ЈЕРЕС СЕРГИЈАНИЗМА ЕПИСКОПА ВАЉЕВСКОГ Г. МИЛУТИНА

“Плашљива вера – никаква вера, плашљива реч – празан звук“.

Св. Николај Србски

 

У мојој Обајви прекида помињања и општења са Еп. Ваљевским г. Милутином и Патр. Србским г. Иринејом, осуђујући овог првог за јерес сергијанизма, писао сам:

„И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси ’страха од јудејаца’ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали“.

Проширићу ову оптужбу.

Ви сте, Преосвећени Владико, само апеловали, молили и препоручивали, и највише што сте учинили била је изјава да се Епархија ваљевска „никада није сагласила са изградњом бране и потапањем манастирске цркве“, да би, одмах затим, уследило помирљиво прихватање потапање Грачанице, праћено песничком тужбалицом, „да се достојно, људски припреми и испрати у вечност, без понижавања, без затрпавања, окивања и каменовања. Нека то буде полако, без мучења и повређивања, уз пој птица, на крилима сунчевих зрака који нестају у води која је полако умива и милује јој зидове. Зидове и лице. Лице које нестаје“.

У истом Саопштењу из 2013. г., Ви сте пробали да оперете руке, као некада Понтије Пилат, од одговорности за потапање Грачанице. Писали сте: „Епархија ваљевска опет и изнова изражава своју забринутост око проблема ‘потапања и измештања’ ове богомоље са којом се нерадо, невољно и не својом кривицом суочила одмах по свом васпостављању 2006. године…“. Ступањем на трон обновљене Епархије ваљевске 2006. г., Ви сте у наслеђе добили и наследили одговорност и кривицу Еп. Лаврентија, и требало је да је скинете са себе, а не да је се одричете.

Са поезијом сте наставили и у Саопштењу 2015. г.: „Посматрајући са једног брежуљка ових дана лепоту града Ваљева, живота који врви у њему, његове школе где се наши млади људи образују и формирају у зреле личности, његову болницу где се лече наши болни и нејаки, свете храмове Божије који нас чувају од разних демонских утицаја и опасности обликујући нас у богољуде, институције, као и историјске знаменитости његове, алармирани смо равнодушношћу према огромној претњи која се надвила над нашим градом, њеним житељима, њеним водама, њеном екологијом, њеном Светињом – уникатном ваљевском „Грачаницом“, од хидроакумулацијског језера „Бране-ровни“ иза чијих бедема на коти 375 мнв ће се налазити преко 50 милиона кубика воде!“.

Није било довољно што сте само говорили („Казах своје пред небом и земљом, пред вечношћу и историјом!“), требало је нешто и да предузмете. Рат се води из свог оружја, а не само из праћке, плашљивца и ваздушне пушке. Дакле, уместо што сте писали поезију, уместо што сте узалудно и непотребно пуштали глас „вапијућег у духовној пустињи овога света, света глувог за духовне реалности“, требало је да видите има ли простора да противницима Цркве и припретите, а, ако има простора, и да се јавно с њима борите. А тог простора је било и још увек га има на правном пољу. Требало је да са својим правним саветницима тражите могућност да оборите Уговор који је са ЈП Ровни Колубара потписао Епископ шабачко-ваљевски Лавренитије 15. 06. 2003. г. Вама је добро познато да је за отуђење црквеног имања потребна сагласност свих јединица у склопу СПЦ власничко-правног система: црквене општине или манастира, Епархијског Управног Одбора и, коначно, Патријаршијског Управног Одбора. У постојећој документацији недостају три одлуке: сагласност Црквене општине Грачаница (првобитни њен уговор са ЈП Колубара од 27. 03. 1991. г. о измештању цркве, поништен је одлуком Црквеног одбора ЦО Грачаница, од 05. 11. 1995. г.), сагласност ЕУО тадашње Шабачко-ваљевске епархије и сагласност ПУО СПЦ. Пошто правни систем РСрбије признаје унутрашњи правни систем СПЦ, то би на Ваше подизање тужбе за обарање Уговора из 2003. г., одлука морала бити у корист СПЦ. Међутим, као што смо горе видели, ви сте се опредили за апеле, молбе и предлоге, а одустали од претњи и правног деловања. Нисте желели да се мешате у свој посао, али сте се зато мешали у посао песника. Уместо да слушате Господа Исуса Христа, Ви сте послушали Патр. Иринеја, и нисте хтели да до краја станете у одбрану Грачанице. А на Страшном суду Вам неће судити Патр. Ирније, већ Судија васељене, Исус Христос. Тиме сте показали оболелост од јереси сергијанизма, који се изражава у страху и покоравању држави и њеним органима. Одбијањем да браните права Епахије која Вам је поверена, ставили сте се у службу служења интересима бого- и црквоборачким државним властима.

За јерес сергијанизма Вас терети и ћутање о кључним пројектима државе који су уперени против људских и верских права верника Ваше епархије и СПЦ. Нисте јавно ни реч рекли, и самим тим сте одобравали и омогућавали, следеће неправославне пројекте државних власти у Србији: а) против „парада срама“ у главном граду; б) против издајничке делатности А. Вучића у вези издаје и продаје Косова и Метохије; в) против Закона о обавезном вакцинисању деце, који нарушава права православних родитеља да из верских разлога одбијају исто, нити стајање у заштиту оних којима се деца због тога одузимају; и г) против донирања и завештавања телесних органа.

Све ово упућује на то да сте неми из страха од државних власти, односно да болујете од јереси сергијанизма, која се и састоји у страху и поданичком односу према државним властима.

Као што сам писао, сви сергијанци потпадају под осуду речи Самог Господа Исуса Христа, Који је рекао: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“ (Мт. 10, 32-33). И још: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21). И још: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 6, 24). Сергијанци ће бити осуђени на Страшном суду као плашљиви: „А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт“ (Откр. 21, 8). Сергијанизам осуђују и речи Светих Апостола: „Судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дап. 4, 19); „Богу се треба покоравати више него људима“ (Дап. 5, 29). „Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове“ (Меморандум Оца Јустина). Као и осуди Св. Ап. Павла, који узвикује: „Не упрежите се у исти јарам с неверницима; јер шта има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост с тамом? А какву сагласност Христос са Велијаром? Или какав дио има верни с неверником?” (2. Кор. 6, 14—15). И још: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!” (Гал. 1, 8). Као и осуди Св. Ап. Јакова: „Јер који сав закон одржи а сагреши у једноме, крив је за све“ (Јк. 2, 10).

Јерес сергијанизма је осуђенија од већег броја светитеља него јерес екуменизма. Њу је осудило безброј исповедника, свештеномученика и мученика, који су се за живота одвојили од Митр. Сергеја позивањем на 15. правило, а својим мученичким кончинама ставили печат на ову лажну веру, пре него лажно учење.

Ову јерес осудили су и сабори епископа. Први који је то учинио био је Сверуски Црквени Сабор 1918. г., који је прихватио Посланицу Св. Патр. Тихона и тако промисаоно унапред бацио анатему на све безбожнике и богоборце – жидомасоне и жидобољшевике, али и на све њихове сараднике, тј. на све сергијанце. У Посланици се каже: „Влашћу, даној нам од Бога, забрањујем вам да приступате Христовим Тајнама, анатемишем вас, иако још само носите хришћанска имена, мада по рођењу своме припадате Православној Цркви. Заклињемо и све вас, верна чада Православне Христове Цркве, не ступајте с таквим изродима рода људскога у било како општење, ‘избаците злога између вас самих (1. Кор. 5, 13)” (Анафема коммунистам, советской власти, всем соучаствующим с ними).  „Ту анатему нико никада није скинуо, она је наложена законитом влашћу, и до сада она остаје пуноважна“ (О новомучениках и безблагодатности советской лжецеркви).

Јерес сергијанизма је анатемисана и од стране лењинградске парохије јосифоваца (1928-29.), који су у Синодик Недеље Православља унели: „Онима који безумно учвршћују обновљенску јерес сергијанства; онима који уче да земаљско постојање Цркве Божије може бити основано на одрицању истине Христове, и који тврде како служење богоборним властима и верност њиховим безбожним одлукама, газећи свештене каноне, светоотачко предање и божанствене догмате и рушећи сво хришћанство, спашава Христову Цркву, и поштујући антихриста и слуге његове и његове претече и све његове блиске, као закониту власт од Бога; и богохуствују против нових исповедника и мученика…: анатема“ (Сергианство как экклессиологическая ересь).

Осуђујући Декларацију Митр. Сергија, Сабор РПЗЦ је у својим Посланицима 1927, 1933, 1938. и 1953. г. осудио и јерес сергијанизма (Ответ на декларацию м. Сергия; Окружное послание Собора РПЦЗ 8/21 июля 1933 г.).

Дубоко верујем да ће за нашег живота са дна језера васкрснути Ваљевска Грачаница. Да би Ваша душа васкрсла, Преосвећени Владико, пре него буде вечно потопљена у језеру огња и сумпора, покајте се, јавно исповедите свој грех плашљивости, сиђите са епископског трона и повуците се у манастир ради кајања.

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)