ТЕОЛОГИЈА ПРЕГРАДНЕ ПЛОЧЕ СА ПРЕДСТАВОМ ЛАВА ИЗ МАНСТИРА ПРЕВЛАКА

Теологија преградне плоче са представом лава из манастира Превлака

Осим што је најсачуванији примерак прероманичке пластике, позната преградна плоча са представом лава из Ризнице Манастира Св. Арх. Михаила, уједно има и најсложенију теолошку композицију. Најпре, она сва ври од обиља живота представљеног лозама, круговима, криновима, луковима и чини се да управо сада присуствујемо чину стварања света. Четири правоугаона поља образују врата чија је символика повезана са Христовим устајањем из мртвих, односно, преласком из смрти у живот. Символика врата у хришћанству објашњавају псалми и тумачења светих отаца, као и саме речи Господње. Лав на овим вратима упућује на претпоставку да је преграда плоча са још једном сличном, стајала на вратима олтарске преграде, односно, да је лав чувар пролаза у нови Едем, који олтарски део подражава. У три нивоа испричана прича о прошлости, садашњости и будућности васељене, тј. о њеном стварању, спашавању и усавршавању, све кроз и у Христу.

Кључне речи: прероманика, теологија, символика, преградна плоча, врата, лав, Христос.

Након рушења средином 15. столећа за Манастир Св. Архангела Михаила на Превлаци, седишту Зетске епископије Св. Саве, наступили су векови безживотности. Испод урушеног камена остали су затрпани векови, а преко њега долазили су слојеви тишине, растиња и заборава. Требало је да се испуни време да би почетком 19. века, на остатке његове прошлости, стигла племенита Контеса Екатерина Властелиновић, овде подигла Богу и себи нови дом, и тако најавила боља и срећнија времена за ово наше духовно огњиште. На известан начин њеним стопама кренуо је потом и неуморни истраживач Боке, млади учитељ Младен Црногорчевић, који ће своја запажања и сећања Кртољана о ономе што је запамћено и сачувано о Превлаци објавити у Старинару 1893. године[1]. У његовом раду о Михољском збору објављени су и описани сачувани делови црквеног намештаја из прероманичке епохе, који и данас сачињавају језгро Ризнице Манастира, која се, затим, обогаћивала новим налазима са археолошких истраживања спроведених од 1956-1959. године од стране проф. Ј. Ковачевића и В. Кораћа.[2] Коначно, овој збирци прикључују се и примерци које екипа под руководством проф. Ђ. Јанковића открива најновијим ископавањима, почевши од 1996. године, па све до данас. Осим ових теренских истраживања, обрађивање и проучавање прероманичке пластике наше Ризнице проширује се и радом конзерватора Центра за археолошка истраживања у Подгорици, који би требало да представља увод у реконструкцију целокупне првобитне опреме храма. Овом истраживачком низу и ми додајемо овај наш рад, као скроман покушај да се делимично приближи и разуме обиље мотива који се јављају на овим споменицима црквене уметности, и то на примеру свакако најпознатијег и најдрагоценијег примерка прероманичке украсне пластике из Ризнице Манастира Св. Арх. Михаила на Превлаци, наиме, на примеру преградне плоче са представом лава[3].

Плоча је саздана из једног масивног блока кречњака правоугаоног облика (сл. 1). Незнатно се сужава одозго надоле, тако да је ширина при врху 73,5 цм, а на дну 72 цм. Ни висине бочних страна нису једнаке: леве 95,5 цм, десне 94 цм. Са наличја је неукрашена, са десне бочне стране равно исклесана, са леве је плитко ужљебљена ради прислањања уз стуб. На левом углу горње површине налази се кружно лежиште пречника 8 цм, док је оно на десној страни неодређеног облика, оба са каналом за наливање олова. По овим архитектонским детаљима може се претпоставити да је реч о плочи олтарске преграде која се левом страном наслањала на стуб, десна јој је била слободна и могуће је да је са још једном одговарајућом плочом стварала пролаз, док је помоћу стубића изнад себе носила горње греде конструкције.

Плоча је изузетно квалитетно клесана и осим избором и склопом коришћених мотива она такође плени још и уверљивошћу и животворном снагом која избија из ње. Њена правоугаона површина подељена је у четири поља. Са страна се налази по једно уздужно поље које иде целом висином плоче. Ширина поља на левој страни је већа при врху (14 цм) него на дну (13,5 цм), док је код поља на десној страни однос обрнут: при врху је ширина(18 цм) мања него на дну (18,5 цм). У њима су исклесане троструке лозе са цветовима кринова на левој и срцоликим листовима бршљана на десној страни. На врховима лоза израста по један крст са проширеним крацима. Између ова два поља, на врху плоче уметнуто је поље димензија 40×18 цм, у коме су од трочлане траке направљена три лука или три свода, чији се крајеви завршавају са четири расцветана крина. У кућицама лукова постављена су три усправне палмете, које у својој основи такође имају цветове кринова.

Ова три поља са три стране затварају средишње, највеће поље, чија је ширина истоветна ширини поља изнад њега ( 40 цм ), док му је дужина, тачније, висина 73,5 цм. У овом пољу су од трочлане траке обликовна два круга, спојена у виду уврнуте осмице. Кругови су са по три петље закачени за бочне и горњу, односно, доњу страну оквира поља. У центру доњег круга налази се розета са полулоптастим средиштем из кога полазе повијена пера. Розету својим латицама додирују четири крина са трочланим стабљикама које израстају из петљи круга[4]. У горњем кругу је представа лава са избаченим језиком, гривом назначеном таласастим линијама и репом са копљастим завршетком. Са све четири шапе лав се наслања на ивицу круга. На његовим сапима уклесана су латинична слова VA[5]. Простор између кругова попуњен је са два крина изломљених стабљика, док су углови поља затворени петљама са два завијутка. У опису треба напоменути да је средишњи положај овог поља додатно наглашен још и тиме што је оно за 3 цм увучено у односу на осталу површину плоче, као и то да је дуж целе горње ивице плоче исклесана изломљена линија ширине 4 цм.

Као што смо већ казали, први утисак који се стиче посматрањем плоче јесте њено изобиље животворне силе која чини да је све у замаху, у покрету стварања и оживљавања, и чини се као да управо сада присуствујемо првобитном чину стварања света ни из чега. На њој све ври од бујања, клијања, ницања, листања и цветања, све је изувијано и испреплетено, све је повезано у једну нераскидиву и складну целину. Међутим, у овом случају није реч о „страху од празног простора“, већ је у питању радост или слобода живота који побеђује смрт; на нашој плочи живот је једноставно протерао смрт и за њу на њој више нема места. Ту жилу куцавицу, која као замајац живота чини да све раста и буја, препознајемо у розети[6] исклесаној у доњем кругу која потпомогнута са четири крина, као са четири елисе почиње да на све стране света шири и шаље животворне сокове и снаге. Овој слици у потпуности одговара место из беседе Св. Василија Великог, на тему стварања света: „Нека изникне из земље (биље). Ова кратка заповест постаде сместа велика природа и уметничка творевина, стварајући, хитрије од наше мисли, небројено мноштво врста растиња. Та заповест још и сада у земљи пребива, и нагони је да сваке године испољи своју силу, те да том силом настаје и трава и семење и дрвеће. Јер, као што се чигра, после првога замаха на који је неко покрене , касније сама обрће, пошто пободе свој вршак и окреће се око своје осовине, тако се и природни круг, пошто је најпре оном заповешћу започет, наставља у све будуће време – све док не доспе до општег окончања васељене.“ [7]. Напајање и храњење света живом водом непропадљивости омогућава трочлани или троструки преплет који све обухвата и обујима, све везује у коло целине и заједнице, не допуштајући да неки део или члан буде препуштен глади и жеђи самоће, дакле, препуштен смрти. Наравно, у трочланој траци није тешко препознати символ Св. Тројице, која као свеобухватни животок све држи у постојању, повезаности и поретку, све храни, напаја и оживљава[8]. Плод таквог схватања устројства космоса или васељене представљен је са три палмете које збринуте и опскрбљене почивају у миру и заветрини лучно засведених домова.

Према томе, основна порука или сведочанство украса плоче јесте живот као сила која побеђује смрт и непостојање. Смрт се преображава у живот, камен почиње да клија, листа, цвета и рађа. То и јесте основна улога или сврха уметности хришћанских храмова – да посведочи победу живота васкрслог Исуса Христа над смрћу, да тамо где је Он смрти више нема места.

Следеће што се лако уочава јесте да су четири издвојена поља постављена тако да граде врата: два бочна поља са лозама јесу довратници, поље са луковима – надвратник, док средишње поље јесу сама врата[9]. По својој намени врата служе да се проласком кроз њих уђе из вана унутра или из једне просторије у другу. Она истовремено одвајају али и спајају две области или простора. У случају наше преградне плоче у питању су метафизичка, духовна врата која преводе из овостраности у оностраност, она су у овом случају духовни пролаз или пасха. Кроз њих се из смртности прелази у бесмртност: ми који стојимо испред њих боравимо у области у којој влада живот привремени, пролазни, овде господари живот смрти, испред врата, дакле, царује смрт. Иза њих јесте област вечног Христовог живота, тамо иза њих је Царство у коме нема пролазности и пропадљивости, вењења и труљења, све слободан, неограничен и бесмртан живот.

Уобичајено је да на вратима стоји натпис са именом власника грађевине или простора који је иза њих. Исти је случај и са вратима на нашој плочи. Језиком символа јасно читамо поруку коју нам је исписало длето клесара: „Ја сам врата;“(Јов. 10,9. ), и у продужетку још: „ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи.“(исто). Ово је име и порука Онога који је за себе још рекао: „Ја сам пут, истина и живот“(Јов. 14. 6), као и: „Ја сам хљеб живота.“(Јов, 6,36). Дакле, име власника врата, тачније, самих врата јесте Христос[10], чијим се отварањем и проласком кроз Њега стаје на пут који је такође Христос, који води у живот, који је исто тако Христос, и који се одржава „хљебом живота“ – Христом.

Средишње место на нашој преградној плочи добила је представа лава, она је смештена у централном кругу врата, она је најважнији натпис на њима, уједно је носилац главне поруке која има да нам се саопшти, она је главни символ композиције и кључ којим се врата откључавају и отварају.

„Симбол (од грчке речи „спојити у једно“) подразумева састављеност две половине: симболизујућег и симболизованог. Симбол врши изразну функцију значења и истовремено он иступа као носилац присуства, он је тада знак епифаније и сведочи о доласку Надпојавног.“[11] „Однос симболизујућег и симболизованог чини да је свака догма једна словесна икона, једна разумљива икона Истине. „[12] На основу овога, повезујући два символа – врата и лава – у један, закључујемо да је лав као средишна фигура на плочи, символ Христа. Лав[13] је истовремено чувар врата, али и Његов символ, као и потврда да је реч о Христу – вратима. Христос је Цар васељене, лав је цар животињског света. Христос је испуњење пророштва које је Јаков изрекао благосиљајући на самрти својих дванаест синова, називајући тада Јуду лавићем и додељујући му владалачку палицу(1 Мој. 49,9-10). Наиме, Христос је Давидов потомак из племена Јудина. У Откривењу Св. Јована Богослова налазимо и ово место: „И један од старјешина рече ми: Не плачи, ево, побиједио је Лав који је из племена Јудина, Изданак Давидов, и отвориће књигу и разломити седам печата њених.“ (Откр.5,5). Наравно, реч је о Христу. Исто тако, Христос, који читав видљиви и невидљиви свет враћа у првобитни поредак и хармонију и лава поново припитомљава и укроћује, и злу и крволочну звер преображава у стаменог носиоца снаге, храбрости и верности, што су уствари Његове врлине. Како врата на нашој плочи воде кроз Христа у нови рај, то лав у овом случају замењује огњене херувиме које је Бог по изгону Адама из Едема поставио на његова врата, штитећи да у нови Едем, Цркву, не уђу они који нису Христови. Тако се лав појављује на месту и у улози коју има још од источних стародобних царстава, потом у старозаветном Соломоновом храму, и завршно са порталима рашких споменика, попут Студенице и Дечана. Он је највероватније чувао улаз у свештени олтарски простор[14], који је слика старозаветне „светиње над светињама“ и будућег раја – Христовог Царства небеског.

У пророчанској поезији старозаветних псалама налазимо и ове стихове, које у потпуности одговарају нашој теми: „Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вјечна! Иде Цар славе! Ко је тај Цар славе? Господ крјепак и силан, Господ силан у боју. Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вјечна! Иде Цар славе! Ко је тај Цар славе? Господ над војскама; Он је Цар славе (Пс. 23,7-10).

Поред овога, у псалмима нас чека одговор на питање ко од људи може проћи кроз ова врата? Наиме, у псалму 117. стоји и овај стих: „Ево врата Господња, на која улазе праведници!“ Истинитост овог суда сведоче праведници у становима рајских насеобина представљени као процветале палме, или финикси[15], на горњем пољу превлачке плоче, што је чест мотив у стиховима богослужбених текстова наше Цркве. Стихови псалма 71. који певају и славе цара Давида, истовремено пророчки наговештавају будуће, непроменљиво и истинито, па према томе и вечно Царство Христово на небесима: „Процвјетаће у дане његове праведник и свуда мир докле тече мјесеца“ (Пс. 71,7). Ако би требало да са клесарског језика мотив три палме у три лука на надвратнику рајских вртова наше плоче, преведемо на језик поезије, онда бисмо добили једине могуће стихове, већ испеване у псалму 91. : „Праведник се зелени као финик, као кедар на Ливану узвишује се. Који су засађени у дому Господњем, зелене се у дворима Бога нашега; родни су и у старости, једри и зелени, јављајући да је праведан Господ, Бранич мој, и да нема у Њему неправде.“(Пс. 91,12-15).

Препознавање рајских насеља у највишој зони плочи помогло нам је заправо, да препознамо и да ишчитамо читаву теолошку причу о историји света, коју нам је уметник испричао у три зоне. Њоме је обухваћена прошлост, садашњост и будућност стварања, спашавања и усавршавања целокупне васељене. У најдоњој зони, у представи круга са розетом као замајцем живота, означен је чин стварања света као изразу животворног покрета воље, наума и речи Божије. Након Адамовог пада, пала је читава творевина тако да је сам Син Божији морао сићи и очовечити се, затим, проћи кроз врата смрти у васкрс живота. То је средишња зона на плочи са представом лава као Христом, то је и садашња етапа којом живи свет и која ће трајати све до другог и страшног Христовог доласка. Врата ове етапе су отворена и пружају могућност проласка кроз њих, кроз Христа, кроз Цркву, која је тело Христово, да би се дошло до рајских насеља, као наслеђу и баштини будућег века, века који ће тек доћи. Повезаност и непрекидност ових етапа у историји света сведоче довратници рајских врата, односно, лозе које ничу из корена ураслог у време пре стварања света, и са крстоносним врховима, као потврди да је Крст стег и оруђе Христове победе, кров и круна света и века, али и ново Дрво живота које рађа некварљиве плодове бесмртности у виду Тела и Крви Христове. Дрвета су украшена такође символима нетрулежности: цветовима крина[16] и листовима бршљана[17]. Непрекинути ритам изломљене линије дуж горње ивице плоче показује да ће теологија свега створеног, која је испричана испод ње, трајати бесконачно.

Средиште васељене јесте Богочовек Исус Христос, Који у себи спаја неспојиво: Бога и човека, небо и земљу. У центру васељене Он је врата и чувар врата кроз која се прелази из времена у вечност, са земље на небо, из смрти у живот. Будући господар живота и смрти Он је Цар васељене. Ко Њиме прође кроз Њега ће доспети у рајска насеља, наћи ће пашу, наћи ће Њега који је храна бесмртности, наћи ће невечерњи дан, вечито пролеће Васкрса. Све Њиме живи, све живи у Њему, све живи и постоји Његовим животом. Зато се за главну поруку ове плоче, па чак и као њено име може узети назив: ХРИСТОС – ВРАТА ЖИВОТА, при чему је ова идеја праузор за „царске двери“ наших данашњих храмова са представом Благовести, истог садржаја и поруке. Зато је врло могуће да је постојала још једна истоветна плоча, њен негатив, на којима су у пару два лава чувала и обезбеђивала пролаз у олтарски део.

Претпостављамо да је наша плоча била део преграде која је олтар делила од брода цркве. Не знамо да ли је у доба прероманике олтарска преграда имала и горњу зону у коју су могле бити укључене иконе. С овим у вези занимљив је однос преградна плоча – икона, који би одговарао односу који имају врата и прозор. Наиме, код П. Евдокимова, с обзиром на то да икона нуди визију будућег века, налазимо поређење, по коме је она „. . . прозор отворен према „Осмом дану“ есхатологије.“[18] Ово је истоветно улози коју наша плоча има као врата која уводе у будућност, коју смо напред доказивали, а сада је додатно поткрепљујемо речима светих отаца, по којима: „Отац кроз Сина у Духу све ствара“[19], и ставом из Символа вере, у коме се каже да верујемо у Господа Исуса Христа, „кроз Кога је све постало“, што значи да је Он био та врата кроз која је све ушло из небића у биће, кроз која је све прешло из непостојања у постојање[20].

Превлачка преградна плоча са представом лава право је и јединствено уметничко-теолошко ремек-дело. Њено савршенство је у једноставности и истинском умећу да је испричана једна прича са мало речи, мотива, слика, символа. Њена једноставност је највећа потврда и доказ њене истинитости. Истинитост умећа њене израде и умеће њене приче и приповедања сведоче да је Онај о коме је ова прича испричана – најистинитији, сама Истина. Сматрамо да је ова уметничка камена слика плод живе, снажне и полетне вере, цвет и плод једне епохе и стила, приликом чијег утврђивања порекла и околности настанка треба имати на уму историјско-богословску чињеницу да је време прероманике истовремено и време иконоборства. Од 726. године када је цар Лав Исавријанац издао указ против поштовања и слављења икона, па све до 843. године и царице Теодоре и патријарха Методија, када је поново васпостављено поштовање светих икона, у Византији је трајало теолошко решавање питања икона, односно, борба против иконобораца, који су своје порекло имали у монофизитизму Сирије и Јерменије[21]. На половини овог периода, који је трајао нешто више од стотину година, одржан је 787. године VII Васељенски сабор у Никеји са 367 отаца. Један од учесника овог иконопобедничког сабора био је и которски епископ Јован[22], који је могао бити покретач градитељске обнове коју у Боки затичемо крајем VIII и почетком IX века, и којој вероватно припада и подизање или обнова храма манастира Св. Архангела Михаила на Превлаци, па тиме и израда наше преградне плоче. Плиме и осеке, успоне и падове црквене уметности, као уосталом и уметности осталих религија, треба посматрати и прихватати као последицу и ехо јачања и слабљења вере,[23] односно, правоверја, као и богословских расправа које су том приликом распириване. Приликом владања иконоборачких царева иконе су уништаване, а њихови израђивачи и поштоваоци, лаици и монаси су кажњавани и прогањани. Тако је велики број иконославитеља, богослова и иконописаца, из Византије утекло на тло Италије, ту су они оснивали своје манастире и, наравно, са собом су носили уметнички израз своје иконославне вере у средину коју није потресало иконоборство, највероватније с тога што запад никада није имао посебно развијено богословље иконе.[24] Све ово треба имати на уму када се истражује порекло прероманике на обе стране Јадрана, за наше области тим пре, јер је, као што смо рекли, епископ највећег града Боке био потписник ороса иконославитељног сабора. Епископ Јован је из источних крајева[25] могао повести или наручити уметнике који су снагу своје вере у икону испољавали на начин који видимо на нашој преградној плочи.

На известан начин, ова превлачка преградна плоча најбољи је доказ и потврда победе иконе. Како икона означава слику, слик, тј. , сличност са Прволиком, а како се тај Христов Прволик може препознати у свему ономе што је кроз Њега створено и за кога и за шта је, потом, пролио своју искупитељску и спаситељску крв, то ми и у бршљану, палмети, крину, лаву и крсту наше плоче можемо препознати једино Христа. Св. Јован Дамаскин у својој апологетској беседи за одбрану иконе говори да „Свако изображење или слика чини јаснијим скривене ствари и показује их.“[26] Бог је као први иконописац створио свет и човека по свом обличју да би тиме објавио Себе. Тамо где је лик ту је сличност, дакле, слика, односно, икона. Зато сматрамо да нећемо погрешити ако ову нашу плочу схватимо као камену икону, символичког, за верујуће и реалног израза, достојну поштовања и поклањања, ништа мање од икона осликаних на дрвету. Као таква, поновимо још једном, она је израз и сведочанство вере да је све охристовљено, да се у целокупној творевини може препознати њен Творац.

***

[1] М. Црногорчевић, Михољски збор у Боци Которској, Старинар 1893, Београд.

[2] В. Кораћ, Превлака у Боки Которској, Средњевековна црква, Старинар IX-X/1958-1959, Београд 1959, 388-389, сл. 1-2.

[3] Историја Црне Горе 1, Титоград 1967, 380, сл. 51. ; Ј. Максимовић, Српска средњевековна скулптура, Нови Сад 1971, 26, сл. 13; I. Pušić, Preromanička dekorativna plastika na Prevlaci Boka Kotorske, Зборник Бошка Бабића, Прилеп 1986, 184, sl. 1.

[4] Идентичан мотив је искоришћен на непотпуно сачуваној плочи из цркве Св. Михаила у Котору, З. Чубровић, Дјела једне клесарске радионице у цркви Св. Михаила у Котору, Годишњак XLI-XLII Поморски музеј, Котор 1993-1994, 49, сл. 3.

[5] J. Ковачевић, Епиграфски споменици у Боки Которској, Бока 5, Х. Нови 1973,39.

[6] Израз „сунце које се окреће“, који за розету користи Ј. Максимовић (н. д. ,26) по свом значењу истоветан је нашем „замајац“ или „коло живота“.

[7] Св. Василије Велики, Шестоднев, Нови Сад 2001, 154.

[8] Св. Василије каже: „Цео свет, састављен из неједнаких делова, повезао је (Бог) некаквом нераскидивом везом љубави у једну заједницу и склад“; исто, 81.

[9] Исти склоп видимо на горњем, десном углу сачуваног дела плоче из цркве Св. Михаила у Котору: З. Чубровић, н. д. ,сл. 4.

[10] Слику „Христос-Врата“ налазимо и у Јермином „Пастиру“: “ . . . А Врата су Син Божији, и то је једини улаз ка Господу. Другачије пак нико не може ући к Њему осим кроз Сина Његовог. “ према: Дела апостолских ученика, превод А. Јевтић, Врњачка Бања, Требиње 1999, 391.

[11] П. Евдокимов, „Луда“ љубав Божија, Хиландар 1993, 20.

[12] Исто, 21.

[13] Лав на нашој плочи стилски одговара представама лава на которском и улцињском киворију (Историја Црне Горе 1, сл. 53 и 61. ); о символици лава видети: M. Zorić, Simbolika na nekim ranosrednjevjekovnim kamenim spomenicima, Starohrvatska prosvjeta 21/1991, Split 1993,196-197.

[14] Ј. Максимовић, н. д. , 27.

[15] Праведници се још представљају и као птице у лози са гроздовима: M. Zorić, н. д.,192; Ј. Магловски, Дечанска скулптура – програм и смисао, Дечани и византијска уметност средином XIV века, Београд 1989, 206.

[16] м. Н. Богосављевић, Крин на средњовековним гробним плочама Манастира Превлака, Гласник САД 17, Београд 2001, 137-142.

[17] М. Zorić, н. д. ,186.

[18] П. Евдокимов, н. д. , 91.

[19] Арх. Ј. Поповић, Догматика 1, Београд 1980, 216.

[20] Видети још: Јов. 1,3 и Јевр. 1, 2-3.

[21] Р. Поповић, Појмовник црквене историје, Београд 2000, 135-139.

[22] В. Кораћ, Мартинићи, остаци раносредњевековног града, Београд 2001, 119; Историја Црне Горе 1, 371.

[23] K. Каварнос, Византијска уметност, Теолошки погледи 1-2, Београд 1978,43.

[24] Р. Поповић, н. д. , 137.

[25] Прероманичке цркве Св. Трифуна у Котору и Св. Томе у Прчњу В. Кораћ повезује са архитектуром храмова у западним областима Мале Азије; такође, узоре за бедеме Мартинићке градине исти аутор види управо у Никеји: В. Кораћ, н. д. ,119, 155-156.

[26] Св. Јован Дамаскин, Беседе апологетске и похвалне, Суботица 2001,76.

Бока 24, Херцег-Нови 2004, 115-126.

Преузмите текст