ДРАГИ ОЦИ

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

РЕЧ НА САБОРУ ПОКРЕТА ‘УСТАНИ ЗА ВЕРУ, РУСКА ЗЕМЉО’,

МОСКВА 22. 04. 2016.

Драги Оци, браћо и сестре, возљубљена у Христу чада Свете Русије,

поздрављам вас поздравом Св. Ап. Павла: „Радујте се увек у Господу, и опет велим: радујте се!“ (Фил. 4, 4). Сваки искрени син и ћерка Православне Цркве треба да се радују када брани своју једино спасавајућу веру. Оне, који штите своју православну веру, и Православна Црква чува и спасава. Зато што и Св. Ап. Јаков такође саветује: „Сваку радост имајте, браћо моја, када паднете у различна искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење: а трпљење нека усавршује дело, да будете савршени и потпуни без икаквог недостатка“ (Јк. 1, 2-4).

Тешка су времена, али свезнајући и свепромишљајући Господ зна да је ово најбоље време за наше спасење. Све што се данас догађа у Цркви ми треба да примамо као Божије промишљање: „Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама“ (1. Кор. 11, 19). Како исповедати истиниту веру ако не у борби против неистините и лажне? Треба и јереси да се јаве у Цркви, да би истинита вера засијала у својој лепоти, величанствености и непобедивости. Зато ми треба да се радујемо и да будемо апсолутни оптимисти, ослањајући се на нелажно слово Слова Божијег: „и на томе камену [вере] сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16, 18).

Укратко ћу представити своје виђење: 1. постојећег проблема у Цркви, 2. узрока његове појаве, 3. начина борбе с њим и 4. могућег решења, тј. како савладати овај проблем.

1. Основни проблем у нашој Цркви јесте уједињујуће-супарнички папизам Цариградског и Московског патријарха. Суштина сваког папизма, па и њиховог, јесте властољубље и укидање саборности. Основа јереси папизма је папа, идол коме се клањају сви паписти. Папа је лажни бог паписта, који је протерао Истинитог Бога Христа. Патријарх Цариградски и Руски јесу супарници у боју ко ће бити други папа после првог папе. Међутим, њих сједињује дух папизма и зато је, наиме, Патријарх Кирило праведно назвао папу Франциска својим братом – у њима је један папистички дух властољубља. Цариградког и Руског патријарха не сједињује само антисаборни папистички дух, већ и дух лажне саборности – екуменизам. У суштини екуменизам је иста јерес као и папизам. Ова двоједна јерес анти- и лажне саборности, усмерена је против догмата о саборности Цркве. Екуменизам је унук папизма: папизам је родио реформизам, а овај је родио екуменизам: уместо једног, данас имамо много папа – у томе је суштина свејереси екуменизма. Зато су се Цариградски и Руски патријарх ујединили у вези остваривања Светог и Великог Сабора, ради тога да би озаконили свејерес екуменизма, а преко ње и јерес папизма. Нису се случајно поклопила два датума: свргавање Цара и објављивање идеје сазива Великог Православног Сабора.

2. Узрок појаве папизма и екуменизма у Православној Цркви је уклањање онога „који задржава“ „отпадништво“ и појаву „човека греха, сина погибли“ (2. Сол. 2, 3-7) – уклањање Св. Великомученика Цара Николаја 2. Православни Цар је црквени свештени чин, чија је служба чување православне вере и сазивање Васељенских Сабора. Без Православног Цара православна вера не може бити сачувана и не може бити сазван истинити Васељенски Сабор, чега је доказ појава папизма и екуменизма у Православној Цркви и сазивање вучјег Сабора, чега смо ми постали сведоци. Папизам је у основи јерес цареборчества, што потврђује сарадња папа с франачким краљевима и издаја Цара од Синода РПЦ 02. марта 1917. и, на одређени начин, цареборачки Сабор РПЦ 1917-1918. Другим речима, једина заштита од јереси папизма и екуменизма јесте Православни Император.

3. Мудрост је већа врлина од храбрости, јер мудрост подразумева храброст, док у исто време храброст, као правило, није довољно мудра. У одбрани православне вере од свејереси екуменизма и папизма треба се руководити Господњим саветом: „Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!“ (Мт. 10, 16). О. Серафим (Роуз) је пророчки говорио 1971. о левој опасности јереси екуменизма и десној опасности раскола, тј. „ревности по Богу, али не по разуму“ (Рим. 10, 2). Као никада раније данас треба ићи царским друмом: „Гледајте, дакле да чините онако како вам је заповедио Господ Бог ваш, не сврћите ни надесно ни налево“ (5. Мој. 5, 32). Ово се односи на расуђивање о 15. правилу Двократног Цариградског Сабора. Ми смо сагласни са закључцима Богословског семинара на тему 15. правило Двократног сабора и прекидање црквеног општења, који је организовала и спровела Свештена Митрополија Пиреја, с благословом митрополита г. Серафима, у сарадњи Одељења за јереси и парарелигиозне појаве 27. новембра 2014.: „Ово правило не одређује закон о обавезности, већ просто даје право. У исто време оно похваљује оне, који ограђују себе од јертичког епископа ‘до саборне одлуке’ о њему. Међутим, оно не налаже казну на оне, који, не прихватајући његово учење, настављају као и раније да га помињу, мада истовремено пажљиво надзиру његове злочестиве погледе и боре се за уплитање и покретање безопасног саборног суђења о њему и његовог осуђивања од надлежног саборног органа“. У исто време, учесници семинара су се ослањали на расуђивања Светих Отаца: „Сигурни руководитељи црквеног тела у односу према савременој свејереси екуменизма су просвећени Преподобни Оци последњих времена, као што су преп. Јустин Поповић, св. Старац Пајсије Светогорац, св. Старец Филотеј Зервакос, преп. Старац и велики руски подвижник Светогорац, основач свештене обитељи Часног Претече у Есексу у Енглеској Софроније Сахаров, и други, који су правили примедбе у вези екуменизма, међутим нису се одвајали од месних епископа, напомињући истовремено неопходност саборне осуде ове јереси, као и оних који је промовишу“. Према томе, Црква се брани у Цркви, а не ван Цркве, и то црквеним, а не светским средствима и методама.

4. Треба бити трезвен. Трезвеност укључује у себи реално схватање стварности. Они, који су током сто година спремали Велики Сабор, никоме неће дозволити да их спречи у томе. Моје мишљење је такво, за које сматрам да је трезвено а не дефетистичко, да ми не можемо да зауставимо спровођење Сабора. Из два разлога: о првом сам већ говорио – нема Православног Цара, а други је зато што Господ, ма како то чудно звучало, хоће да овај Сабор буде сазван; Господ хоће да се оствари одступништво, зато што се оно јавља као предуслов за стварање царства антихриста, а оно је услов Његовог Другог Славног и Страшног Доласка. Као што је говорио Св. Игњатије Брјанчанинов: „Одступништво је попуштено од Бога: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Упознај се с духом времена, проучи га, да би по могућности избегао његов утицај“. Последица великог греха одступништва, саборног прихватања јереси екуменизма и папизма, биће Трећи светски рат, који представља увод у царство антихриста, али и појаву Православног Цара. Тако ће се појавити онај који има власт и силу да сазове истинити Сабор и омогући осуду ових јереси. Такво је обећање Господње, дато преко Светих.

Закључујем: нама је, значи, неопходно да осуђујемо и не прихватамо јерес екуменизма и папизма, да заштитимо себе од раскола и да молитвено стражимо и бдимо, и с великом надом и опптимизмом чекамо Господа, а Он неће закаснити.

Желећи Вам „Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго, од Оца светлости“ (Јк. 1, 17), Ваш, у Христу, архим. Никодим (Богосавлевић), СПЦ.

Царь Грядет!

Dragi-oci.doc