ХРИСТОЛИКОСТ ЖРТВЕ СВ. ВЕЛИКОМУЧЕНИКА И ИСКУПИТЕЉА ЦАРА НИКОЛАЈА ДРУГОГ

Поводом 100 година од великомученичке победе Св. Цара Николаја Другог и његове Царске породице

 

„По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу“ (1. Јн. 3, 16).

 

 

 

 

Бог је љубав. Човек је љубав. Љубав је жртва. Жртва је суштина, израз и потврда љубави. Бог је савршена Љубав и савршена Истина, и човек је позван да буде савршена љубав и савршена истина. Ову истину о Богу и човеку открио је Син Божији поставши Човек. Већ сам чин Његовог оваплоћења је сушта љубав и жртва. Бог је, наиме, постао човек само и једино из љубави према човеку, према ономе кога је из љубави и створио. Бог се из љубави према човеку жртвовао за њега. Бог је Своју љубав према човеку потврдио и посведочио жртвом на Крсту. Бог се као Богочовек на Крсту из љубави према човеку жртвовао за њега. И тиме показао какав треба да буде истинити и савршени човек – истинита и савршена љубав и жртва.

Две хиљаде година многи мученици следе пример љубави и жртве Богочовека Исуса Христа. Они су из љубави према своме Спаситељу приносили себе Њему на жртву миомирисну свепаљеницу, објављујући тако своју боголикост и христоуподобљеност. Многи од њих су као благоверни кнезови и војници приносили себе на жртву Богу и своме народу. Један од таквих, тачније, највећи између њих, јесте Св. Великомученик и Искупитељ Цар Николај Други, заједно са својом Царском породицом. О Царевој христоликој искупитељској жртви ће овде, у част 100 година од његове великомученичке победе, бити речи.

Несумњиво, највећи дар православној Цркви у 20. веку је Св. Помазаник Цар Николај Други и његова Царска мученичка породица. Св. Цар Николај је рођен на Св. Јова Многострадалног, што је, свакако, било указање Господње на крстоноство које је било припремљено Цару. Сам Цар је говорио: „Ја сам се родио на дан Јова Многострадалног, и мени је предодређено да страдам“; „Имам више него предосећај, чак пуну увереност, да сам предодређен за ужасна кушања, и нећу добити награду овде, на земљи. Колико пута сам пробао на себи речи Јова: ‘Само ли сам осетио опасност – она се остварује, и све несреће, којих се бојим, оне падају на мене’“. Без обзира на ово сазнање, у њему је обитавао небески мир, као плод његове наде на промишљање и старање Божије о њему. „Видите ли ви мене овако спокојним, то је зато што имам непоколебиву веру у то, да је судбина Русије, моја сопствена судбина и судбина моје породице у рукама Господа. Ма шта се догодило, ја се приклањам пред Његовом вољом“, говорио је Цар усред Кронштатског метежа 1906. г.

О страдању Русије и Цара предсказао је Св. Серафим Саровски још 1832. г., говорећи поред осталог: „Биће Цар, који ће мене прославити, после чега ће бити велика смутња на Русији, много крви ће потећи зато што ће устати против тога Цара и његовог самодржавља…“. О трновитом путу Св. Цара Николаја, и о повезаности судбине Цара и Русије, беседио је и Св. Јован Кронштадски: „Наш Цар је праведног и побожног живота. Њему је од Бога послат тешки крст страдања, као Његовом изабранику и љубљеном чеду, као што је рекао тајновидац судова Божијих: ‘Кога Ја љубим, тога ћу обличити и казнити’ (Откр. 3, 19). Ако не буде покајања у руском народу, крај света је близу. Бог ће му одузети благочестивог Цара и послаће бич у виду нечастивих, жестоких, самовозваних владара, који ће сву земљу залити крвљу и сузама“.

Христоликост своје жртвене љубави Св. Цар Николај је први пут јавно показао управо према нама Србима, на почетку и током Првог светског рата. У вези ултиматума аутроугарске владе, престолонаследник Александар је писао Цару и молио га за помоћ: „Нама је немогуће бранити се, и ми преклињемо Ваше Величанство да нас заштити што је могуће пре. Драгоцена благонаклоност Вашег Величанства, коју сте толико пута показали према нама, улива нам чврсту наду да ће, и овај пут, нашу молбу услишити Ваше племенито словенско срце! У овим тешким тренуцима, ја сам тумач осећања српског народа, који преклиње Ваше Величанство да се заузме за судбину Краљевине Србије!“. У свом одговору Цар је обећао да ће учинити све што је у његовој моћи да до рата не дође, а уколико он отпочне, ни тада Русија неће оставити Србију на цедилу. Цар је, између осталог, писао: „Ваше Краљевско Височанство, обраћајући се мени у једном необичном тешком тренутку, није се преварило у осећањима које гајим према Вама и у мојој срдачној наклоности према Српском народу… Ако и поред наше најискреније жеље у томе (миротворству – Н. Б.) не успемо, Ваше Величанство може бити уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије!“ Пет дана након објаве рата Аусторуграске Србије, Русија објављује рат Аутроугарској. Иако Русија није била спремна за рат, Св. Цар Николај је ступио у рат да би заштитио своју малу браћу Србе. Поново је Цар помогао Србима, када је почетком 1916. г., након одуговлачења савезника са слањем бродова и помоћи србској војци у Албанји, Цар запретио да ће, уколико Срби не буду спасени, закључити сепаратни мир са непријатељима. Св. Цар је крајем децембра 1915. г. писао регенту Александру: „Са осећајем бола, ја сам од скора пратио одступање храбре српске војске у Албанију и Црну гору. Изјављујем Вашем Краљевском Височанству моје искрено дивљење пред витештвом са којом је она под Вашим руководством одолевала свим тешкоћама, одбацујући нападе свуда бројно надмоћнијем непријатељу… Ја верујем тврдо, да ће се она скоро опоравити од преживелих тешкоћа и поново узети учешће у борби са општим непријетељем. Победа над непријатељем и Васкрс Велике Србије биће Вама, братском Србском Народу утеха за све што сте преживели“. Акт је уродио плодом. Тако је Св. Цар показао христолику љубав према братском православном, словенском народу. Исто тако, може се рећи да је жртвовао своје Царство и трон ради спасења Србије. Неспремна Русија је ушла у рат због Србије, спасла ју је, али је у том рату била поражена и лишена Царевине и Цара.

Зато заветне речи регента Александра свим покољењима Срба гласе: „Тешка времена не могу а да не потврде дубоку везаност Србије са Светом Словенском Русијом и осећања свете захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства биће чувана као светиња у срцима свих Срба“. Заветне су и речи Св. Николаја Србског, који је уочио сличност христолике саможртвене љубави Св. Цара Лазара Косовског и Св. Цара Николаја, и о жртви Св. Цара према својој млађој браћи писао: „Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју“.

Треба рећи да се Србски народ по први пут одужио Св. Цару Никоалју у личности свог амбасадора у Русији Мирослава Спалајковића, који је на пријему код Лењина 1918. г., зликовцу рекао: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!“.

Жртвовање Цара Николаја за браћу Србе била је припрема за његово саможртвовање за свој народ, државу и Бога. Прво је било припрема за друго, мање за веће…

У основи, христоликост жртве Св. Цара Николја огледа се у њеној чистоти, добровољности, издаји која ју је пратила, праштању, мученичком страдању  и искупљујућем њеном карактеру.

Чистота жртве благородног и благоверног Цара се, наравно, не може сравнити са чистотом и скупоценошћу жртве Спаситеља Исуса Христа, али, у њој има извор, узор и увор. На другој страни, његова жртва превазилази чистоту и величину жртава великомученика или благоверних кнежева, који су дали животе своје на жртвеник љубави према Богу и отачаству, и, истовремено, чистота супружанске и родитељске љубави Св. Цара и Св. Царице не уступа пред чистотом целомудрености многих мученика и мученица, девственика и девственица. Међутим, оно што чистоту жртве Св. Цара несравњиво издиже изнад чистоте других хришћанских жртава јесте његов свештени царски чин. Према, што заборављеном, што одбаченом богословљу о свештеном царском чину, Цар је не само глава православног Царства, већ и глава Цркве. Он ту службу црпи из Личности Богочовека Исуса Христа, Који је као Бог Цар, а као Човек Првосвештеник. Христос је промисаоно разделио те две службе на једног Цара и на много Епископа, и као што су ови други иконе Христа као Првосвештеника, тако је и Цар икона Цара над царевима. Међутим, с обзиром да је Епископа у Цркви много, разумљиво је да глава Цркве, или, тачније, икона главе Цркве – Христа православни Цар. Изузетност овог јединственог чина и службе у Цркви наглашена је чином или тајном Миропомазања Цара при његовом венчавању на Царство. И док Цар, као и сви Епископи има своје рукоположење или хиротонију у царски чин и службу, дотле ниједан Епископ нема, као што има Цар, друго Миропомазање у склопу рукоположења. Јединственост и непоновљивост рукоположења у свештени царски чин, прати и јединственост и изузетност царске службе. Као што смо рекли, Цар је глава Цркве и његова је служба да управља њоме и да чува и брани оно што је у Православној цркви најбитније – чистоту њене православне, јединоспасавајуће вере. Достојанство и узвишеност јединственог Царског чина и службе, дакле, даје Православном Цару изузетну благодатну чистоту, неопходну за њено вршење. Овоме треба додати и личну чистоту Св. Цара Николаја, коју је он поседовао као плод чистоте његове вере и побожности, смирености, скромности, једноставности, незлобивости, љубави и праштања. Коначно, ништа мање важно, чистоти његовог свештеног чина и личне вере треба додати и чистоту његове царске породице, која је, такође, дело и плод његове вере и љубави. Дакле, на основу свега реченог, јасно је да по чистоти благородна жртва Св. Великомученика Цара Николаја умногоме превазилази чистоту сличних жртава, принесених на жртвеник љубави Богу и родини.

О чистоти Цареве вере и побожности довољно је, најпре, навести његове речи, као сведочанство његове дубоке и чврсто положене наде на Господа, и спремност да твори Његову вољу: „Чврсто сам и потпуно уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Богa који ме је поставио овде гдe сам. Шта год ми се деси, ја ћу се покоравати Његовoj вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Још је у младићким данима, будући Цар забележио: „Све је воља Божија, надам се на Његово миросрђе, и спокојно, покорно гледам у будућност“. И касније је говорио слично: „Имам несумњиву веру у то да је судбина Русије – моја сопствена судбина, и да је судбина моје породице у рукама Господњим“. Слична су и сведочанства о њему: „Николај је у свему био Рус. Носио је једноставно народно одело, и увек је говорио руски. Поштовао је свог претка Алексеја цара управо због његове побожности, а Петра Великог није волео због западњаштва. Није имао секретара и све своје послове сам је обављао. Према потчињенима се односио љубазно и пријатељски. Био је, као и жена му, искрено побожан“. И у вези старања о Цркви: „За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: ‘Прославите га одмах! ‘“.

Осим царевог личног самосазнања, да је преодређен за тешка искушења и страдања, христоликој добровољности његове христоподобне жртве треба додати и чињеницу да је од 1903. г. Цар унапред знао за горку чашу коју му је Бог наменио. Наиме, када је те године Св. Цар Николај био у Сарову на свечаној канонизацији Св. Серафима, њему је блажена Паша Саровска рекла о трагичној судбини Царске породице. Говорила је о погибији Русије, династије, разарање Цркве и мору крви. У исто време, игуманија Марија је уручила Цару писмо које му је оставио Преп. Серафим. Даље сведочи Наталија, ћерка Свештеномученика Серафима (Чичагова):  „Када је Господар прочитао писмо, после повратка у игумански део, он је горко заплакао. Дворјани су га тешили, говорећи да, иако свет, и баћушка Серафим може погрешити, али Господар је плакао неутешно“. Блажена Паша је пред своју смрт 1915. г. пред портретом Цара правила земне поклоне, говорећи: „Он ће бити виши од свих Царева“, а пред портетима Цара и Царске породице се молила речима: „Свети Царски Мученици, молите Бога за нас“.

Осим тога, Цар није желео да напусти свој народ и спаси свој и животе своје породице. Енглеска и Немачка су притворно нудиле помоћ око избављења царске породице. У вези нуђења тобожње помоћи Кајзера Вилхелма, Царица је одговорила: „Након свега што су учинили цару, више волим да умрем него да ме Немци спасавају“. Дан после тзв. одречења, на предлог пуковника А. Мордвинова да оде преко границе, Цар је одговорио: „Не, ни за шта. Не желим да отпутујем из Русије, ја њу исувише волим. Преко границе би ми било изузетно тешко, а и кћери и Алексеј су болесни“.

У „Казивању о животу блажене старице Матроне“ пише да је Св. Цар долазио ноћу код Св. Јована Кронштатског, у Манастир Св. Јована Рилског на Карповци у Санкт-Петербургу. При последњем доласку, баћушка Јован је рекао Баћушки Николају да постоје три пута за њега: да остави све и почне странствовање, да остане у Русији, или да постане мученик. „Император је изабрао пут мученика – ето откуда у њему потпуно непротивљење злим разрушитељским силама, зато што је он одраније знао свој пут и будућност Русије. Потпуно смирење пред вољом Божијом, а не бескарактерност, како га клевећу његови противници“. Св. Цар је говорио: „Нема такве жртве, коју не бих принео да бих спасио Русију“.

У прилог добровољности страдања Св. Цара говори и следећи податак. На лицемерни предлог Привремене владе у вези укидања смртне казне, Св. Цар је говорио: „То је грешка. Укидање смртне казне разбиће војну дисциплину. Ако је Керенски укида да би мене спасао од опасности, реците му да сам ја спреман да дам живот за добро своје Отаџбине“.

Као и Христово, тако је и жртвовање Св. Цара Николаја пратила издаја. Као некада Христа старешине, фарисеји, књижевници и народ, тако су и Цара издали, свргли и предали генерали, Црква, војска и народ. „Свуда издаја, кукавичлук, превара“, говорио је усамљени Цар.

Наравно, заверу против Русије и њенога Цара су припремили и остварили они који су срушили све царевине у Европи – жиди. Сав капитал и све владе европских држава су били (и остали) у њиховим рукама и под њиховом контролом. Потомци богоубица, који су викали „Крв његова на нас и на нашу децу“, морали су да уклоне хришћанска царства и, нарочито, Руског Цара, да би припремили пут за њиховог лажног месију – антихриста. Посебна мета је био Руски Цар, јер је Православни Цар био онај који задржава да се тајна безакоња не оствари (2. Сол. 2, 7). Јеврејски банкари из САД су своје моћно оруђе за рушење Русије имали у њеним либералним интелектуалцима, политичарима, већином масонима, генералима, па чак и у либералним епископима. Главни носиоци и извођачи завере и свргавања Цара били су чланови Думе и генерали. Званична историја учи да је под притиском ових других, Цар Николај Други потписао одрицање од престола 02. 03. 1917. г. у Пскову. Новија истраживања несумњиво доказују да је реч о лажи и фалсификату издајника, желећи, пре свега, да њима сакрију своје деловање и дају легитимитет потоњим властима. Анализама је доказано да је реч о фалсификованим потписима Цара Николаја, урађених копирањем његовог потписа из 1915. г., као и фалсификатима контрапотписа Министра Императорског Двора Генерал Ађутанта Грофа Фредерикса. Осим тога, средњи део Манифеста, који говори о одрицању и који се очито разликује од његовог почетка и краја, уметнут је. Речено потврђује и чињеница да је Манифест о одречењу, тобоже потписаном 02. марта, објављен у низу новина још претходног дана, 01. марта.

Ст. Николај Гурјанов о овоме сведочи: „Свети Цар се није одрекао, на њему нема греха одречења. Он је поступио као истинити хришћанин, смирени Помазаник Божији. Њему треба до ногу да се поклонимо за његову милост према нама грешнима. Он се није одрекао, већ су њега свргли“.

Св. Цара је издала и Црква, тачније Синод Руске Цркве и већина епископа. Синод није ни прстом мрднуо да заштити Цара. Напротив. Лажни Манифест је објављен у ноћи између 02. и 03. марта, а Синод је још 02. марта донео одлуку да треба ступити у контакт с Извршним комитетом Државне думе, без присуства и знања Главе Руске Цркве – Цара. Седници Синода 04. марта присуствовао је нови оберпрокурор В. Н. Лавов, који је у име Привремене владе објавио давање Цркви слободе од туторства државе, што су чланови Синода с радошћу поздравили. Митр. Арсеније је казао да је револуција дала Цркви слободу од цезаропапизма. Том приликом је из сале изнета царева фотеља, у којој је Цар седео, председавајући седницама Синода. Речено је да се фотеља пренесе у музеј. Марта 09. Синод се обратио народу посланицом „Верним чадима Православне Руске Цркве поводом садашњих догађаја које преживљавамо“, која отпочиње овако: „Свршила се воља Божија. Русија је ступила на пут новог државног живота. Да благослови Господ нашу велику Родину чашћу и славом на њеном новом путу“.

Дакле, као некада Христа свештеници, племство, књижевници и народ, тако су и њихови телесни и духовни потомци издали, свргли и предали на мучење Христовог смиреног и верног слугу Цара Николаја. Зато су тачне речи једног од царевих противника, написаних 1927. г.: „У престрашеној маси заштитника трона ми видимо само једног човека верног себи – самога Николаја. Нема сумње, једини човек, који је покушавао упорно да сачува монархистички режим, био је сам монарх. Спасавао је, бранио је Цара једино Цар. Није се он уништио, њега су уништили“.

Показале су се истинитим речи Св. Јована Кронштатског, које смо наводили: Русија, њен народ и њена Црква нису били достојни Св. Господара. И Бог је узео Себи Свог љубљеног верног слугу и његову анђелолику породицу, а Русију, њен народ и њену Цркву предао ономе чију је власт тражила – сатани.

Као што смо рекли, христоликост цареве жртве потврђује и његова спремност да опрости џелатима. Као незлобиво јагње, Цар је молио њему одане поданике да се не свете. Велика књегиња Олга је писала: „Отац моли да се пренесе свима онима који су му остали верни, и онима на које они могу имати утицај, да се не свете за њега; он је свима опростио и за све се моли, и да се сећају да ће зло, које је сада у свету, бити још јаче, али да зло неће победити зло, већ само љубав“.

Мученичка жртва Св. Цара Николаја и његове царске породице имала је двоструки ритуални карактер: Цар је себе и своју породицу приносио на жртву миомирисну Господу Исусу Христу, а њега су убице приносиле на жртву сатани. О овом другом сведоче кабалистички знаци и текстови на зидовима собе у приземљу Ипатијевског дома. Између осталог, на зиду је писало: „Овде је, по наређењу сатанских сила, Цар био пренесен на жртву ради рушења Државе. О овоме се обавештавају сви народи“.  Према чудесним Божијим објавама знамо да су тела царских великомученика троврхним бодежима избодена, крв је испуштена на платно, а платно је спаљено над Ганинском јамом. Сатанисти су пепелом посипали кувана јаја и стављали га у чај. Њихова тела су спаљена у Металуршком заводу у Јекатеринбургу.

У ноћи мученичке кончине Царске породице у Дивејеву блажена Марија је  усплахирено викала: „Царске бодежима! Проклети жиди!“

Ст. Николај Гурјанов поново сведочи: „Господе! Шта су они с њима радили! Каква је незамислива мучења он претрпео од изрода! Страшно је видети! Не рећи! Њих су спалили и пепео пили… Изроди нису просто мучили Цара, већ су га принели на ритуалну жртву, по образу и подобију Христа Господа. А то је двоструки, тешки грех, који вапи до небеса. Запамтите, с Царем они су заклали Русију. У њима је сатанска злоба“.

Тако су Царску породицу свргли жидо-масони, изгнали жидо-бољшевици, а ритуално погубили жидо-кабалисти. Био је у праву пуковник Е. Меснер, када је писао: „Он је био мученик, био је великомученик од првога дана царствовања (од Ходинке) и до последњега дана (у Пскову). Каква величанственост душе – царствовати при сазнању осуђености – и под мучеништвом испуњавати свој царски дуг, носити бреме државности“.

Коначно, христоликост жртве Св. Цара Николаја потврђена је и запечаћена њеним искупитељским карактером. Сам Цар је говорио о спремности да буде искупитељска жртва за спас Русије: „Може бити, да је потребна искупитељска жртва за спасење Русије: ја ћу бити та жртва; да се саврши воља Божија!“

Сила искупитељског карактера жртве Св. Цара лежи у њеној чистоти и добровољности. Цар, као и Христос, није морао да страда – он је желео да страда. По закону љубави, он је пристао да испије чашу страдања и тиме поштеди свој народ од трајне казне. Као што је Христос због љубави према Његовој најдражој творевини узео кривицу читавог људског рода, тако је Св. Цар из љубави према своме народу добровољно узео на себе његову кривицу. Добровољност жртвовања је закон љубави. Царева чистота, огромна љубав и добровољно мученичко страдање довољни су да његовој жртви дају христолики искупљујући карактер, да због његове жртве руском народу буде опроштен грех богоотступништва, клетвонарушења, цареиздајства и цареубиства.

О овоме сведочи виђење које је имао Митрополит московски Михаило 1917. г., још пре погубљења Цара: „Видео сам поље. По путу је ишао Спаситељ. Пошао сам за Њим, говорећи: ‘Господе, ја следим Тебе’. А Он, окренувши се ка мени, одговори: ‘Следи за Мном!’ На крају смо дошли до огромне капије украшене звездама. На прагу капије Спаситељ се окренуо мени и поново рекао: ‘Следи за Мном!’ И ушао је Он у дивни врт, а ја сам остао на прагу и пробудио се. Ускоро сам поново уснио и видео себе како стојим код исте те капије, а иза ње са Спаситељем је стајао Цар Николај. Спаситељ је казао Цару: ‘Ти видиш у Мојој руци две чаше: једна је од њих горка за твој народ, а друга слатка за тебе’. Цар је пао на колена и дуго молио Господа да му дозволи да испије горку чашу заједно са својим народом. Господ се дуго није саглашавао, али Цар Га је молио непрекидно. Тада је Спаситељ извадио из горке чаше већи горећи угљен и положио га на длан цареве руке. Цар је стао да пребацује угљен из руке у руку, и истовремено његово тело је почело да светли док није постало потпуно сјајно као неки сијајући дух. Овде сам се поново пробудио. Уснуо сам још једном, и видео огромно поље покривено цвећем. Посред поља стајао је Цар, окружен многим народом, којем је он својим рукама делио ману. Невидљиви глас је у том часу рекао: ‘Цар је на себе узео кривицу руског народа, и руском народу је опроштено‘“.

Многи одричу искупљујући карактер жртве Св. Цара Николаја, говорећи да његова жртва није довољна без народног покајања. Ово говоре рационалисти који не могу молитвено-духовно да схвате величину Цареве жртве. Ово говоре још и зато што не схватају међузависност Цареве жртве и народног покајања. Лично и народно покајање, које је збир личних покајања, јесте дар Божији и мора да буде измољен од Господа. Слободу и силу да измоли опроштај греха цареиздајства и цареубиства руског народа задобио је управо кога је народ издао и, посредно, убио. Као што је Христос Својим страдањима задобио власт да суди читавом људском роду на Страшном Суду, тако је и Св. Цар Николај својом жртвом задобио пред Богом власт и силу да његовим молитвама буде обновљено Руско Царство. Ово потврђују речи Св. Јована Максимовича: „С трпљењем и кротошћу носио је њему пали удео и до дна је испио чашу својих страдања. Као Јов, који се прославио својим добрим делима, и још и више него добрим делима својим страдањима, тако се и Цара Николај још и више него многим славним делима свога царствовања, прославио читавом свету страдањима и великодушним његовим трпљењем. После много хиљада година он је у себи објавио Јова, древни праобраз Христов, сам уподобивши се њему, и с Павлом може казати: ‘Ја ране Господа Исуса носим на моме телу’ (Гал. 6, 17). Он је свима објавио пример испуњавања заповести Христове и прима од Њега уместо царскога венца венац правде. Безгрешан је био невини страдалац Христос, али нису безгрешни ни праведни Јов, ни Цар-Мученик. Али, ко с Христом страда, с Њим се и прославља. За сагрешивше другове Јовове могао је Бога да умоли само сам праведни Јов, и за сагрешившу, сада страдајућу Русију, нужна је и силна сада молитва Цара-Мученика“.

Није, дакле, могло бити опроштаја греха руском народу без добровољне и чисте жртве онога који је издат и убијен. Искупљујућа жртва Св. Цара и народно покајање су два елемента једног истог духовног чина, с тим да је њихова међузависност одређена односом узрока и последице: жртва Цара Николаја је узрок, а покајање руског народа последица; прво узрокује и омогућава друго, а друго потврђује и не условљава прво.

Ст. Николај Гурјанов говори о неопходности народног покајања ради доласка Руског Цара и обнове Царства: „Русија се неће усправити, док не схвати ко је био наш руски Цар Николај… Без истинитог покајања нема истинитог прослављања Цара. Господ неће дати Русији новога Цара, док се искрено не покајемо за то што смо дозволили иноверцима да оцрне и ритуално убију Царску Породицу. Неопходно је духовно сазнање… Господ ће дати Русији Цара после дубоког свеопштеног покајања“. Али, дубоко свестан искупитељског значаја Цареве жртве, Старац додаје: „Како су њих мучили! Не заборавите: Царски Мученици су својим страдањима нас спасли. Да није било мучења Цара, Русије не би било! Цар је веома жалио и волео Русију и спасао ју је Својим мукама“.

И савремени руски песник сматра Царску жртву основом обнове Свете Русије: „Благословена Ваша жртва, / Света Царска породице. / Њоме се препорађа из пепела / Држава Рускога Цара!“

Зато можемо с пуним правом да тврдимо: чиста, добровољна и искупљујућа жртва Св. Великомученика и Искупитеља Цара Николаја Другог залог је обнове и васкрсења Свете Русије, доласка Цара и обнове Царства, коме ће, разумљиво, претходити народно покајање, и од кога зависи када ће се испунити чаша страдања и доћи до препорода!

Казали смо на почетку да је још 1932. г. Св. Серафим Саровски пророковао о страдању Цара и пропасти Царства. Но, светитељ је тада пророковао и о неопохдности очишћујућег страдања Руса, које претходи васкрсењу Свете Русије: „…али, када се Земља Руска раздели и једна страна јавно остане с бунтовницима, друга ће јавно стати за Господара и Отаџбину и Свету Цркву – а Господара и целу Царску породицу чуваће Господ невидљивом Својом десницом и даће потпуну победу онима који су узели оружје за њега, за Цркву и за добро нераздељености Земље Руске – али, неће се толико ту крви пролити, колико ће тада десна страна, која је стала за Господара, добити победу и похватаће све издајнике и предаће их у руке правосуђа, и тада већ никога неће послати у Сибир, већ ће све казнити, и тада ће се још више него раније крви пролити, али ће та крв бити последња, очиститељска крв, пошто ће после тога Господ благословити људе Своје миром и узвисиће Помазаника Свога Давида, слугу Свога, Мужа по срцу Своме“.

Приводећи крају ово наше молитвено и благодарно сећање на сто година од приношења благородне и благоверне жртве Св. Великомученика и Искупитеља Цара Николаја Другог и његове Царске мученичке породице на жртвеник љубави према Богу, Цркви и Родини, разматрајући христоликост њене чистоте, доборовољности и искупљујућег карактера, ми се смирено молимо и вапијемо Богу:

Господе Исусе Христе, молитвама Св. Великомученика и Искупитеља Цара Николаја и његове Царске породице, опрости нам грех цареиздајства и цареиздајства и васкрсни Свету Русију-Трећи Рим и даруј нам Руског и Свеправославног Цара!

Амин! Боже дај!

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)