СИМВОЛИКА КРУГА У АНТИЦИ И ХРИШЋАНСТВУ

СИМВОЛИКА КРУГА У АНТИЦИ И ХРИШЋАНСТВУ

УВОД

Оваплоћењем Господа Исуса Христа све недоумице и трагања старог, античког света су била испуњена, престала су и била окончана. Дошавши међу људе Христос је донео истину о Богу, човеку и свету. Нарушени склад и поредак су васпостављени, обновљени у свој првобитној хармонији и сазвучју. Христос не ствара ништа ново већ старо подиже из амбиса пада, обнавља и враћа на првобитно место. Искупитељском снагом Своје савршене Богочовечанске жртве Он је човека избавио из окова смрти, поставио пред Своје Лице и Себе, односно, Његово Небеско Царство показао као наш почетни, Едемски, али и коначни, Горњојерусалимски смисао и циљ. Његовим доласком на земљу ништа више није могло остати исто, ништа више није могло остати старо, све је морало да се обнови, да се крсти Крштењем Крста, да се погребе у животворну смрт Христову да би устало из ње, добило нове хаљине и оживело васкрсењским животом, јер ако је ко у Христу, нова је твар, старо прође, гле, све ново постаде (2.Кор.5,17). Митологија, философија и уметност античког света морале су бити преображене крштењем. Њихови дотадашњи безизлази нашли су своје путеве и пролазе, откључана су и отворена врата која су незнање делила од знања, таму од светлости, време од вечности, смрт од живота. Изашавши на пространаства светлости Христовог просветљења, науке и уметности старог света скинуле су копрену са својих очију, маску са својих лица, удахнуле су пуним плућима свежи ваздух духовног пролећа и обнове, и прогледале видом прозирања у тајне неба и земље, у тајне Тела Христовог, у тајне и стварност Његове Цркве: Обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и на земљи (Еф.1,9-10). Након Христа, као једине новине под капом небеском, све старо постало је ново, све је било обновљено.
Ново вино у мјешине нове (Мт.9,17): нова наука о Христу, тачније, нови живот у Христу, морао је добити и нове препознатљиве ознаке и обележја. Хришћанство није морало да измишља нове знаке и нове символе. Оно је из наслеђа старог света, заправо из духовне баштине свега видљивог чији је Творац и Власник био Христос, узело старе потамнеле инсигније и атрибуте, скинуло је са њих прашину, углачала их дајући им нова, а у ствари, првобитна значења и садржаје. И стари символи су заблистали и засијали као некада на почетку стварања света, века и човека. Један од тих символа, који је у антици имао искривљено значење, и који је у хришћанству постављен на своје право место, јесте и символ круга.

1. СИМВОЛИ

Све области човековог умног и духовног делања око разумевања и објашњавања света у који је постављен, као што су философија, митологија, култ и уметност, биле су упућене на испомагање видљивим сликама и знацима како би исказали појмове невидљивих, надчулних и надсуштаствених сфера. Те слике и знаци претакали су се у реч, цртеж, покрет и чин. Тако је стваран језик општења човека и света, као израз наше глади за заједницом са Творцем и творевином. Све је било у служби обнављања првобитне целивитоси склада заједнице Бога, човека и света. Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији…Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (Рим.8,19,22). Након испадања из тог сазвучја нама није преостало ништа друго до да стрпљиво и упорно скупљамо коцкице распалог и распршеног мозаика и да их по сећању враћамо на првобитно место, у првостворену целину. Читав козмос је зато један велики символ, знак и наговештај, одраз или сенка заједнице Бога и човека која је некада постојала. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство (Рим.1,20). При томе видљиво је било наговештај невидљивог, материјално духовног, познато непознатог, и при њиховом спајању дошло је до стварања речника символа чији је задатак био да пренесе ум из ове земаљске у једну вишу над-реалност, над-стварност: Јер за све оне који имају моћ да виде, сав духовни свет одсликава се на тајанствен начин у целокупном чувственом свету у символичким сликама. А сав чувствени свет по умном сагледавању, показује да се садржи у целокупном духовном свету сагласно својим логосима. Јер чулни свет налази се у духовном помоћу својих логоса, а духовни у чулном – помоћу својих отисака…Јер символичко созерцање духовних бића посредством видљивога, јесте истовремено духовно знање и поимање видљиих (бића), посредством невидљивих. Символи су служили да премосте или споје ствари и појмове удаљене и разнородне, али које су у свој својој удаљености имали по неку заједничку, често тешко уочљиву и препознатљиву нит, која их је повезивала у целину, на начин да симболи увек везују два разна света, један виши, чији је знак, и један нижи којем су знак. У крајњој линији символи су имали да повежу коначно и бесконачно, створено и нестоврено, односно Бога и човека.
У свом основном значењу sinbolos – знак, символ је препознатљиви, заштитни знак једне личности, једног култа или културе, као нпр. древних античких богова и јунака, њихових својстава и обележја. Символ при томе сведочи присуство одређеног божанства на месту где је он истакнут и представљен, на начин како то П.Евдокимов каже: Символ врши изразну функцију значења и истовремено он иступа као носилац присуства; он је тада знак епифаније и сведочи о доласку Надпојавног. Символ је зато знак који окупља све оне који верују, односно, поштују символизованог који при томе има улогу сабирне тачке култа верујућих, заједнице истоверних. Због веровања да је у символу присутна сила и моћ представљеног, символ се користио не само као знак препознавања и окупљања верујућих око субјекта (или објекта) њихове вере, већ и као оруђе заштите од болести и као оружје против супростављених им сила. Отуда се символ налази у средишту култа, у средишту обреда.
У ширем смислу у сваком од символа једног култа или културе једне епохе чврсто је уграђена духовност те културе и култа, односно, дух читаве цивилизације која је те символе, као своје грбове и заставе стварала и истицала. Проучавањем и тумачењем символа кроз епохе и културе може се доћи до духовности, тј. вере одређене заједнице и времена, а уочавање промена њиховог значења поуздан је знак појаве нове вере и нових схватања. Тумачење символа је пут за схватање митологија, култних обреда и њихових пратећих уметничких представа. У њима су похрањена веровања и знања теологије, антропологије и космогоније. Њиховим превођењем на познат и лако читљив језик откривамо науме и промисле Творца, утиснуте као неизбрисив и неизбледив печат у ткиво творевине, јер је од њега и кроз њега и ради њега све (Рим.11,36). Другим речима, символи су литијски барјаци, грбови и иконе које је човек кроз време и простор, културе и цивилизације, носио на свом путу од Едема до Горњег Јерусалима.
Свака скупина, свако вријеме има своје симболе: одјекне ли у нама који симбол, значи да припадамо одређеној скупини и времену. Епоха без симбола мртва је епоха; друштво без симбола мртво је друштво. Цивилизација, у којој више н не би било симбола, ишчезла би; ускоро би припала повијести. Стварани од најранијих времена символи постоје и данас свуда око нас као средства општења и обавештавања. Они су у међувремену мењали своје изумитеље, народе и културе који су се њима користили и изражавали, али, као што смо казали, ни њихов унутрашњи смисао и садржај под утицајем нових схватања и веровања није остајао исти. Они су мењали власнике и изразе да би коначно дочекали обjaвљивање и свога Творца. Кључни догађај за њихов преображај и правилно тумачење био је долазак Сина Божијег на земљу као Сина Човечијег. Коренитост Христове истине о Себи, тј. Богу, нама и свету, ништа није могла оставити по страни, већ је све препородила и подмладила, исправила, допунила и испунила. Истина о вечном животу преобразила је и саму смрт учинивши је извором живота. Целокупно је, дакле, наслеђе старог света по Христовом доласку доживело промену образа – преображај. Између осталог и символи су морали добити нове садржаје и нова, охристовљена значења. Старе речи су постале нове, пређашњи символи су уроњени у бању новог живота рођеног у Христовој смрти и устајању из мртвих, и тако бивали обучени (оваплоћени) у нове и блиставе хаљине и ризе богопознања. Сам Христос се јавио као један свеопшти и свеобухватни символ који је повезивао и раздвајао све светове и епохе истовремено, спајао је све оно што је хтело да се споји, и раздвајао све оно што није хтело да се повеже у Њему: Христос има јединствену привилегију да поистовећује посредника и двије крајње точке које ваља сјединити. Будући да је као Творац постао део творевине Он је уједно и спона и спајано.

2. СИМВОЛИКА КРУГА

Скупа са средиштем, крстом и четвороуглом, круг спада у основне и најстарије символе. Тачка је извор круга и оба су символи савршенства: тачка јер је језгро и извор свега што је из ње створено, круг јер нема ни почетка ни краја и говори о бесконачном кружном кретању. Још од најранијих епоха он је био лако уочљиви знак који је видљиви свет нудио, тако рећи на длану. Најпре су кружни облици небеског свода, сунца и пуног месеца били најуочљивији извори за њихово преузимање и примену у разним веровањима. Зодијачки круг је код многих народа настао као слика небеског, планетарног, годишњег циклуса. У средишту небеског круга је сунце. Оно је као извор светлости, топлоте и живота свега што је постојало на земљи од самог почетка морало имати најистакнутије место у свим веровањима и култовима, било само обожено или као атрибут божанства. Његово кружно кретање, излазак и залазак схватано је као његово рађање и умирање. Сунце преко небеског свода путује огњеним и светлосним колесницама, попут оних Аполонових или Св. Илије. У току ноћи оно путује испод земље, подземним светом. Стари народи су знали за четири кључне тачке у годишњем кругу јачања и слабљења сунца: за зимску краткодневницу, летњу дугодневницу и пролећну и јесењу равнодневницу. За зимску и летњу сунчеву обратницу уобичајено је било код нашег народа паљење ватри. Остаци тих обичаја су Бадњак и Ивањске ватре. Веза сунца и круга била је истакнута у владарском венцима који су њиховим носиоцима давали божанско достојанство и моћ. Сунчев најочигледнији отисак, печат на земљи било је огњиште. У њему се оно осликавало, огледало. Светлост и ватра су у каменом ограђеном кружном огњишту били средиште живота древног човека.
Кретање сунца и месеца преко небеског свода, њихови дневни и годишњи цикулуси, заједно са кругом смене годишњих доба, били су повод за доживљај и разумевање круга као символа кружног, цикличног тока кретања времена и читавог створеног света, односно, кружног и цикличног рађања и умирања времена и света. Круг је уједно био символ времена и символ неба. Као сунце у огњишту, тако се и небо пресликавало и одсликавало у кругу.
Треба још поменути и раширено веровање у заштитну моћ круга као моћно средство за одбрану од злих сила. То је тзв. чаробни круг. Онај ко би желео да се од њих одбрани описивао би круг око себе у који невидљиве силе нису имале приступ. Тако су и борци пре почетка битки оцртавали око себе магични круг који је требало да им обезбеди недодирљивост, тј., непобедивост.

3. АНТИЧКИ ЗАЧАРАНИ КРУГ

а) ЛАВИРИНТ (простор) – Према познатом миту Минотаур је чудовиште са главом бика и људским телом настало из везе Минојеве жене Пасифаје и бика који је требало да буде принесен на жртву Посејдону. Да би ово прикрио Миној је, по савету који је добио у пророчишту, позвао Дадала да му сагради дворац у Кнососу, грађевину замршених ходника и просторија у чијем је средишту био заточен и скривен Минотаур. Грађевина је названа Лавиринт јер је у основи била у облику критске двоструке секире – лавриса, која је била обележје владарске породице на Криту и тумачи се као спој представа младог и старог месеца, исечака пуног месеца, односно, круга. У Медитерану је у античко доба била распрострањена ритуална игра која се састојала да се у шарама замршеног круга ходника и преграда пронађе пут до средишта. Овакав лавиринт је пронађен у подном мозаику кнососке грађевине. Ову игру спомиње и Хомер у Илијади:

Потом славни још рукотворац изради коло
подобно колу што га у Кносу, широком граду
Дедал Аријадни лепокосој направи некад.

Енглески археолог А.Еванс је 1900. године открио на Криту остатке велике грађевине, које је по натписима препознао као Кносос, а по замршеном склопу ходника и простирија читаву грађевину са дворцем древног критског краља Миноса поистоветио са Лавиринтом.
Цео овај митолошки мотив можемо протумачити као коришћење круга да би се њиме изразило поимање простора као зачараног круга у који је постављен човек, из кога је немогуће било наћи пролаз и излаз, и у чијем средишту чека неминовна смрт. Човек антике је заробљен у простор козмоса и из њега он не може изаћи. Читав видљиви свет је за њега била велика и недокучива тајна. Човеков боравак на земљи је безпутно тумарање које за циљ има или излазак из њеног круга, или стизање у само њено средиште, где би требало да постоји одговор о њој и њему, земљи, козмосу и човеку. Човек старог века је земљу могао доживљавати једино као једну велику тамницу у коју је био заточен да у њој лагано чека свој крај и кончину – неумитну и неизоставну смрт. У средишту лавиринта, кружном символу земље и козмоса, чекао је Минотаур коме су приношене људске жртве и који је отуда био оличење сурове и неизбежне смрти. Круг је тако био символ немоћи човека антике да реши и изађе из зачараног круга простора козмоса у који је био утамничен и у коме га је чекала његова осуда – смрт.

б) УРОБОР (време) – Сва философска и теолошка знања једног култа или религије пресликавала су се и одражавала и у уметности. Након Лавиринта и Минотаура долазимо до чудовишта и немани које је пример примене символа круга у уметничком изражавању. Реч је о представи змије, уробору, која саму себе прождире тако што савијена у круг својим чељустима гута сопствени реп. Ако смо у лавиринту препознали круг као символ беспомоћности античког човека у односу према простору, овога пута уробор тумачимо као његово схватање и доживљавање времена. Уробор је символ вечног понављања, односно, тамнице времена, и зато својим самопрождирањем изражава немоћ старог века да изађе ван граница времена, судбине и смрти. О схватању времена и историје антике Г.Флоровски пише: Класична историографија је била наглашено песимистичка. Историја је прича о неизбежној судбини и пропасти…Стари образац тумачења историје био је „космички“ или „натуралистички“. Са једне стране, постојао је биолошки образац рађања и умирања – заједничка судбина свега што живи. Са друге стране, постојао је астрономски образац периодичног понављња, кружног кретања неба и звезда, образац „револуција“ и циклуса. Коначно, историјски ток био је један вид класичног тока,који је био управљен по извесним непроменљивим законима. Ти закони су били садржани и у структури васељене. Отуда је читаво виђење историје било у суштини фаталистичко…Људска судбина је била укључена и обухваћена том „космичком нужношћу“…Постоји бесконачно и непрестано понављање истог – вечног обрасца, периодично обнављање ситуација и догађаја. Према томе, никаквом прогресу није било места, већ једино за „ре-волуције“, поновно кружење (ре-циркулацију), за kukloforia i anakuklosis. Ништа „ново“ се не би могло додати овом заокруженом савршенству периодичног система…Историја није била схваћена као кретање у било ком правцу. Она је била једино кружење. За њу није било краја, као ни циља…основна визија је била заједничка: „вечни космос“, „бесконачна враћања“, кобни „круг постојања и пропадања“ .
Са уробором можемо поредити и камен који трагични Сизиф ваља ка врху брда, да би се овај због његове немоћи обрушавао назад, и са пута ка небеским висинама бесмртности бацао га поново на дно долине плача, уздаха и смрти. Круг, понављање, време, тамница, лавиринт, немоћ, смрт…Антички свет је као уробор сам себе постепено уништавао, постајући жртва безизлаза и безциљности своје немоћи да изађе из круга времена, судбине и смрти и да уђе под покров живота слободног од умирања. Другим речима, круг је за антику у круговима лавиринта и уробора био символ њеног ропства у кругу окова простора и времена.

в) МАСКА (онтологија) – Утамниченост античког човека у тамницу простора и времена доносила му је смрт. Смрт је, пак, израз човекове немоћи да оствари пуноћу свога бића, пуноћу своје личности, човек својом сопственом снагом није могао доћи до остварења самога себе, до слободног и ничим условљеног постојања. Сведочанство и израз те неспособности антике да нађе пут у вечни живот, у истинит начин постојања, поново је приказивано символичким коришћењем круга. Наиме, древни бронзанодобни ковачи су приликом искивања посуда, штитова и обредних маски, најпре у комад метала описивали круг, што је био део мистерије ковачког заната. Тај круг је означавао сунце од кога су ковачи добијали ватру за своје пећи, које су они још тетовирали и на својим челима, па су касније због тога названи Киклопима. За нас је битна ова веза круга и обредне маске, које су се као и оне касније у театрима користиле као човеково alter ego, друго ја, из простог разлога што оно човеково прво ја није могло бити остварено као пуноћа личности слободне од било које условљености, најпре условљености од смрти. Чињеница да су се обредне маске, као лик човеков, односно, сам човек, израђивале на исти начин као и посуде и штитови, посредно указују да је човекова вредност била равна вредности предмета, зато што је смрт уистину враћала човека у ред безвредних, беживотних ствари. Другим речима, антички човек је обредном и театарском маском покривао и скривао своју смрт. Овде увелико већ залазимо у поље студије Ј.Зизиуласа који на ову тему између осталог каже: Позориште, нарочито трагедија, место је где се одигравају сукоби човекове слободе са логичком нужношћу јединственог и хармоничног света како су поимали древни Јелини. Управо у позоришту човек покушава да постане „лице“ (личност), да подигне свој стас против овог хармоничног јединства, које му се намеће као логичка и етичка нужност. Ту се он бори против богова и против своје судбине, ту греши и преступа закон, али ту увек и учи по стереотипном начелу древне трагедије, да на крају нити може избећи судбину, нити продужити „хулу“ против богова некажњено, нити грешити а да не буде подвргнут последицама. Тако он трагично констатује да је његова слобода ограничена или, још горе, да за њега слобода и не постоји јер би „ограничена слобода“ била противречна себи самој, и сходно томе да његова „личност“ није била ништа друго до „личина“ (маска), нешто што није везано за његово право постојање, нешто без битијног (онтолошког) садржаја. Трагедија, односно, позориште постаје и остаје, према томе, зачарани круг човекове ограничености, условљености, као што то и маска на његовом лицу, својој безличношћу, потврђује. Бронзанодобни ковачи, Киклопи, утискујући круг у комад метала будуће маске, као отисак сунца, утискивали су и укивали су у њу пролазност топлоте и светлости којом је сунце гријало и сијало, топлоту и светлост који су јењавали и утихњавали до тачке хладне, тамне безживотности. Дакле, круг простора и круг времена спајани су у кругу маске и трагедије, кругу онотолошке безизражајности и неостварености, егзистенцијалне безличности, тупог и нејасног погледа који нестаје и трне у кругу, тачки, виру и вртлогу смрти. У средишту (не)постојања антике била је смрт, а око ње, као њен пород, концентрични кругови простора, времена и онтологије.

г) ВЕНАЦ (победник) – Мјесто круне на врху главе даје јој узвишено значење: она није само судионик вриједности главе, врхунца људског тијела, него и вриједности онога што надвисује саму главу, а то је дар који долази одозго; такво мјесто обиљежује трансцедентни значај једног испуњења. Кружни облик круне исказује савршенство и судјеловање у пророди небеској, чији је симбол круг: у окруњеном спаја оно што је испод њега с оним што је изнад, али означујући му границе које у сваком другом до у њему одјељују земаљско од небеског, људско од божанског; као накнада за кушњу круна је обећање бесмртног живота, какав је у богова. Преко античког круга као символа простора, времена и човека, стигли смо и до круга као символа божанства. Богови грчког пантеона, односно, њихови кипови били су украшавани венцима сплетеним од лишћа оног дрвећа које им је било посвећено: Зевс храстовим, Аполон ловоровим, Афродита миртиним, Дионис венцем од лозе. Венце су носили још и они који су приносили жртве боговима, као и саме жртве. Тада су они били знак посвећивања боговима. Венце су добијале потом и атлете, победници борби и Олимпијских игара. То је био ловоров венац јер је ловор због своје зимзелености био обележје бесмртности. На крају и покојници тога доба били су испраћани стављањем венаца на главу чиме се желело истаћи њихово поистовећивање са боговима. Венац је символ неба и сунца и ономе ко га је носио давао је власт и моћ тих области. Венац је знак бесмртности, односно, победе над смрћу. Питање живота и смрти подразумевало је и носило у себи и питање победника: онај ко је победио смрт – он је власник живота, победник је и достојан је да носи обележје победе и живота – победнички венац или венац бесмртности. Прави победник је могао бити само онај ко је савладао и избавио се из кругова Лавиринта и Минотаура, ко је сатро неман уробора, односно избавио се из њених чељусти, и на крају, што је било и најтеже, онај ко је успео да скине маску смрти која се у међувремену чврсто слепила за људско лице, поставши лице и израз његове природе, поставши његова природа, он сам. Храбри и снажни и довитљиви Тезеј и Херакле и други антички хероји успевали су да савладају немани и чудовишта, али не и да скину образину безличности са свога лица. А бесмртност јелинских богова је трајала све док се венци од ловоровог лишћа не би сасушили и строшили у прах. У антици није било победника, све сами порази и поражени. Није било решења да се изађе из окова кругова античке утамничености, сви су били побеђени или поражени од круга смрти. Лавиринт, уробор, маска и венац, четири круга спојена у један заједнички коме је било име смрт. У кругу простора, у кругу времена, у човеку и у боговима свуда је царовала смрт. Круг је, према томе, у антици био символ смрти и зато речи једног покојника исписане на плочицама посвећеним Персефони:

Полетео сам изван плачнога круга
и брзим сам ногама приступио жељеном венцу…

остају поетски лепо изречено, али тужно и неиспуњено сведочанство. Сурова стварност антике почињала је и завршавала само једном речју – qanatos. Слово тхита која је била на почетку речи смрт исписивали су поротници на црепу приликом осуде суђеног на смртну казну. То слово је било пресуда на коју је био осуђен цео стари век, то кружно слово са квачицом у средини било је антички зачарани круг смрти, вртлог у који су увлачени и козмос и време и човек и богови – сви одреда и све без остатка.

д) ОБОЛОС (вечност) – Живот човека који је помпезно започињао у козмички великом кругу лавиринта васељене завршавао је скромним кружићем новчића, који је, како је то археолошки откривено и утврђено, покојнику стављан у уста, под језик, да би његова душа њиме платила возарину старцу Харону, да се превезе низ реку Ахеронт и тако стигне у средиште подземног царства бога Ада. То је била вожња у једном правцу, без повратка, а оне који би покушали да поново изађу на светлост дана троглави Кербер би враћао назад. Душа би одлазила пред престо бога Ада, где су тројица судија пресуђивала о њеној даљој судбини. Занимљиво је да је један од тројице судија, тројице Зевсових синова, осим Радаманта и Еака, био и Минос, критски краљ и, као што смо већ говорили, градитељ миноског лавиринта. Тако је оно што би његов лавиринт, односно, чудовиште Минотаур, прогутало и погубило, то би Минос још додатно осудио слањем, најчешће, у ледени Тартар. На такву је неславну судбину био осуђен човек старог века, и да иронија буде још већа, он је, да би стигао у свет вечне смрти, морао за то још и да плати. Додајмо још и то да је оболос – новчић био праслика праве попутнине на путу за вечност, коју ће Христос делити „бесплатно“ свима онима који то буду драговољно хтели.

4. ПРЕОБРАЖАЈ

Ноћ поодмаче, а дан се приближи (Рим.13,12). Хришћанство је заједно са достигнућима античког света преузело и наследило и језик символа, символички начин изражавања једне нове стварности коју је оно собом носило, објављивало и сведочило, с тим што је у својој коренитој измени света, као што смо већ рекли, оно и символима дало нова и тачнија значења и тумачења. Тога ни круг није био поштеђен већ је и он доживео преображај. Као што смо видели у средишту света и времена боравио је утамничени човек осуђен на смрт. Син Божији као Нови Адам, али и „нови Тезеј“ и „нови Херакле“, долази у нашу тамницу и поистовећује се са нама, узима нашу плот од Дјеве Марије, рађа се од Ње и постаје Богочовек. Своју божанску бесмртност облачи у нашу смртност да би примивши извршење наше казне на Себи учинио је ништавном, предајући се смрти Он је смрт уништио и победио. Лавиринт је слика замке палог света. Христос долази у средиште света, у најдубљу и најтамнију самицу нашег пада и не убија Минотаура (смрт), као што то чини Тезеј, већ јој се предаје као жртва искупљења, да би је изнутра сатро и уништио. Овде су битна два поређења. Најпре треба указати на чињеницу да су лавиринти били представљани на тлу цркава на западу и да су они символисали замену за ходочашће у Свету земљу јер је у средишту лавиринта био постављан Јерусалимски храм Васкрсења Христовог. Лавиринт је слика света а његово средиште је средиште света. У средиште света је постављана оса света – axis mundi. Свети град Јерусалим је као средиште света, пупак света – omfalos, заменио Делфе које је било замишљено средиште грчког света. Свети град или Света гора је место где се спајају небо и земља и где пролази, као што смо навели, оса света, која пролази и кроз подземни свет, ад, и на коме се уздиже Дрво живота. Још постоји древно веровање код индоевропских народа да ће се управо на средишту света, на крају времена одиграти велики есхатолошка бој у коме ће тела изгинулих ратника бити принешена на жртву боговима. Дакле, према древним веровањима за средиште света везани су оса света, Свети град, Света гора, Дрво живота, жртва. Све се то испунило са непогрешивом тачношћу управо у Јерусалиму и жртвом коју је у њему, за спас човека и света принео Господ Исус Христос. Он је у средишту света, у Светом граду Јерусалиму, на Светој гори Сиону, у оси света побо и усправио Свој Часни и Животворни Крст као нови стуб света и подупирач неба, као ново Дрво живота и на њему принео на жртву Себе и Своје Божанско Тело и Крв за искупљење људског рода и света. Улазак у лабиринт и излазак из њега били су симболи духовне смрти и ускрснућа. У средишту лавиринта света Он је поставио још и Свој Часни и Животворни Гроб у који је положио Своје распето и смрти предато Тело, да би душом сишао у Ад и из чељусти чудовишта Минотаура и немани уробора извео Свог и нашег праоца Адама. У гробу, у средишту света Христос је смрћу победио смрт, Својим Васкрсењем обновио је живот, омогућио је да људски род постане причасник Његовог Божанског васкрслог живота, да се обожи. Аријаднина нит, која је Тезеју омогућила да се врати на свјетло, представља духовну помоћ пријеко потребну да се савлада чудовиште. У причи како је Тезеј уз помоћ Аријадниног клупка дошао до Минотаура и потом га савладао, можемо препознати далеку праслику која наговештава Христа. Наиме, сви антички хероји, богови и људи који су избављали човека од разних немани или су га даривали разним даровима, почевши од Прометеја, па преко Тезеја и Херакла, јесу, условно речено, праобрази Христа, јединог истинитог Дародавца и Избавитеља људског рода. У детаљу клупка које Аријадна даје Тезеју да помоћу његове нити дође до главне опасности по људски род – до смрти, чија је Минотаур представа – можемо препознати клупко Пресвете Богородице које је Она скупа са вретеном и преслицом имала са собом у моменту када је у Назарету посећује Св. Архангел Гаврило и благовести јој да ће затруднети од Духа Светога и да ће родити Избавитеља рода људског, Господа Исуса Христа. Сама Богородице је испуњење нити Аријадниног клупка, јер је Она нит помоћу које – узимањем од Ње људске плоти – Христос кроз лавиринт амбиса нашег грехопада стиже до главне и једине немани која прождире људске синове, до, до тада, небопедиве и несавладиве смрти.
Уласком у пећину лавиринта, у само средиште круга света Христос је Својим васкрсењем у једном маху савладао сва три зачарана круга антике: простор, време и човеково (не)битије. Читав козмос је Својим оваплоћењем и васкрсењем Христос преобразио у Своје Тело, Цркву, велелепни храм служења и благодарења. Оваплоћењем Својим Христос је примио целокупну материјалну творевину и устоличио је на престо Божији; читава природа постала је тело Логоса, васцели свет постао је Црква. Свет је Његовом смрћу избављен од смрти и пропадања, дигнут је из трулежи пада и обновљен на величанственији начин него што је био пре пада, јер поставши Његово Тело више не може поново да падне. Круг тамнице простора заменио је круг дискоса са звездицом и воздухом. Исто се догодило са кругом времена и судбине. Круг је престао да буде знак времена које је у антици имало да се понавља у недоглед, у бесконачност, па је за приказивање хришћанског једносмерног схватања времена искоришћена линија. Наиме, хришћанство зна да време које завршава смрћу није вечно, да оно има свој почетак и крај, да почиње стварањем света, и, потом, своју трагичност стиче Адамовим падом, и да ће се оно окончати повратком, поновним урањањем у вечност. Кључни догађај за овакво пресхватавање времена јесте долазак Христа у свет и време, у историју; Христос поново обнавља сећање на чињеницу да време тек након Адамовог изгона из Едема почиње да откуцава на часовницима наших живота. Осим тога, Он објављује приближавање краја смртоносног времена, које ће се Његовим поновним доласком ослободити смрти и претворити у вечност. Дакле, у хришћанству круг више није символ времена, већ се он користи као сведочанство вечности. Сада се историја, у светлости Христовог доласка, појављује као „прогрес“, у нутирни усмерена према „крају“ ка „коме непогрешиво граби“. „Кругови“ су се растурили, како је Св.Августин волео да каже. Открило се да у историји не постоји кружење (ротација), него – јединствен и универзални циљ. Победивши смрт Христос ју је протерао из средишта васељене, из средишта круга и у њега поново поставио Себе, Свој живот, Своју вечност, како је одувек, од самог почетка и било: И Он је прије свега, и све у њему постоји (Кол.1,17). Помоћу Христовог устајања из мртвих, када је својом смрћу победио смрт, човечанство излази из античког зачараног круга времена, судбине и смрти и улази у слободу бесконачног круга вечности Христовог бесмртног и бесконачног Царства небеског, у чијем је средишту Он, Син Божији и Син Човечији – Богочовек Исус Христос.
Савладавши Минотаура и уробора, пад, време и смрт, Христос постаје истинити и једини Победник, достојан да буде овечан неувењивим, златним венцем бесмртности. То није био пропадљиви венац античких богова, олимпијских победника и римских импратора. То је био венац живота. Сунце више није било мртво, оживело је, постало је Сунце правде. Око Христове главе засијао је живи венац исплетен од живоносних зрака оживелог Сунца. На саркофазима 4. века два анђела носе ловоров победнички венац у чијем је кругу овенчан Христов монограм. Христос је „нови Хефест“, „нови бог ковача“, који помоћу сунца и ватре своје бесмртности у ковачници новог, обоженог живота, за човека не искива маску као покривало наказности његовог смртног лика, већ му искива победнички венац, круну вечног живота, престављен као круг, коло сунца засијалог око глава светитеља – од смрти слободних личности: У личности се живот и љубав поистовећују: личност не умире управо стога што је вољена и што воли. Изван заједнице љубави личност губи своју јединственост, постаје једно биће као и друга, „ствар“ без апслолутног идентитета („истоветности“ и „име“ без личности). За личност смрт значи да престане да буде вољена и да воли, да је јединствена и непоновљива, док живот за личност значи опстанак јединствености њене ипостаси, коју посведочује и одржава љубав. Тако је круг као символ пораза и (при)времености преображен у весника победе и вечности, трнов венац је претворен у царски, круг маске индивидуе у круг ореола личности, уместо безвредног оболоса Христос за попутнину вечности даје Своје Тело и Своју Крв, док су се знања и догмати вере и богословља непогрешиво преносили и потврђивали својим уметничким, символички израженим ликовним, али и поетским представама, попут оне касније, испеване у Његошевој Лучи микрокозми:

Над високим престолом престолах
У воздух се сјајно коло креће,
Ка и друга што се кола крећу
Над престолма првијех ангелах…
То је круна бога истинога,
Са којом је сам себе вјенчао
Над вјечношћу и над временима…

5. КРУГ ЦИРКА, ДИСКОС И СВЕТИ ПУТИР

Сусрет антике и хришћанства одиграо се у круговима циркова, амфитеатара, где је антика својим боговима, владарима и зверовима приносила на жртву хришћане-мученике. Њиховом жртвом антика је била истовремено и поражена и спасена: најпре поражена победама мученика који су кроз смрт, попут Првоусталог из смрти Христа Кога су следили, задобијали вечне животе, и потом искупљена и очишћена и убељена крвљу праведника, и спасена кроз њен унутрашњи духовни преображај у Источно Ромејско Царство – Византију. У кругу колосеумског духовног умирања старог века и крви мученика рађала се вечност хришћана и хришћанства, Христова вечност: Огањ и крст, чопори зверова, сечење, разапињање, дробљење костију, одсецање удова, млевење целога тела, зле муке ђаволове – нека све то дође на мене, само да Исуса Христа задобијем…Љубав се моја разапе, и нема у мени огња који жели ишта материјално, него је у мени вода жива и жуборећа, која ми изнутра говири: Хајде ка Оцу! Оно што нису могле кривице, жртве, страдања и херојства Прометеја, Едипа, Тезеја, Тантала, Херакла и других митских богова и јунака, оствариле су чисте и христоподобне жртве колосеумских мученика. Један стари обред незнабожачким боговима замењен је новим, истинитом Богу-Жртви. Порази хришћана-мученика претварани су снагом Христове свемоћи у победе, а паганско обредно ликовање учесника жртвоприношења у амфитеатрима, окупљених у кругове око обредних чистих жртава, као символ и као стварност, замењено је окупљањем хришћана у круг око Јагњета Божијег, Које узима на се гријехе свијета (Јн.1,29).
Када у току Св. Литургије свештеници у круг иду око часне трпезе и примају Свето причешће, Тело и Крв Исуса Христа, они су тада символ, али и стварна, жива заједница која се у круг окупља и сабира око извора свог живота. Круг је најбољи знак хришћана који су се окупили око средишне силе која ствара и одржава Цркву, као заједнице верних окупљених око животворне тајне Светог причешћа. У чину проскомидије свештеник најпе на дискосу, кружном тањиру који је символ читаве васељене, ређа из просфоре извађене честице, почевши од Светог агнеца – Христа, који је у средини, десно од Њега је Пресвета Богородица, са леве стране у три реда по три честице за чинове небеске Цркве, а потом, испод честице за живе и упокојене њене чланове. То је слика васељене која се спашава, слика Цркве, а у њеном средишту јесте Христос. Ово је слика или символ заједнице која је кружно постављена око свога центра, који је уједно ствара, обликује и одржава. Дакле, смисао круга је у његовом средишту, у коме је његова жижа, његова осовина. Центар је тај који рађа круг и држи га својом силом да се не распадне и разаспе. Тиме круг у хришћанској теологији и уметности пуноћу своје символике има као знак христоцентричности хришћанске заједнице – Цркве, која силом коју добија од Христа није више – поновимо – зачарани круг безизлаза из лавиринта судбине, времена и смрти, већ круг сабраних око врела, извора живе воде, бистре воде бесмртности, са којих се они који су Христови напајају у чину Свете Тајне причешћа, односно, Евхаристије. Христос не допушта да се елементи створених бића расипају по периферији, него ограничава њихова центрифугална стремљења, приводећи к Себи многоразлична бића, која су добила постојање од Њега. У средишту творевине је њен Творац, Искупитељ и Спаситељ, јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво…све је Њиме и за Њега саздано (Кол.1,16). Свети путир је извор хране бесмртности већ овде на земљи, а тако ће бити и у будућем веку Христовог царства у чијем ће средишту бити река воде живота која извире од пријестола Божијег и Јагњеговог, (Откр.22,1) и ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Откр.22,17).

6. КРСТ У КРУГУ

Доживљавање космоса као великог и свеобухватног круга преносило се и оцртавало и у хришћанској архитектури. Након почетне базилике преузете са запада, јавља се тип ротонде, која је, пак, своје порекло имала у хеленистичким маузолејима истока, и која је заправо слика, могли бисмо рећи, икона небеског круга, што хришћански храм заправо и јесте – део неба уцртан и озидан на земљи. Византијски храм је апсолутно уклопљен у своју прородну околину, не супроставља се линијама природе и места; напротив возглављује у себи – рекапитулира – личносну својеобразност како места тако и градивног материјала; показује датост природне ставрности као „козмос“ (свет), односно као украс личне хармоније и лепоте. Вештаствена твар се „уобличава“, добија лик, добија лице – а то је лице Логоса. Грађевина византијске цркве је тело оваплоћенога Логоса, покрет „нагнутих небеса“ ка земљи, уобличење Оваплоћења у облик крста. Завршну етапу у развоју хришћанског градитељства представљала је византијска крстообразна богомоља, која је слика Богочовечанског Тела Исуса Христа, јер је у себи имала спојене символе земље и неба – четвороугао и круг куполе изнад централног дела. Та чудесна грађевина (Света Софија) – споља је скромна, ненаметива. Њено богатство је унутра: а то је очигледно присуство Бога на земљи. Купола, без икаквих стубова, дословно лебди као небо…Тај храм је опекама испевана христологија. Доњи део је лежећи крст – То је Тело Богочовека. А горњи део је купола – која представља Његову Божанску природу, јер сфера (као просторни круг) представља савршени облик – прикладан за символичко указивање на Бога. Доњи дио – квадар, а горњи сфера – и у куполи – Пантократор, Христос са Апостолима и Ангелима. Небесна Церква торжествујућа, сједињена са војујућом Церквом на земљи. Ту је на мозаицима васколки Сабор Светих, облик девствених душа на свадби са Јагњетом. Оно што је злато – као символ Божије светлости – на иконама и мозаицима – то је купола уздигнута на пресеку базнога крста у православној црквеној архитектури. А то је растућа перспектива у тој уметности неимарства. Купола у себи има кружну површину, која је једина у храму, и природно била је чувана у намењена за ликовну представу Онога који сву васељену држи у поретку, за Христа Сведржитеља – Пандократора. Тако је у кругу, символу неба, уместо античког бога сунца Аполона или Хелиоса и њихових светлосних колесница постављен управо Христос – Сунце – Творац неба и Венац његовог свода, а дванаест зодијачких знакова замењено је са дванаест апостола, дванаест звезда хришћанске васељене. Испод куполе, у средини храма је солеја – сунце као одсјај Сунца које је стајало у зениту неба куполе. Унутрашње просторно уређење храма такође је одраз слике концентричних кругова: Просторно језгро храма обележава се концентрично: двориште, припрата, сам храм, олтар, трапеза, антимис, путир, свете тајне, Христос, Отац.
Круг има значајну улогу још и у решењу уређивања простора манастирских целина, не само у физичком већ и у духовном смислу. Кружни бедем који обухвата комплекс није само одбрамбени зид који цркву, конаке и монахе штити од невоља, већ својом линијом духовно дели унутрашњост манастира од спољњег света, односно раздваја две, условно речено, различите духовне области. Унутар бедема је устројство, поредак и хармонија неба, у унутрашњем простору царује закон и склад вечности; изван линије круга бедема владају стихије времена, пролазности и смрти. Круг одваја и штити бесмртност и непролазност Царства небеског, које је главни циљ и смисао живота у манастиру – од привремености и смртности света који не може да препозна светлост истине јер она није од овога света (Јн.1,10).
Као најједноставнији, али и најречитији символ круга као Цркве можемо навести славски колач у Боки – кршњак – који у средини има крст са крацима до обода, а по ободу је плетеница: крст је Христос, у плетеници су уплетени сви који су Христови – читава Његова Црква.

7. ЗАКЉУЧАК

У Уводу Рјечника символа аутори између осталог наводе: Симбол је у почетку био предмет пресјечен на два дијела, два комада керамике, дрва или ковине. Двије особе чувају по један дио: домаћин и гост, вјеровник и дужник, два ходочасника, два бића која се састају на дуго вријеме. Кад се изнова састану, упоређивањем двају дијелова потврдит ће своју повезаност гостопримством, своје дугове, своје пријатељство…Симбол раставља и спаја; садржи оба појма: раздвајање и сједињење; он подсјећа на заједницу која је била подијељена и која се опет може стовирити. Сваки симбол садржи део разбијеног знака; значење симбола открива се у ономе што је уједно пукотина и веза између раздвојених појмова. Пукотина између Творца и творевине је премошћена узимањем творевине од стране Творца за Његову другу природу; Творац и творевина су се изнова срели и свако је показао свој део располовљеног символа: делови су се поклопили и небо и земља су се у кругу и четвороуглу спојили и добијен је Крст; укидањем дуга дужнику Бог и човек су се унижењем Првог измирили и спојили и рођен је Богочовек и Његово Богочовечанско Тело – Црква; два пресечена дела поново су спојена и круг је сведочанство тог споја. Рођењем Господа Исуса Христа од Марије Дјеве символ није укинут и јесте укинут: није укинут јер је он сведок заједнице творевине окупљене око Творца, и јесте укинут јер у средишту тог символа круга стоји Тело и Крв Господња којом се творевина храни и који нису символ већ су реална храна Божанска, храна Његове бесмртности којом се хране сви они који по вери у Њега то хоће, и који иако распоређени по ивици круга имају живот у његовом средишту. Заједница је била подељена и опет је обновљена да би таква остала у вечности.
Него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог прије вијекова за славу нашу, коју ни један од кнезова овога вијека није познао (1.Кор.2,7-8). Господ Исус Христо је испуњење свих символа: Он је уједно и сунце и ватра и живот и круг и небо и врата и пут и лав и лоза и бршљен и крин и извор и хлеб и вино и … Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало (Јн.1,3). Бог Логос је у сваки символ уметнуо делић свога Логоса као логосе свих ствари и свих символа. Он је Кључ који отвара све кључаонице, Он је Лозинка којом се пролазе све страже и све препреке, Он је Тајна којом се откривају и објављују све тајне. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије…А ми не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; што и говоримо, не ријечима наученим од људске мудрости, него научени од Духа Светог; духовно духовним доказујући (1.Кор.2,10,12-13). Својим Рођењем Христос је открио Себе и Свог Оца и Свог Духа Светога и све је од символа постало реалност: Бог се оваплотио, отварио, невидљиво је постало видљиво, символ је постао слика и подобије и икона, Онострани је постао Овостран. Христос је једини символ који и после самооктривења није изгубио своју вредност. Према Јунгу: Докле год је симбол жив, он је најбољи могући израз какве чињенице; жив је само док је бременит значењем. Ако то значење изиђе на видјело, другим ријечима, ако откријемо израз који ће најбоље формулисати тражено, очекивано или наслућивано, тада је симбол мртав: има још само повијесну вриједност. Христос је једини символ чија је „вредност порасла“ по Његовом саможртвеном откривању. Самобјављивањем Он постао једини живи символ чија је вредност порасла и у историји и у вечности. Он је једини символ чији је живот одпочео по Његовој смрти, Његов живот је стекао пуноћу своје вредности тек након смрти. Објављивањем и тумачењем Његова тајна је постала јавна али и још тајанстенија. М.Елијаде каже да се симбол као трансцендентна категорија висине, надземаљског, бесконачног, открива цијелом човјеку, и његову разуму и његовој души. Христос се као символ трансцедентне висине, као символ надземаљског и бесконачног открио целом човеку тиме што је Сам постао човек, да би човека учинио богом по дару, и да би га потом са Собом повео и учинио причасником те трансцедентне висине, надземаљског и бесконачног. Решавање загонетки символа по Клеу води нас према неизмјеривим дубинама првобитнога даха, јер симбол припаја видљивој слици дио невидљивога које је замијећен наднаравно. Будући алфа и омега Христос се открива не само као наш први већ и као наш последњи дах. У ишчекивању тог нашег последњег даха, који никада неће издахнути, Он нам је оставио Своје Тело и Крв и Своју икону: Тело и Крв за храну до Његовог поновног доласка, а икону до будућег гледања Његовог Лица у Царству небеском. Икони је као видљивој слици придодато и невидљиво, будуће гледање Његовог Лица: Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице (1.Кор.13,12).
Gerard de Champeaux и часни отац Sterckx савршено су истакли посебну природу симбола: они у жаришту једне једине слике сажимају цијело једно духовно искуство…трансцендирају мјеста и времена, индивидуалне ситуације и случајне околности; чине сложнима привидно најразнородније чињенице упућујући их на само једну, дубљу чињеницу која је њихов последњи смисао . Последњи смисао може бити само први смисао; први и последњи смисао је Бог Смисао, Бог Логос, Исус Христос Син Божији. Зато је и круг Његовом преображењском силом обраћен од античке символике смрти у хришћански знак непролазног живота. У средишту тог круга живота ископан је дубоки, небески зденац бесмртности, који је Христос, и који се непрекидно и непресушно прелива, излива и улива, најпре у животе хришћана, а потом и у хришћанско богословље и уметност. О начину задобијања тог источника учи нас преподобни Максим Исповедник: Научивши да у себи, попут (древних) патријараха, подвигом и познањем копамо бунаре врлине, пронаћи ћемо Христа као Источника живота. Из Њега нас Премудрост призива да пијемо: „Пиј воду из својег студенца и што тече из источника твојега “ (Прич.5,15). Учинимо ли тако, пронаћи ћемо у себи постојећу драгоценост.

РЕЗИМЕ

Нови живот у Христу морао је добити своје препознатљиве ознаке и обележја. Хришћанство није морало да измишља нове знаке и нове символе. Оно је из наслеђа старог света, узело старе потамнеле инсигније и атрибуте и дало им првобитни садржај. Један од тих символа, који је у антици имао искривљено значење, и који је у хришћанству постављен на своје право место, јесте и символ круга.
Символично значење круга у антици разматрано је на примерима лавиринта, уробора, маске, венца и оболоса. Митолошки мотив лавиринта можемо протумачити као коришћење круга да би се њиме изразило поимање простора као зачараног круга у који је постављен човек, из кога је немогуће било наћи пролаз и излаз, и у чијем средишту чека неминовна смрт. Уробор је символ вечног понављања, односно, тамнице времена, и зато својим самопрождирањем изражава немоћ старог века да изађе ван граница времена, судбине и смрти. Круг простора и круг времена спајани су у круг маске глумца античке трагедије, кругу онотолошке безизражајности и неостварености, егзистенцијалне безличности; маска је у обредима и позоришту скривала лице смрти. Као што је пратио човека кроз његов живот, круг је у старом веку пратио покојника и након његове кончине. То су били венац, као символ бесмртности стављан на његову главу, и новчић, оболос, који је стављан испод његовог језика, као попутнина при одласку на онај свет.
Са Христом је дошло до преображаја.
Уласком у пећину лавиринта, у само средиште круга света Христос је Својим васкрсењем у једном маху савладао сва три зачарана круга антике: простор, време и човеково (не)битије. Читав козмос је Својим оваплоћењем и васкрсењем Христос преобразио у Своје Тело и круг тамнице простора заменио је круг дискоса са звездицом и воздухом. Исто се догодило са кругом времена и судбине: у хришћанству круг више није символ времена, већ се он користи као сведочанство вечности. Победивши смрт Христос ју је протерао из средишта васељене, из средишта круга и у њега поново поставио Себе, Свој живот, Своју вечност. Христос је „нови Хефест“, „нови бог ковача“, који помоћу сунца и ватре своје бесмртности у ковачници новог, обоженог живота, за човека не искива маску као покривало наказности његовог смртног лика, већ му искива победнички венац, круну вечног живота, престављен као круг, коло сунца засијалог око глава светитеља – од смрти слободних личности. Тако је круг као символ пораза и (при)времености преображен у весника победе и вечности, трнов венац је претворен у царски, круг маске индивидуе у круг ореола личности, уместо безвредног оболоса Христос за попутнину вечности даје Своје Тело и Своју Крв. Када у току Св. Литургије свештеници у круг иду око часне трпезе и примају Свето причешће, Тело и Крв Исуса Христа, они су тада символ, али и стварна, жива заједница која се у круг окупља и сабира око извора свог живота. Круг је најбољи знак хришћана који су се окупили око средишне силе која ствара и одржава Цркву, као заједнице верних окупљених око животворне тајне Светог причешћа. Круг у хришћанској теологији и уметности пуноћу своје символике има као знак христоцентричности хришћанске заједнице – Цркве, јер је у средишту творевине њен Творац, Искупитељ и Спаситељ.

м.Никодим Богосављевић, Цетињски манастир

Преузмите текст