ЦАР СЛАВЕ И ЦАР ЈУДЕЈСКИ

ЦАР СЛАВЕ И ЦАР ЈУДЕЈСКИ*

            Већ смо раније наглашавали да је уметност лакмус папир духовности једне културе, епохе, или цивилизације. Уметник слика, пева или пише дело које је огледало и израз духа којим он дише, живи и ствара, односно, којим живи култура света чији је он неодвојиви део. Читава једна заједница окупљена је око једне заједничке вере, којa порађа и одређује њен заједнички смисао и циљ. Та вера лежи у њеном средишту, она је жила куцавица која шаље крв до најудаљеније њене ћелије, до најситнијег њеног делића. Духом те вере ствара се и зида, сеју њиве и наводњавају поља, њиме се подижу небодери и изумљују васионске летелице, али и покреће четкица сликара, као и треперење гласних жица појца.

         Православље је свој однос према уметности исповедило и показало борећи се за право на сликање и поштовање иконе. Много је праведничке крви проливено и праведничких живота положено за право да се слика оваплоћени Богочовек Исус Христос, као и они свети људи који су своју боголикост од лика довели до подобија. Може се слободно рећи да је икона „заштитни“ и „препознатљиви“ знак Православља. Оно њу љубоморно чува јер она није од овога света, она је огледало вечности, она је слика која нам је послата из Небеског царства, да би у нашим храмовима и домовима ширила нетварну и незалазну светлост, да би одгонила таму времености и смртности. Икона је доказ васкрсења Христовог, али и доказ наше наде у наше сопствено васкрсење – икона је сведочанство наше наде.

         Да је све ово овако може се видети, између осталог, на икони Христовог Распећа. Но, да би се ова нада у победу над смрћу на Распећу лакше препознала и одредила, послужиће нам поређење нашег православног Распећа са Распећем код римокатолика. Узећемо чувено Студеничко Распеће, настало на почетку 13. столећа и поредити га са Рапећем Матијаса Гриневалда, насликано на почетку 16. столећа.

         Студеничка композиција одише достојанством. Нигде ни трага од душевне патње, њу је потиснуо духовни бол, који прогони афекат, драму, широке покрете и доноси небеско смирење. За Христа се пре може рећи да је уснуо него да је мртав. Његова глава није беспомоћно пала на груди, већ је благо нагнута ка десном рамену. Положај Христове главе говори како наде још има и да она брани да сликом завлада очај и безнађе. На таблици изнад Христове главе, на коју је Понтије Пилат дао да се на грчком, латинском и јеврејском испише: Исус Назарећанин Цар Јудејски, стоји једноставно – Цар славе. То значи да је овај призор истовремено догађај који се догодио у историји, али и преображени чин који је добио своју небеску ванисторичност и непролазност. Дакле, за православне је важније то што је Христос Цар славе – небески Господар целокупне васељене и победник смрти – од тога што је Он Цар јудејски, што Он, заправо, никада није ни био, нити је имао намеру да буде. Јевреји који су разапели Христа очекивали су да Христос оснује земаљско Јудејско царство; апостоли су, исто тако, на почетку веровали да је Христос управо такав избавитељ Израиља; западно хришћанство се такође зауставило у историји и није имало снаге да у Распећу Христовом види небески чин и наду. Дакле, на западним Распећима имамо редовно таблицу са натписом INRI (IESUS NASARENSIS REX IUDEORUM), а на нашим једноставно и небеско – Цар славе. Западна уметност није могла ни умом ни духом да схвати парадокс, противречност да разапети Христос може бити Цар славе, што значи победник, јер Његова слава јесте победничка слава коју Он ту, већ на Крсту, неотуђиво задобија и стиче. На Студеничком Распећу Христос, иако разапет и понижен најпрезренијим начином погубљења, делује царски, и јесте, уистину –  Цар. Његово царско достојанство потврђују још и ликови и фигуре Његове Богоматере Марије, светих мироносица, Св. Јована Богослова и Св. Лонгина капетана. Цео призор делује као велика химна, славословље победе          живота над смрћу. Читава васељена, небески свод, звезде, сунце и месец дошли су да присуствују овом свечаном, несвакидашњем чину. Иако мртав, Христос је заправо жив, и цело Распеће одише у потпуности атмосфером предукуса и преднајаве коначног тријумфа вечности над пролазношћу, у Његовој смрти већ се препознаје Његово устајање из мртвих.

         А на Гриневалдијевом Распећу Хрстос је насликан као леш. Прсти Његових шака беспомоћно су охлађене самртничким грчом, глава са трновим венцем оборена лежи на грудима, на лицу такође грч очајника са отвореним устима; хиљаде рана по Његовом телу више упућују на започето распадање и труљење, него на трагове шибања и мучења. Његова стопала су помодрела и потамнела. За разлику од тела Студеничког Христа, који је светло окер боје, овде је оно тамно сиве боје. Јован Богослов придржава Богородицу која пада у несвест, док Марија Магдалина на коленима, подиже своје руке пут Христа, у ставу беспомоћног и безнадежног преклињања. Цео призор изазива мучан и тежак утисак, шири атмосферу очаја и безнађа – од студеничког достојанства и славословља нема ни трага.

         На Гриневалдијем Распећу није насликан Бог, још мање Богочовек, већ је насликан обичан смртни човек, који нема снаге да сам себе васкрсне из мртвих, као што нема ни наде да ће га Бог васкрснути. На овој слици Христос није Цар, већ је на Њему и читавом призору  представљена зацарена смрт. Овде је Христос поражен од смрти, те према томе није Христос (Месија, Помазаник, Избавитељ), већ само неки историјски Исус, који се лажно представљао, и уместо да оне који су поверовали у њега избави од смрти, он их је заправо повео управо у царство смрти. Овакав Исус остаје само најтрагичија личност у историји људског рода. Они који верују у оваквог Христа, заправо верују у лажног Месију, који није устао, нити је могао да устане из мртвих. Овакав Христос не може да васкрсне, тако да је ово Распеће крај, после њега нема више ничега, све тоне и губи се у смрти – васкрсења нема.

          Цело западно хришћанство се зауставило код Крста, оно обожава и слави Крст, односно, смрт. Оно не зна за Васкрс и зато на западним Распећима нема најаве Христовог устајања из мртвих. А све је то последица тога што на западу нема Онога који најављују, врши и објављују Христово васкрсење, нема трећег Лица Пресвете Тројице, нема Светога Духа. Св. апостол Павле каже да је Христа из мртвих подигао Бог Отац Духом Својим Светим (Рим.8,11). Свети Дух је та Сила која све оживљава и васкрсава. Свети Дух је доказ Христовог и залог нашег васкрсења. Њега је Христос ниспослао апостолима, да би Он у њима чувао сећање на Христово и одржавао пламен наде на наше васкрсење. Студеничко Распеће је могло бити насликано само помоћу и садејством Светога Духа. Светим Духом цела Православна Црква живи и дише, верује и нада се и чека васкрсење. На западу, на жалост, нема трага од васкрсења, зато што немају Светога Духа. Свети Дух би једини могао да отера безнађе са Гриневалдијеве слике, да отера очај и безнађе, тј., смрт, и да донесе наду, односно, живот, тј. Васкрс. Зато се без Светога Духа може веровати и обожавати само смрт. Зато Студеничко Распеће називамо иконом, а Гриневалдијево само сликом, јер је икона слика Небеског царства и вечног живота, а религиозна слика – слика историје, времена, односно, на жалост, смрти. Зато Христос као Цар славе може васкрснути једино на икони, док на слици Он остаје само Цар јудејски, заробљени и утамничени роб смрти. Зато на Западу уопште и нема иконе Христовог васкрсења, јер на њему нема Светога Духа који би их упутио како да га насликају. Овако Запад у грозници и самртничком ропцу стоји пред Крстом и чека – смрт.

         Исто тако је и са Св. Евхаристијом. Бесквасни хлеб на коме Запад служи Литургију, на непогрешивом језику символа означава мртво неваскрсло Христово тело, које не може да животворно нарасте, јер у себи нема квасца Светога Духа, а Светога Духа нема јер су Га отерали погрешним учењем, нема  Га јер Га не призивају. Код нас православних квасни хлеб означава нови живот, нову твар, ново, из мртвих васкрсло Тело Христово, које квасцем Светога Духа у себи заквашава целокупну творевину, и све својом животворном и обновитељском моћи преображава у величанствено и непролазно Тело Христово – читава васељена постаје Његово Тело, Његова Црква. Свети Дух отвара врата кроз која се улази у Цркву, Њиме она дише, живи, слика, пева, храни се, нада и чека да као и Христос са Студеничког Распећа, на поновни зов анђелских труба васкрсне и уђе у радост Осмога невечерњег дана, чија су незалазна Светлост – Отац, Син и Дух Свети, којој се молимо да Духом Својим Светим и Западу открије велелепност и царско достојанство Христа – Цара славе – живописаног на Студеничком Распећу, да би у подножју Његовог Крста уместо смрти чекали и дочекали васкрсење.

* Светигора 143, Цетиње 2003, 32-34.

Преузмите текст