О АСКЕТИЦИ СВЕТОГА САВЕ

 

 

 

О АСКЕТИЦИ СВЕТОГА САВЕ

            Апстракт: Проучавање аскетике Св. Саве на основу његових Житија и Списа, недвосмислено показује да је она библијска, светоотачка, тј. предањска и православна. Оно је сагласно аскетици прописано прародитељима Адаму и Еви у Едему, затим примеру објављеном Личношћу и речима Господа Исуса Христа, као и раној и раносредњовековној аскетској књиженоности пустињских Отаца и аскета. Каталог аскетских дисциплина Св. Саве отпочиње чистом вером, продужава се преко послушности, поста, странствовања и молитве, а врхуни у сједињењу са Господом у Св. Евхаристији, односно, објављује се у љубави и делима милосрђа.

            Кључне речи: Св. Сава, аскетика, православље, вера, послушност, пост, странствовање,  Св. причешће, љубав.

Наша размишљања о аскетици Св. Саве[1] отпочећемо уводним напоменама о два догмата Православне цркве, којима се одређује појам светости, као крајњем смислу и коначном циљу аскетике. Први је уопштен и гласи да светости нема ван Православне цркве, јер је она непосредни дар Светога Духа Који, као Бог Истина, не може обитавати ван Цркве, сотириолошко-онтологијске области истине[2]. Други је посебни, лични и тврди да светости у Православној цркви не може бити без аскетике, и односи се на лични труд, подвиг, напор хришћана, светитеља, који дугим, истрајним разапињањем своје пале природе, благодаћу Светога Духа стиче нову христолику, адамско-едемску, небеско-царску, вечну ипостас. Основа овог другог догмата лежи у речима Господњим: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт. 7, 23-14)[3]; затим: Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11, 12)[4], као и у проповеди ап. Павла да кроз многе нам невоље ваља ући у царство небеско (Дап. 14, 22)[5]. На основу реченог се може тврдити да аскетика има своју догматску основу са крајњим сотириолошко-онтолошким последицама у конкретном светитељу – par exellence личности – који своју створеност, датост по лику Божијем подвигом преводи и усавршава до вољног уподобљавања, остваривања по подобију Божијем[6]. У области овог догматског оквира ће се, дакле, кретати наше истраживање аскетике Св. Саве, која своје полазиште има у области догматике, свој продужетак у области слободне воље, тј. вере личности аскете и крајње испуњење у светости богоуподобљене, обожене личности[7]. Приказивање основних елемената аскетике Светога Саве, на основу његових Списа и Житија, учинићемо у светлу прегледа основних елемената богословља о изворима (пореклу), методама и сврси православног подвижништва.

Опште је мишљење да је аскетика последица прародитељског греха[8] и да се она јавља тек након њиховог пада и прописује као терапија од стране Творца. Међутим, аскетика је постојала већ у Едему, у првим заповестима које је Бог дао Адаму и Еви, а свој узрок има у људској створеној природи, односно, у особеном начину стварања човека. Она се огледа у његовој створености по лику и по подобију Божијем, која у себи носи човеково динамичко-квалитативно, суштински онтолошко, а методолошки благодатно, физички-етичко кретање, усавршавање од лика ка подобију Божијем, при чему се оно јавља као синергија човека и Бога, где човек хоће, а благодат Божија твори. Овај преображај је везан са питањем човекове слободе, коју апсолутно слободни, неусловљени Бог не жели да угрози. Будући да није могао да бира да ли ће бити створен, човеку је дата могућност изражавања своје слободне воље да „нужни“ дар живота, тј. бића, уздигне до личности, до господара своје природе, кроз слободовољно прихватање живота са и у Богу. Зато Бог нашим прародитељима даје заповест, да би испитивањем њихове слободне воље њихов условни и променљиви дар бића по лику Божијем дошао до непокретног и трајног власништва личности која се путем обожења уподобила Богу, односно, постала бог по благодати. Грчка реч άσκηση и црквенословенска подвиг, у значењу вежбање, борба, напор, кретање, изражавају динамику начина створености и постојања човекове, у времену створене, а самим тим и колебљиве, покретљиве природе.

Међутим, након прародитељског пада аскетика, не губећи своје провобитно назначење, добија на драматичности и мења усмерење и методологију. Човеково кретање од лика до подобија Божијег, због оболелости природе и падања у ропство греху, ђаволу и смрти бива онемогућено. Аскетика од усавшравајућег добија исцелитељско-искупитељско-ослобађајући карактер и метод. Међутим, због дубине и тежине пада човек самом себи није могао пружити руку избављења. Зато су душе свих патријараха и пророка пре и после Мојсејовог Закона – етичко-аскетског канонског зборника -, и поред њихових праведничких живота, подвига и покајања, завршавале у аду, царству смрти, које је сатана створио задобивши власт над људским душама. Са Христом наступа последња и потпуна етапа откривања смисла и видова хришћанске аскетике. Рођен бесемено, од Светога Духа и Марије Дјеве, Христос је слободан од прародитељског греха, тј. од ропства греху, ђаволу, а самим тим и смрти[9]. Већ у моменту зачећа Његова људска природа, нераздељиво и несливено спојена са Његовом божанском, у Његовој је Богочовечанској Ипостаси стекла апсолутно савршенство, а са њим и непокретност ка злу, греху, болести и коначно смрти. Према томе, Његовој савршеној и обоженој људској природи није било потребно исцељење ни ослобођење, а самим тим ни аскетика. Међутим, као што се очовечио ради испуњења домостроја нашег искупљења, спасења и исцељења, Христос се ради нас подвизава да би својом аскетиком дао образац за подражавање и уподобљавање[10], односно, дао метод васпостављања оног стања које је требало да наши прародитељи достигну, а нису, у Едему, а које ће бити објављено у Царству Небеском, чији су икона и предукус објављени овде и сада у Цркви, у Светој Евхаристији. Православна аскетика је, дакле, подражавање Христа, слободовољно разапињање и умртљавање хришћана, сапогребење са Њим, ради васкрсавања у Св. Причешћу. При томе важи правило: што дубље и веће самоумртвљење самим тим и више и веће васкрсење. Исто тако, аскетика траје читавог живота, да би оно што је променљиво и стално у времену постало непроменљиво и трајно у вечности.

Да би стекли почетну слику о подвигу Светога Саве, навешћемо речи његовог житијеписца Теодосија: Дању је служио братији у телесним потребама, а ноћу, по сву ноћ, много је стајао на молитви, да је изгледало као да нема тела или има од бронзе, а живо. Ко да искаже метанија и многе поклоне којима је умртвљавао тело? Хлеба и воде оскудно кушајући, младосни изнураваше цвет. Уз то је мрзнуо од зиме и задовољавао се само худом власеницом. Увек је ишао бос и стекао тврду кожу да се није бојао повреде од камена. Овако чинећи, био је као неки немилостив и гневан непријатељ својему телу, да су се игуман и сви дивили таквој ревности његовој и доброј промени, да је онај који је одрастао добро и од оних који су добро живели и у свакој срећи тако брзо заволео да усрдно иде суровим путем, што се међу многима ретко налази[11]. Каталог, пак, дисциплина аскетике Светога Саве отпочињемо вером, као што то ради и сам светитељ, говорећи: Вера, нада, кротост, трпљење, пост, мољење топло са сузама, а највише над свим овим анђелска лепота, смиреноумно послушање и љубав, ради које сиђе к нама Син Божји, а ка овоме додајући и незлобивост[12]. Вера у обећања Божија јесте основ аскетике. Још у рају темељ саживота наших прародитеља са Богом била је њихова вера у Његова обећања дата кроз заповести[13].  Патријарх Авраам је због своје вере у обећања Господња био праобраз Христов[14]. Вера се наређује Јудејцима и Јерусалимљанима: вјерујте Господу Богу својему и бићете јаки, вјерујте пророцима његовијем и бићете срећни (2. Днев. 20, 20). Главни предмет вере старозаветног Израиља било је Господње обећање о Месији, које је дато још Адаму и Еви приликом њиховог изгона из раја, када им је речено да ће неко из њиховог семена ногом сатрти главу змији, тј. ослободити људски род из ропства ђаволу (1. Мој. 3, 15). Након оваплоћења Сина и Слова Божијег, срж вере Новог Израиља јесте да је Исус Христос Син Божији, Месија, Спаситељ. Христос, Началник и Савршитељ вере (Јевр. 12, 2) каже: Ово је дело Божије да верујете у Онога кога Он посла (Јн. 6, 29) и сваки који […] верује у мене неће умрети вавек (Јн. 11, 26). Светитељ Сава је ученик, аскета и проповедник праве вере. Његови животописци сведоче о његовој чистој[15], здравој[16], доброј вери[17]. Поставши први архиепископ србски он сазива Сабор да би својој пастви објавио свету истиниту Христову веру[18]. Основ спасења је, према србском просветитељу, права вера: И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, сву нашу наду положивши на Бога, прво држимо се праве вере његове. Јер другога основа, као што рече апостол. Не може нико положити, но само који положи Дух свети кроз своје свете апостоле и богоносне оце, што је права вера, која је кроз седам светих васељенских сабора извештена и проповедана, и после овога на овом основу свете вере треба нам злато и сребро и драго камење, то јест добра дела, изграђивати[19]. Вера Светога Саве је, дакле, вера светих апостола и богоносних отаца у присносушну, беспочетну, нерођену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, све стварајућу и садржећу и промислену[20] Свету Тројицу и у Сина и Бога који се од Бога Оца родио… који је у последње дане ради нашега спасења сишао с неба, и који се уселио у утробу Дјеве, и који је примесио себе ка телу душевном, а душу словесну и мисаону, по суштаству од те свете и пречисте Богородице Марије[21]. То је вера Седам Светих Васељенских Сабора, то је вера Православне Цркве, делатана, а не теоријска вера, вера која делима ствара спасење: Јер вера спасава, као што рече апостол, љубављу делујући (Гал. 5, 6)[22]. Крунско сведочанство светоотачке вере Светога Саве јесте управо његово Законоправило.

Однос вере и аскетике обитава у области истина вере, њене догматике, при чему од правилне, исправне аскетике зависи истинитост, правост вере, њених истина и догмата. Историја Цркве недвосмислено показује да све јереси своје порекло воде од погрешне аскетике, било да је она неумерена и пренаглашена, било да је у потпуности укинута. Правилна аскетика доноси аскети смирење, а оно благодат Светога Духа, којом се једино може исправно богословствовати на пољу догматике, односно, делати на плану сотириологије. И обратно, неправилна аскетика, њена пренаглашеност, као код Арија, или укидање као код паписта, води у гордост ума, који без благодати Светога Духа измишља нове, лажне догмате. О хођењу средњим путем подвига светитељ говори у уводу ХТ: Останите у подвизима ка добру. Ни десно, ни лево, него по сили, колико ко има снаге, царским путем теците, сетивши се што јесте[23]. Потврда исправности аскетике Светога Саве јесте његов избор за архиепископа и потом његово поучавање своје пасте истинама праве, православне вере, као и блажена кончина, тј. његова светост.

Вера собом подразумева верност и послушност[24]. Обе ове врлине захтевала је прва заповест Господња: И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш (1. Мој. 2, 16-17). Међутим, Ева и Адам не бивају послушни своме Творцу, слушају наговор змије – ђавола, крше заповест и умиру – најпре умиру њихове душе одвајањем од благодати Божије, а касније наступају смрти тела одвајањем од њих душа. Христос – Нови Адам, међутим, бива веран и послушан Своме Богу Оцу, послушан до смрти, и то смрти на крсту (Филип. 2, 8). Тајна и пуноћа православне аскетике откривена је на Крсту, а у њој и тајна послушности. Објавивши себе као саморазапињујућу жртвену Љубав, Христос је свима хришћанима дао да подражавају Његов образац. Св. Сава је пошавши од бриге за своје лично спасење дошао путем подвига до уподобљавања крсној Христовој жртви, односно, до приношења себе на жртву љубави према Христу и према своме роду. Овде видимо преображај, где се од бриге за вечно спасење долази до крсне жртве љубави, којом се благодари Богу и спашава род.

У Уводу Хиландарског типика Свети Сава препоручује својој братији: Журећи се кроз уска врата и тескобним путем који води у живот вечни, један друга љубећи, један другоме покоравајући се, један другога теготе носите, покоравајте себе једномислено вашем старешини игуману[25]. У истом спису у 18. глави, светитељ прописује и објашњава значај послушности братије своме игуману: А ово да вам опет заповедим: Будите ми са сваком чашћу и љубављу, сваким страхопоштовањем, сваком непоколебљивом покорношћу, сваком послушношћу игуману вашем…[26]. На истом месту оснивач Хиландара прописује, као и у Уводу, међусобну љубав братије, која подразумева међусобно покоравање. На крају светитељ позива на послушност заповестима Господњим, указујући да је покоравање Христу основ монашког покоравања игуману, духовнику и братији: Зато са свим старањем и са свом снагом и са свом ревношћу на заповести његове пазимо[27]! Свети Сава, како пише Доментијан, једини више од свега рода на земљи ни један дан не сатвори своје воље, но сатвори вољу Божју и свога родитеља, подобећи се Владици своме Христу, који није сатворио на земљи своје воље, но вољу Оца који га је послао[28]. На другом месту, исти писац пише како је светитељ Божији побадао крстове где није стизао да подигне цркве по повратку у отачаство, да сви благоверни видећи свето знамење у све часове распињу вољу своју распетоме на њему Христу, истинитом Богу нашем[29].

Заповест Господња о неједењу са дрвета познавања добра и зла у себи садржи заповест о уздржању и посту, које су такође аскетске дисциплине неопходне за умртвљавање телесних и душевних страсти[30]. Свети Сава често говори о уздржању, посту, а његови животописци говоре о његовим трудовима у овом подвигу. У Хиландарском типику десета глава носи назив: О светим постовима великим и о два мала поста, Светих Апостола и Христова Рођења, док о посту и Четрдесетници говори у Седмој грани Законоправила[31]. Пост осим телесне има и духовну димензију, јер њиме човек упознаје своју сопствену немоћ, своје немање живота по себи, односно, зависност од Бога: Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт. 4, 4). Осим тога, савршени Творац, будући да је човек створен од душе и тела, једном заповешћу утврђује и телесно и душевно здравље. Наиме, у заповести о неједењу са дрвета познавања добра и зла, поред телесног установљен је и душевни пост – уздржање од знања. Свети Оци сматрају да су Адам и Ева имали тек 40 дана када су згрешили. Будући, дакле, деца, они нису били зрели да понесу бреме знања тајни о Творцу и творевини. Зато им Бог прописује уздржавање од знања, које по ап. Павлу надима (1. Кор. 8, 1), тј. вежбање и узрастање у смирењу, као противлеку од високоумља, гордости, због које је пао сјајни серафим Деница, началник гордости[32]. Тек након дугог вежбања смирење би постало трајно и непроменљиво својство личности прародитеља, и тек тада би им Бог дозволио да једу од забрањеног дрвета познања, односно, да дубље уђу у тајне бого- и човекопознања. Зато је пут смиравања, смирења, као што смо мало пре већ говорили, најпоузданији, тачније, једини пут богопознања, богословља, што Св. Сава својим личним примером то потврђује. Свети Сава, који је славу презрео, смирење заволео[33]Карејски типик отпочиње речима: Стога и ја, од свих последњи у грешнији, свагда слаб и тром за подвизавање духовно…, а завршава га потписом: Од свих последњи, Сава грешни[34]. Слично говори и у Хиландарском типику, где каже: …догоди се и мени најхуђем од свију, а уз то и грешном, да вам испишем по реду, као онај који болује…; …зато и ја грешни и лени и последњи од своју монах Сава…[35], ја многогрешни и увек тром на подвизавања духовна[36]. Самоунижење највећег српског светитеља, међутим, врхуни у његовом обраћању своме оцу, м. Симеону, који лежи на самртничком одру: Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој, Симеоне! Заборавих све, ја јадни и неблагодетни, помешах се са несмисленом стоком и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима, а богат страстима, пун срама, лишен слободе у Бога, осуђени од Бога, оплакани од анђела, на смех бивајући бесима, обличаван од своје савести, злим делима својим посрамљен. И пре смрти мртав сам, и пре суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја, неисправљени, због твојих пречасних молитава, неко мало олакшање добио у страшни онај долазак Господа нашега Исуса Христа[37]! Будући сам смирен, светитељ саветује братију да буду срцем смирени, да се не уздижу изнад других, јер је то ствар сујетне славе, као што то чине светски људи[38].

Поменућемо још једну аскетску дисциплину која такође има своје библијско порекло, а коју је Свети Сава у потпуности упражњавао. Реч је о странствовању[39]. Оно преображава однос према домовини, народу и породици и од телесног, природног, принудног (нико није могао да бира родитеље, народ и домовину), страсног, датог, чини духовни, слободни, добровољни, натприродни дар. Странствовање већ отпочиње са праоцем Адамом, који је изгнан из свог рајског дома у земљу коју је Бог због њега проклео, и која ће му рађати трње и коров (1. Мој. 3, 17-18). Почевши од Авраама сви старозаветни патријарси су странствовали и оно је, на једној страни, било последица прародитељског, а на другој, праобраз Христовог туђиновања. Христос – архистранац силази са небеских висина у ову долину бола и смрти, од Цара постаје слуга и облачи наше земљане хаљине, сам сведочећи о Свом странствовању: Лисице имају јаме и птице небеске гнезда, а Син Човечији нема где главу склонити (Лк. 9, 58)[40]. Такође, Он посредно прописује овај подвиг речима: Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан (Мт. 10, 37); и још: Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14, 26). Подражавајући Старог и Новог Адама, племић Растко напушта рајски врт двора у коме је порастао и добровољно одлази у земљу страну, туђу, при том ходећи бос[41], управо по оном трњу које је на земљи израсло због проклетства изреченог његовом праоцу Адаму. Монах Сава се, дакле, добровољно поистовећује са својим прародитељем, узимајући на себе његову казну и проклетство. То исто је урадио и Христос, које не само да се поистоветио са Адамом, већ је узео на себе његову кривицу и болест природе и исцелио га и ослободио својом божанском Жртвом принесеном на Крсту. У Похвали Св. Сави Доментијан, поред осталог, каже: А овај преосвећени постаде преселник од своје земље и од свога рода сличан Авраму, и постаде наследник а уз то и житељ земље обећане великоме Мојсију, земље која точи млеко и мед[42]. О своме странстовању сам Свети Сава овако пише у Житију светога Симеона Немање, поредећи себе са блудним сином из јеванђелске приче: Јер овај као млађи међу својом браћом и најмлађи, и, просто рећи, видевши немоћ своје природе и умножење грехова својих, учини као и блудни син, оставивши доброга оца и господина, и блажену матер госпођу своју, и благородну, нећу казати браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим. И отиде у туђу страну далеко, хранећи се са свињама, и не насићаваше се њихове хране, мртав би и не оживе, изгубљен беше, и не нађе се (Лк. 15, 24)[43]. Странствовањем Светога Саве успостављају се нови односи између оца и сина, где телесни син постаје духовни отац своме телесном оцу, да би овај, посветивши се пре њега, и сам постао духовни отац своме духовном оцу и телесном сину: Овај богоносни кир Сава по телу би рођен од преподобнога оца Симеона, а великим и чудним божанственим разумом и несагледимим самотрењем син рођени пак, постаде оцу духовни отац…[44].Успоставља се, дакле, ново, динамичније, вишестраније и богатије духовно сродство, које не укида, већ преображава и оплемењује природне, телесне односе[45].

Средишна аскетска дисциплина, њено најмоћније средство или метод, јесте молитва[46]. Основа молитве јесте заповест Господња: Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се (Мт. 7, 7)[47], као и молитва Господња (Лк. 11, 2-4)[48]. У писму, којим позива свога оца да му се придружи на Св. Гори, Св. Сава пише: Да, томе [Богу] нам приличии увек молити се свим срцем и свом душом, јер нема другога осим тога јединога, у коме живимо и крећемо се и јесмо, у коме нам треба спасти се, у кога поверовасмо и крстисмо се у име његово, томе нам треба појати, молити се, и томе се клањати; јер само на ово смо створени од Бога[49]. И опет: Јер то је прво и последње дело: непрестана и богоугодна мољења и молитве ка Богу[50]. О лењивим монасима који не одлазе на заједничку молитву, тј. богослужење, посвећена је 28. глава Хиландарског типика, која носи наслов О онима који не устају у цркву, како их треба казнити[51].

На основу Житија и Списа можемо говорити о заједничкој и личној молитви, заједничком богослужењу и келијском молитвеном правилу. Основно молитвено правило у Испосици Св. Саве[52] јесте даноноћно читање Псалтира. Ни у Житијима ни у Списима, осим у Законоправилу[53], се не помиње  умно делање, изговарање Исусове молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног[54]. Тако нпр. следеће место из Упуства, које говори о целоноћном читању псалама, не помиње бдења са изговарањем Исусове молитве: А ако си, брате, будан и схваташ да ти Господ даје силу и крепост да га славиш, те успеш да пре доласка светлости изговориш и цео Псалтир, или пре свршетка дана, онда опет зађи од почетка и почни и доврши[55]. Осим личног, Св. Сава у Карејском типику прописује и заједничка богослужбена бдења: А у Господње велике празнике треба да пазимо на појање и бденије ноћно, сећајући се речи која вели: ‘Бдите и молите се, да не паднете у напаст; јер дух је бодар, а тело немоћно’ (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38). Због тога бдите, јер ћете у плоду труда својег уживати ако то извршите, и бићете блажени[56]. Међутим, пошто је бдење, стражење над умом, основна исихастичка дисциплина, следеће светитељеве речи, посредно говоре о присутности умног делања у његово доба: Треба веома пазити да се сачува ум, знајући да је противноме лако наићи на њих и довести до пада, што нека не буде, што је исто и када се овца удаљи од ограде, стада и пастира[57]. Коначно, као што смо навели, Светитељ наводи тучачење Исусове молитве у Законоправилу, али не у њеном исихастичком смислу, тј. не говори о начину њене примене и дејства, већ о њеном богословском садржају који је, поред осталог, уперен и против аријеве и несторијеве христолошке јереси.

Читаво православно аскетско делање, међутим, није себи самоме циљ, оно је средство. Основни циљ аскетике је сједињење са Господом у Св. тајни Евхаристије, односно стицање Светога Духа и задобијање вечног живота[58]. У православној аскетици су позната три стадијума усавршавања: очишћење, просветљење и обожење. Први је очишћење од телесних страсти, други од душевних страсти или просветљење ума, а трећи потпуна сједињеност с Господом, тј. крајња боголикост и богоуподобљеност. Прво се, условно речено, постиже телесним трудовима, друго молитвом, а треће Светим Причешћем. Најстрожија и најсуровија аскетика без Евхаристије јесте само сујетно, узалудно и трагично факирство. Свети Сава је, наравно, све то добро знао. Зато он у 5. глави Хиландарског типика, под насловом О Светој Литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити опет да неко остаје без причешћа, осим са његовим знањем[59], подробно описује припреме за ову Свету тајну, да би у 7. и 17. глави говорио О души спасоносном исповедању[60], које је са њом повезано. Исто тако о канонима који се односе на Св. причешће говори у Законоправилу на три места: уопштено у Трећој грани, у правилу Св. Василија Великог (сачуван само почетак) и посланици Св. Дионисија[61]. Св. Сава је својим подвигом постао сасуд Светога Духа и много пута, како пише Доментијан, чинио дела Божија вођен, горећи, распаливши  или наоружавши се Духом Светим[62]. Васпитан у православној вери, светитељ већ на почетку свог светогорског подвига постаје сасуд благодати Божије: И добро васпитан од њих [родитеља] и Богом научен положи добар пример своме отачаству, и постаде велики пред Богом, и испуни се Духом Светим[63]. Зато Теодосије светога назива Духа Светога чисто обиталиште[64].

Стицањем благодати Светога Духа добија се и савршенство врлина – љубав, чији су израз дела милостиње[65].  Свети Сава у Хиландарском типику говори о савршенству љубави: Јер добра је молитва, и веома добра; она чини да беседимо са Богом и узноси нас са земље на небо. Али боља је и још више – љубав; јер молитва је део врлине, и од свега савршенога у телу најсавршеније, као неки одсечак и уд, а љубав је глава и савршенство; она показује са њом спрегнуту смерност, која чини узвишеним, и милостињу и човекољубље, а ради њих чак Бог постаде човек и зове се Бог, и ради тога се човек указује Бог, небеском Оцу сличан[66]. Израз љубави је милосрђе, коме је посвећена 38. глава Хиландарског типика, са насловом: О давању братији на вратима[67]. На многим местима светитељ говори о љубави и милосрђу, а о његовим подвизима дела милосрђа сведоче његови животописци Теодосије и Доментијан. Тако Тедосије закључује: Добра је, дакле, чистота и молитва и пост, када се држе у милостињи и правди, и када сијају правдом као бисери на златној огрлици[68].

Поменули смо само основе дисциплине аскетике Светога Саве, чији је као нетрулежни и вечни плод дошла његова блажена кончина и примање његове душе у рајска насеља, које Доментијан описује следећим речима: И са анђелским ликовима и редовима апостола, са блаженим дусима у слави би вођена пред човекољубиво лице Творца свога. И због премногих трудова својих нађе га добра и милосрдна, и удостоји се видети превелику светлост, где су велики патријарси и оцеви отаца, Аврам и Исак и Јаков, и где зборови премудрих пророка, где блажени дуси апостолског броја, где без броја анђелске силе; са овима удостоји га сведржитељ Господ да се без конца радује у све векове, амин[69]. На основу свега реченог можемо са сигурношћу тврдити да је аскетика Светога Саве, првог архиепископа србског, по свом пореклу, дисциплинама и плодовима несумњиво православна. Њено порекло је библијско, почевши од заповести датих нашим прародитељима, преко историје о патријарсима и старозаветном Израиљу, до новозаветне објаве оваплоћеног Сина и Слова Божијег, који је својим животом и крсно-васкрсном кончином показао метод и смисао хришћанске аскетике. Исто тако, аскетика Светога Саве свој извор има и у раној и средњовековној хришћанској подвижничкој књижевности[70], тако да на основу свега реченог можемо тврдити да је аскетика Св. Саве, будући остваривана на тлу подвижничке градине Свете Горе, несумњиво сагласна аскетском предању и наслеђу православних пустињака и подвижника свих епоха и векова. Највећи, односно, једини и довољни доказ за тврдњу да је аскетика Светога Саве православна, тј., по духу и методи сагласна аскетици православног Предања, јесте сама светост Саве, објављена његовим нетрулежним чудотворним моштима, односно, непогрешиво од стране Цркве Духом Светим одређена, објављена и прослављена. Израз овог дубоког израза и сведочанства Цркве јесу химнографски стихови које у славу Светитеља Српског Саве пева Теодосије: …радуј се, пошћења светли цвете, / чистотом благоухани, / радуј се, целомудрија стубе / којима свака лаж потре се, / раду се, смирењем високи / што бесова гордост обори… / радуј се, сирочади хранитељу / и ништих податељу милосрдни, / радуј се, апостола равноратниче / јеванђелским учењем, / радуј се, мученика састрадалниче / по туђини хођењем…[71].

РЕЗИМЕ

Истраживање аскетике Св. Саве  своје полазиште има у области догматике, свој продужетак у области слободне воље, тј. вере личности аскете и крајње испуњење у светости богоуподобљене, обожене личности. Приказивање основних елемената аскетике Светога Саве, на основу његових Списа и Житија, учињено је у светлу прегледа основних елемената богословља о изворима (пореклу), методама и сврси православног подвижништва.

Каталог дисциплина аскетике Светога Саве је отпочет вером. Вера у обећања Божија јесте основ аскетике. Након оваплоћења Сина и Слова Божијег, срж вере Новог Израиља јесте да је Исус Син Божији, Месија, Спаситељ, Христос. Светитељ Сава је ученик, аскета и проповедник праве вере. Његови животописци сведоче о његовој чистој, здравој, доброј вери. Поставши први архиепископ србски он сазива Сабор да би својој пастви објавио свету истиниту Христову веру. Крунско сведочанство светоотачке вере Светога Саве јесте управо његово Законоправило. Вера собом подразумева верност и послушност. Тајна и пуноћа православне аскетике откривена је на Крсту, а у њој и тајна послушности. Објавивши себе као саморазапињујућу жртвену Љубав, Христос је свима хришћанима дао да подражавају Његов образац. Св. Сава је пошавши од бриге за своје лично спасење дошао путем подвига до уподобљавања крсној Христовој жртви, односно, до приношења себе на жртву љубави према Христу и према своме роду. Овде видимо преображај, где се од бриге за вечно спасење долази до крсне жртве љубави, којом се благодари Богу и спашава род.

Заповест Господња о неједењу са дрвета познавања добра и зла у себи садржи заповест о уздржању и посту, које су такође аскетске дисциплине неопходне за умртвљавање телесних и душевних страсти. Свети Сава често говори о уздржању, посту, а његови животописци говоре о његовим трудовима у овом подвигу. Међутим, пост осим телесне има и духовну димензију, јер њиме човек упознаје своју сопствену немоћ, своје немање живота по себи, односно, зависност од Бога . Зато је пут смиравања, смирења најпоузданији, тачније, једини пут богопознања, богословља, што Св. Сава својим личним примером то потврђује.

Аскетска дисциплина странствовања преображава однос према домовини, народу и породици и од телесног, природног, принудног (нико није могао да бира родитеље, народ и домовину), страсног, датог, чини духовни, слободни, добровољни, натприродни дар. Подражавајући Старог и Новог Адама, племић Растко напушта рајски врт двора у коме је порастао и добровољно одлази у земљу страну, туђу, при том ходећи бос, управо по оном трњу које је на земљи израсло због проклетства изреченог његовом праоцу Адаму. Монах Сава се, дакле, добровољно поистовећује са својим прародитељем, узимајући на себе његову казну и проклетство.

Средишна аскетска дисциплина, њено најмоћније средство или метод, јесте молитва. На основу Житија и Списа можемо говорити о заједничкој и личној молитви, заједничком богослужењу и келијском молитвеном правилу. Основно молитвено правило у Испосици Св. Саве јесте даноноћно читање Псалтира. Ни у Житијима ни у Списима, осим у Законоправилу, се не помиње  умно делање, изговарање Исусове молитве: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

Читаво православно аскетско делање, међутим, није себи самоме циљ, оно је средство. Основни циљ аскетике је сједињење са Господом у Св. тајни Евхаристије, односно стицање Светога Духа и задобијање вечног живота. Коначно, стицањем благодати Светога Духа добија се и савршенство врлина – љубав, чији су израз дела милостиње. На многим местима светитељ говори о љубави и милосрђу, а о његовим подвизима дела милосрђа сведоче његови животописци Теодосије и Доментијан.

На основу свега реченог можемо са сигурношћу тврдити да је аскетика Светога Саве, првог архиепископа србског, по свом пореклу, дисциплинама и плодовима несумњиво православна. Њено порекло је библијско,  почевши од заповести датих нашим прародитељима, преко историје о патријарсима и старозаветном Израиљу, до новозаветне објаве оваплоћеног Сина и Слова Божијег, који је својим животом и крсно-васкрсном кончином показао метод и смисао хришћанске аскетике. Исто тако, аскетика Светога Саве свој извор има и у раној и средњовековној хришћанској подвижничкој књижевности, тако да на основу свега реченог можемо тврдити да је аскетика Св. Саве, будући остваривана на тлу подвижничке градине Свете Горе, несумњиво сагласна аскетском предању и наслеђу православних пустињака и подвижника свих епоха и векова.

Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија, Беране – Београд, 219-230.

[1] Аскетику Светога Саве смо проучавали користећи следеће изворе: Свети Сава, Карејски типик, Сабрани списи, Стара српска књижевност, књ. 2, приредили Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд 1986, 35-40; исти, Хиландарски типик, Сабрани списи, Стара српска књижевност, књ. 2, приредили Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд 1986, 41-86; исти, Житије Светога Симеона Немање, Сабрани списи, Стара српска књижевност, књ. 2, приредили Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд 1986, 95-119; исти, Упутство ономе који хоће да држи овај псалтир, Сабрани списи, Стара српска књижевност, књ. 2, приредили Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд 1986, 139-143; Законоправило или Номоканон Светога Саве, приредио М. М. Петровић, Горњи Милановац 1991; Доментијан, Живот Светога Саве, Стара српска књижевност, књ. 4, приредили Л. Мирковић, Р. Маринковић, Београд 1988, 53-233; исти, Живот Светога Симеона, Стара српска књижевност, књ. 4, приредили Л. Мирковић, Р. Маринковић, Београд 1988, 235-325; Теодосије, Житије Светог Саве, Стара српска књижевност, књ. 5, приредили Л. Мирковић, Д. Богдановић, Београд 1988, 99-261; исти, Служба Светоме Сави, Службе, канони и Похвала, Стара српска књижевност, књ. 5/II, приредили Д. Богдановић, Б. Јовановић-Стипчевић, Београд 1988, 79-117; исти, Заједнички канон Светоме Симеону и Светоме Сави на осам гласова, Службе, канони и Похвала, Стара српска књижевност, књ. 5/II, приредили Д. Богдановић, Б. Јовановић-Стипчевић, Београд 1988, 131-200; исти, Похвала Светоме Симеону и Светоме Сави, Службе, канони и Похвала, Стара српска књижевност, књ. 5/II, приредили Д. Богдановић, Б. Јовановић-Стипчевић, Београд 1988, 231-263. О богословљу аскетике уопштено в.: Ν. Τσουλκανάκη, Η άσκηση του Έλληνορωμαϊκού εθνισμού σε σχέση με τη χριστιανική άσκηση, τ. 1., τ. 2, Θεσσαλονίκη 1997, 1998; Α. Πιτσίλκα, Γένεσις και θεραπεία των πάθων κατά την διδασκαλίαν του Αγίου Ιωάννου της Κλίμακος, Λάρισα 1984; С. Хоружий. Православная аскеза – ключ к новому видению человека, Москва 2000; А. Јевтић, Аскетика, Београд 2002; Η. Κουκοβέτσος, Θεία σταδιοδρομία (Η κατ΄ αρετήν τελειότητα), Αθήνα 2003; П. Гумеров, Православная аскетика, изложенная для мирян, Москва 2010.

[2] Уп.: А. Курајев, Нема спасења ван Цркве, прев. В. Петковић, Цетиње 1999; Д. Станилоје, Православна догматика II, прев. Еп. Митрофан, Београд 1993, 225-256.

[3] Свети Сава, Карејски типик, 37; Хилахдарски типик, 47.

[4] Исти, Хиландарски типик, 84.

[5] Исто. У Упутству Свети Сава говори о награди вредним и о казнама лењима: А знај, љубимче, да је оним који су пострадали част и слава, а ленима и непотребнима после телеснога покоја вечна мука, Упутство, 142-143.

[6] А. Јевтић, Аскетика, 43-52. О човеку као икони и подобију Божијем уп.: V. Lossky, A l’image et a Resamblance de Dieu, Paris 1967;А. Јевтић, Аскетика, 17-42; П. Самарџић, О иконичности човека, Београд 2005; Д. Перић, Икона и подобије у антропологији Св. Григорија Ниског, Видослов 35 (Требиње 2005) 101-12. О личности уп.: Ι. Βλάχου, Το πρόσωπο στην Ορθόδοξη Παράδοση, Λεβαδειά 1997.

[7] Уп.: А. Радовић, Светост – мјера људског достојанства, Цетиње 2002, 346-359.

[8] О прародитељском греху уп.: Ν. Ματσούκα, Το πρόβλημα του κακοὐ. Δοκίμιον πατερικἠς θεολογίας, Θεσσαλονίκη 1992; Ј. Романидис, Прародитељски грех, прев. С. Јакшић, Нови Сад 2002; Α. Βλέτσης, Τό προπατορικό αμάρτημα στή θεολογία Μαξίμου του Ομολογητου, Κατερίνη, 1998, Ι. Αγγελόπουλου, Η αμαρτία, Αθήναι 2002; M. Томасовић, Тајна зла и греха у светлости православља, Теолошки погледи 1-4 (Београд 1996) 37-56.

[9] О оваплоћењу Христовом в. Доментијан, Живот Светога Саве, 75, 144. О спаситељном домостроју Господа Исуса Христа в.: Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 2., Београд 1980; А. Јевтић, Аскетика, 53-62.

[10] Речи Теодосија: Камен крајеугаони имајући у срцу / Христа за темељ (Служба Светоме Сави, Канон други, Песма пета, тропар пети, 107), потврђују да је образац светитељеве аскетике сам Спаситељ – Архиподвижник, Подвигоположник.

[11] Теодосије, Житије Светог Саве, 119. Слично сведочи и речи из Службе Светоме Сави: Славе у свих цара Христа заискав, / оца владара оставив, / у Гору Атонску дошао јеси, / где висост благородства / до раба смирењем изменив, / трудима многим тело намучио јеси, / а молитвама душу просветлио јеси, / добро иночки поживео јеси, / анђелски у пустињи поживео јеси, / апостолски у свету учио јеси, / болезнима поста / и по странству хођењем / мученичке подвиге извршио јеси, / и ко да исприча твоје добродетељи / којима небеско на земљи стекао јеси, / Саво, блажени оче, / пастиру и учитељу, / но како сад предстојиш Христу Богу / моли да се спасу душе наше (Велика вечерња, Слава, глас други, 83). Уп.: Служба, Канон други, Песма трећа, 103-104;  Светилен, 113; Теодосије, Житије Светог Саве, 186, Доментијан, Житије Светог Саве, 63, 85, 102, 104-105; исти, Похвала, 240-241, Свети Сава, Хиландарски типик, 43-47. Уп.: Св. Јустин Поповић, Догматика Православне цркве, књ. 3., Београд 1978, 577-633; А. Јевтић, Аскетика, 83-107.

[12] Свети Сава, Хиландарски типик, 45-46. Уп.: Св. Јован Дамаскин, Источник знања, прев. С. Јакшић, Београд-Никшић 2001, 304-308; Αντιόχου Μοναχού, Επιστολή προς Ευστάθιον, Λόγος Α΄ (Περί πίστεως), Φιλοκάλεα των νηπτικών και ασκητικών 13Δ, Θεσσαλονίκη 1998, 20-28 А. Јевтић, Православна вера и живот – догма и морал у Православљу, Трагање за Христом, Београд 1989, 176-195.

[13] Претња да ће Адам умрети ако окуси с дрвета од знања добра и зла (1. Мој. 2, 17), садржи у себи обећање Божије да ће бити жив уколико одржи заповест.

[14] Уп. Рим. 4, 3-25; Гал. 3, 6-29; Јевр. 11. Код Св. Саве в. Хиландарски типик, 45.

[15] Теодосије, Житије Светога Саве, 208-213, 230.

[16] Доментијан, Живот Светога Саве, 74, 119.

[17] Исто, 122, 125.

[18] Исто, 147. За богословље Жичке и Студеничке беседе Светога Саве в.: А. Јевтић, Жичка беседа Светог Саве о правој вери, Богословље Светог Саве, Врњци-Требиње 2004, 93-113; исти, Две Студеничке беседе Светога Саве, Врњци-Требиње 2004, 131-157.

[19] Доментијан, Живот Светога Саве, 148.

[20] Исто, 148-149.

[21] Исто, 149.

[22] Исто, 148.

[23] Свети Сава, Хиландарски типик, 46-47.

[24] Међу првим плодовима праве вере јесте страх Божији, који је трепетно стражење над собом, да се грехом не повреди Бог. О страху Божијем младог Растка, Теодосије пише овако: А младић, окусивши од знања божанствених светих књига, још чешће их прочитаваше и из њих почетка премудрости – Божји страх црпљаше и прихваташе се божанствене љубави из дана у дан, огањ огњу додајући жељом ненаситом, Житије Светога Саве, 104. Св. Сава, као игуман поучава студеничку братију све утврђујући у страху Божјем, исто, 123. Теодосије у Канону преподобном Симеону и светитељу Сави каже: Послушност стекавши према оцима духовним, / чедом свештеним послушања достојно Сава назва се; Заједнички канон Светоме Симеону и Светоме Сави на осам гласова,184. В. такође Доментијан, Живот Светога Саве, 73. Уп.: Св. Јован Лествичник, Лествица, прев. Д. Богдановић, Београд 1963, 32-57; Αντιόχου Μοναχού, Επιστολή προς Ευστάθιον, Λόγος ΛΘ΄ (Περί υπακοής), Λόγος ΡΙΓ΄ (Περί υποταγής), 168-169, 446-450; Књига о светој послушности, приредио М. Арсенијевић, Цетиње 2001.

[25] Свети Сава, Хиландарски типик, 47.

[26] Исто, 68.

[27] Исто. Послушност је исто што и одсецање своје воље, која је једно од основних одлика монашког подвига. Због знања о палости своје сопствене природе, монах своју вољу подређује вољи игумана или духовника, кроз које се, по вери монаха, објављује воља Божија. Како је воља својство природе, то ова аскетска дисциплина има своју укорењеност у догматима о Христовим двема природама и двема вољама. Полазећи од христолошког догмата да воља припада природи, а не ипостаси, као и од учења асктеских Отаца, В. Лоски закључује да личност, да би надвладао природу, мора да се одрекне своје сопствене воље, која, зато што припада природи, одређује и поробљује природном неопходношћу. Ослобођен од своје воље и потчињавајући се Божијој вољи, човек се од индивидуе преображава у личност, која као таква улази у заједницу љубави са Богом и ближњима. В. Лоски закључује: Природа је садржај личности, а личност је постојање природе; В. Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, прев. Хиландарски монаси, Хиландар 2003, 95, 96.

[28] Доментијан, Живот Светога Саве, 112.

[29] Исто, 124. Код Теодосија, пак, на много места срећемо устима Св. Саве изговорено: Воља Господња нека буде ; Житије Светога Саве, 111, 119, 128, 153. Уп. такође: Мт. 6, 12; 26, 42; Лк. 22, 42. Уп. такође Дометнијан, Живот Светога Саве, 164.

[30] О посту в.: Ισαάκ του Σύρου, Λόγοι ασκητικοί, Λόγος ΚΣΤ΄, Φιλοκαλία των νηπτικών και ασκητικών 8Α, Θεσσαλονίκη 1991, 400-422; Αντιόχου Μοναχού, Επιστολή προς Ευστάθιον, Λόγος Ζ΄ (Περί νηστείας), 46-48; Постећи телом, постимо и духом, приредио Ј. Србуљ, Београд 2009.

[31] Свети Сава, Хиландарски типик, 59-61; Законоправило, 28б.

[32] Теодосије, Житије Светога Саве, 159.

[33] Заједнички канон Светоме Симеону и Светоме Сави на осам гласова, Песма девета, Слава, 139.

[34] Свети Сава, Карејски типик, 37, 40. Уп.: Ισαάκ του Σύρου, Λόγοι ασκητικοί, Λόγος Κ΄, Λόγος ΚΔ΄, 310-325, 390-391; Αντιόχου Μοναχού, Επιστολή προς Ευστάθιον, Λόγος Ο΄ (Περί ταπεινοφροσύνης), 266-270.

[35] Исти, Хиландарски типик, 43, 44.

[36] Исто, 85.

[37] Исти, Житије Светога Симеона Немање, 111.

[38] Исти, Хиландарски типик, 57.

[39] Уп.: Св. Јован Лествичник, Лествица, 27-29.

[40] И у ту низост сиђе Господ наш ради нас људи, хотећи нас ослободити и ускрсити, као што и сатвори и ослободи нас те беде и таме, и свакојако просвети, сугубо и трогубо, и на разне начине сведобрим делима, не гонећи, дакле, свога владичаства, нити се велича својим господством, презревши нас, Доментијан, Живот Светога Саве, 145.

[41] Газивши бос по трњу, светитељ је искоренио трње зла; Теодосије, Канон заједнички преподобном Симеону и светитељу Сави, Песма осма, Слава, 146. Такође: Доментијан, Живот Светога Саве, 67, исти, Похвала, 254.

[42] Доментијан, Живот Светога Саве, 213.

[43] Свети Сава, Житије Светога Симеона Немање, 107.

[44] Доментијан, Живот Светога Саве, 132.

[45] Подвиг телесног и духовног оца и сина, Св. Симеона и Саве постаје, као и они сами – двоједан: Труђаше се младић, саосећаше старац, јер подузимаше срцем многа клањања, падајући удовима сина свога, душом састрадаше у свеноћном распећу његову. Удвостручаваше младић трудове и постове за себе и за старца, а и старац удвостручаваше сузе и уздахе за себе и за младића. Јер оплакиваше младост сина мучену подвизима, а оплакиваше и своје задоцњење и лишавање подвига, и пошто није могао заједно страдати са сином, био је веома утучен и невесео, и седео је машући главом и корећи себе. А опет младић је оца тешио као старац, и говорио: – Не малаксавају ми, господине и оче, ја сам твоје пошћење и стојање и клањање, ја сам твој подвиг и по души труд, на мени је грех твој ако га има, ја за тебе одговарам, јер ме послушао јеси, од мене душу твоју Господ нека тражи…; Теодосије, Житије Светога Саве, 133. Уп.: Дометнијан, Живот Светога Саве, 89.

[46] Уп.: Доментијан, Живот Светога Саве, 73; Св. Јован Лествичник, Лествица, 193-199; Αντιόχου Μοναχού, Επιστολή προς Ευστάθιον, Λόγος Ρς΄ (Περί προσευχής), 410-416; Αναστασίου του Σιναΐτου, Ερωταποκρίσεις, Φιλοκάλεα των νηπτικών και ασκητικών 13Γ, Θεσσαλονίκη 1998, 114.

[47] Исто, 76.

[48] Свети Сава у Законоправилу доноси тумачење молитве Оче наш од Св. Јована Златоустог; Свети Сава, Законоправило, 16б-18а. Уп.: Св. Јован Дамаскин, нав. дело, 291-292.

[49] Доментијан, Живот Светога Саве, 73.

[50] Исто, 145. Такође: исто, 186.

[51] Свети Сава, Хиландарски типик, 74.

[52] Исти, Карејски типик, 146-147; Хиландарски типик, 85; Теодосије, Житије Светога Саве, 188; Доментијан, Живот Светога Саве, 96, 124.

[53] Свети Сава, Законоправило, 12б-14б и 17б-18б. О молитви се уопштено још говори на 24б-25а.

[54] Уп.: Ισαάκ του Σύρου, Λόγοι ασκητικοί, Λόγος ΙΕ΄, 250-256; Δ. Κοράβου, Η Κυριακή προσευχή. Φιλολογική ιστορικό-θεολογική και ερμηνευτική μελέτη, Αθἠναι 1979; Α. Πιτσίλκα, Η αδιάλειπτη προσευχή στη διδασκαλία του Αγ. Ιωάννου της Κλίμακος, Θεσσαλονίκη 1981; Ν. Σκρέττα, Η νοερά προσευχή έκφραση αληθούς λατρείας Θεού μετά συναγωγής κειμένων παλαιών και νέων γερόντων, Θεσσαλονίκη 2006; Моћ имена, О Исусовој молитви, Цетиње 1997.

[55] Свети Сава, Упутство, 142. Доментијан о боравку Св. Симеона на Св. Гори пише: А он, Свети, свраваше свој канон, и ћутећи пребиваше у светим молитвама дан и ноћ, не слабећи, приљежно тражећи Христа који се тражи, кога и нађе вођен од Бога, и светог сина свога, богоноснога кир Саве; Живот Светога Саве, 84.

[56] Свети Сава,  Карејски типик, 39.

[57] Исти, Хиландарски типик, 71.

[58] Уп.: А. Јевтић, Аскетика, 63-65; исти, Евхаристија у Источној Православној Цркви, Трагање за Христом, Београд 1989, 46-66; исти, Еклисиологија Светога Саве, Загрљај светова, Србиње 1996, 129-152;  А. Радовић, Литургија и подвижништво, Основи православног васпитања, Цетиње 2002, 180-200.

[59] Исто, 51-52.

[60] Исто, 55-56. Наслов 17. главе гласи: О поуци игуману братији и о исповедању; исто, 67-68.

[61] Свети Сава, Законоправило, 25б; 187б; 193б-194а.

[62] Доментијан, Живот Светога Саве,  64, 58, 68, 62, 59.

[63] Исто, 65. Када је Св. Сава као архепископ посетио Св. Гору, сви су га поздрављали, јер знађаху га да се још из младости у Светој Гори удостојио Божје благодати и сматраху га света телом и духом; исто, 138.

[64] Теодосије, Служба Светоме Сави, Канон на јутрењу, Песма прва, тропар други, 92.

[65] Исти, Житије Светога Саве, 149, 151.

[66] Свети Сава, Хиландарски типик, 77.

[67] Исто, 81. Такође в. глава 18., исто, 68. Теодосије, пак, о Св. Сави каже: Богатом руком свакоме дајући; Служба Светоме Сави, Канон, Песма шеста, тропар трећи, 97.

[68] Житије Светога Саве, 150.

[69] Доментијан, Живот Светога Саве, 223.

[70] О значају Св. Јована Лествичника у делу Св. Саве и писаца његових Житија и Служби в.: Д. Богдановић, Јован Лествичник у византијској и старој српској књижевности, Византолошки институт, Посебна издања, књ. 11., Београд 1968, 175-182.

[71] Теодосије, Служба Светоме Сави, Канон, икос, 98.

  Преузмите текст