашљиви: „А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Откр. 21, 8). Сергијанизам осуђују и речи Светих Апостола: „Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап. 4, 19); „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29). „Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто издајство Цркве Христове“ (Меморандум Оца Јустина). Као и осуди Св. Ап. Павла, који узвикује: „Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има верни с неверником?” (2. Кор. 6, 14—15). И још: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!” (Гал. 1, 8). Као и осуди Св. Ап. Јакова: „Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (Јк. 2, 10).

Јерес сергијанизма је, као што смо видели, осуђенија од већег броја светитеља него јерес екуменизма. Њу је осудило безброј исповедника, свештеномученика и мученика, који су се за живота одвојили од Митр. Сергеја позивањем на 15. правило, а својим мученичким кончинама ставили печат на ову лажну веру, пре него лажно учење.

Ову јерес осудили су и сабори епископа. Први који је то учинио био је Сверуски Црквени Сабор 1918. г., који је прихватио Посланицу Св. Патр. Тихона и тако промисаоно унапред бацио анатему на све безбожнике и богоборце – жидомасоне и жидобољшевике, али и на све њихове сараднике, тј. на све сергијанце. У Посланици се каже: „Влашћу, даној нам од Бога, забрањујем вам да приступате Христовим Тајнама, анатемишем вас, иако још само носите хришћанска имена, мада по рођењу своме припадате Православној Цркви. Заклињемо и све вас, верна чада Православне Христове Цркве, не ступајте с таквим изродима рода људскога у било како општење, ‘избаците злога између вас самих‘ (1. Кор. 5, 13)” (Анафема коммунистам, советской власти, всем соучаствующим с ними).  „Ту анатему нико никада није скинуо, она је наложена законитом влашћу, и до сада она остаје пуноважна“ (О новомучениках и безблагодатности советской лжецеркви).

Јерес сергијанизма је анатемисана и од стране лењинградске парохије јосифоваца (1928-29.), који су у Синодик Недеље Православља унели: „Онима који безумно учвршћују обновљенску јерес сергијанства; онима који уче да земаљско постојање Цркве Божије може бити основано на одрицању истине Христове, и који тврде како служење богоборним властима и верност њиховим безбожним одлукама, газећи свештене каноне, светоотачко предање и божанствене догмате и рушећи сво хришћанство, спашава Христову Цркву, и поштујући антихриста и слуге његове и његове претече и све његове блиске, као закониту власт од Бога; и богохуствују против нових исповедника и мученика…: анатема“ (Сергианство как экклессиологическая ересь).

Осуђујући Декларацију Митр. Сергија, Сабор РПЗЦ је у својим Посланицима 1927, 1933, 1938. и 1953. г. осудио и јерес сергијанизма (Ответ на декларацию м. Сергия; Окружное послание Собора РПЦЗ 8/21 июля 1933 г.).

 

Реченом ћемо додати још и објашњења самих свештеномученика, противника и жртвама сергијанизма, о валидности рашчињења од стране јеретика и сергијанском статусу расколника, закључно са Патр. Иринијом и свима онима, митрополитима, епископима, свештеномонасима, монасима и лаицима, који су у општењу са њим, јер, по речима Св. Ап. Павла, „ко се са блудницом свеже једно је тело с њом“ (1. Кор. 6, 16), тј. ко се с јеретиком свеже једног је (јеретичког) духа с њим, односно сам бива јеретик.

Св. Свшмуч. Димитрије (Љубимов) обавештава свештенике, који су се позвали на 15. правило и прекинули општење са Митр. Сергијем и његовим следбеницима, о ништавности њихових рашчињења од истог: „Не смућујте се никаквим претњама, које Вам припремају они који су одступили од вере Христове. Никаква забрана или Ваше рашчињење од митрополита Сергија, његовог Синода или епископа, за вас је недејствујуће. Све док остане макар један тврди православни епископ имајте општење с таквим. Ако Господ попусти, и Ви останете сами без епископа, – нека Дух Истине, Свети Дух буде са свима Вама, Који ће Вас научити да решавате сва питања, која ћете сретати на Вашем путу, у духу Истинитог Православља“ (Письмо Архиепископа Димитрия (Любимова) иосифлянскому духовенству Московской епархии).

Слично сведочи и Сабор РПЗЦ у својој Посланици из 1933. г., дајући одговор на претње Митр. Сергеја да ће кажњавати њене епископе и свештенике забраном служења и рашчињењем, уколико не дају писмену изјаву о лојалности совјетској власти: „Али, шта значи претње и казне у питањима пастирске савести? Постоји ли на земљи таква сила, која би могла да заустави епископа или свештеника да поступи против тога што он сматра за себе истином? Нека се Митрополит Сергиј сети примера Максима Исповедника и Теодора Студита, који се нису бојали претњи ни грађанске, ни јеретичке црквене власти. Ако су се они подвизавали за чистоту вере, ми се боримо за чистоту и светост Цркве, у којој не може бити ништа општег са богоборачким комунизмом“ (Окружное послание Собора РПЦЗ 8/21 июля 1933 г.).

Пошто нас осуђују за раскол, осуђујући наше исповедање православне вере против јереси екуменизма и сергијанства, ми одговарамо речима Св. Новомученика Михаила Новоселова, који је, као што смо видели, сам примењивао 15. правило за одвајање од Митр. Сергија: „Ми смо у Једној, Сватој, Саборној, Апостолској Цркви, а сергијанство је труп гнили, распадајући, који се држи за свој костур, као за своју последњу спојницу, за своје спољашње јединство… Јер то јединство је стварно, јединствено што је остало код сергијанаца за давање себи вида тела црковног, а слепа дисциплина и послушност је јединствена свеза његова“. При томе је наводио речи Преп. Теодора Студита: „Ми нисмо одметници, света главо, од Цркве Божије, да се не деси то са нама никада. Иако смо ми и криви у многим другим гресима, ми смо истовремено православни и васпитаници саборне Цркве, одбацујући сваку јерес и прихватајући све признане васељенске и помесне саборе, исто као и њима одређене канонске одлуке. Пошто није потпуно, већ на пола православни онај који сматра да има праву веру, а не руководи се божанственим правилима. Пошто ја, немајући епископско достојанство, не могу да обличим, за мене је довољно да заштитим самога себе и не улазим у општење с њим, док не прекине саблазан… Ми чинимо једно тело с њом (Св. Црквом) и нахрањени њеним божанственим догматима и правилима, трудимо се да и одлуке сачувамо… Ми смо писали и самоме Архијереју да ћемо ући у општење с њим… Зато знај, да код нас није одвајање од Цркве, већ заштита Истине и образлагање божанствених закона“ (Апология отошедших от Митрополита Сергия (Страгородского)).

Пошто нас осуђују за непослушност епископу, патријарху и Цркви, навешћу делове из Московског документа, с јесени 1927. г., као одговор на сличне оптужбе упућене верницима који су исказали непослушност Декларацији Митр. Сергија. Само треба уместо Митр. Сергија ставити Патр. Иринеја: „Слушајући митр. Сергија, мисле да слушају Цркву, слушају Господа и Бога Исуса Христа – Главу и Управитеља Читаве Цркве: ‘Ми не желимо самовољу, нове расколе; неопходно је слушати јерархију. Без послушања нема Цркве’. Ово је неоспорно. Самовољи не треба да буде места у Цркви. Али и само послушање ми треба да показујемо не самовољно, већ онако како томе уче устави, предања, канони Цркве, како овоме учи Свето Писмо… Сав наредни живот Цркве из века у век учи нас да се не заводимо, по речима Апостола (Кол. 2, 18), ‘самовољним смиреномудријем’, већ да се смиримо и покажемо послушање по уставу Цркве. Смирење и послушност св. Отаца Цркве није било људско, човекоугодничко, већ по Богу, по предању Цркве… Спор с првојерархом се није од Цркве признавала за непослушност Богу и Цркви! И ово не само тада, када се спор тицао, као у време Св. Максима Исповедника и Софронија Јерусалимског, догматских питања, већ и тада, као у случају са Св. Тарасијем, Св. Никифором и Преп. Теодором Студитом, – када се дело тицало црквене дисциплине… И тако, послушност бива спасавајућа, бива и погиблена. И непослушање првојерарху (не само јеретику, већ и светоме) бива погиблено, али бива и спасавајуће. Али из овога не следи, да је свако слободан да следи своју савест и свој разум, не саветујући се ни с ким. У овом односу код нас је суштинска разлика с протестантима. Ми смо дужни да показујемо не слепо послушање људима, макар били заоденути јерархијским пуномоћима, већ разумно. Ми треба да верујемо у Цркву и њено Предање којим и просветљујемо и проверавамо своју савест и свој разум. Бог нам је обилно даровао Писма, Предања, Богослужење, канонска правила и др. саборне црквене путеве, којима нас и учи постојано. Божија наука нам никада не престаје преко богоугодних људи, само је неопходно имати уши, да би слушали, и осетљиву веру и савест. Истина, воља Божија и послушност њој не налазе се увек одмах и лако – обично то захтева жртве и отказ од много нам драгога, тражи напоре, подвиг, жртвовање самољубља итд. На тај начин, ако послушност само по себи ништа не решева у случају митр. Сергија, значи, неопходно је тражити упутства и руковођење у црквеном Предању и у савременом саборном сазнању Цркве, схватајући под саборним сазнањем нешто дубље, него спољашња укупност мишљења црквених људи“ («О послушании Митрополиту Сергию», Московский документ).

Истина је, дакле, потпуно другачија него у осудама на нашу адресу. Патр. Иринеј је због јереси екуменизма и сергијанизма у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Православном Црквом, а заједно са њим и сви митрополити и епископи СПЦ који следе за њим и сви који су у молитвеном општењу са њим и њима. Као некада Митр. Сергиј, кога је због одступништва од Христа, Цркве и православне вере, одбио да следи и са њим молитвено општи сабор исповедника и свештеномученика и мученика РПЦ. Св. Свмуч. Јосиф, Митр. Петроградски је писао: „Ми не дамо Цркву на жртву и обрачун издајицама и гнусним политикантима и агентима безбожности и рушења. И овим протестом ми се сами не одвајамо од ње, већ њих одвајамо од себе и смело говоримо: не само да нисмо изашли, него не излазимо и никада нећемо изаћи из недара истините Православне Цркве, већ њеним непријатељима, издајицама и убицама сматрамо оне, који нису с нама и за нас, већ су против нас. Ми не идемо у раскол, не подчињавајући се митрополиту Сергију, већ ви, њему послушни, идете за њим у пропаст црквене осуде… Отуда ја нисам расколник и не зовем у раскол, већ на очишћење Цркве од оних који сеју прави раскол и изазивају га“. У Посланици непознатог епископа се изјављује: „Ми ни у ком случају не можемо правити раскол. Ми смо дужни да стојимо на стражи чистог православља и да додајемо све могуће мере љубави и обраћања савестима оних, који свесно или несвесно воде Руску Цркву у нови раскол. Ми нећемо направити раскол, али ако видимо, и већ видимо и сведочимо, да наши првојерарси нарушавају и потиру сами дух православља, пастири се обавезују неприхватљивим захтевима њиховом савешћу, – онда срцем, облитим крвљу и сузама, дужни смо да станемо на заштиту истине и рећи: ‘Архипастири и пастири, ми одлазимо од вас, пошто сте ви отишли од истине Божије, пошто сте направили нови правац у Цркви Божијој. Од тога новог правца, од тога раскола ми и одлазимо. Грех раскола лежи на вама“ (О сергианстве).

Започели смо, па и завршавамо речима Преп. Јустина: „Све у свему: крајњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва јесте потпуна ликвидација Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: знана и незнана, јавна и тајна, префињена и грубијанска, салонска и тиранска, цинична и фарисејска, диоклецијановска и пилатовска, нероновска и јудинска“ (Меморандум Оца Јустина).

Ништа се није променило од његових речи, изречених пре 50 година. Пред нашим очима Патр. Иринеј и његова духовна камарила разарају Цркву. Међутим, они уништавају своје и душе својих следбеника, зато што је Црква неуништива. Господ ће свакако испунити Своје обећање и заштитити и сачувати Своју Невесту. Када и како, то је Његов удео и брига. Ми му, међутим, одвајањем од уништивача Цркве, правимо простор да то учини. Зато смо безбрижни и радосни, јер смо ограђени истином (догмата) и правдом (канона), и молимо се Господу да што пре дође и избави Своју Невесту од силеџија и мучитеља. Верујемо да Он неће задоцнити. Верујемо да ће Господ послати Свога слугу, Руског и Свеправославног Цара, да очисти Цркву Његову од нечисти, од јереси екуменизма, сергијанства, да уклони Јуде, међу првима Јуду Гавриловића… Верујемо да ће се то догодити веома, веома брзо…

Зато, пре него се то догоди, или пре него што га Господ позове на истину, још једном позивамо Патр. Иринеја да се јавно одрекне и осуди јереси екуменизма и сергијанизма, да се јавно покаје, повуче са трона и оде на покајање у манастир.

 

„…Знам дела твоја; ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си моју реч, и ниси се одрекао Имена мога. Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу; ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те ја љубим. Зато што си одржао моју заповијест о трпљењу, и ја ћу тебе сачувати од часа искушења који ће доћи на васцели свет да искуша оне који живе на земљи. Долазим ускоро; држи што имаш, да нико не узме венца твога. Онога који победи учинићу стубом у храму Бога мога, и више неће изићи напоље; и написаћу на њему Име Бога мога, и име града Бога мога, новога Јерусалима, који силази с неба од Бога мога, и ново Име моје. Ко има ухо нека чује шта Дух говори црквама“ (Откр. 3, 8-13).

 

Архим. др Никодим (Богосављевић)

Епархија ваљевска

Васкрс, 2019. л. Г.