КРИН НА СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ГРОБНИМ ПЛОЧАМА МАНАСТИРА ПРЕВЛАКА

КРИН НА СРЕДЊЕВЕКОВНИМ ГРОБНИМ ПЛОЧАМА МАНАСТИРА ПРЕВЛАКА

Из манастира Светог архангела Михаила на Превлаци код Тивта, потичу две надгробне плоче са уклесаном представом крина. Тумачење овог мотива помаже приказ крина на саркофагу непознатог архијереја из Пећке патријаршије, испод полукруга над којим је крст, односно на месту где се обично приказује Адамова лобања. Крин је познат као Богородичин цвет, али већ од Благовести наговештава васкрслог Христа. Представљање крина на нашем тлу, закључно са овим на надгробним плочама, у континуитету показује веру у васкрсење.

Кључне речи: Средњи век, крин, надгробна плоча, Христ.

У време свог пуног духовног и културног процвата, од Светог Саве до пада под незнабожце, Српска средњовековна држава је за собом оставила, можемо слободно рећи, непоновљиву уметност, која се почевши од црквене књижевности, преко живописа и икона ширила на гробне плоче, текстил, накит, новац и гробове, ушла и уселила се свуда, оплеменивши и опитомивши све и сва. Та уметност је створила и изградила јединствен језик споразумевања и општења, препознатљив речник знакова и символа, који јасно, без двоумљења и недоумица саопштавају и преносе духовне вести, истине и поруке. Ако би се, изузимајући знак крста као стандардан, тражио неки символ који би се могао сматрати заштитним знаком те духовности, културе и уметности, онда би то свакако био крин. Широко прихваћен и опште распрострањен, он се среће у и око храмова, на накиту и новцу, завршно са гробовима и грбовима, и увек има јасну поруку, духовни садржај, смисао и вредност. Намера нам је да полазећи од примерака средњовековних гробних плоча из манастира Превлака, украшених овим знаком, одредимо и растумачимо његову символику и значење, и тиме дух тог доба учинимо доступнијим и разумљивијим, приближимо његов, поновимо још једном, непоновљив полет и замах, тешко достижну естетику и, вероватно, недохватне духовне и уметничке висине.
Из манастира Светог Архангела Михаила на Превлаци, средишта Зетске епископије, који је Свети Сава основао 1219. године, познате су две надгробне плоче украшене крином. Једна полукружна налази се на сталној поставци Ризнице манастира, непотпуно је сачувана (0,57 х 0,72 х 0,11 м), са крином који заузима готово две трећине ширине плоче (сл. 1). Другу је, откривену на Превлаци 1822. године, себи за гроб употребио капетан Филип Барбић, како то уклесани натпис сведочи. (сл. 2) Она је правоугаона и покривала је гроб. Данас се налази код цркве у Радовићима и објављена је код Младена Црногорчевића у Старинару. Његов опис ове плоче гласи: „… дуга 1,80 м, широка 60 цм, од љутог камена, који се тешко реже. На обим јој заглавама резани су знаци попут палмета, налик писмену ψ, или цвијету лијеру. Знаци су велики а краци су им разведени.“[1]
Ове су гробне плоче из манастира Превлака за мотив крина узор и надахнуће могле имати у старијој превлачкој каменој пластици из 9. столећа, на којима се он често користи. Само на познатој парапетној плочи са представом лава, уочена су четири различита начина коришћења крина.[2] Међутим, с обзиром на сложеност њеног ликовног склопа, и како на њој крин није главни носилац идеје и поруке, ми смо за наше разматрање пронашли други објекат који је по намени истоветан нашим гробним плочама, приближно је из истог времена, а постављањем крина у средиште представе, наше проучавање и размишљање чини лакшим и једноставнијим. Реч је, наиме, о поклопцу саркофага непознатог архијереја из Пећке патријаршије, на коме је крин постављен у полукруг из кога излази крст.[3] Када би се цела представа усправила, онда би се однос ова три елемента, за нас битна, био следећи: крст изнад лука, свода или полукруга у који је постављен крин. У својој анализи скулптуре Пећке патријаршије Ј. Магловски највише се задржао на овом месту и тумачењу употребе крина уопште. Између осталог на овом месту он каже: „Овде је новина у томе што је пећина (гроб) под Голготом попуњена представом крина наместо представом Адамове лобање…“[4]; „Мотив крина који је на овом саркофагу представљен у утроби земље – голготска пећина, Адамов гроб – има ликовно решење готово идентично са оним код хералдичких кринова.“[5] У даљем тексту аутор наводи шта о крину доносе приручници, други аутори, црквени средњовековни текстови[6] и више се не враћа и не објашњава везу између голготске пећине, Адамовог гроба и крина, који се у њој јавља на место Адамове лобање, из чега би произилазило да је крин у овом случају символ Адама. Веза између Адама, тј. његове лобање и крина водила би дугим и заобилазним путем и гласила би отприлике овако: дрво Часног крста на Голготи ниче из пећине, Адамовог гроба, тачније његове лобање, да би дало свој плод у облику и лику хлеба вечног живота, хране бесмртности, који је Христос. Адам је Христов предак по телу. Адам је могао по изгону из раја да у себи понесе семе, клицу или зрно бесмртности којом се у Едемском врту хранио, и које ће хиљадама и хиљадама година након његове смрти родити плод бесмртни – Христа. Овако широким луком и заобилазним путем могао би се Адам, као семе бесмртности заменити и представити крином, као сведочанством и потврдом његовог клијања, процветавања и рађања некварљивог и нетрулежног плода. Ово би се тумачење можда могло прихватити у случају да је гроб испод крста на Голготи, са пећкопатријаршијског саркофага тачно опредељен као Адамов. Па и тада, ова веза је, мора се признати, прилично натегнута, танка и лако кидива, па према томе, неодржива, најпре из простог разлога, што гроб на овој представи није Адамов.
Крин се у народу, како је то забележио Вук, назива „Богородичино цвеће“.[7] Белом бојом свога цвета крин је знак Њене чистоте и девствености. У Благовештенском акатисту Њој се пева: „Радуј се, цвете непролазности!“, а у Акатисту икони Пресвете Богородице Тројеручице још снажније: „Радуј се, миомирисни и снежнобели крине девствености и чистоте!“ У иконографији Благовести на западу, Архангел Гаврило често у десној руци доноси и дарује Пречистој и Увекдјеви овај знак девствености и чистоте.[8] Ово значење и порука намеће се само од себе при издвојеном посматрању односа Богородице и крина. Шире гледано, крин је, осим што је знак Њеног девичанства и чистоте, уједно и истовремено весник онога што се у том тренутку догађа у Њеној вечно чистој утроби. У моменту када Свети Дух осењује Богородицу и у Њеној утроби се зачиње Христос, Архангел Гаврило јој пружа крин као весника тог бесеменог зачећа, односно, као весника и знак Онога који се зачиње. Као што је и пре и после Богородице било непознатих и незабележених девица, мада несравњиво мање чистих од најчистије, тако се и за Марију, кћи праведних Јоакима и Ане не бисмо знали да Њена чистота и девственост нису потврђени и објављени рађањем Христа. Тим рађањем Она је своје девичанство учинила још девичанскијим (јер је једина Дјева и по рађању) и чистоту још чистијом. Христос је узрок, разлог и циљ Њене чистоте и девствености, зато је крин у Благовестима подједнако дар најчистијој, али и знак и символ узрока Њене чедности – Христа.
Иако се Благовести славе као Богородичин празник, он је у ствари празник Господњи, Христов празник, јер је на тај дан Он зачет у Њеној утроби, односно, од тог дана и трена он силази на земљу и постаје Богочовек. Овај чин стоји на почетку домостроја Његовог спасења и искупљења људског рода, као почетак низа узрочно-последичних и нераскидиво везаних догађаја. Тако је у Благовестима већ садржано и најављено Христово Рођење. У Рођењу његово Распеће и смрт, у смрти Васкрс. У почетку је већ садржан крај – у Благовестима је сакривена, али и најављена и објављена духовна силина Рођења и, завршно, Васкрса. Благовести су, дакле, весник Христовог Васкрса. Зато кад Архангел Гаврило саопштава Богородици радосну вест о Њеном Богозачећу, он јој уједно доноси и благовести новост Христовог Васкрсења, као круни, завршном чину домостроја Његовог спасења. И крин у његовој руци је, према томе, колико знак чистоте и девствености Богородице, толико и символ, односно, весник најаве и објаве вечног пролећа Христовог Васкрса.
Преласком од Благовести, преко крина до Васкрса, ми се заправо враћамо средишњем месту на поклопцу саркофага и настављамо прекинуту мисао да гроб испод Голготе, у који је постављен крин, није Адамов и довршавамо је тврдњом да је то Христов гроб, Часни и Животворни Гроб Господњи, гроб у који, како се у Јеванђељу каже „нико до тада не беше положен“, гроб у који је Христос положен по скидању са Крста, у коме је Христос васкрсао, те према томе, крин означава и представља Христа и то Христа Васкрслог. Часни и Животворни Гроб Господњи, у коме је Христос својом смрћу победио смрт и из кога је устао из мртвих, непосредно је уз Голготу, и та просторна и физичка удаљеност била је за уметника Пећке патријаршије далеко мања и неважнија од духовне нераскидиве блискости и повезаности места на коме је Господ разапет и места где је Он васкрсао. Плод који је сазрео и убран са Крста, новог рајског дрвета живота, имао је да као храна вечности у трапу чувања за вечно гладне живота иструне нетрулежним труљењем, тј, да поново у гробу процвета цветањем неувенљивим, пролећним, васкрсењским. Зато је пролећни крин савршени знак васкрслог Христа, он је Његов најлепши, најмириснији и најроснији знак и символ. Зато Васкрс и није могао доћи и догодити се у друго доба године до у пролеће, а средњовековна Србија, њена духовност, уметност и уметници нису могли наћи бољи знак вечног живота од пролећа, а пролећно цветање као израз нестарења и неувелости вечног живота, односно, пролећни крин за васкрслог Христа.
Речи Господње: „И за одијело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али вам ја кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих“ (Мат. 6, 28-29), могу се, најпре, узети као Христово сведочанство о Њему самом. Заиста, зар није Он тај крин украшени и спокојни, који целог свог боравка на земљи није радио, копао, нити се трудио, изражавајући и доказујући тиме своје странствовање на земљи и безбрижност као плод дубоко положене наде на свог Оца небеског; зар није Он био, и јесте и биће одевен у најлепше духовне, неткане, невештаствене и нетрулежне хаљине бесмртности и вечности; није ли Он тај пољски крин у поређењу с којим је најраскошнији и најизобилнији Његов предак по телу и пророк по духу Соломон, прости и јадни убожјак и сиромашак?
Закључујемо, дакле, да су кринови на архијерејским саркофазима у Пећкој патријаршији и гробним плочама манастира Превлака изражавали дубоку веру хришћана, наших предака, и оних који су у њима сахрањивани и оних који су их израђивали и оних који су им се клањали и целивали их уз дубоку веру и наду да ће због Христовог Васкрса, у дан свеопштег васкрсења, по Његовој милости и они васкрснути и задобити живот вечни. Скупа са крстом крин је јасан знак Христов, један распетог, други погребеног и васкрслог, оба сведочанства Његове победе над смрћу, Његовом и нашом. Крин цвета из своје луковице, Христос васкрсава из своје смрти. Као што је Васкрсење, условно речено, последица Распећа, тако је и крин цвет и плод расцветаног крста.[9] Један стоји на почетку хришћанске епохе, други на њеном крају. Почетак хришћанства је крстоносан са прогонима и мучењима. Како се дрво Часног крста све више и више заливало и натапало крвљу раних и каснијих мученика, тако је оно расло све док није у његовој завршној фази, од ХIII до XV века, морало да процвета мирисним и украсним крином. Као што смо у уводу рекли он се у то доба јавља свуда. Он је постао заштитни знак једне процветале културе, једног расцветалог доба, једног васкрслог и васкрсењског духовног пролећа. Крин има доказну снагу сведочанства чистоте вере у васкрслог Христа, посејаног на духовној њиви нашег народа од посленика и сејача Господњег – Светог Саве. То семе је свој цвет и плод имало у крину писане, певане и сликане уметности, и у криновима светитеља, наших светих предака процветалих у пољске и небеске кринове. Цела једна епоха, дух и дах, полет и замах, распеваност, расликаност и расцветалост имала је свој особени израз, јасан знак, недвосмислен символ, изричиту поруку и поуку, крунски доказ и најснажнији печат у увек свежем веснику вечитог пролећа Христовог Васкрсења – у цвету крина. Зато сматрамо да се за доба наших светих краљева и царева, светих архијереја и монаха, може с правом рећи да је оно било време када су цветали кринови.
Додајмо још на крају: ретки су примери да садашњост доказује прошлост, да археологија налази потврде и доказе у духовном окружењу и стварности, да мироточиве мошти и плоче њихових гробова имају исту научно доказану вредност и моћ. Као што понекад пролеће изненади и стигне и крене раније него је то уобичајено, тако и Бог понекад и понегде попусти раније него што се то од часовника вечности очекује и објави предукус будућег века. Манастир Превлака је сав у знаку крина. А тамо где је крин, тј, пролеће, односно Васкрс, најтачније Христос, тамо се границе и разлике између археологије и теологије, прошлости и будућности, времена и вечности, земаљских, камених и небеских кринова укидају и нестају. Зато, јер све то својом свеобухватношћу и силом живота у себе прима, спаја и изњедрава Христос – истинити Васкрсли Небоземни Крин.

УДК: 73.033.2.045/.046.3(497.16):246.5

Напомене:
1. М. Црногорчевић, Михољски збор у Боки которској, Старинар 10 (1993) 24-25.
2. Превлака, манастир Светог Архангела Михаила, Превлака-Херцег Нови 2000,17.
3. Ј. Магловски, Скулптура Пећке патријаршије, у Архиепископ Данило II и његово доба, Београд 1991, 40-41, сл. 37.
4. Исто, 318.
5. Исто, 318.
6 Исто, 318-321, 36-43.
7. В. С. Караџић, s. v. Богородичино цвијеће. Српски речник, Беч 1852, 34, 303.
8. С. Ђурић, Љубостиња, Београд 1985, 58-59.
9. Пример крста чији су зраци расцветани кринови на северном порталу Дечана: Ј. Магловски, Дечанска скулптура – програм и смисао, у Дечани и византијска уметност средином XIV века, Београд 1989, сл. 17.

monk Nikodim Bogosavljević
Lily on the medieval tombstones in Prevlaka monastery

Summary

Two stone funeral plaques with representations of lily carved into it have been found in the monastery of St. archangel Michael at Prevlaka near Tivat. One is of semicircular shape and is today exhibited in the Treasury of the monastery. Other one, of rectangular shape had been placed on top of the grave; it was used to mark the new grave in 1822 and today is in Radovići. For the motif of the lily there are models in the earlier relieves from Prevlaka but real explanation for their depiction could be found on the sarcophagus of the unknown archpriest from the Peć patriarchy. On that sarcophagus the lily was carved into the semicircle (cave) under the cross instead of the Adam’s skull. The lily was understood among common people as the flower of the Virgin and in the western iconography of the Annunciation Archangel Gabriel presents it to the Holy Virgin. However, the lily is actually the metaphor of resurrected Christ witnessed by He himself (Mat. 6.28-29). The representation of lily on the tombstones shows that it was well known and properly understood in the time of flourishing culture in Serbia in 13th-15th century.
Преузмите текст